Balašević citati i odlomci iz knjiga

"Jedan od onih života"


Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

"..Kišica je zavela strogi policijski čas u Njegoševoj.
Gurkajući se oko mesta na kalendaru, Oktobar i Novembar su malo protresli gusto sito oblaka, prosejavši samo one najsitnije kapi na ispruženu bronzanu ruku gnevnog spomenika ispred Gradske Kuće.
Zvanično bi se, možda, i moglo izjaviti da je vladala tišina, ali ta tišina je za moj ukus bila preglasna.
Na samoj ivici vibracije, učinilo mi se.
Ova varoš se, izgleda i ne gasi više. Ostaje uključena na nekoj potmuloj frekvenciji, kao da radi "u leru" čitavu noć.
Pučina opustelog trga je odjednom potpuno sludela moj kompas. Bio sam tako izgubljen da mi je izgledalo prosto nemoguće da postoje samo četiri strane sveta. Odoka sam izračunao najdužu dijagonalu, nadajući se da ću se do njenog suprotnog kraja nekako setiti gde sam to pošao.
Sa katedrale se odronilo jedno "plong", ali to nije bio pravi udarac zvona.
Verovatno je, preturajući po policama na gluvom crkvenom tavanu, zvonar nahotice pomerio tučak velikog mesinganog avana. Pola jedan, jedan ili pola dva. Svašta je to moglo da znači.
Ali svejedno.
Anamaria će ionako tek za sedam godina napuniti taj trenutak. Dobra mera vremena između nas.
Sedam godina su kofer u koji može stati strašno puno stvari. Ako umeš da pakuješ, naravno.
To što meni ne trebaju više neke sitnice koje njoj trebaju sve više, ne daje mi pravo da je nagovaram da ih ne trpa unutra.
Njen kofer, na kraju krajeva. Poznao sam u sebi pepeo vatre koja se u njoj tek rasplamsala, ali nisam pokušavao da je odvratim. Do pepela se i stiže jedino preko vatre.
Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena.
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće. i onda će znati.
Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije.
Uzdahnuće, verovatno. Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Biće sama, nadam se.
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina. Tišina. Da.
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju. Kada je konačno nađem..."

prelijepo

.S tugom jednostavno treba umeti...
Tuga je kao starica koja prodaje karafile po kafanama,samo se uporno moras praviti da je ne primecujes pa ce se kad tad okrenuti i otici,iako ti se u prvi mah cini da ce zauvek cvileti kraj stola...
I,pazi...
Poklonis li joj samo mrvicu paznje nece se smiriti dok ti ne uvali citavu korpu...
I onda si gotov...
Jer Tuga nikada ne zaboravlja lica galantnih musterija...
I nikada te vise nece zaobici...

Više puta mi se učinilo da sam dokučio Svemir, da sam ga raskrinkao, poradovao sam se kako se sve poklopilo kao ona žuta mrlja na starom foto aparatu, ali onda bi se pomerila neka dvadeset i osma cifra desno od zareza, ta dupla slika bi mi se u milisekundi razmakla u glavi, i sve bi se ponovo zamutilo..

Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili...
Ja, priznajem, ne...
Jer svoj zivot sam počeo da brojim tek od tog poljubca pa nadalje.



Iz naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti... A more ume nemilosrdno da se primiri... Kadkad me, eto oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog...
Ali delići Onog Talasa zapali su u skoro svaku božju pukotinu Ove Stare Stene...
I, ma šta se desi...
U meni će zauvek ostati ona so...



Sve se ređe usuđujem da zaronim u sebe...
Jer tamo zagluvim...
Oči se prepune do vrha...
I suze se začas raspu kao pokidane niske...
Po sobi...
Po celom svetu...
I ne mogu ih sakupiti do jutra...

Ma uzalud…
Uz život se na prilaže uputstvo za upotrebu, i svako to odredi kako ume; zanemi tamo gde bi drugi viknuo, nasmeje se gde bi drugi zaplakao, uvredi se tamo gde bi se drugi obradovao... Uđe u pogrešan vagon, siđe stanicu pre, ili kasnije... Pokoleba se, samo prebaci veslo iz ruke u ruku, a struja ga odnese presudno dalje, odredi drugo mesto na kom će pristati.


Ljudi su kao školjke... moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser.

"Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis.
Da, zeleo sam je, jako sam je zeleo...
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspesno pokusao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicusnih mladeza na tilu vitkih ledja...I trgao se.Uplasen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih zeleo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Mozda...
Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje...
Lepo sanjaj, mali misu nabareni. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci...Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja...
Laku noc, njene pospane oci..."

Djordje Balasevic-Tri posleratna druga

"Jednom se tako naslonila na dovratak, prekrstila ruke i potrazila me dugim, tajanstvenim pogledom.
Zamislio sam je kako pegla male decije stvari, video sam sebe sa novinama otvorenim na sportskoj strani, i cuo sam radio sa vecernjim zeljama slusalaca...
Znam, nije to idealna slika, stavise, feministkinje bi je rado iscepkale u parampacad, ali, ja je nisam spomenuo misleci da je idealna. Niposto. Hteo sam da objasnim sta se dogadjalo sa mnom.
Dotad sam djevojke, razmisljajuci o njima, uglavnom svlacio do gole koze. U mojim malim nocnim fantazijama bile su postrojene kao na sistematskom pregledu, i retko koja je uspela da sacuva na sebi par crnih carapa, ili neku slicnu perverznu krpicu.
Ona je bila prva koju sam obukao u nesto..."

postoji verovanje u narodu da se novcem ne može kupiti sve. Priznajem. Ali se može kupiti jako puno toga, verujte mi. Idealisti se neće tako lako predati. Oni znaju da je strašno biti bogat a nesretan. Verovatno. Ali praktični su otkrili i goru situaciju: Siromašan, a nesretan. Ali svi se slažu u tome da lova kvari ljude. Kvari ljude, ali leči živce, dodali su neki. I eto ti ga sad.

Ti modri podocnjaci su kao vlazni pesak upijali dremljive talase sjaja po kojima sam njene oci nekad lako pronalazio i u najvecim guzvama pogleda...

‎''Teško je kada živiš za dan koji ne znaš kada će doći, za dan kada ćeš je ponovo videti. Teško je, kada si sam i nedostaje ti glas, lice, dodir, osmeh, kada ti nedostaje biće koje je tvoja bolja polovina. Teško je prijatelji. Želim vam da nikad to ne iskusite, jer taj bol prijatelji, nije za ljude...''

Nekima se čini da su moje pesme sve iste...Shvatam ih potpuno... Meni su, na primer, one Ajnštajnove formule sve iste..Nismo svi svemu dorasli..

‎''Ona se, slučajno, udala 18. maja 1980. Da se udala za mene, vjerojatno bih, kao pravi muž, ponekad i zaboravio taj datum. Ovako, zapamtio sam ga zauvijek......''

‎"...sanjao si. Retko, ali si sanjao. I to baš taj san. Jedan jedini. I eto, ostvario ti se... Tako i treba sanjati. U ograničenim količinama... Snovi su frka živa... Što ih više imaš, više ti ih ostane neostvarenih. To pouzdano znam."

Ma, ne idem ja ispred svog vremena.

Moje vrijeme ide iza mene.

U tome je nesporazum.

Ipak, sačekat ću ga još malo.

Još samo malo, onda odoh...

Ali, suza je kraljica. Suza je najmoćnija vodena sila.

Trudeći se da to ne deluje nervozno, lupkao sam neki takt, pokušavajući nezrelo da privučem njenu pažnju.

Neuspešno...

Oni koji su nekad uspeli da vrate osmeh na lice na kom još ima tragova suza, znaju kako je to dobar osećaj.

Vidiš?

Godine nas obrade različito...

Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi?

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš istog časa...

I najzad shvatiti kako sam te voleo.

Nema tih reči koje mogu nadomestiti šibanje godina u lice, i nema te priče od koje se može isplesti mreža za hvatanje vremena…
Za sedam jeseni, koji minut posle pola jedan, jedan ili pola dva, i ona će negde zastati pod zamuckujućim plavim neonom sa reklame iznad izloga prodavnice modne obuće… i onda će znati… Sivi dah uspomene pažljivo će oduvati prašinu sa smešne stare ogradice od posesivnosti koju sam jednom uzalud dizao oko skrivenog senovitog vrta u kom su pupile njene ambicije… Uzdahnuće, verovatno… Čestice sjaja rastopiće joj se načas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi… Biće sama , nadam se…
Jer, tad će se u ritmu njenog pulsa možda pojaviti ona uznemirena i ključna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluškivao u odjecima naših tišina… Tišina… Da…
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo… Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca…Štedeći se… Učeći se kako ću najbolje voleti nju… Kada je konačno nadjem…

Slušala je moje srce, naslonivši mi glavu na grudi, kao mali indijanac na zemlju.
Pomilovao sam je po kosi, i poljubio joj prstice, smirene na mom desnom ramenu.
- Radi li?
Klimnula je glavom, i to je bio prvi pokret koji je ucinila posle nekog vremena.
Znam da radi, mila. Dobro je to srce. Malo kasni, ali kucka tu i tamo. A narocito kucka tu. U tvojoj sobi...

Biti il' ne biti, pitanje je sad. Biti konj pa cutati, ili ne bit konj. Nego magarac. Pa odgovoriti...
Dilema i ne pruza neke mogucnosti, ali, kad vec do nje dolazimo, priznajem da sam cesce postupao kao drugopomenuti, kompromitovani dugouhi kopitar.
Pa sta?
Konj je, navodno, izraziti pozitivac, ali se bojim da na listi covekovih najboljih prijatelja zauzima vrlo dobro drugo mesto samo zato sto tegli,rmbaci i dopusta da ga jasu.
Ja sam za magarca.
Gore navedeni je, doduse, okarakterisan kao tvrdoglava i nepodobna licnost, ali to se desava svakoj licnosti koja ne dopusta da prave konja od nje.

Sretni nikad ne razmišljaju o sreći.
To je posao za nesretne.
Svi primijete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći
razmišljaju samo blesavi. I iskusni...

"Pogledao ju je nežno, brižno, u tom pogledu više nije bilo onog bezobrazluka koji ju je proganjao kroz snove, ali odjednom je bila sretna što ga ima barem ovakvog…
Samo, jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur krupne novčanice ljubavi…"

Đ. Balašević - "Kao rani mraz"

"Kandilo osmeha u njegovim očima nikada se nije gasilo, sad je jedva tinjalo, ali ga ona ipak uoči i pokuša da ga raspiri svojim smeškom, ali reč “nepredvidivost” kao da je već pomenuta maločas? Umesto pozvanog osmeha odazvale su se krupne, nezadržive suze, i nije ni pokušavala da ih zaustavi, kada su već same krenule nek se same i zaustavljaju…"

Đ. Balašević - "Kao rani mraz"

"I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetnepod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno provuče finu četku te velike krošnje kroz svoje
kose..."

Đorđe Balašević - "Jedan od onih života"