Balašević citati i odlomci iz knjiga

First topic message reminder :

"Jedan od onih života"


Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji između devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita priviđa samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije opšlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, možda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Ti modri podočnjaci su kao
vlažni pesak upijali dremljive talase sjaja po kojima sam njene oči
nekad lako pronalazio i u najvećim gužvama pogleda...
Ili su za sve krivi samo ovi dugi intervali izmedju nasih vidjenja?
Meseci, proleća, zime, koje su nas naučile da kao stari ratnici prvo
prebrojimo oziljke i brazgotine zaradjene u borbi sa Vremenom, pa da se
tek tad oprezno osmehnemo jedno drugom...?

Opet loą "deja vu", jutro mokro ko ribar i profi kalibar, pocinilac neznan,
U citulji pune stranice dve; mafija i DB slozno zale za njim.
Balkanski tango uvek zavrsi na trotoaru, djavo je kredom upisao bod,
A ona lagano niz ulicu staru, trazeci sponzora punog ko brod.
Dok klatno tasnice u ritmu hoda broji vreme i dok je merkaju ko svezi but,
U beli prah smrvi dan i mrmlja refren odnekud znan:

Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih, i ja cu za nas osedlati strah,
A ti me ljubi do zla, dok ne izgubim dah

Ponekad jos u moj filcani sesir spustis osmeh ko carobni cekin i tad sam
svoj, jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj licni Harlekin...Ponekad
jos suza razmaze tintu i k'o domina padne zid u lavirintu tako prosto,
ponekad jos stignemo do nas..

voleo sam je ...