Balašević citati i odlomci iz knjiga

First topic message reminder :

"Jedan od onih života"


Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Al' jesen me je najviše
mazila…Spuštala mi se na ramena nježno, kao tanan vjetar obojen dimom
spaljenog lišća i učila me riječima kojima se priziva tišina i koje
se, ako ih pravilno zamisliš, rimuju sa rominjanjem kiše i slade pod
jezikom kao brašnjave mrvice pečenog kestena …...Da, nešto se dogodilo u
onom posebnom kozmičkom satiću ugrađenom u vlažni , sivi pijesak
negdje na samom izvoru moje kičme.Veliki zupčanik koji bi ranije uvek
škljocnuo kad kazaljka naiđe na april ili oktobar , zarubio se kao
šljunak i točkići su odjednom počeli da se vrte neočekivano
lako….Dovraga, poražavajuće lako….Brinucu vec ja....nemoj ti brinuti..

Stvari se događaju
kao u lošim melodramama: ona je sumorna a ja je tešim. Svaki put moram
drukčije da je tešim. I to je umetnost, naći joj svaki put novi izlaz
iz nemogućeg. Jednog dana napisaću knjigu utehe.

Jesen je već…
I opet?
Kako sam to samo mogao propustiti? Gde li sam se zadesio one večeri kad je njena pozlaćena parada umarširala u našu varoš?
Eh, da…
Ni godišnja doba ne pomeraju me više kao nekad…
... Ali Jesen me je najviše mazila…
Spuštala mi se na ramena nežno, kao tanani sveter obojen dimom spaljenog
lišća, i učila me rečima kojima se priziva tišina, i koje se (ako ih
pravilno zamisliš), rimuju sa rominjanjem kiše, i slade pod jezikom kao
brašnjave mrvice pečenog kestena…

"Jedno
je slomiti poneku grančicu, a drugo je slomiti srce... Dva srca... Sva
tri srca... Hej? Pazi šta radiš, molim te... Jer to nije tamo neki
stručak zumbula, nego jedna naročita ruža... Ruža negovana da bi ostala
divlja... Razumeš li to? A takvim ružama se diviš izdaleka... Njih ne
diraš.."

Kad ono prestaje detinjstvo?
Kad ti neko prvi put na ulici kaže "Vi"? Kad zaplešeš na maturskom
balu, kad položiš vozački, kad kupiš prvi kurton u apoteci? Ne zna se
tačno...
Ja mislim da prestane, kad ostaneš bez Ćupa (Mašte). Kad
dozvoliš da ti ga uzmu, ili ga, ne znajući da ga koristiš, sam
razbiješ...

Oni što te uopšte ne znaju
najviše laju, a oni što te najbolje znaju najviše ćute... I lepo bi bilo
da mogu bar ponekog da ćušnem preko usta, onako učiteljski, kad se
najmanje nada, ali... Davno je Gospod prosvetlio onu barabu u meni,
uzdržim se, taman posla... Dobro, opsujem tu i tamo, ali i u tom sam se
izveštio, promrmljam samo... Te moje psovke pre liče na blagoslove nego
na prostote...''

Čudno je to...
Tokom godine sve je skoro identično zeleno, ali kad bi neko u jesen pokušao da naslika pejzaž široke močvare, morao bi na svojoj paleti pažljivo umutiti hiljadu i jednu nijansu žute, smeđe i crvenkaste...
Lako je dok je zeleno..
Kad dođe doba da se vene, stvari se odjednom prikažu u svojim pravim bojama...

Sve se ređe usuđujem da zaronim u sebe...
Jer tamo zagluvim...
Oči se prepune do vrha...
I suze se začas raspu kao pokidane niske...
Po sobi...
Po celom svetu...
I ne mogu ih sakupiti do jutra...

Ne bih hteo puno da
frojdisem,ali znas,ti losi momenti nas prate kao kolona na auto-putu.
Dok sibas,ne mogu ti nista,ali ih se nakupi,vuku se za tobom kao
krokodilski rep. I samo cekaju da usporis. I kad to ucinis,gotov si.
Pregaze te. Svi odjednom. Kao tebe sad.Ali,onda protutnje. Odu. I nemoj
da juris za njima, pokusavajauci da ih obidjes, kao sto sam ja ucinio.
To ne moze. Smanji gas, preuzmi kontrolu, vrati se u svoj ritam. Idemo
dalje...Balasevic

Put do zvezda je samo etapa kruznog puta do sebe ...
Ako znas precicu nema potrebe da se puno lomatas po bespucima,
ne bato ...
Stigao si cim krenes.
Cilj nosis skriven pod kaputom, istetoviran na grudima, kao metu.
...U tome je tajna ...
U tome je jedini trik ...

...Prelistao sam silne knjige
nadajući se da će Tajna samo zasjati medu stranicama, kao presovani
listak , prelistao sam silne oblake, grickajući onu sladunjavu travku
koja raste jedino u podnožju Mladosti, slušao sam šta zbore Pametni,
poturao ogledalce pred Opsenare, loveći Rešenje u njihovim obrnutim
likovima, a onda sam preplivao čak na drugu obalu Čekanja, i tek otud
video da su crkve mudrosti tamo odakle dolazim..

Znas, stalo mi je... Ali se uporno ponasam kao da nije. Gradim oko sebe zid do kojeg niko ne moze doci, ali ima jedna caka: Pridji! Reci mi rijec i taj ce se zid pokazati kao jedna obicna kula od karata koja izgleda mocno dok ne dodje nesto pred cim pada...

Ali ona se katkad tako lijepo smiješi. Pa mi pet minuta u njezinu društvu bude kao da sam dobio na lotu. Hodam ulicom poput narodnog heroja, u trenutku narastem iznad svih zgrada, i u cijelom svemiru nema većeg i jačeg stvorenja od mene.. I zato me one tri ne zanimaju. Ne bi me zanimale ni da ih je tristo. Kad hoću tu jednu...

Pa, dobro... Nećeš na vodu, nećeš na zemlju, ostaje nam jedino nebo... A čak i lastavica nebom samo putuje, i njeno je gnjezdo pod strehom... U oblacima ne živi nitko... Samo neostvareni snovi...

Volio sam je tako lako, a tako sam teško to znao da pokažem..

nevolje krenu onda kada tumačim stvarnost...

Lud sam za tobom
ali ovo jeste vrijeme ludih
i ja ću za nas osedlati strah
a ti me ljubi do zla
dok ne izgubim dah…

Ja pjevam svoj blues bez namjere bitne.
I najveće ribe za mene su sitne.
Ja sa strane samo promatram taj svijet.
Ja pjevam svoj blues u srcu dubine
i držim se pretežno zlatne sredine,
to je bar rutinska stvar, …

Ne znaš ti, nema oslobođenih
svaku tišinu mi granata prošara
spašen je taj prvi pogođeni
a svi su drugi vječni taoci košmara…

Dal' grom odabire hrast?

Ili se to pak hrast munjama nametne?

Za to baš nemam riječi bog zna kako pametne...

To je ta sudbina, valjda?

Prijatelji te često zaborave, a neprijatelji nikad.

"detinjasto,pomislih...
detinjasto,svom srećom..
po nekoj mojoj gramatici,naime,taj pridev je jedan od većih komplimenata koji se mogu uputiti takozvanim Odraslima..."

Balasevic

Šta ćeš prijatelju... Prolete život za čas posla... Je l' tako? Kao brzi voz..."
"Da, ali ne kao brzi... Pre kao teretni voz... Voz koji satima čeka na
sporednom koloseku... pred nekim glupim signalom... Da bi onda najvećom
brzinom projurio kraj najlepših pejsaža na svetu."

Ne,
Nisu to poruke sa dalekih zvezda,
To ja zracim,

To ja emitujem reci:

"Zbogom njene zelene oci",
... I mislim:
Kad bi ona bila pahuljica,
Ja bih sigurno bio januar
I ne bi nas mogli zamisliti
Jedno bez drugoga.
"Zbogom njene zelene oci",
Kako je to nelogicno.

"Ime ti ispišem u svakoj strofi nevidljivom tintom."