Balašević citati i odlomci iz knjiga

First topic message reminder :

"Jedan od onih života"


Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

jel vidite ljudi kako se blizanka druzi sa knjigama zato je tako i pametna

Put do zvezda je samo etapa kruznog puta do sebe.
Ako znas precicu, nema potrebe da se puno lomatas po bespucima.
Ne bato... Stigao si cim krenes.
Cilj nosis skriven pod kaputom, istetoviran na grudima kao metu.
U tome je tajna...
U tome je jedini trik...

Ne prođe ni jedan dan, a da si ne pustim barem jednu njegovu pjesmu,
ili da ne držim jednu od njegovih knjiga u rukama..

*Koliko na njoj ima tajnih mjesta koje bih želio da poljubim?
Ali, ne sad.
Jednom.. Možda..
Lijepo sanjaj, mali mišu..
Ko zna da li ćeš mi ikad više biti tako blizu?
Mozda ću se kajati, mozda ću jednom morati da se napijem svaki put kad se sjetim ove noći.. Neka..
Laku noć, njene pospane oči..

Jedan od onih života

..Ona se verovatno tačno seća na kom smo se sastanku poljubili?...
Ja, priznajem, ne... Jer svoj život sam počeo da brojim tek od tog poljupca, pa nadalje...
Bilo je od našeg prvog izlaska milion penala, onih filmskih situacija, pri susretu, u kolima, na stepeništu, ali nekako sam se plašio da je poljubim, slutio sam da bi to moglo da pokvari sve? I bio sam u pravu...
Prvim poljupcem, kao tamnocrvenim carskim pečatom, u momentu je poništila haotičnu hrpu mojih uspomena, i iz pretenciozne Biografije Mog Momčenja prezrivo iscepila sve one stranice na kojima se pominju devojke, ljubav, strast... Koliko samo promašenih tema? Iz jedne naizgled prozaične popodnevne gužve nadošla je lagano i nezadrživo, kao talas, osmehnula se, potopila me zagrljajem, i tiho se povukla ka tamnoj pučini svoje tajanstvenosti...
Da...
A more ume nemilosrdno da se primiri...
Katkad me, eto, oseka danima i danima ostavi nasukanog i samog...
Ali delići Onog Talasa zapali su u svaku božiju pukotinu Ove Stare Stene...
I, ma šta da se desi...
U meni će zauvek ostati ona so...

*jedan od onih života

...Imao sam puno takvih dana u životu i pamtim ih samo po tome što sam ih zaboravio...
Oni su kao slike u dječijim farbankama koje ožive tek kad se oko njih potrudiš,
i ja sam, kao i svi,
preskočio mnogo stranica tragajući za slikama
koje ću lakše obojiti...

*Tri posleratna druga

...Riješila je ovaj rebus od mog života prosto,
poput kafanske zagonetke sa šibicama
u kojoj pomjeranjem jednog jedinog drvceta promijeniš smisao svega,
i onako u prolazu,
kao da traži prašinu na polici vitrine,
izdrobila je pod prstima djelić natrule cirkuske mreže
nad kojom sam tako nepromišljeno hodao po žici,
i istog tog trena postao sam svjestan
nad kakvim sam bezdanom,
i pod kakvim sam bezdanom,
i kakav to bezdan nosim u sebi...

*Jedan od onih života

- Znaš li da čuvaš tajnu?
Izgovorio sam to šapatom, prešao na "ti", i ona je, zaverenički, brzo kimnula glavom.
Trgao sam se.
- Znaš? E pa onda neću ništa da ti govorim.
Meni treba neko 'ko će sve odmah izbrbljati najboljoj drugarici...
Ne zezam se.
Ako joj nećeš još večeras javiti da sam lud za njom,
onda je bolje da ti to ni ne priznajem. Zaboravi...

*tri posljeratna druga

Planetom tumaraju Zagubljeni, pogrešno iznikli,
očajno tragajući za onima koji bi im tako lako mogli biti dragi i bliski,
i zaista više ne znam šta je gore?
Promašiti tog Nekog Svog za hiljadu godina i hiljadu kilometara,
ili za par decenija i tričavih stotinjak kilometara...

*Jedan od onih života...

-"I vise nego dovoljno godina kasnije,mozda necija,mozda prosijeda i mozda bez ikoga,ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu i sirom otvoriti prozor,mameci ga da ti sobu oprasi polenom,prolecem.A ulicom ce upravo prolaziti mali cigan s violinom,videces samo drozdovo pero na sesiru kako promice za simsirom,i zacuces neku staru dobru nepoznatu pesmu koju prvi put slusas a godinama je znas.I zaplakaces istog casa,i najzad shvatiti koliko sam te voleo..."

Čudne su te emocije. Otkriješ kutak u sebi za koji nisi niti znao da postoji i još shvatiš da je tamo netko danima, mjesecima, godinama spavao, a nije plaćao stanarinu...

Ma ne... Nikad ja nju nisam ni volio,
mislim da je čak nisam ni poznavao..
osim što sam jako dobro znao sve njene navike,
čudne riječi koje koristi i svaki milimetar njenog savršenog tijela.

Ma ne, nikad ja nju nisam volio.
Čal ni sanjano o njoj.
Pa da, sa njom je svaki moj san postao stvarnost..
A to što ja nju nisam volio...
o tome se da pričati, još kako..

Baš je zaspala i nisam hteo da je budim,samo sam je poljubio, poželevši da sanja sve ono što sam došao da joj kažem..... i duboko ušmrkao prah njenog mirisa, znajući da je to jedina droga koja me može dići iznad ovog ludila...

Samo... Jadno li je prijateljstvo kad ostane kao sitan kusur
krupne novčanice ljubavi..
A ja po pravilu taj sitan kusur uvijek negdje zaturim, zagubim..
A onda, vremenom, i zaboraviš da je kusur
i još se i obraduješ kad naiđeš na neku siću koja ti je, eto,
baš sad zatrebala..


*Kao rani mraz..

Jedno je kad čezneš za nekim 'ko je daleko...
A drugo kad čezneš za nekim 'ko je kraj tebe...
Tek onda je to..

*Kao rani mraz..

Kroz tanušnu maglu, kao zejtin po staklu dan se razliva tih; mislim sreda,
četvrtak, il' već neki od njih.. Najtiše što može k'o sa predstave loše iskradam se iz sna, iz ogledala viri jedan stariji ja...

Dakle? Koji broj jastuka nosiš?
Imam jedan koji mi je mali, mislim da će biti taman za tebe...

Taj jastuk je, među nama, u posljednje vrijeme bio pun briga,
i pripremajući ga za iznenadnog gosta dobro sam ga protresao, za svaki slučaj.
Znao sam, iz ličnog iskustva, da u njemu ima i odličnih, evergreen snova,
i ponadao sam se da neki od njih neće odoljeti lijepoj nepoznatoj glavici.

Jer, bilo bi divno da Emilija Kovačev, kad otvori okice sljedećeg jutra,
duboko uzdahne, stavi ruku na srce,
i tajno poželi da još poneki put sanjucka u mojoj sobi...

I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će upravo prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...

I zaplakaćeš istog časa...

I najzad shvatiti kako sam te voleo.

..Sto puta sam premještao namještaj i
tražio pravu nijansu za zidove..
Uzalud..
A onda se ona ponovo osmijehnula,
laganim pokretom sklonila kosu sa čela..
I taj mali, unikatni detalj, potpuno je preporodio enterijer...

Uzdahnula je i sklopila ručice kao da zatvara knjigu poezije,
znao sam da i ona zamišlja istu onu mahovinu na kaldrmi,
i guste šiške jasmina na naboranom čelu bedema Runjaninove kuće..
- Divna legenda.. Čudi me da je dosad nisam čula?
-Pa.. Mene, vidiš, i ne čudi.. Pošto sam je upravo izmislio..
Da te zadržim još malo..

"detinjasto,pomislih...
detinjasto,svom srećom..
po nekoj mojoj gramatici,naime,taj pridev je jedan od većih komplimenata koji se mogu uputiti takozvanim Odraslima..."

"Ne...
Nismo mi bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...
I to je sve...


Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali
da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao
ukleta lađa...
Negde ovde daleko...
Negde tame blizu...
Ni na nebu, ni na zemlji...

Nikad mi nismo bili ljubavnici…Samo smo se ponekad, u nocima punog meseca malo trazili po dugim talasnim duzinama Ceznje…


I to je sve…

Jedan od onih života, Balašević

-Samo sam htela da imam nešto tvoje... Zauvek...
Zumirao sam kristalnu kap u njenom lepom oku, koja je svetlucala kao titrava rosa na malenom zvončiću đurđevka.
Sretan sam ja momak...
Neki režiseri potroše čitav život čekajući takvu scenu, i opet ne uspeju da je snime.
Hajde konju...
Reci joj...
Osetio sam da uglovi usana izmiču kontroli.
-Želiš nešto moje? Zauvek? Da li bi prezime moglo da posluži?"

"Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li cu umeti. Voleo sam ju tako lako... a, tako sam tesko to znao da pokazem.... a, onda odjednom raspored mladeza na njenim ledjima.... kao tajna mapa mi je u koju zvezdu treba da se zagledam i tako... Eto ti pesma, ludo jedna!"

‎"Velike reči obično imaju malu grešku, i smanjuju se za mrvičak svaki put kad ih izgovoriš."

" Ima puno ljudi koji su od mene više zaradili, ali nema ih puno koji su od mene više potrošili..."

"Nisam od onih naivaca koji jedva cekaju neki buduci dan i raduju se rodendanima i Novim Godinama, naprotiv, meni vec dugo smeta to što vreme prolazi, i mada imam neke svoje trikove kako da ne mislim o tome, postoje stranice u kalendaru kad mi nema gde.
Jesen je, znaci...
Ponovo..."

Balasevic

Umije li itko da te gleda kao da mu je čitav svijet u tvom tijelu?
Da zaboravi da udahne, da te rimuje sa tisuću sazvežđa..
Da te nasmije do plača, da te rasplače do smijeha..
Ume li itko da je ovoliko tvoj?

Ona je bila orhideja baš tamo gdje je to rijetkost.
Da se zadesila negdje gdje sve vrvi od orhideja,
sigurno bi bila neki potpuno drugi cvjetić...

Gledao sam je kako vrca lucidnošcu, kako vlada,
kako ležerno nosi svoju perfekciju.
Posmatrale su to i tiražne pjevaljke, okićene kao kiosci po željez-nickim stanicama,
mjerkale su je sa puno zavisti, bojažljivo i opravdano neprijateljski.
Podsjećala ih je da su, ipak, samo bivše skupe poleguše i stone mješalice,
i da, za razliku od "mercedesa", lakirane kože i zlatnih lančina,
postoje i neke stvari do kojih ipak nikad neće uspjeti da dođu.

Tri posljeratna druga..

Otvorilo mi se već više puta, i mada svaki put uredno nešto poželim,
želje mi se baš i ne ispunjavaju.
Negdje je zapelo..
Možda se ispunjavaju nekom drugom? Ne bi bilo prvi put..
Nema veze, ne ljutim se...
Dobre su to želje, šteta bi bilo da samo tako propadnu...