Đorđe Balašević - car

First topic message reminder :

Bezdan

Nema me više u tvojim molitvama,
više me putem ne prate.
A noć mi preti, ponoć i pusta tama,
kad me se samo dohvate.

Više me ne voliš,
kad se vraćam nisi budna,
ne goriš,
gasne naša zvezda čudna,
lažna srebrna stvar.

Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.

Ne slušam više šta šapućes dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
I sve si dalja, a sve mi bliža bivaš,
kao da opet počinje...

Ali me ne voliš,
to se uvek drugom desi,
govoriš,
ali više ne znam gde si,
da li neko to zna?

Šta sam uradio?
Kakva tužna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.

Slow motion

Život je stari kučkin sin, stalno se raspravljam sa njim,
život je ofucani Holivudski film.
Svi smo mi malo dramili,
ćutali il' galamili, u tom spektaklu.

Neki su rođeni za maske, neki statiraju do daske,
ja sam pozitivno-negativan tip,
i kao svi iz stare škole radim sve "slow motion".

Igram bez dublera, sve sam, što nije praktično, to znam,
pomalo šmiram, pomalo briljiram,
partner sam raznim licima,
zvezdama i naivcima, u tom spektaklu.

Možda i nisam neki biser, ali sam barem svoj režiser,
sam za sebe smišljam zaplete i kraj.
Koristeći uglavnom laku tehniku "slow motion".

Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave,
ako uopšte ikom išta značim.
Sa samog ruba pameti stižu mi strašni saveti,
al' ja bi da proživim na svoj način.

Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi,
i sve u svemu nemam lepe reči.
Al' ja bi baš u ime to još jednu popio
i teško da će neko da me spreči.

Život je stari kučkin brat, sve manje sa njim vodim rat.
I sve mi više liči na peščani sat.
U svakom zrnu neki dan,
u svakom danu neki san i "keep on smiling".

Neću da o tom pišem roman, k'o svaki prosečan grandoman,
biću srećan ako dovršim svoj stih.
Jer sati i minuti nisu čuli za "slow motion".

Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave...

Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi,
i sve u svemu nemam lepe reči.
Al' ja bi baš u ime to jos jednu popio
i teško da će neko da me spreči.

Od Mure pa do Morave neka me svi zaborave,
al' ja bi da proživim na svoj način.
Odlaze zadnji vozovi, biraju ljude lozovi...
Sa samog ruba pameti stižu mi strašni saveti,
al' ja bi da proživim na svoj način.

Čovek sa mesecom u očima

Sumoran i nem, jablan gromom razvaljen,
zagledan u čašu preduboku.
Bio mi je stran i na izgled normalan,
al' tad mu spazih odraz meseca u oku.

On me oslovi: "Pa, kako idu poslovi?"
"Ma, idu", progunđah, "u vražjeg vraga!"
Na to on planu naprasno, odmeri me sablasno,
"Nemate vi pojma, braćo draga..."

Ne znaš ti šta znači ubiti grad,
ne znaš ti bauke kaljavih rovova.
Ne znaš ti šta znači spavati sad,
čim sklopim oči, ništa osim tih krovova!

Kada sklopim oči nebom naiđu mobe,
zamirišu gostinske sobe, nebom svadba odzvanja.
Kada sklopim oči nebom promiču lica,
zatreperi roj tamburica, Dunav sedef odranja...

Zverko ludila, što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao.
Al' neću se stideti što Boga neću videti,
jer to i nije Bog kojeg sam znao.

Ne znaš ti, nema oslobođenih,
svaku tišinu mi granata prošara.
Spasen je taj prvi pogođeni,
a svi su drugi večni taoci košmara.

Kada sklopim oči nebom naiđu lađe,
zvona, lavež, komšijske svađe, miris svežeg oranja.
Ali kada svane vetri s reke zacvile.
Znam, to tuže vodene vile, Dunav tamjan odranja.

Eleonora

Na bogojavljensku noć...
Peku se kesteni, lome se pogače, a venci smokava i praporci se pokače
U prednjoj sobi moga baće... To je već navike moć
Bez slova poziva, društvo se sastalo pod istom ikonom,
Za crnim švapskim astalom što pamti svadbe i daće
Redak sam gost u starom kraju...
Al' znam šta misle, i u snu
I oni mene kanda znaju... Jer čak ni pripiti ni da mi pomenu nju
Čudna je zverčica strast...
Od one ljubavi, zbog glupe svađice...
U buri ćutanja potonule su lađice
I minus na kraju salda?
Dal' grom odabira hrast?
Ili se to pak hrast munjama nametne?
Za to baš nemam reči bog zna kako pametne...
To je ta sudbina, valda?
Bila je moja zlatna šansa... A tek sam načeo svoj krug
Moj mali verni Sančo Pansa... Moja ljubavnica...
Saborac... I moj najbolji drug...
Oni ne pričaju o njoj... A ja se ne raspitkivam
Ukrstim politru i noć... I tu i tamo na taj krst se prikivam
Već me i Dunav pretiče... Moja me senka spotiče
Al' ništa mi se ne tiče... I malo šta me pomera i dotiče
Sem, možda, nje?
Kad đavo precepi špil...
Sve krene naopaka, svale se vanglice, zadrema kum,
I nešto nisu ove "london štanglice"
Ko kadgod, u doba slavna?
Pogrešno uklopljen stil...
Kinesko posuđe, salvete heklane,
Model iz izloga a cipele od preklane
No, rizling sve to poravna
Već me Dunav pretiče... Već me senka spotiče
Ništa me se ne tiče... Ništa me ne dotiče

Gde baš sada da se zaljubim

Nemam vise dvadeset i nesto
Sve sam manje onaj koga znam
Zivot me je prevario vesto
Gde bas sada da se zatreskam

Nemam vise trideset i nesto
Ostade od vatre samo dim
Sta cu tamo gde mi nije mesto
Gde bas sada da se zaljubim?

Kada srce pali kasnije
Servis ne priznaje, nema garancije
Ali nema ni rok trajanja
Sta je tu je, nema kajanja
Eeeh...

Uspavanka za dečaka

Pričaće ti jednom možda, kako sam ja bio... Štošta...
Pile moje... Pače moje malo...
Mudrovaće, Badavani... Kad me nema da se branim...
Da sam blizu... Ne bi im se dalo...

Pričaće ti o plovidbi... Ti što nisu sidro digli...
Šta sam za njih neg' ukleta šajka?
Tvrdiće, sa zlobnim sjajem... Da sam drhtao pred zmajem...
Gledali su oni... Iz prikrajka...

Al' ti slutiš otkud bore... Trunje se u oku diglo...
Olujno je tamo gore... Gde nas nije puno stiglo...
Znam da sanjaš more sveća... I korake po tom doku...
Ti si tamo bio... U mom oku...

Pričaće ti, kojekakvi... Zloba se ko rubin cakli...
Kako odjek mog osmeha ječi...
Kleće se u pretpostavke... Kljuckajući, kao čavke...
Moje loše prepričane reči...

Brojao sam ljude s krsta... Pravila i izuzetke...
Posvud promačena vrsta... Samo retki nađu retke...
Znam da sanjaš vaskrsenje... Jednu siluetu plahu...
Ti si tamo bio... U mom dahu...

Pričaće ti jednom svašta... Boljima se teško prašta...
Pile moje... Pače moje malo...
Silni miševi u boci... Javiće se ko svedoci...
Pustolovnog traganja za Gralom...

Ne znam više, bože prosti... Dal da strepim... Il da stremim...
Da to breme posebnosti... I na tebe nakalemim?
Ako nije kasno već?

Znam da sanjaš rimovanja... Krike... I tišinu nemu...
Ti si bio svugde u mom svemu...
Pile moje... Pače moje malo...
Lavče moje...

Svirajte Mi Jesen Stiže Dunjo Moja

Toga jutra sam stigao putnièkom klasom
pa kuæi sa stanice èasom kroz bašte i preèice znane
A u vojsci sam stekao druga do groba
i hroniènu upalu zgloba, suvenir na stražarske dane

Ušao sam na prstima
mati beše veæ budna i brzo se prekrstila
Reèe: "Prošlo je ko za èas
baš si stigao dobro jer svatovi su tu do nas
pa æe ti svirati a ti æeš birati"

Svadba beše ko svadba i šta da se prièa
parada pijanstva i kièa i poznata cura u belom
Veæ po redu poželeh im zdravlja i sreæe
iz ruku mi otela cveæe i sakrila pogled pod velom
Tad me spaziše Cigani
kum je tražio pesmu al ja sam stigo briga njih
Širok osmeh i zlatan zub
znam da nije ti lako al danas nemoj biti grub
Nego zapovedi šta æemo svirati

Svirajte mi jesen stiže dunjo moja, jesen rana,
nek zazvone tambure u transu
Znam da nije pesma ova za veselje i svatovac
al ja moram èuti tu romansu

Svirajte mi jesen stiže dunjo moja, al polako
da mi ne bi koja reè promakla
Sklonte èaše i bokale
razbio bi svet od šale
Da je samo sluèajno od stakla, dunjo moja

Retko odlazim kuæi a pišem još reðe
i slike su bleðe i bleðe
Pa lepe potiskuju ružne
al nekad poruèim piæe i tako to krene
Pa stignem u svatove njene
sve prave su ljubavi tužne

Nikom ne prièam o tome
brzo proðe taj talas i znam da æu da potonem
Spas mi donose cigani
oni imaju srce za svakog od nas, briga njih
Oni me pitaju, šta da sviraju

Svirajte mi jesen stiže dunjo moja, jesen rana...

Tvoj neko

U jednom od onih pajzlova
sa kariranim stolnjacima
i nekrstenim vinom
umalo da me Potiski dilkosi
konacno dotuku violinom
pesma bese o suncokretu
do zla boga zalosna
i strofa samo za nju
se ovdje, kod nas u varosju
malo manje zna

Kis napraforgo
lepi goropadni cvet
zbog kog se sunce s neba
spustilo na svet
da sazna sto
u sene glavu okrene
da sazna kom se sveti
kad ne gleda za njime
ko svi drugi suncokreti

Malo moje cudljivo
pusti sta je bilo
ne budi zlopamtilo
obici svet je zbog tog
uzbudljivo
da bi se ovde vratilo
digni tu lepu glavu
pogledaj me bar
u suzici sto blista
cuda se trista vide
tvoja je sreca samo tvoja stvar
al' zato tvoja tuga
to je vec prica druga
to na moj racun ide

Pipnes jedared slingu
u becaruse
pa cela veka snevas
divlje jagode
zbog nje se rime raspare
i naruse
i sve bi htele da se njoj
prilagode

Lako je kad te neko
ni ne zavoli
tad samo tamna strana
srca zaboli
tesko je kad za nekog jedinog
i svog postanes zrnce soli
tesko je kad tvoj neko
prestane da te voli

Moja omiljena...

Provincijalka



Rekli su mi da je dosla
iz provincije
strpavsi u kofer snove
i ambicije

Drug je studirao sa njom
pa smo se najzad sreli ona i ja -
shvatih: Boze, ovo je sazvezdje
za nju provincija

Srce stade kao dete
da se otima
trazili smo se
po prethodnim zivotima

Ostavih iza sebe svet zablude
promasaje koji tise
prosto, lako
k'o neko beznacajno pristaniste

O, da mi je da se
jos samo jednom zaljubim
opet bih uzeo kostim
vecnog decaka
i opet bih smislio
kako da prodangubim
dok ona ne sleti
niz hodnik studenjaka

Gorda, naspram podsmeha
i spletki poslednjih
usamljeni galeb
iznad mora osrednjih

Reci bi sve pokvarile
samo sve cutke
pokraj mene stisla
sami, svoji, izbeglice iz besmisla

O, da mi je da se
jos samo jednom zaljubim
opet bih gledao
niz kej kao niz prugu
i opet bih znao
da se u oblak zadubim
i cekao bih samo nju
ni jednu drugu

Napisi mi pesmu, mazila se je
nisam znao da li cu umeti
reci jesu moje igracke
cakle mi se u glavi
kao oni sareni staklici kaleidoskopa
i svaki put mi druga slika
u ocima kad zazmurim
ali, postoje u nama neke
neprevodive dubine
postoje u nama neke stvari
neprevodive u reci
ne znam

Napisi mi pesmu, molila je
i nisam znao da li cu umeti
voleo sam ju tako lako
a, tako sam tesko to znao da pokazem
a, onda odjednom raspored
mladeza na njenim ledjima
kao tajna mapa pokazao mi je
u koju zvezdu treba da se
zagledam i tako
eto ti pesma, ludo jedna...

Odlazi cirkus


Odlazi cirkus iz naseg malog grada
Sirokim drumom sto izlazi na most
Odlazi cirkus i ja se pitam sada
Ko je domacin, a ko je bio gost

Nestaje cirkus u sirokoj ravnici
U kisnoj noci za njim se srebri trag
Odlazi fakir i artisti na zici
I tuzni pajac sto bio mi je drag

Dal' je sve bilo samo fol
Dal' je sve samo jeftin trik
Il' sve te maske kriju bol
I neki sasvim drugi lik

Pricace deca o svetlima arene.
Vezbace krisom kod kuce neki stos.
Ali vec sutra cim prodje neko vreme
samo ce retko pomisljati na to.

Ostace okrugli trag na mestu satre.
Tu gde se hrvao s tigrom hrabri Grk.
I par plakata, na njima gutac vatre,
kome ce klinci vec nacrtati brk.

Da li je sve bilo samo fol.
Da li je sve samo jeftin trik.
Il' sve te maske kriju bol
i neki sasvim drugi lik.

Laku noc dame i gospodo.
Eto i ova predstava je zavrsena.
Nadam se da ste uzivali u njoj.
Bilo je zadovoljstvo glupirati se
za vas sve ove godine.

Nadam se da cemo se jos videti
u nekom gradu
na nekoj drugoj predstavi
u nekom drugom cirkusu.

Odlazi cirkus iz naseg malog grada,
sirokim drumom sto izlazi na most.
Odlazi cirkus i ja se pitam sada
ko je domacin, ako je bio gost.

Odlazi cirkus za sve je bolje tako
mnogi su predstavu shvatili do sad.
Nove pajace ce masa naci lako,
jer drugi cirkus ce doci u nas grad.

Ma sve je bilo samo fol.
Sve je to samo jeftin trik.
I sve te maske kriju bol.
Il' neki sasvim drugi lik.

Pa ipak ... laku noc, prijatno.

Oprosti mi, Katrin


Ekspresni vlak za Pariz
Pula, Trst, Milano
Torino, Grenobl, Pariz
polazi sa cetrnaestog koloseka
drugi peron lijevo

Ponavljam
ekspresni vlak za Pariz
Pula, Trst, Milano
Torino, Grenobl, Pariz
polazi sa cetrnaestog koloseka
drugi peron lijevo

Na stanici u Puli
pod vrelim suncem leta
sam cekao autobus
i svirao gitaru

Tad sela je kraj mene
i pitala da l' smeta
i znam li dobar hotel
u Rovinju il' Vrsaru

Ref.
Oprosti mi, Katrin
mozda nisam bio fin
mada si mi bila dragao
prosti mi, Katrin
sve je sada samo dim
nasoj ljubavi ni traga

I rece da je stigla
tog jutra iz Vizona
odvedoh je u mali
restoran s' dobrom klopom

Uz sendvice i kafu
onako iz fazona
predlozih joj da dalje krene
sa mnom autostopom

Ref.

I sutra sve je bilo
k'o da se dugo znamo
na plazi joj na poklon
izronih morskog puza

I nije rekla nista
nasmesila se samo
i pruzila mi ruke
kao sebe da mi pruza

Ref.

I mahala mi dugo
sa prozora vagona
i pisala mi posle
da pamti sunce juga

I zvala me u jesen
da dodjem do Vizona
al' tamo ne bi bila ista
nego neka druga

Ref.

1987

Juče sam sluš'o vesti na radiju,
poseban osvrt na pucnjavu u Persiji.
Sve ređe spominju drug' Hamdiju,
suviše njih je na veresiji.

Nesreća jedna, jadna i bedna '87!

Na svetskoj berzi laju kerovi,
nek' dolar propadne, tu su naše menice.
Ne plaše mene krupni zverovi
nego krvopije i stenice.

Nesreća jedna, jadna i bedna '87!

Decu ubijaju na spavanju,
plaši me da se ne podigne vampir četnički...
Šta vampir zna o iseljavanju?
I on sve vidi čisto etnički.

Nesreća jedna, jadna i bedna '87!

I negde sasvim u dnu novina
mala i beznačajna vest,
da jedan peva deset godina,
otpev'o je i on svoje,
gotovo, gotovo je!

Juče sam gled'o televiziju,
neshvaćen genij, drug Fadilj na teškoj muci je.
Ne shvata niko moćnu viziju,
ne dižu javne institucije.

Nesreća jedna, jadna i bedna '87!

'Ajmo deco...

U Novom Sadu demonstracije,
poznata priča, i ovde je kriva menza.
Na ulicama mladost nacije,
e sad nam jedino fali još Lech Valensa.

Tuga jedna, jadna i bedna '87!

I negde sasvim u dnu novina
mala i beznačajna vest,
da jedan peva deset godina,
otpev'o i on svoje,
gotovo, gotovo je!

I neki drug je opet digao glas.
Drug nam je ponovo zbog svega drž'o govor.
Da, on je opet malo vik'o na nas,
do kraja govor je postao čisti horor!

Tuga jedna, jadna i bedna '87!

Slučaj tih gradjana je zamršen,
niko im još ne sme reći da štede snagu,
i da je rat nedavno završen
i da su Rusi već na Reichstag-u.

Nesreća jedna, jadna i bedna '87!

La, la, la, la, la... Oleo!
La, la, la, la, la, la, la...

Jadna i bedna '87!
Jadna i bedna '87! Blesava!
Jadna i bedna '87! Stop, stop, stop, stop, stop!
Jadna i bedna '87!
Jadna i bedna '87! Najgora godina!
Jadna i bedna '87!
Jadna i bedna '87!
Jadna i bedna '87!

Pu, je...

7/8

Bude tako nekih dana
što se k'o suv list duvana
pri dodiru moga dlana istrune...
I zamuti mi nešto sliku,
kane suza u mastiku,
odsjaji mi sunca čašu ispune..
I uvek jedna pesma što se ne zna
zaore mi njivu misli kao plug.
A grudi postanu mi uske,
osetim, k`o divlje guske
T`gu za jug...

Po Balkanu pala tama,
drumovi su u žicama,
svaka bašča
granicama špartana..
Krijem kompas u prsima,
uvek neki prolaz ima,
ako brodiš po zvezdanim kartama..
Znam sad je kasno,
to smo šta smo,
nikom više nije do nostalgije.
Al` ja nit delim niti množim,
niti se na tuđe ložim.
Ja sam samo malo proklet,
ne pitaj čime, ma evo ga opet.

Ref I:
Piči mi srce sedam osmina,
u glavi taman kao od vina.
Opet sam tu u Skopju,
svoj na svome, milo mome.
Ne da se ova stara mašina,
cipela cupka sedam osmina,
stihovi klize kao zlatne ribe,
moeto libe..

Kucao mi vrag na vrata,
ratovao sam protiv rata,
i silne sam gradove izgubio...
Stavili mi kratak lanac,
sad sam samo crni stranac,
tamo gde sam sanjao i ljubio.
Ne vredi sve je jasno,
to smo šta smo,
nikom više nije do nostalgije...
Ne uzimam nit sabiram,
sam zemljake odabirem.
Nit sam dužan, nit dugujem,
smem li barem da tugujem?

Ref II:
Čuvaj mi, Bože, moje zemljake,
jos su nam neke reči jednake,
još se u istoj strofi čaše lome,
milo mome...
Smiluj se jednom i na južnjake,
čuvaj mi, Bože, moje zemljake.
Tuku po nama strune kao šibe,
moeto libe...

Aco braco

Aco-Braco, derane moj tršavi... Ti i ja smo država u državi:
Pukoše na vražjoj burzi Franjo Josif i Habzburzi...
Boljševici cara skefali...
Otišo na doboš Kajzer ko poslednji šalabajzer...
Samo nama ništa ne fali...

Aco-Braco, derane moj stasiti... Kad si vatra svi te oće gasiti...
Vračaju nam i zavide... Al to valda tako ide?
Samo lepo možeš ružiti...
Neg, ogrni jankel štofan... Šušte suknje ko celofan...
Zavist valja i zaslužiti...

Malo mame, malo ćerke... Opajdare... Kaćiperke...
Kibicuju i zagledaju...
Šiparice... Gradske šmizle... Porumene ko ribizle
Kad sa nama pripovedaju...
Ne bije nas džabe glas... Zadeni za šešir klas...
I mater vetru dok je nama nas...

Aco-Braco, derane moj srditi... Da te grdim, to mi je ko sebe grditi...
To il nemaš ili imaš, da te s vrata spazi primaš...
Gušt je dati a ne stiskati...
Nije gazda kesa šuplja što budzašto novce skuplja...
Gazda je ko ume spiskati...

Aco-Braco, derane moj čestiti... Bog nek gleda di će koga smestiti...
Od Bođana do Opova sila hulja i lopova
Koji grabe šta odaberu...
Od Opova do Bođana još je dobrih Vojvođana
Da im s neba leba naberu...

Al se nekad dobro jelo

Nema više, dobri svete, one lepe še'set pete
kad smo bili na svečari kod kumova naših starih.
Klizio je voz k'o sanke, al' smo stigli do Palanke.
Severac je duv'o 'ladan, pa ko ne bi bio gladan?

I čim smo stigli viknu kum svoju ženu:
"Sido! Postavljaj, bog te vid'o!"

Spremila nam kuma naša za užinu paprikaša,
pa kolače, kremenadle i par sarmi svakom.
Mesto leba mesa bela, princes krofne - vangla cela,
suvih šljiva i koljiva i rezance s makom.
E, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš.

Do večere vreme kratko za kitnikes i za slatko.
Da odbiješ, to ne vredi, da se kuma ne uvredi.
Naš kum Pera, dipl. agronom, reč o ovom, reč o onom,
sve uz vino, porto-gizer, 'di gutljaji sami klize.

Taman smo bili gladni kada se začu:
"Sido! Večeru, bog te vid'o!"

Odjedared - astal šaren, sos paradajz, krompir baren,
fine šnicle, ko promincle, kara-batak svakom.
Na podvarku ćurka, zna se. Gdi je ćurka, tu je prase.
Onda torte, razne sorte i rezanci s makom.
Ej, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš!

Vejao je sneg po šoru, sedeli smo do pred zoru.
Baba reče: "Deder kaput! Radni dan je, 'ajmo na put!"
Al' kum Pera odma' skoči: "Šta to vide moje oči?
Sido, ne daj nikom kaput! Prvo fruštuk, e, ondak na put!"

Ne drema vredna kuma, ne sluša prve petle,
brža je od raketle.

Nosi vruće 'leba kriške, fafarone, čvarke friške,
začas sprema šunke, rena, i pihtije svakom.
Pitamo ih: "Ljudi, dokle?!" "Kažu", čekaj, "još šnenokle,
pa šufnudle i griz-štrudle i rezance s makom!"
Hej, kad se samo setim, al' se nekad dobro jelo, baš!

I ondak, sat i frtalj, kol'ko je iš'o šinobus, nismo ništa jeli,
i kad smo stigli na stanicu odma' kupimo burek, lep, frišak,
mastan, sve nam, onako, mast curila niz bradu.

Pa ondak opalimo preko toga jednu tepsiju šampita i gajbu piva.

Mlakog.

Crnog.

Andjela

Moja je draga veštica... O tom ni reči nikome
Na zidu ispod ikone šara srca i slova
Ume sa retkim travkama... Munđari tajno s čavkama
U san dozove dobre trolov... I uvek osvane nova
Kada prođe ribljom pijacom svi šapću:
Evo je... Biće nevolje
Ali blenu kao pijani njenom podsuknjom omađijani

Moja je draga najbolja... Anđeo dobrog naboja
Prošek u nedra prolije... I eto ti čarolije
Druge mi za čas posade bezbojnu ružu dosade
Držimo palce Vrag i ja da potraje ta magija

Moja je draga veštica... Uvrača trista prepreka
Odavde do Bečkereka... I oko čarde kod Čablja
Kad se na putu zadržim... Paprenu čorbu zapržim
Munja se nebom razmaše... kao zlatna sablja
I samo baja, i na pertle mi vezuje čvorove... Sto sve govore
Al' dok mirno spava pošten svet... Dugo se mirimo...
To je tek vatromet

Anita

Dal' se bar ponekad seti?
Plašim se da ne...
Prosto... Ko u opereti... Sklopilo se sve:
Violinist, tužni pajac, lepa žena i tokajac,
A kulise... Zavejani grad...
Vodila me kud je htela, Dobar sam ja gost
Verešmarti, Citadela, i Lančani most
Zavejani Trg Heroja... Gde poželeh da je moja,
I da uvek bude kao tad.

Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar
Molila me da joj pišem jednom bar
Zateklo je jutro snežno same zvezde dve
Ljubila me nežno, k'o nijedna pre.

Pogledom sam posle dugo pratio njen trag,
Zavejanom ulicom Sent Haromsag.
Plašila me slutnja neka,
Znao sam od pre
Sve izgleda izdaleka drukčije.

Srce malo jače bije kad se setim nje
A Listove rapsodije bude stare sne.
Eh, da mi je znati gde je,
Dal' se seti kada veje,
Il' u inat drugog ljubi tad?

Zvonio je cimbal neku tužnu staru stvar
Molila me da joj pišem jednom bar
Zateklo je jutro snežno same zvezde dve
Ljubila me nežno, k'o nijedna pre

Ankica

Kroz tanušnu maglu kao zejtin po staklu dan se razliva tih
Mislim sreda-četvrtak? Il' već neki od njih
Najtiše što može, ko sa predstave loše, iskradam se iz sna
Iz ogledala viri jedan stariji ja
A nad Novim Sadom vetar kinji oblake
Počinje još jedan dan bez nje

Drugari u frci, svu su dužni k'o Grci... Krupnih predloga par
Kad ono? Sto marona do prvog im završava stvar
Na starom Trgu Slobode večna revija mode.. I srce štrucka na tren
Neki plešući mantil? Ne... nije njen
A nad Novim Sadom vetar konje propinje
Prolazi još jedan dan bez nje

Kod Lazice Puža je podnošljiva gužva... Katkad poduprem šank
I tako... stara garda iz kvarta još se loži na fank
I proturaju priče da sve curice liče kada je čaša pri dnu?
Pa dobro... Možda jedna na drugu, ali nikad na nju
A nad Novim Sadom vetar kači ordenje
Prolazi još jedan dan bez nje

I lelujam u centru kao fenjer na vetru... Jesen protresa skut
Ne vredi... Potrebno je bar dvoje da se ukrsti put
Zamrzavam sliku na poznatom liku, dok se šunjam u san
Da ne primete tamo da sam odsutan?
A nad Novim Sadom primirje
Prolazi još jedan dan bez nje

Čivutski vrt

Ako kročiš u čivutski vrt, na sedmo koleno čini će pasti.
I, ko da nema drugih bašti... Di sve pupi i sve šljašti.
Di na miru možeš šeboj i božure krasti.
Moja nesretna mati... Htela me spasti... Savetom finim.
Al morala je dotad znati... Da ne sme kasti... Šta da ne činim.

Šta je bedem neg široki zid? Lako se zajaši... Ko stari čilaš.
Mahovina ko astragan... Da bez glasa šmugne dragan.
Ukraj neba se lepeza mlad šaran porcijaš.
Ruka zavesu miče... Trepte u tmini... Biserni zdenci.
Zbog nečeg đurđic uvek niče... Baš u tišini... I baš u senci.

Neću skoro onim šorom... Ne znam posle put odande.
Me sem čoro, moja lolo... Čhu ćo šoro paša mande.
Vetar cvili i leleče... Skini suknju i jeleče.
Nit ko mari, nit ko zna... Na ćer mande čingara.

Ako dirneš u čivutski vrt... Kletvu ćeš nositi ko srebrn zvončić.
Bićeš žedan kraj bunara... I siromah s puno para.
Sve ćeš dijamante dati za smešni cirkončić.
Ko u tuđi vrt uđe... Crn lebac mesi... U crnom plehu.
Eh... "Ne poželi ništa tuđe..." Svi smrtni gresi... U tom su grehu.

Neću skoro onim šorom... Ne znam posle put odande.
Me sem čoro, moja lolo... Čhu ćo šoro paša mande.
Vetar cvili i leleče... Skini suknju i jeleče.
Nit ko mari, nit ko zna... Na ćer mande čingara.

Kao mrva iz džepa... Truni se lako... Život protekli.
Da, rekli su mi da je lepa... Ali baš tako? To nisu rekli.

Neću skoro onim šorom... Ne znam posle put odande.
Me sem čoro, moja lolo... Čhu ćo šoro paša mande.
Vetar cvili i leleče... Skini suknju i jeleče.
Nit ko mari, nit ko zna... Na ćer mande čingara.

Neću skoro onim šorom... Ne znam posle put odande.
Me sem čoro, moja lolo... Čhu ćo šoro paša mande.

Čovek sa mesecom u očima

Sumoran i nem
jablan gromom razvaljen,
zagledan u čašu preduboku.
Bio mi je stran
i naizgled normalan,
al' tad mu spazih odraz meseca u oku.

On me oslovi:
"Pa, kako idu poslovi?"
Ma idu, progunđah, u vražjeg vraga.
Na to on planu naprasno,
odmeri me sablasno:
"Nemate vi pojma, braćo draga.

Ne znaš ti šta znači ubiti grad.
Ne znaš ti bauke kaljavih rovova.
Ne znaš ti šta znači spavati sad,
kad sklopim oči, ništa osim tih krovova.

Kada sklopim oči, nebom naiđu mobe,
zamirišu gostinjske sobe,
nebom svadba odzvanja.
Kada sklopim oči, nebom promiču lica,
zatreperi roj tamburica,
Dunav sedef odranja".

Zverko ludila,
što si se probudila?
Crni ti je princ poljubac dao.
Al' neću se stideti,
što Boga neću videti,
jer, to i nije Bog kojeg sam znao.

"Ne znaš ti, nema oslobođenih.
Svaku tišinu mi granata prošara.
Spašen je taj prvi pogođeni,
a svi su drugi večni taoci košmara.

Kada sklopim oči, nebom naiđu lađe,
Zvona, lavež, komšijske svađe.
Miris svežeg oranja.
Ali, kada svane,
vetri s reke zacvile.
Znam, to tuže vodene vile,
Dunav tamjan odranja".

Baby blue

Kad ljubim glavu gubim, kad ljubim stvarno ljubim,
i zato kad te spazim ja besomucno trubim.
I fuckam kao klipan, crvenim k'o tulipan
jer ti si jedno cudo Baby Blue.

Prosao sam sve to, sito and reseto,
moj dosije - to je rat i mir.
Al' sad nemam takta, sve ostavljam ad acta,
prolece je krivo svemu, to imam tremu.

I sanjarim o tebi, sve ljubim te u sebi
i patim, kako ne bi, jer volim te, my baby!

Pratim te k'o UDBA, jer ti si moja sudba,
ma ti si jedno cudo Baby Blue!

Dajem sve za zeton, okrenem telefon,
u, pa se smrznem kad ti cujem glas.
O, slusalicu spustim, zbogom snovi pusti,
smislicu do sutra nesto, tesim se vesto.

I sanjarim o tebi...

O, kako da ti pridjem? Popnem se pa sidjem,
iza tvojih vrata svira jazz!
Ne znam sta bi vise, zazvonim pa zbrisem.
Sirok mi je dijapazon, smislicu bolji fazon.

Sanjarim o tebi...

Badnje vece

Kao davni greh,
uvek mi se ista javljas.
Odzvanja ti smeh,
cipele u prozor stavljas.

I vecno sanjas,
svetom putujes bez putovanja
a Badnje vece dolazi.

Mogla si mi bas
i reci neke reci nagle.
Oci su mi, znas,
pune one iste magle.

Al' suprotnost susta,
sad u meni tuga koren pusta
a badnje vece prolazi.

To je bilo nase zadnje,
sad opet zvona zvone - slusam to.
Ne, nije svako vece Badnje,
al' ovo danas, sasvim slucajno - Badnje je.

U poslednji cas,
kao uvek na to vece,
gospodja do nas
unucima kolac pece.

U mojoj sobi
samo stari veker vreme drobi
a Badnje vece prolazi...

To je bilo nase zadnje,
sad opet zvona zvone
- slusam to.

Ne, nije svako vece Badnje,
al' ovo danas, sasvim slucajno -
Badnje je.

Bajka

Da imam ovce prodao bi ja ovce
da imam novce dao bi ja novce
samo da krenem u daleke letove
i otkrijem neke nove svetove
i vidim vec jednom te marsovce

Mozda su marsovci mali
moz' bit' da su marsovci tako mali
da bi na prst trojica stali
mozda su ove nase saksije
velike k'o one njine galaksije
moz' bit' da su marsovci tako sitni
da nam uopste nisu bitni

Mozda su veliki marsovci
mozda su marsovci tipovi
ono k'o grozni dzinovi
grandiozni
mozda su njini upaljaci
veliki ko nasi razaraci
mozda su marsovci tako snazni
da im uopste nismo vazni

Da imam ovce prodao bi ja ovce
da imam novce dao bi ja novce
samo da krenem u daleke letove
i otkrijem neke nove svetove
i vidim vec jednom te marsovce

Balkanski tango

Ovaj zivot je san, mala kuca kraj rampe, snop zuckaste lampe i zalihe tuge,
Nazalost, ruzan san: cale notorni smuk, keva s daskom za luk, manekeni za jad.
Sve je morao sam, prst na orozu lagan, a u srcu uragan i skok preko duge.
Brod, sleper, i sa 22-e vec je imao sve, nju je video tad...

Lud sam za tobom pace, ali lud sam i onako, trazim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak mace, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nesto sam nacuo da sutra mozda ne postojim, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan gros kupi me, razmazi te divlje kupine.
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja cu za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.

A ona, seoski krin, nocni bus iz Provanse, miss nikakve sanse, tek statista srece,
Presecen film, cale prosvetni mis, keva izlizan plis, sestra ruzna ko vrag.
On je bio njen tip. Prve noci u dvosed, pa druge na trosed, a trece, eh, trece...
Ma nek puknu svi, kad je njen mladi Don spusti pravo na tron, kao visnju na slag.

Lud sam za tobom pace, ali lud sam i onako, trazim te otkako za sebe znam,
Budi moj ortak maee, nije mi lako da svu tu silnu lovu razbucam sam.
Nesto sam nacuo da sutra mozda ne postojim, pa bolje da odmah probamo sve.
Za sitan gros kupi me, razmazi te divlje kupine.
Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja cu za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah.

Opet loą "deja vu", jutro mokro ko ribar i profi kalibar, pocinilac neznan,
U citulji pune stranice dve; mafija i DB slozno zale za njim.
Balkanski tango uvek zavrsi na trotoaru, djavo je kredom upisao bod,
A ona lagano niz ulicu staru, trazeci sponzora punog ko brod.
Dok klatno tasnice u ritmu hoda broji vreme i dok je merkaju ko svezi but,
U beli prah smrvi dan i mrmlja refren odnekud znan:

Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja cu za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah

Bela ladja

U aprilu Sombor varos zazeleni,
pa setaju gospoice, blago meni.

Isprse se brezobrazno,
pa mi glavom klimnu mazno,
a mene ceka bela ladja.

A kad odem ne vracam se do jeseni.
Udace se mnoge dotle, blago meni.

'Dobar vece, kapetane',
Laku noc vam zelim dame,
a mene ceka bela ladja.

Moram da idem sad, bo'me, nije mi lako,
al' bolje tako, da ja krenem polako.

Moram da idem sad jer cu baciti sidro
pa zbogom Vidro, ostacu tu.

Od Zemuna do Pasave voda peni,
a u Pesti promenada, blago meni.

Brinuti sam, kerem sepe,
Madjarice moje lepe,
Da mene ceka bela ladja.

Moram da idem sad...

U aprilu sav se Sombor zasareni
od sesira raznoraznih, blago meni,

i frajlica sto ih nose, nasmesene, zlatokose,
a mene ceka bela ladja.

Moram da idem sad...

Bezdan

Nema me vise u tvojim molitvama,
vise me putem ne prate.
A noc mi preti, ponoc i pusta tama,
kad me se samo dohvate.

Vise me ne volis,
kad se vracam nisi budna,
ne goris,
gasne nasa zvezda cudna,
lazna srebrna stvar.

Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.

Ne slusam vise sta sapuces dok snivas,
plasi me koga pominjes.
I sve si dalja, a sve mi bliza bivas,
kao da opet pocinje...

Ali me ne volis,
to se uvek drugom desi,
govoris,
ali vise ne znam gde si,
da li neko to zna?

Sta sam uradio?
Kakva tuzna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.