Đorđe Balašević - car

Bezdan

Nema me više u tvojim molitvama,
više me putem ne prate.
A noć mi preti, ponoć i pusta tama,
kad me se samo dohvate.

Više me ne voliš,
kad se vraćam nisi budna,
ne goriš,
gasne naša zvezda čudna,
lažna srebrna stvar.

Daleko putujem,
vetar nudi neke rime,
kupujem,
pristaju uz tvoje ime,
dva-tri stiha na dar.

Ne slušam više šta šapućes dok snivaš,
plaši me koga pominješ.
I sve si dalja, a sve mi bliža bivaš,
kao da opet počinje...

Ali me ne voliš,
to se uvek drugom desi,
govoriš,
ali više ne znam gde si,
da li neko to zna?

Šta sam uradio?
Kakva tužna humoreska!
Gradio
ispod gradova od peska
dubok bezdan bez dna.

Boža zvani Pub

Ovo je priča koju vrlo rado pričam,
to je priča o Boži zvanom "Pub".
Jedni ga hvale, drugi žale, treći kažu: "E, moj brale,
taj je bio kvaran kao šupalj zub".

Odavde pa sve do Pešte i do Srema na jugu
jos priča bajke o njemu mutni kockarski krug
i kažu: "Taj u životu nije igr'o na dug!"
I svi se slažu kako danas nema takvih kao Boža Pub.

Negde je imao imanje, to se znalo, više - manje,
mada o tom nije prič'o ni za lek.
Treb'o je biti veterinar, al' je ter'o neki inat,
pa je živeo od kocke ceo vek.

O, taj je pratio karte k'o da vidi kroz njih.
I uvek 'ladan kao špricer, uvek opasno tih,
i samo kad tera maler on bi rekao stih.
I svi još pamte reči kojim maler tera Boža zvani Pub.

Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje.
I pogledi čvrsti, lepljivi prsti, ja ipak varam malo bolje.

E, pa da!

Al' karta je kurva, izvin'te me što psujem,
jer ja samo pričam onako kako čujem.
I ako su lagali mene i ja lažem vas.

Tu priču zna svako, od vraga do popa,
jer mnogi su mangupi ostali tropa.
Kockar se krije i čuči u svakom od nas
i čeka pravi čas.

Jednom se kart'o s nekim ruskim emigrantom,
to je bio lihvar, bogat kao knez.
Igr'o je i upravnik pošte zvani Ljupče od milošte
i neki švercer kog je jurio sav srez.

U, to je partija bila, jos se priča o njoj,
kibiceri u transu, 'ladan probija znoj.
Na stolu kamara para, da ne spominjem broj,
i povuk'o je damu na osamn'est, mrtav ladan, Boža zvani Pub.

A znate li za ono kad je s izvesnim baronom
igr'o četir' dana? To je bio rat!
Išle ga stalno karte jake pa je odn'o i fijaker,
crnog konja, tabakeru, štap i sat.

Baron je pričao posle da je špil bio star,
da je previše pio, da ga poneo žar!
Ma, svi što gube se ljute, to je poznata stvar,
a svako gubi bar ponekad ali nikad Boža zvani Pub.

Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje...

Sa švalerske strane nije spad'o u Tarzane,
al' daleko od tog da je bio zec.
Im'o je neke tu i tamo, al' svi vrlo dobro znamo
da kod žena igra neki peti kec.

Ljubav je igra u kojoj često ne pali blef,
srce se otvara teže nego najbolji sef.
Im'o je on svoje dame: karo, pik, herc i tref,
i bio im je veran sve do sudnjeg dana Boža zvani Pub.

Gospodo draga, on je nestao bez traga
i to celoj priči daje čudan ton.
Neki se džambasi kleli da su kod Sombora sreli
jednog tipa što je bio isti on.

Možda ga odvela karta čak u Prag ili Beč.
Već dugo niko o njemu nije čuo ni reč.
Dal' se još drži na svetu il' je predao meč
pa s anđelima na vrh neba igra raub, preferans i ajnc?

Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje..

Čovek za koga se udala Buba Erdeljan

U Bačkoj Palanci bila je igranka,
ma lažem, ordinarna pijanka.
Svu noć smo brljali. Kako smo starili
sve smo surovije tezgarili.
Posle se kajali, sve šatro čudili,
dokle smo stigli i kraj kojih smo se krokodila budili...

Nešto pre fajronta prišla mi tipčina
sa onim hitlerskim brčićima,
pečatnim prstenom, kravatom labavom,
da časti oduševljen zabavom.
A ja baš nisam fan napadnih pedera
što večno jure konobarice i mirišu na berbere...
Ma, hajde...

Bio sam umoran, rekoh tom paunu:
"Majstore, ja sam u knockdown-u.
Grebem po žicama, tamburam danima,
ubi me dim po restoranima.
Sad vidiš promaju pod ovim šatorom".
On reče: "Čekaj malo, ti si bio dobar s mojom matorom ?!"...
A, tako...

Da, onda sam ga poznao tek. Pa nije čudo, proš'o je vek.
Za tog se dripca udala Buba Erdeljan.

Šta ti je trebalo to, mali mišu moj, da pođes za takvu barabu?
Sto nisi pazila, što si princa preobrazila u ovu žabu?

Vol'o bi da znam: bila si kći tatina, ja vucibatina,
blesavko sa senom u kosi.
Uzmi il' ostavi, ko je mog'o da pretpostavi?
Đavo ga nosi...

Tip reče: "Ovde sam s dve fine ženice,
uuu, dve opake raspuštenice!"
Namignu mangupski: "Svi malo šaramo!"
Namignuh i ja, kao, "Naravno".
Seo sam tako s njim i onim guskama,
a on je samo brbljao, o, dal' je poljubi tim usnama?...
Ma ne...

Konobar, što zastajkuješ, dal' i ti možda štrajkuješ?
Daj dečko odmah flašu svirni pa smo mirni!

Proš'o sam sever i jug, širom pa u krug, i čega sam ostao željan?
Pa ne baš mnogo tog, bršljana s jednog zida visokog
i Bube Erdeljan.

E, vol'o bih da znam: šta ti je trebalo to, moja lepojko,
o bila si dukata vredna.
Što si pustila da te ovaj tu izgustira?
Budalo jedna!

Ej, moji lanski snegovi...

Šta ti je trebalo to, mali mišu moj, da pođes za takvu barabu?
Što nisi pazila, što si princa preobrazila u ovu žabu?

Da mi je da znam: proš'o sam sever i jug, širom pa u krug,
i čega sam ostao željan?
Pa ne baš mnogo tog, bršljana s jednog zida visokog
i Bube Erdeljan...

E, da...

D-moll

Odlutaš ponekad i sanjam sam.
Priznajem, ne ide, ali pokušavam.
I uvek dođe d-moll.

Spusti se k'o lopov po žicama,
ruke mi napuni tvojim sitnicama
i teško prođe sve to.

Jedan d-moll me dobije kako odeš ti. U sobi je.
Glupi d-moll uvek sazna kad je to.

Uhvati me čvrsto i ne popušta.
Lud je za tišinom, to ne propušta.
Vodi me u svoj plavičasti dom.

Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, šta je tuga za d-moll?

Ponekad te nema i sasvim sam
izmišljam način da malo smuvam dan,
ali je lukav d-moll.

Pusti da se svetla svud priguše,
sačeka poslednje zvezde namiguše
- vuče mi rukav: "Idemo!"

Plaši me on, gde si ti? Hiljadu se stvari moglo desiti...
Glupi d-moll, za kim tuguje svu noć.

Uzme me u svoju tamnu kočiju.
Nebo primi boju tvojih očiju.
Znam taj put, to je prečica za bol.

Jedan d-moll me razvali,
neki bi to prosto tugom nazvali.
Nije to, šta je tuga za d-moll?

Ostala je knjiga sa par nepročitanih strana
i neke stvarčice od herendi porcelana.
I jedan pulover u kom si bila...

I ostala je ploča "Best of Ru Cooder"
i fina mala plava kutijica za puder
i ja sam te ostao željan,
dok me bude
moja mila...

Devojka sa čardaš nogama

Nosila je jelek svileni
kao u pesmi narodnoj.
I krstić, znak na lančiću
da nekog čeka navodno.

O, to su bili svatovi,
sve kićeni i zlaćeni.
A mi smo bolje svirali
neg' što smo bili plaćeni.

Al' dobro sad...

Nosio sam šal od kašmira
i prsluk protkan tajnama.
Baš od takvih su je čuvale
tetke sa 'ladnim trajnama.

K'o srna me je gledala
žalosnom pesmom sluđena.
Čije si pile pirgavo?
Što nisi meni suđena?

'Ej, da...

Hej, pusti kose pune polena!
'Ajde, baš u inat baba-rogama!
'Opla, digni suknju iznad kolena,
znam da kriješ čardaš u tim lepim nogama!

Rekoh joj "Beži, mani se,
i traži bolje partije!
Premala je moja tambura
da te od kiše sakrije".

Rekoh joj: "Ja sam samo tu
da vreme brze proleti.
Ja nosim čizme skitaljke,
mene je teško voleti..."

Pa da...

Hej, pusti kose pune polena!
'Ajde, baš u inat baba-rogama!
'Opla, digni suknju iznad kolena,
znam da kriješ čardaš u tim lepim nogama!

Hej, doleti mala senice!
Tu, na moje zlatne čivije!
Vatra šara tvoje zenice!
Razbi nešto i zaigraj ludo, divije!

Sin jedinac

Stara stvar u Novom Bečeju...
Slava je za Gospojinu...
Ne znate vi moju Ninu...
Dece nema pa me vole kao matera...
Pridveče do crkve trkne...
Za pokojnim Strikom smrkne...
A sve brine da me u "špacirung" natera...

Ja sam otrov za udavače...
Trepću oči snevalice...
Uzdišu ko zevalice...
Gurkaju se laktovima... Usne napuće...
Jednoj miraz mlin što melje...
Drugoj lanac i po zemlje...
Trećoj cifra tolk'a da se samo šapuće...

Bež'te curice s glavne ulice...
Kada prođe sin jedinac... Štikla kleca...
Sitne su vam udice...
Korzom plovi štuka što se retko peca...
Zbogom Totice, male skotice...
Mađarice-svađalice... Srcolomke...
Prave ste lepotice...
Žali bože faliti vam druge momke...

Videh pendžer u Bečkereku...
I u njemu... Povrh lale...
Tog trenutka procvetale...
Zasja pramen riđi... Kao krilo tetreba...
Nidočeg mi više nije...
Snevam zemlju iz saksije...
Meni, babo, od te zemlje više ne treba...

Nek se okuša hor torokuša...
Ja sam babin sin jedinac... Mater svima...
Štagod kogod pokuša...
Uzeću je, pa da samo bluzu ima...
Zbogom Sremice-uspaljenice...
I Bačvanke... Probiranke od zanata...
Fine ste vi ženice...
Al već vidim... Ženiću se iz Banata...

"Za Trecu Smenu"

Vidis li gde sam to sad, u kom sam dobu?
Cudne mi ptice, da znas, snovima jezde.
Jer, jos sam suvise mlad da mislim o grobu,
a vec sam suvise star da brojim zvezde...

Cujes tisinu, taj zvuk? Prolazi vreme.
Zuji i preti kroz noc, drhti k'o kobra.
Nemoj da nacinjes sad ozbiljne teme,
dodji, skupi se tu i budi dobra...

Pa naspi jos jednu, za vecite krivce,
za balansere,
ne boj se, imam ja prilican cug.
Naspi jos jednu, za umorne livce,
za proletere,
veceras treca smena vraca tudji dug...

Skoro ce svanuti dan, jos jedan praznik.
Svi su ti plavi k'o san, svi su ti isti.
Budis se retko u sest, samo po kazni,
kad moras negde na put ili na ispit...

Pa naspi jos jednu...

Ponekad tragam i ja, za zlatnim runom.
Mozda cu sanjati dim, vatru i celik.
Nisi ti kriva za to, ma volim te puno.
Hajde sad, daj mi pred san poljubac velik...

Pa naspi jos jednu...

Pa naspi jos jednu, za vecite krivce,
za balansere,
naspi jos jednu za moje drugare.

Naspi jos jednu, za umorne livce,
za proletere, naspi jos jednu za trecu smenu

Namcor
Nevolem,
nikog, lutko, takva mi je narav
kao odzak star i grav
puno dima je kroz mene proslo.

Nevolem,
ujne, strine, sogore, komsiluk,
nataknem ih na civiluk,
od njih nista dobro nije doslo.

Nevolem,
semenkare, cigose, trubace,
burek, ulicne pisace,
nek mi moju lepu varos vrate.

Nevolem,
dzipadzije, dizel, butikase,
restoteke, tamburase,
svaku pesmu bar za strofu skrate.
Mater im...

Al' tebe volem, to je fakat,
ti si mi ljubav jedina,
prodacu onu nasu kucerdu na lakat,
pa nek' je stoput dedina,
da kupim cet'r' konja besna,
da ih u oblak upregne
pa stobom di nas niko ne zna,
uteknem.

Nevolem,
kad mi gace udju, di vec udju,
te sto brinu brigu tudju,
kosticu u strudli od visanja.

Nevolem,
zatucane, gratis, kravatase,
hipohondre sto se plase,
da dobiju rak od razmisljanja.

Nevolem,
krvolocne pse i gospodare,
nadjubrene trotoare,
maskirne, kad navale na pendzer.

Nevolem,
lopuze sto voze tudja kola,
znaju azbuku do pola,
micu usnama dok sricu pejdzer.
I ne samo da ih ne volim nego ih se malo i gadim ...

Al' tebe volem, to je fakat,
ti si mi ljubav jedina,
prodacu onu nasu kucerdu na lakat,
pa nek' je stoput dedina,
da kupim camac na dva vesla,
i onaj sesir rogozan,
pa tebe, di nas niko ne zna,
odvozam.

Nevolem,
sizove i nervne bolesnike,
pre ih pustali za vikend
sad ih puste pravo pred kamere.

Nevolem,
sve te lezibejke, da prostite,
prorocice, travestite,
nek mi gospon-dame ne zamere.

Nevolem,
teget cirklu na teget mantilu,
sestu licku, sedmu silu,
opa-cupa preko Okucana.

Nevolem,
izbore, televizor, plakate,
dosta, ako Boga znate,
ludnica je kanda otkljucana
sirom ostala, prover'te molim vas...

Al' tebe volem, to je fakat,
ti si mi ljubav jedina,
prodacu onu nasu kucerdu na lakat,
pa nek' je stoput dedina,
da kupim adicu od peska,
na njoj sumarak nakrivljen,
da tebe di nas niko ne zna,
sakrijem.

Sta je ovo - solo.
Ih, nevolem solo.
Aaa, to je onaj sopran saksofon.
To tek ne volem.

Nevolem,
uzdrzane, trezvene, pa dzoging,
takve najpre strefi sloging,
al' ni krkanje mi nije blisko.

Nevolem,
sto odasvud samo cujes dajmi,
il' se prosi il' se zajmi,
jebote, ja nikad nisam isko.

Nevolem,
strebercine, vecne odlikase,
crne rolke i sektase,
ne padam na Tibet ili Burmu.

Nevolem,
skrtariju, intelektualce,
koji vazno vrte palce,
kupis ih za spricer i kavurmu.
Koju ja isto, odnosi se na kavurmu, ne volem...

Al' tebe volem, to je fakat,
ti si mi ljubav jedina,
prodacu onu nasu kucerdu na lakat,
pa nek' je stoput dedina.
Napuklo srce na dve pole,
ljubav je teret pregolem,
cak i to sto te tolko volem - ne volem.

Uh, sto ne volem kad se ovako zavrsi pesma - ko racija.
Sto, bas je logicno.
E sto tu logiku tek volem. Tu si me nas'o...

Na bogojavljensku noć

Na Bogojavljensku noć
Olba se dotače, lome se pogače, a venci smokava i mali zlatni praporci se pokače
Po prednjoj sobi mog baće...
Čudo je navike moć...
Ko pod zastavom, društvo se sastalo, pod istom ikonom za crnim švapskim astalom
Što pamti svadbe i daće...

Uglavnom gostujem kod kuće, al moju narav pamte tu...
Brbljaju svašta pred svanuće...
Al čak ni pripiti, ni da pomenu nju...

Na Bogojavljensku noć...
Pobožne pesmice, sveće i kresnice i uvek metu odveć onih glupih grožđica u česnice...
Al to je tako, i amin...
Strašna je prošlosti moć...
Prate me duhovi, ko gladni vukovi...
A moje vreme tinja kao stari trupac bukovi...
Još jutros gurnut u kamin...
Ruža je pupila na mrazu...
I, što bi rekao moj kum: vuče te đavo na tu stazu,
A ispred sebe imaš dobri stari izlizani drum...

Nikad ne pričaju o njoj...
A ja se ne raspitkivam...
Ukrstim politru i noć...
I na taj krst se, tu i tamo, prikivam...
Već me i Dunav pretiče...
Moja me senka spotiče...
Al ništa me se ne tiče...
I malo šta me pomera i dotiče...
Sem, katkad, Nje...

Na Bogojavljensku noć
Vašar starudija...
Društvo sa studija...
Profesor ruskog, Šveroš, Doktor, Paor i Opštinski Sudija...
I svi smo na "Pomoz' Bože"...
Silna je ljubavi moć...
U jutra besana jos dođe nezvana, i kao provalnik mi pretura po mislima i pesmama...
Al to je sve što mi može...

Pesma o jednom petlu

Im'o sam strašnog petla, bio je pravi đavo.
Na kiši i na vetru, uvek je stajao pravo.
Po selu perje leti, diže se strašna graja.
U našoj kući, uvek, bilo je dobrih jaja.

Im'o sam strašnog petla, bio je pravi ludak.
Koju taj koku kljucne, k'o da je tresnuo budak.
A koke, čudne ptice, uvek im srce puca,
za nekim grubijanom koji dobro kljuca.

Za njega nisu bile samo koke slatke.
Ne, taj je skak'o i na guske i na patke.

A tek na ćurke, čim je bilo neke šanse,
princip je isti, sve su ostalo nijanse.

Im'o sam strašnog petla, bio je malo čudan.
Po danu nesto dremljiv, al' noću uvek budan.
Curice iz mog sela čule su za tog dasu.
Zbog tog sam petla i ja bio na dobrom glasu.

Za njega nisu bile...

Im'o sam strašnog petla, bio je prvak sveta.
Danas su petli čudni, svaka im dlaka smeta.
Ja ne znam šta je razlog, danas su drugi dani,
uglavnom, spram mog petla, ovo su sve cverglani!

Meni je še'set peta, stiže jesen pozna.
Putuje moje drustvo i ja čekam na red.

Ne bi mi ova starost bila tako grozna
da čujem petla, barem mesečno jedared.

Poslušaj zato savet što ce ti čiča dati:
kad imaš mladog petla, ne daj mu da se pati.
Pusti ga neka leti, neka ga koke vide.
Posle će biti kasno, i petlu vreme ide.

Virovitica"

Ja nikad dosad nisam bio u Americi
- i ne nameravam.
Mene da zvizne neki tip, za dolar, dva, pa cak i tri,
nemam tih nerava.

A baš bih voleo da vidim Kaliforniju,
i još par tacaka,
al' imam strašnu fobiju
od onih narkosa i tamno crnih macaka.

So sorry USA, mozda si ti OK,
mozda me price varaju, al' ja bih ipak ostao tu.

I nikad nisam bio u Sovjetskom Savezu
- i ne nameravam.
Bio bih u tom Savezu kao u nekom kavezu,
nemam tih nerava.

Al' baš bih voleo da stignem sve do Rostova
ili do Gruzije.
Plašim se tolkog prostora,
mozda se negde zagube moje iluzije.

Izvini SSSR, mozda si sasvim fer,
mozda me price varaju, al' ja bih ipak ostao tu.

Amerika je divna, predivna cak,
cim u njoj zivi Paja Patak zvani Donald Duck,
al' nije svako kao Donald, mene plaši onaj Ronald,
taj je nezgodan.

Imamo neke veze Rusi i ja. (Horošo!)
Onaj me Dostojevski jednostavno obara.
Al' nisu svi k'o Dostojevski, mene plaši Sibirevski,
taj je prohladan!

Ali sam cesto pevao u Virovitici
- i dobro prošao.
Mada su strme litice svud oko Virovitice,
opet bi došao.

U Virovitici ne postoje pritisci,
i zive mirno svi, kao hipici u Virovitici.

Slovenska"

Nosen dahom sna doleteo je crni golub na moj dlan.
Zasto, ko da zna, al' to sam jutro docekao umoran.
K'o da sam i ja leteo s njim, krilima teskim, olovnim,
i video svet sakriven iza zlatnih oblaka.

Ako umrem mlad, posadi mi na grobu samo ruzmarin.
Ne dozvoli tad da naprave od toga tuzni treci cin.
Nek mi ne drze govore, nek drugom pletu lovore,
ako umrem mlad, zaustavljen u koraku i snu.

O, zagrli me sad, jako, najbolje sto znas
i nemoj crnoj ptici da me daš.

O ne, ne brini, proci ce za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam sta mu je,

sto luduje, od srece tugu tka
moja prosta dusa slovenska.

Uplasi me sjaj milion sveca kad se nebom popali.
Gde je tome kraj? Za kog su tako dubok zdenac kopali?
Zasto se sve to desava, dal' covek ista resava
il' smo samo tu zbog ravnoteže medju zvezdama?

O, zagrli me sad, jako, najbolje sto znas
i nemoj crnoj ptici da me daš.

O ne, ne brini, proci ce za tren,
ja sam samo malo lud i zaljubljen.

U mojim venama davni sever samuje
i ja ponekad ne znam sta mu je,

sto luduje, od srece tugu tka
moja prosta dusa slovenska

Provincijalka

Rekli su mi da je došla iz provincije,
strpavši u kofer snove i ambicije.
Drug je studirao sa njom,
pa smo se najzad sreli ona i ja.
Shvatih, Bože, ovo je sazvežđe za nju provincija.

Srce stade kao dete da se otima,
tražili smo se po prethodnim životima.
Ostavih iza sebe sve,
zablude, promašaje koji tište,
prosto, lako, k'o neko beznačajno pristanište.

O, da mi je da se još jednom zaljubim,
opet bih uzeo kostim večnog dečaka.
I opet bih smislio kako da prodangubim
dok ona ne sleti niz hodnik studenjaka.

Gorda naspram podsmeha i spletki poslednjih.
Usamljeni galeb iznad mora osrednjih.
Reči bi sve pokvarile,
samo se ćutke pokraj mene stisla.
Sami, svoji, izbeglice iz besmisla.

O, da mi je da se još jednom zaljubim.
Opet bih gledao niz kej kao niz prugu.
I opet bih znao da se u oblak zadubim
i čekao bih samo nju, nijednu drugu.

Napiši mi pesmu, mazila se. Nisam znao da li ću umeti.
Reči jesu moje igračke, cakle mi se u glavi kao oni šareni staklići kaleidoskopa i svaki put mi je druga slika u očima kad zazmurim.
Ali, postoje u nama neke neprevodive dubine, postoje u nama neke stvari neprevodive u reči, ne znam...
Napisi mi pesmu, molila je, i nisam znao da li ću umeti. Voleo sam je tako lako, i tako sam teško to znao da pokažem.
I onda, odjednom, na rasporedu mladeža na njenim leđima, kao tajnu mapu, pokazala mi je u koje zvezde treba da se zagledam...
I tako, eto ti pesma, ludo jedna...



moja najdraža njegova pjesma....

Lepa protina kći

Još sam bio sasvim mlad,
neke barske ptice sam lovio tad,
kad je došla da se kupa lepa protina kci.

Nije znala gde sam ja,
da je gledam, krišom, kroz trsku i šaš,
a preko reke noć je pala kao plašt.

Mesec tinja nad vrbakom,
srebri nebo, zveda roj,
i kapi vode kao biseri
koji blistaju svud po njoj...

O srce ludo, ludi sni,
već se moji drugovi momčili svi.
A ja sam hteo samo jednu:
lepu protinu kći.

Čudnom pesmom zvoni drum,
te su zime i svatovi došli po nju,
iz daleka, neki svet za mene tuđ.

Baš sam prošao sokakom.
Padao je prvi sneg.
I još ponekad zazvone praporci
što je odnose, ko zna gde...

Da se ženim, imam kad.
Ja sam, eto, ostao momak do sad.
Nikad više nisam sreo lepu protinu kći.

Jedan život, miran, tih.
Nekad bacim kartu il' napišem stih.
Stvari teku, ja se držim izvan njih.

I ljubim dobre, ljubim lake.
Neke prave, a neke ne.
I sve su vile, sve su kraljice.
I sve su nevažne naspram nje...

Poluuspavanka
Hej, otkaèi šlepove!
Nanišani jutro i pusti tu stvar neka klizi.
Postoje kod Amera reèi za to:
"Take it easy", lutko lepa,
zrela se breskva nebom cepa.

U kosu me zadeni,
k'o malenu sedefnu šnalu me skri iza temena.
Svi satovi svemira žure,
mi imamo vremena, puna kapa.
Noæ i nas dvoje, stara klapa.

Nije ovo uspavanka,
pesma gnjavanka,
buenas noches ciquita,
to smo smislili vrag i ja,
to je magija,
tajni prolaz kroz noæ.

Baš polaze galije
do vina i maslina,
'ajmo malo na jug Italije,
zatvori oèi...

U tajnoj sam misiji!
Moj dom je tek maleni svitac na nebeskoj puèini
a ja sam na ovoj planeti
da sretnom te uèinim, spavaj samo.
Ne znaju oni šta mi znamo.

Nije ovo sweet baby dream,
glupi evergreen,
nema ljutnje Sinatra.
Ova pesma te voli sva,
to je molitva
za još jedan lep san.

O, ne boj se granica i naslovnih stranica,
nema tih glupih stanica
na putu do jutra.

Nije ovo uspavanka,
pesma gnjavanka,
buenas noches chiquita,
to smo smislili vrag i ja,
to je magija,
tajni prolaz kroz noæ.

Baš polaze galije do vina i maslina,
'ajmo malo na jug Italije,
zatvori oèi...

Ne lomite mi bagrenje

Verujem, cenjeni sude, da dobro poznaješ ljude,
vi barem imate posla jer ćud je ćud a sud je sud.
Verujem, cenjena glavo, da si i učio pravo,
da svakom sudiš pošteno jer čast je čast a vlast je vlast.

I sve po zakonu, za to sam prvi,
ne bi bilo ove krvi da je bilo sve po zakonu!

Vlast je vlast,
i ja to poštujem, tu su paragrafi pa zagrabi
nek isto je i đavolu i đakonu,
pa nek se zna!

Nek' su mi gazili njivom, mojom se sladili šljivom,
uvek je lopova bilo jer ćuk je ćuk i vuk je vuk.
Nikada zlotvora dosta, suša mi uništi bostan
i led se prospe pred žetvu, al' led je led a red je red!

I prekardašilo, im'o sam bagremovu šumu
tamo dole prema drumu pa sam čekao.

Red je red!
Polako komšije! Ne može samo da se uđe,
da se ruši tuđe, lepo sam im rekao.

Ne lomite mi bagrenje,
bez njih će me vetrovi oduvati.
Pustite ih, moraju mi čuvati
jednu tajnu zlatnu kao dukati:
ne lomite mi bagrenje, pod njima sam je ljubio,
bosonogu i odbeglu od sna.

Ljudi smo, cenjeni sude, pa neka bude šta bude,
žao mi marama crnih, al' plač je plač a mač je mač.
Ne pitaj šta bi sad bilo kad bi se ponovo zbilo,
ne pitaj da li se kajem, jer jed je jed a red je red!

I sve po zakonu, tu su paragrafi pa zagrabi
pošteno i za veru i za neveru.

Red je red!
Sve ja to poštujem jer više bilo bi ubica
nego ptica koje odleću ka severu.

Ne lomite mi bagrenje,
bez njih će me vetrovi oduvati.
Pustite ih, moraju mi čuvati
jednu tajnu zlatnu kao dukati:

ne lomite mi bagrenje, pod njima sam je ljubio.

O, zar moram da vam ponovim?

Okanite se njih jer sve ću da vas polomim!

Nedostaje mi naša ljubav

Na jastuku... Bdim na ponoćnoj straži kao stari posustali ratnik
Kom svaki put od riznice neba jedva zapadne mesečev zlatnik...
Pod oklopom drhti košuta plaha večno gonjena tamnim obrisima straha
Koja strepi i od mirnih obronaka sna...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje se život kruni uzalud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme ne voli heroje... I da je svaki hram ukaljalo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije valjalo...

Kad potražim put u središte sebe, staze bivaju tešnje i tešnje...
I skrijem se u zaklon tvog uha kao minđuša od duple trešnje...
Al uspevam da jos jednom odolim da prošapućem da te noćas ruski volim...
Šta su reči... Kremen što se izliže kad tad...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... A bez nje ovaj kurjak menja ćud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme svemu menja boje... I da je silan sjaj pomračilo...
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije značilo...

Ponekad još u moj filcani šešir spustiš osmeh ko čarobni cekin...
I tad sam svoj... Jer ma kako me zvali ja sam samo tvoj lični Harlekin...
Ponekad još... Suza razmaže tintu... I ko domina padne zid u lavirintu...
Tako prosto... Ponekad još stignemo do nas...

Nedostaje mi naša ljubav, mila... Bez nje uz moje vene puže stud...
Nedostaješ mi ti, kakva si bila... Nedostajem mi ja... Onako lud...
Ja znam da vreme uvek uzme svoje... I ne znam što bi nas poštedelo?
Al meni, eto, ništa sem nas dvoje nije vredelo...

Balkanski tango

Ovaj život je san...
Mala kuća kraj rampe... Snop žućkaste lampe... I zalihe tuge...
Nažalost, ružan san...
Ćale notorni smuk... Keva s daskom za luk... Manekeni za jad...

Sve je morao sam...
Prst na orozu lagan... U srcu uragan... I skok preko duge...
Brum šlepera...
I sa dvadeset dve već je imao sve... Nju je video tad:

Lud sam za tobom, pače, ali lud sam ionako...
Tražim te otkako za sebe znam...
Budi moj ortak, mače, nije mi lako
da svu tu silnu lovu razbucam sam...
Nešto sam načuo da sutra možda ne postoji?
Pa bolje da odmah probamo sve...
Za sitan groš kupi me... Razmaži te divlje kupine...

Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih...
I ja ću za nas osedlati strah...
A ti me ljubi do zla... Dok ne izgubim dah...

Ona... Seoski krin...
Noćni bus iz provanse... "Miss Nikakve Šanse"... Tek statista sreće...
Presečen film...
Ćale, prosvetni miš... Keva, izlizan pliš... Sestra ružna ko vrag...

On je bio njen tip...
Prve noći u dvosed... Pa druge na trosed.... A treće... Ih, treće...
Nek puknu svi...
Kad je njen mladi Don spusti pravo na tron... Kao višnju na šlag...

Lud sam za tobom, pače, ali lud sam ionako...

Opet loš deja vu...
Jutro mokro ko ribar... I profi kalibar... Počinilac neznan...
U čitulji...
Pune stranice dve... Mafija... I DB... Složno žale za njim...

Balkanski Tango uvek završi na trotoaru...
Đavo je kredom upisao bod... A ona lagano niz ulicu staru...
Tražeći sponzora punog ko brod...
Dok klatno tašnice u ritmu hoda broji vreme
i dok je merkaju ko sveži but...
U beli prah smrvi dan... I mrmlja refren odnekud znan:

Lud sam za tobom, ali ovo jeste vreme ludih...
Za nas ću noćas osedlati strah...
A ti me ljubi do zla... Dok ne izgubim dah...

Olivera

Na pragu svojih dvadesetih
bio sam laka roba,
bile su moderne barabe onih dana.

Ne želim svega ni da se setim,
hteo sam, eto, sve da probam,
zvalo me zabranjeno voće s raznih grana.

Sad žalim, da,
al' šta sam znao ja?
Ti si bila još devojčica.
Leteo je kao leptir tvoj čuperak.

Drugi bi sve
imalo smisao,
drukčije bih život disao
da sam znao da postojiš Olivera.

Možda sam a da nisam znao
pred isti izlog s tobom stao,
možda smo zajedno iz voza negde sišli?

Možda si sasvim blizu bila,
ulicom mojom prolazila
i možda smo se na trenutak mimoišli?

Sad žalim, da,
al' šta sam znao ja?
Ti si bila još devojčica,
daleko od oga oka i mog pera.

Drugi bi sve
imalo smisao,
ne bih svakoj pesme pisao
da sam znao da postojiš Olivera.

Drugi bi sve
imalo smisao,
ja bih iz te gužve zbrisao
i nikom ne bi bilo jasno šta ja to smeram.

Znao bih gde
da sebi nađem mir,
skrio se u tajni manastir
i čekao da ti odrasteš Olivera.

Kad odem

Kad odem,
kad me đavo isprati glavnim sokakom
i kad mesečina zaveje moj trag
nemoj tugovati jer jednom svakom
mali nemi slavuj doleti na prag.

Kad odem,
kad zamumla vetar zimske očenaše
i kad mrtvo lišće potera u kas
za kaznu prognaće i tamburaše
zbog pogrešne pesme u pogrešan čas.

Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati.
To nam samo Gospod svira
jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
strah me da prođem al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
nemoj sve pokvariti,
kresni samo jednu sveću
na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
kad jednom odem, a poći cu.

Kad odem,
kad u prozor staviš prvu hrizantemu
i kad popucaju divlji kesteni
ne pali uzalud fenjer na tremu
kad me otmu magle jedne jeseni.

Hej, budi jaka ti,
najlakše je plakati.
To nam samo gospod svira
jesenju sonatu.

Snio sam vrata u tom suvom zlatu,
strah me da prođem al' proći ću.

Znam, laf si stari ti,
nemoj sve pokvariti,
kresni samo jednu sveću
na svetog Jovana.

Ne čuvaj dugo pepeo tih dana,
kad jednom odem, a poći cu.

Kad jednom odem...

Boža zvani Pub

Ovo je priča koju vrlo rado pričam,
to je priča o Boži zvanom "Pub".
Jedni ga hvale, drugi žale, treći kažu: "E, moj brale,
taj je bio kvaran kao šupalj zub".

Odavde pa sve do Pešte i do Srema na jugu
jos priča bajke o njemu mutni kockarski krug
i kažu: "Taj u životu nije igr'o na dug!"
I svi se slažu kako danas nema takvih kao Boža Pub.

Negde je imao imanje, to se znalo, više - manje,
mada o tom nije prič'o ni za lek.
Treb'o je biti veterinar, al' je ter'o neki inat,
pa je živeo od kocke ceo vek.

O, taj je pratio karte k'o da vidi kroz njih.
I uvek 'ladan kao špricer, uvek opasno tih,
i samo kad tera maler on bi rekao stih.
I svi još pamte reči kojim maler tera Boža zvani Pub.

Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje.
I pogledi čvrsti, lepljivi prsti, ja ipak varam malo bolje.

E, pa da!

Al' karta je kurva, izvin'te me što psujem,
jer ja samo pričam onako kako čujem.
I ako su lagali mene i ja lažem vas.

Tu priču zna svako, od vraga do popa,
jer mnogi su mangupi ostali tropa.
Kockar se krije i čuči u svakom od nas
i čeka pravi čas.

Jednom se kart'o s nekim ruskim emigrantom,
to je bio lihvar, bogat kao knez.
Igr'o je i upravnik pošte zvani Ljupče od milošte
i neki švercer kog je jurio sav srez.

U, to je partija bila, jos se priča o njoj,
kibiceri u transu, 'ladan probija znoj.
Na stolu kamara para, da ne spominjem broj,
i povuk'o je damu na osamn'est, mrtav ladan, Boža zvani Pub.

A znate li za ono kad je s izvesnim baronom
igr'o četir' dana? To je bio rat!
Išle ga stalno karte jake pa je odn'o i fijaker,
crnog konja, tabakeru, štap i sat.

Baron je pričao posle da je špil bio star,
da je previše pio, da ga poneo žar!
Ma, svi što gube se ljute, to je poznata stvar,
a svako gubi bar ponekad ali nikad Boža zvani Pub.

Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje...

Sa švalerske strane nije spad'o u Tarzane,
al' daleko od tog da je bio zec.
Im'o je neke tu i tamo, al' svi vrlo dobro znamo
da kod žena igra neki peti kec.

Ljubav je igra u kojoj često ne pali blef,
srce se otvara teže nego najbolji sef.
Im'o je on svoje dame: karo, pik, herc i tref,
i bio im je veran sve do sudnjeg dana Boža zvani Pub.

Gospodo draga, on je nestao bez traga
i to celoj priči daje čudan ton.
Neki se džambasi kleli da su kod Sombora sreli
jednog tipa što je bio isti on.

Možda ga odvela karta čak u Prag ili Beč.
Već dugo niko o njemu nije čuo ni reč.
Dal' se još drži na svetu il' je predao meč
pa s anđelima na vrh neba igra raub, preferans i ajnc?

Džaba vam novci moji sinovci, džaba vam bilo dobre volje..

Crni labud

Čim došla je i prošla meni pade na um:
Hej, to je moj par!
I prvi put je vidim, ali poznajem nju,
sasvim lucidna stvar.

Gde je to zivela? Gde se to skrivala?
Što je nisam video pre?
Koga je ljubila, koga je snivala?
Nekakve folere - mrzim ih sve!

Poručuje kampari, mirno povlači dim,
lupka čašom o šank.
Okrenula se karta, sad sam načisto s tim,
ona sad drži bank.

Sva elegantna, tanka i mistična,
da'l pri hodu i dotiče pod.
Sve mi to liči na Pjotra Ilića,
priču o jezeru, o dobru i zlu.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poći.

Upućuje mi pogled kao dodir na tren,
hej, al' tren jako dug.
Znam, prob'o sam sve i sad sam konačno njen,
ona zatvara krug.

Ona je drukčija, s njom nema šmekanja,
i mnogo bolje nosi moj stil.
To nije putnica za listu čekanja,
čim se spakuje, startuje već.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ces doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, sad sam spreman, sad mogu poći.

Trošio sam život kao šećerni štap,
hej, sladak i lep.
I šarao i varao i stvarao bol,
vuk'o vraga za rep.

Ti nosiš račun za sve te zablude,
o tvome vratu vidim svoj krst.
Ja sam te čekao, moj Crni Labude,
jos od ko zna kad, pođimo sad.

Hajde povedi me, Crni labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, poljubi me i pogubi me, ja sam spreman, sad mogu poći,
sa tobom.

Daj, dotuci me, Crni Labude, i ne štedi me ove noći.
Hajde, vodi me, oslobodi me, svi to moramo jednom proći,
bar nekad.

Hajde povedi me, Crni Labude, ja sam slutio da ćeš doći!
Daj, povedi me, ispovedi me, sad sam spreman, sad mogu poći.

Ne volim januar

Ne volim januar ni bele zimske vragove.
U svakom snegu vidim iste tragove,
tragove malih stopa, broj trideset i ko zna,
kako polako odlaze.

Više ne prolazim ulicom Dositejevom
i nemam pojma kad neko pita gde je to.
Tih dvesta šest koraka dužinom tog sokaka
nikad ja nisam brojao.

Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.

Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Šta će od mene postati,
mali anđele moj?

Ne gledam filmove iz ranih sedamdesetih,
dosta je suza i rastanaka nesretnih.
Ko takve stvari snima? Baš čudnog sveta ima,
tako se lako rasplaču.

Nisam te nikad čuvao,
nisam te nikada mazio, pazio.
Tvoju sam ljubav gazio,
svemu smišljao broj.

Nisam te nikad štedeo
i nisam umeo stati ni ostati.
Šta će od mene postati,
mali anđele moj?

Bila je noć, jedna mrkla, kao ova večeras, u ulici Dositejevoj, u Novom Sadu, na Dunavu...
Ja sam dolazio sa jednog mesta gde su svi bili rumeni kao kuvano vino koje su pili i gde su svi mirisali na karanfilić i pevali "Roždestvo tvoje" i još neke druge pesme kojih se ne sećam baš.
Bila je noć i dugo sam stajao pod njenim prozorom ispred kuće broj 7A. Tišina je bila, samo koraci nekih noćnih ptica i lepet krila nekih pravih noćnih ptica.
Ipak ni na trenutak nisam uspeo pod njenim prozorom te noći da je čujem kako diše, kako diše u snu...

Prva ljubav

Tad još nisam ništa znao
i još nisam verovao,
da na svetu tuge ima.

Jedino mi važno bilo
da postanem levo krilo
il' centarfor školskog tima.

Tad sam iznenada sreo
najtoplijeg leta deo,
to su njene oči bile.
Imala je kose plave
i u njima na vrh glave
belu mašnicu od svile.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana, sama,
za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Kad je prošlo đačko vreme,
padeži i teoreme
i stripovi ispod klupe,
nije više bila klinka,
počela je da se šminka
i da želi stvari skupe.

Tako mi je svakog dana
bivala sve više strana,
slutio sam šta nas čeka.
Pa sam prestao da brinem
kako da joj zvezde skinem,
postala mi je daleka.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana sama,
za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Danas je na sedmom nebu,
kažu mi da čeka bebu.
Našla je sigurnost, sreću, dom...
Ima muža inžinjera
pred kojim je karijera
i mesto u društvu visokom.

Ja još kradem dane bogu.
Ja još umem, ja još mogu
da sam sebi stvorim neki mir.
Još sam sretan što postojim,
pišem pesme, zvezde brojim.
Još sam onaj isti vetropir.

Prva je ljubav došla tiho, nezvana sama,
za sva vremena skrila se tu negde, duboko u nama.

Remorker

Dolaze snegovi.
Ne vredi, sve više i više mi smetaju studeni.
U kosu me nežno k'o sedefnu šnalicu udeni,
to mi treba -
moj mali zaklon ispod neba.

Otkači slepove,
nanišani jutro i pusti tu lađu da klizi.
Pronašli su Ameri šifru za to:
"Take it easy" lutko lepa!
Zrela se breskva nebom cepa.

Spusti svetla, oduzmi gas,
smešnih stvari se bojimo.
Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo.

Stavi misli u prazan hod,
stresi zvezde k'o dudove.
I polako nasuči brod
na te plišane sprudove.

I sanjaj...

Odlaze selice.
Lepršaju malena jedra po nebeskoj pučini.
Taj odlazak gusaka uvek me starijim učini
- put do raja.
O, zar je uzvodno do kraja?

Spusti svetla, oduzmi gas,
smešnih stvari se bojimo.
Misliš da neko pita za nas?
Kao da ne postojimo.

Stavi misli u prazan hod,
stresi zvezde k'o dudove.
I polako nasuči brod
na te plišane sprudove.

I sanjaj...