Poučne priče

First topic message reminder :

Klesar i njegove želje

Živio jednom jedan klesar. Svaki bi dan odlazio u planinu klesati kamen. I dok bi radio, pjevao je. Iako je bio siromašan nije želio imati više od onoga što ima, i stoga ga nije bilo briga za cijeli svijet.

Jednoga dana bio je pozvan da radi u palači nekog plemića. Kada je ugledao veličanstvenu palaču, prvi put u životu osjeti muku želje i uzdahne: „Kada bih i ja bio bogat! Tada ne bi morao zarađivati za život u znoju i muci kao što to sada činim.“
Zamislite kako je bio iznenađen kada je čuo glas koji mu reče: „Tvoje je želja ispunjena. Od sada, što god zaželiš bit će ti ispunjeno.“ Te su mu se riječi činile nerazumljivim sve dok se te večeri nije vratio u svoju kolibu i mjesto nje našao veličanstvenu palaču kao onu u kojoj je radio. Stoga klesar ostavi posao klesanja kamena i počne uživati u životu bogataša.

Jednoga dana, kad je popodne bilo vruće i sparno, gledao je kroz prozor i opazio kako kralj s velikom pratnjom plemića i robova prolazi pokraj. Mislio je: „Kako bi mi bilo drago da sam i ja kralj i da sjedim u rashlađenoj kraljevskoj kočiji!“ Njegova je želja odmah bila ispunjena, a on otkrije da sjedi naslonjen u udobnoj kraljevskoj kočiji. No, unutar kočije bilo je toplije nego što je pretpostavljao. Gledao je kroz prozor kočije i počeo se diviti snazi sunca koje je sposobno prodrijeti i kroz debeli zid kočije. „Želio bih da sam sunce.“ Reče sam sebi. Ponovno je njegova želja bila ispunjena i našao se kako u svemir šalje zrake topline.

Sve je išlo dobro neko vrijeme. Tada, jednog kišnog dana, pokuša prodrijeti kroz guste oblake, ali nije mogao. Bio je promijenjen u oblak i dičio se svojom moći da može zamračiti sunce – sve dok se nije pretvorio u kišu i na svoju nepriliku otkrio da mu je veliki kamen prepriječio put i bio je primoran teći oko njega.

„Što?“ povika. „Da je običan kamen moćniji od mene? Želim postati kamen.“ I odmah, evo ga kako se visoko dizao u planini. Jedva je imao vremena uživati u novom stanju kada začuje čudan zvuk koji je dolazio od dlijeta ispod njega. Pogleda dolje i na svoj užas opazi čovječuljka kako sjedi i kako je zaposlen da od njegovih nogu odsječe gromadu kamena.

„Što?“ poviče. „Bijedno stvorenje poput toga da je moćnije od divovskog kamena kao što sam ja? Želim biti čovjek!“ I tako je nanovo postao klesar koji bi odlazio u planinu rušiti kamen i tako u znoju i muci zarađivati svoj kruh, ali s pjesmom u srcu, budući da je bio zadovoljan s onim što jest i da živi od onoga što ima.

Tragalac za istinom

Đavo je vidjeo čoveka koji se uputio u kuću duhovnog učitelja i riješio je da učini sve što je u njegovoj moći da bi ga spriječio u pronalaženju istine. I tako, podvrgnuo je sirotog čovjeka svim mogućim iskušenjima: bogatstvu, užicima, slavi, moći, prestižu. Međutim, čovjek je s lakoćom prošao kroz sva iskušenja, toliko je velika bila njegova želja za duhovnim prosvjetljenjem.

Kada je stigao kod učitelja, bio je iznenađen što ovaj sjedi u fotelji, dok učenici sjede na podu, kraj njegovih nogu. "Ovom čovjeku očigledno nedostaje osnovna vrlina svetih ljudi, skromnost": pomislio je. Uočio je zatim druge stvari koje mu se nisu dopale, pre svega to što mu učitelj uopšte nije poklonio pažnju. "Pretpostavljam da je tako zato što mu ne laskam kao ostali", rekao je u sebi. Nije mu se dopala ni odjeća učitelja, kao ni način na koji je govorio učenicima.

Sve ovo navelo ga je na zaključak da je došao na pogrešno mjesto. Kada je izašao iz prostorije, učitelj, koji je vidjeo đavola kako sjedi u ćošku, rekao mu je: "Nije bilo neophodno da se toliko trudiš, taj čovjek je bio tvoj od samog početka".


Takva je sudbina onih koji su, u svojoj potrazi za Bogom, spremni svega da se odreknu, osim ideje da ih je on stvorio.

Robijaš i mrav

Robijaš je godinama živjeo sam u izolovanoj ćeliji, nikoga nije vidjeo, niti je sa bilo kim govorio, a hrana mu je doturana kroz otvor u zidu. Jednog dana u ćeliju je ušao mrav. Čovek ga je zadivljeno posmatrao, dok je mrav išao gore-dole ćelijom. Pustio je da mu se popne na dlan da bi ga bolje vidjeo, davao mu je po neku mrvicu hrane i noću bi ga poklopio metalnom posudom.

Jednog jutra, iznenada je shvatio da mu je trebalo deset dugih godina izolacije da bi njegove oči primjetile ljepotu običnog mrava.


Ponekad je potrebno dosta vremena i posebnih okolnosti da bi shvatili ljepotu svijeta oko nas.

Priča o novčanici

Jedan poznati govornik je jedan svoj seminar započeo tako, da je u ruci držao novčanicu od 20 dolara.
U prostoru, gdje je bilo nazočnih 200 slušatelja,pitao je: - Tko od vas želi ovu novčanicu?

Ruke su se počele dizati u zrak.
Rekao je: - Prije nego vam dam ovu novčanicu, dozvolite mi da napravim slijedeće. Pritom je zgužvao novčanicu i ponovo je dignuo u zrak.


Upitao je: - Tko još uvijek želi ovu novčanicu? - Ruke su još uvijek bile u zraku.
- A što ako napravimo ovo? - bacio je novčanicu na pod i počeo je gaziti, a potom je pokupio izgužvanu i uprljanu.

- Tko je od vas želi sada?
Ruke su još uvijek bile u zraku.

- Prijatelji moji, danas smo naučili veoma dragocjenu lekciju - rekao je:
- Bez obzira što napravim s novcem, još uvijek ga želite, jer novčanica nije izgubila svoju vrijednost. Još uvijek je vrijedna 20 dolara.

U životu mnogo puta padnemo, budemo izgužvani, ozlijeđeni i na tlu, u prljavštini; i sve to zajedno sa odlukama koje donosimo i okolnostima u kojima se nađemo. I tada mislimo, da ne zavrijeđujemo ljubav, toplinu i da smo nevrijedni sami sebe.

Međutim, neovisno na to što se je dogodilo ili što će se dogoditi sa vama,nikada nećete izgubiti svoju istinsku vrijednost. Uprljani ili čisti, izgužvani ili posve uređeni, još uvijek ste neprocjenjivi… Osobito za one koji vas vole.

Veličina našeg života ne izvire iz toga, što napravimo ili koga poznajemo, već iz toga TKO SMO!

Zabice



Bila je jedna grupa zabica koje su se zeljele takmiciti. Zeljele su izaci na veoma visoku kulu pa je doslo mnogo gledaoca da daju podrsku zabicama.
Utakmica je pocela...
Ali...
Niko od prisutnih gledaoca nije vjerovao da ce neka zabica uspjeti doci do vrha kule.
Klimali su glavama i govorili:
”Joj, to je veoma naporno, nikada nece uspjeti!”
ili:
”Ma nece uspeti, kula je veoma visoka!”
Zabice su pocele da zaostaju...
...osim jedne, koja je brzo puzila, sve vise i vise...
Gledaoci su vikali:
”To je veoma naporno! Nemoguce je tako visoko dospeti!”
Jedna po jedna, Zabice su odustajale i okretale se natrag...
osim jedne koja je istrajno isla naprjed... i uopste se nije htjela predati!
Na kraju je svaka odustala, osim ove jedne zabice koja se sama i s velikim ambicijama popela na vrh kule!
Ostale zabice, kao i gledaoci, su zeljeli saznati kako je uspjela bas ona uraditi ono sto su ostali smatrali nemogucim.
Jedan gledaoc je pristupio zabici i zapitao je kako je uspjela skupiti toliko snage I volje da izade do samog vrha .
Tada se ispostavilo, da je... pobjednicka zabica gluha!!!

Pouka

Nikad nemoj slusati one ljude koji su negativni i pesimisti . . . jer ti uzimaju najbolje ceznje i snove koje imas u svojoj dusi!
Uvijek misli na snagu rijeci jer sve sto cujes ili citas utijce na tvoja djela!
Dakle:
Budi UVJEK OPTIMISTA!
i sta vise…
jednostavno budi “gluh” kada ti neko kaze da ne znas i ne mozes ostvariti svoje snove!
Pomisli:
U svemu mozes uspjeti kad to stvarno zelis!

Eho

Jedan čovek i njegov sin su jednog dana išli šumom. Odjednom,
dečak zape i osećajući bol kriknu: "Ahhh!" Iznenada, ču glas
koji je dolazio s planine: "Ahhh!" Znatiželja ga obuze pa dreknu:
"Ko si ti?" Ali, odgovor koji dobi beše: "Ko si ti?" Ovo ga naljuti,
pa ponovo dreknu: "Kukavico!" Glas odgovori: "Kukavico!" De-
čak pogleda oca i upita ga: "Tata, šta se ovo dešava?"

"Sine", reče otac, "obrati pažnju." Tada otac viknu: "Divim ti
se!" Glas odgovori: "Divim ti se!" Otac ponovo uzviknu: "Predi-
van si!" Glas reče: "Predivan si!" Dečak je stajao iznenađen, ali
još uvek ne shvatajući šta se dešava.

Otac mu objasni: "Ljudi ovo zovu 'eho'. Ali, to je ustvari 'život'.
Život ti uvek vraća ono što ti daješ. Život je ogledalo tvojih de-
la. Želiš li više ljubavi, podaj više ljubavi. Želiš li više dobra, po-
dari više dobra. Želiš li razumevanje i poštovanje, tada razume-
vaj i sam poštuj. Ako želiš da ljudi budu strpljivi s tobom i da te
respektuju, tada i ti budi strpljiv s ljudima i respektuj ih. Ovo
pravilo odnosi se na svaki aspekat života. Život ti uvek vraća
ono što daješ. Tok tvoga života nije slučajnost, on je ogledalo
tvojih dela."

Hodao čovek plažom i ugleda lampu. Protrlja je da je očisti od peska, kad, koje li sreće, pojavi se duh i reče:
- Dobro, dobro, oslobodio si me iz lampe i znaš kako već dalje ide. Ali ovo je već treci put ovaj mesec i već ste mi dosadili pa se možeš oprostiti od tri želje. Možeš tražiti samo jednu.
Čovek duboko razmisli i reče:
- Evo vec dvadeset godina živim u Americi i voleo bih da posetim stari kraj. Ali aviona se užasno bojim, a na brodu imam morsku bolest. Možeš li mi izgraditi most preko okeana da mogu otići kolima.
Duh se nasmeja i reče:
- To je nemoguće. Zamisli koliko ljudi samo treba da se most izgradi, kako uopšte da stubovi dohvate dno Atlantika. Zamisli drugu želju.

Čovek se zamisli duboko i reče:
- Četiri puta sam se ženio i razvodio. Žene su mi uvek govorile da ne marim za njih i da sam bezosećajan. Voleo bih da mogu da razumem žene... da mogu da znam šta one osećaju, šta misle kad iznenada zaćute... da znam zašto plaču... da znam šta one zbilja žele kad kažu "ma ništa"... da znam kako da ih usrećim.
Duh reče:
- Hoćeš li most sa dve ili četiri trake?

Onako

Onako razmisljajuci, shvatam da mi nikada necemo naci sebe, uvek nam trebaju tudje oci da vidimo sebe kroz njih, kada smo mali gledamo svet niz oci roditelja, kako odrastamo gledamo sebe niz oci drugova, simpatija, odrasli, a jos nismo pronasli sebe, uzimamo drugi par ociju da nas prati kroz zivot i da njima vidimo sebe, deci dajemo svoje poglede, ne naucivsi lekciju da jednom progledamo na svoje oci i da zaista upoznamo i zavolimo svoje istinsko sebe.

Mozda se bojimo slike koju cemo videti ali, naucimo li da je gledamo na pravi nacin onda cemo shvatiti istinu o sebi, da smo mi dragoceni deo kosmosa koji svakim danom, svakim svojim dahom doprinosi nesto, da nismo samo putnici koji prolaze niz zivot gledajuci tudjim ocima.

Jednog dana, zena sa umornim izrazom na licu, sa sjetom u ocima usla je tiho u jednu radnju.Zamolila je na kasi da joj dozvole da uzme na veresiju nekoliko namirnica.Trgovac je dosao i poceo objasnjavati kako oni ne mogu davati stvari na veresiju.Sasvim tiho zena se pocela pravdati, imamo sedmoro djece a muz mi je tesko bolestan i ne moze da radi.Nemamo jednostavno prihoda sada trenutno, a da im je hrana potrebna za djecu.

Trgovac ju je drsko pogledao i rekao, molim vas napustite radnju, mi nemamo ovdje nista za vas, ne dajemo namirnice na veresiju.U tom trenutku jedan covjek koji je stajao u redu na kasi rece: sta god ona treba dajte joj, ja cu platiti.

Kada je to cuo sef radnje zapita zenu: imate li listu namirnica, sta vam sve treba? Ona tiho odgovori:da imam.Dajte mi taj listic, stavicemo na vagu i koliko god da je papir tezak, ja cu vam dati u namirnicama.

Zena otvori torbu, zapisa nesto na papir i dade trgovcu.Spustene glave, polozi papir na vagu.Trgovac a i covjek koji je zelio platiti njene namirnice pogledase u cudu.Vaga se spustala i spustala do samog kraja.Ne mogu da vjerujem rece trgovac.Poceo je stavljati namirnice na drugu stranu vage, ali nikako da prevagne, papir je jos uvijek bivao tezi.Stavljao je sve vise i vise namirnica i na kraju nije vise bilo mjesta, ali nikako da prevagne jedan papiric.

Napokon, ljut i iznerviran trgovac uze papir, da vidi sta pise.Zaprepastio se kada je vidio da to nije bila lista sa namirnicama, nego dova upucena Allahu te'ala.

Na papiru je pisao: Dragi Boze, ti znas moje potrebe i ja prepustam sve u Tvoje ruke.

Trgovac je suteci pokupio namirnice i pruzio zeni.

Poznati govornik otvorio je svoj svoj seminar drzeci u rukama novcanicu od 20 dolara. U sobi u kojoj je bilo 200 ljudi upitao je:
,,Ko bi zeleo ovu novcanicu?"
Ruke su se podizale u vazduh.
On rece:
,,Dacu je nekome od vas, ali pre toga dozvolite mi da ucinim ovo."
A nastavi guzvati novcanicu. Potom upita:
,,Ko jos uvek zeli ovu novcanicu od 20 dolara?"
Opet su ruke bile visoko podignute u vazduhu.
,,Dobro", ponovi on, "a sta ako ucinim sledece?"
Ispusti novcanicu na zemlju i stade je uvrtati svojom cipelom.
Potom je podize, sada poguzvanu i prljavu.
,,A sada, ko je jos uvijek zeli?"
Opet su se ruke podigle u vazduh.
,,Prijatelji, svi vi ste naucili veoma vrednu lekciju. Bez obzira na to sto sam ucinio sa novcanicom, jos uvek ste je zeleli, zbog toga sto se nije smanjila njena vrednost. Jos uvek je bila vredna 20 dolara.
Mnogo puta u nasim zivotima, mi smo baceni, zguzvani, prizemljeni zbog odluka koje donosimo i okolnosti koje nam se nadju na putu.
Osecamo da smo manje vredni, ali bez obzira na to sta se dogodilo ili sta ce se dogoditi, vi nikada necete izgubiti svoju vrednost, prljavi ili cisti, poguzvani ili konacno pognuti, jos uvek cete biti vredni onima koji vas vole.
Vrednost naseg zivota nije u tome sto mi radimo ili koga poznajemo, vec pored koga smo. Vi ste posebni i nemojte to nikada zaboraviti!”

Povratak sebi...

Istinski napredak u današnje vreme sastoji se u povratku sebi. Bolje je doneti pogrešnu odluku, nego ne doneti odluku uopšte. Jer iz grešaka svojih postupaka možeš da učiš. A ako ne donosiš odluke zbog prisustva straha, ti treniraš svoj um da beži od odlučivanja.
Ako ne sumnjate u ono što želite postići, a pritom uporno vežbate i učite iz vaših neuspjeha, vi ćete
doći do tačke gdje će se vaš cilj sam od sebe ispuniti.
Mnoge naše najlepše želje i ideje ostaju samo zato neispunjene, jer nismo doneli čvrstu odluku
da ćemo istrajati do kraja.
Kada u životu imaš konkretan cilj i plan i trudiš se da to i ostvariš, tada svoj život možeš graditi kao
piramidu. Svaki dan jedan kamen. I kada pri svakoj odluci imaš u vidi celu piramidu, ti sa svakim
sledećim kamenom jačaš samog sebe. Uvek ćeš znati zašto nešto radiš. To tvom životu daje snagu
da prevaziđeš bilo koju prepreku.
Ko ne zna šta je za njega važno ili manje važno, on će uvek sumnjati u svoje odluke.
I najbolji plan neće vam biti od koristi, ako u njega duboko ne verujete.
Vera je moć koja te pokreće.
Sumnja je moć koja te sputava. Kada sumnjaš, ne veruješ.
Tamo gde ima sumnje, tu vera ne stanuje.
I uvek će ti faliti ona snaga koja bi te dovela do cilja.
Ako ne poznaješ uzrok problema, nisi u stanju da izmeniš posledice.

Ono u šta ne veruješ, ne možeš ni postići. Ono što sebi ne možeš predstaviti, u to moraš da veruješ.
Verovati u sebe tako snažno, da ta vera bude jača od sumnje je osobina retkih koji će dostići vrhunac u svemu.
Svaka prirodna potreba koju dugo potiskujemo u sebe, vodi nas do depresije i bolesti.

POUKE O LJUBAVI
Ljubav nema ništa sa znanjem, obrazovanjem ili moći, ona je iznad ponašanja.
To jedino u životu što stvarno možemo dati.



CELOVITOST i POTPUNOST

moraju doći iz vas. Oni su u vama i čekaju da budu otkriveni.
Nema ništa loše da želimo suputnika u životu, ali postoji razlika između želje za radosnim odnosom i potrebe za nekim ko će vas učiniti cijelim.


POUKE O SNAZI

Naša prava snaga izraz je autentičnosti u nama, naše snage, integriteta i milosti ... Važno je ono što ti misliš. Nemaš moć druge učiniti srecnima, ali imaš moć sebe učiniti sretnom.
Prava moć, sreća i blagostanje temelje se na finoj


UMETNOSTI ZAHVALNOSTI.

Biti zahvalan za ono što imamo, za stvari onakve kakve jesu. Zahvaljivati za ono što si ti, za one stvari koje si donela na svet svojim rođenjem. Svojom jedinstvenošću…
Prava moć dolazi od saznanja ko smo mi i koje je naše mesto u svetu. Naša moć dolazi od znanja da je sve u redu i da se svako razvija baš onako kako bi trebao.


POUKE O STRAHU

Strah je sena koja blokira sve: našu ljubav, naše prave osećaje, našu sreću, celo naše biće.
Da bismo prerasli strah, moramo se emocionalno preseliti negde drugde, moramo se preseliti u ljubav…
Svaki nam trenutak pruža mogućnost odabrati ljubav ili strah. I mi neprestano biramo.
SADA je jedini pravi trenutak kojeg imamo i LJUBAV je jedina prava emocija,
zato što je jedina koja se pojavljuje u sadašnjem trenutku.



POUKE O LJUTNJI

Kao i svi naši osećaji ona je oblik komunikacije, ona nam nosi poruku.
Ovde smo da bismo izlečili i proživeli svoje osećaje. Mala deca plaču i onda to prođe, ljute se i onda to prođe. I mi možemo naučiti biti mnogo pošteniji i izraziti svoju ljutnju. Možemo naučiti živeti živote u kojima je ljutnja osećaj koji prolazi, a ne stanje u kojem živimo.

POUKE O STRPLJIVOSTI

Ključ strpljivosti jeste znati da će sve biti dobro, to je razvijanje nade da postoji plan.
Imati strpljenja znači imati vere.



POUKE O PREPUŠTANJU

Ostavimo se svog načina. Naučimo verovati u Boga, u svemir kada se prvi put u našim životima počinjemo opuštati … Prihvatamo ono što nam svemir donosi. Prihvatamo da mi zapravo ne znamo kakve bi stvari trebale biti … Uteha i snaga u prepuštanju znanju da je sve dobro, da je sve zbrinuto. "Biću srećna sada! Neću odgađati!"

POUKE O SREĆI


Sreća ne zavisi od onoga što se događa, već od toga kako se mi nosimo s tim što se događa.
Sreća je stanje uma koje vrlo malo ima veze s onim što se događa oko nas.
Sreća je naše prirodno stanje, ali mi smo zaboravili kako je to biti srećan jer smo se izgubili u našim idejama kako bi stvari trebale izgledati. Ti, a ne ono što se događa oko tebe, određuju tvoju sreću … Uspoređivanje s drugima je verovatno najduži put do sreće…


KADA je SADA

Moramo zapamtiti da smo ovde kako bismo pokušali zapamtiti svoju dobrotu, podsetiti jedni druge kako smo dragoceni i na čudo koje svako od nas predstavlja.



POSLJEDNJA POUKA

Osnovna pouka koju nas uče oni koji umiru jeste da svaki dan živimo potpuno.

Tako bih volela da spustim glavu na necije grudi
tako bih voelela da ljudi budu zaista ljudi....

Prica o jednom coveku i ljubavi njegove majke prema njemu.......



Moja majka je imala samo jedno oko. Mrzio sam je... bila je sramota za nas. U našoj školi ona je spremala hranu za učenike i učitelje.
Jednog dana dok sam još bio u toj osnovnoj školi moja majka je ušla u moj razred da me pozdravi. Bilo me je tako sram. Kako mi je to mogla učiniti? Ignorirao sam je, uputio sam joj pogled pun mržnje i pobjegao. Kasnije su mi se prijatelji iz razreda podrugivali – Fuj, tvoja majka ima samo jedno oko!
Propadao sam u zemlju i želio da moja majka jednostavno nestane... Kad sam je opet vidio ustao sam i rekao joj – Ako od mene budeš radila predmet ismijavanja bolje ti je da umreš!
Moja majka nije ništa odgovorila...
Nisam zastao niti trenutka da razmislim o tome što sam joj rekao, bio sam toliko pun ljutnje u sebi. Bio sam nezainteresiran za njene osjećaje... Želio sam otići iz kuće i nikad više ništa imati s njom.

U kasnijem životu sam učio puno i teško. Tako da sa dobio šansu da odem u Singapore na studije... Posrećilo mi se. Oženio sam se, kupio sam kuću i dobio svoju vlastitu djecu. Bio sam sretan sa svojim životom, sa svojom djecom i svim oko sebe mada sam nastavio živjeti u stranoj zemlji.

Ali jednog dana, moja majka je došla da me posjeti... Ona me nije vidjela godinama niti je ikad vidjela svoje unuke. Pojavila se na vratima. Moja djeca su je počela ismijavati. Ja sam se izderao na nju zato što se samo tako pojavila, nepozvana. Derao sam se na nju – Kako si se usudila doći do moje kuće i plašiti mi djecu? Goni se odavde, odmah!

Moja majka je samo tiho odgovorila – Oprostite, mora da sam pogriješila kuću – i nestala...

I onda, jednog dana, nakon nekoliko godina, pismo je doslo do moje kuće. Pozvan sam nazad u svoj rodni kraj radi godišnjice mature. Slagao sam ženi da moram ići na poslovni put. Poslije proslave, iz neke radoznalosti, svratio sam do našeg starog doma. Kad su me vidjeli, susjedi su mi rekli da je umrla. Ni jednu suzu nisam pustio. Predali su mi jedno pismo za koje su rekli da je od nje...

Moj Dragi Sine,
Mislila sam na tebe sve vrijeme.
Oprosti što sam došla do tvoje kuće i preplašila tvoju djecu.
Bilo mi je drago kad sam čula da si uspio u životu i da ćeš doći na proslavu ovamo.
Ja možda neću moći ni izići iz kreveta da te vidim.
Žao mi je što sam ti uvijek bila teret i sramota.

Vidiš, kada si bio dijete dogodila se jedna nesreća u kojoj si izgubio jedno oko.
Kao majka, nisam mogla podnijeti da odrastaš bez jednog oka.
Doktori su te pregledali i rekli mi da je moguće.
Ja sam ti onda dala jedno svoje...
Bila sam tako ponosna da znam da moj sin vidi svijet za mene, s tim okom.

S Ljubavlju, Za Tebe Uvijek...

Tvoja Majka...

Leptir

Jednog dana, pojavio se maleni otvor na čahuri. Čovek je sedeo i gledao kako se leptir nekoliko sati muči da bi izvukao svoje slabašno telo kroz taj maleni otvor.

Onda je leptir stao.

Zato je čovek odlučio da pomogne leptiru: uzeo je makaze i razrezao čahuru.

Leptir je s lakoćom izašao.

Čovek je nastavio da posmatra leptira, očekujući da će se svakog trenutka krila otvoriti, povećati i raširiti, kako bi podržala leptirovo telo i osnažila ga.

Međutim ništa se nije dogodilo.

Leptir je ceo svoj život proveo puzeći okolo sa slabašnim telom i nerazvijenim krilima. Nikada nije poleteo.

Čovek uprkos svojoj ljubaznosti i dobrim namerama, nije razumeo da su poteškoće kroz koje je leptir morao proći, izlazeći iz čahure, potrebne, kako bi krv iz tela leptira potekla u krila i kada se oslobodi čahure da bude spreman da poleti.

Ponekad su poteškoće upravo ono što nam treba u životu. Nikada ne bi postali onoliko snažni koliko možemo biti. Nikada ne bi mogli leteti.

TI JEDINI
Znamo se vec mesecima.
Nakon jedne svadje smo se jos bolje razumeli.
Postali smo najbolji prijatelji.
Kada sam ti rekla, da sam bolesna, plakao si zamnom.
Usla sam u avion, da se izlecim, ali ti prijatelju nisi dosao da mi kazes:
"vidimo se opet".
Imala sam srecu, nasli su novo srce za mene.
Kada sam se vratila opet, trazila sam te svuda; ali mi nitko nije reko, gde si ti?!
Pitala sam svoju majku: gde je moj najbolji prijatelj?

"Kceri draga, zar ti nisu rekli, od koga si srce novo dobila?!

Tezi da budes srecan!

Idi smireno kroz buku i užurbanost i seti se mira koji
možeš naći u tišini.
Koliko je moguće, budi
u dobrim odnosima sa svim ljudima.
Govori svoju istinu smireno i jasno i slušaj druge,
čak i glupe i neuke;
i oni imaju svoju priču.
Izbegavaj bučne i nasilne osobe,
one su teret duhu.
Ako uporediš sebe s drugima, možeš postati
ogorčen ili ponosan; jer će uvek biti većih i manjih od tebe.
Raduj se svojim dostignućima i planovima.
Održi zanos za svoj lični poziv, ma koliko on skroman bio;
to je prvo blago u promenljivim vremenima
Budi oprezan u svojim poslovima; jer svet je pun prevara,
ali neka te to ne ometa da vidiš vrline koliko je ima.
Mnogi ljudi teže za visokim idealima i svuda je život pun heroizma.
Budi ono što jesi. Budi svoj!
Pogotovu nemoj glumiti ljubav.
A nemoj biti podrugljiv prema ljubavi,
jer uprkos ogorčenosti i razočarenjima, ona je večna kao trava.
Spokojno primi iskustvo godina, skladno napustajući stvari iz mladosti.
Ali nemoj sam sebe žalostiti izmišljotinama. Mnoga strahovanja nastaju od umora i usamljenosti.
Osim održavanja zdrave stege, budi blag prema sebi.
Ti si dete svemira, ništa manje nego sto je drveće i zvezde.
Imaš pravo biti ovde.
I bilo ti to jasno ili ne, nema sumnje da se svemir razvija kako treba.
Dakle budi u miru s Bogom, ma kako ga zamisljaš, i bez obzira kakav ti je posao i čemu težiš u bučnom komešanju života, zadrži mir u svojoj duši.
Pored sve prljavštine i jadikovanja i porušenih snova, ovo je ipak divan svet.
Budi pažljiv!

Teži da budeš srećan!

Tekst je pronadjen krajem
prošlog veka u napuštenoj crkvi.
Autor je nepoznat.

Putevi Gospodnji

Bila jednom tri stabla na brdu u šumi. Razmatrali su svoje nade i snove kada prvo stablo reče: "Jednog dana, nadam se, ja ću postati kovčeg za blago. Možda ću biti ukrašen zamršenom rezbarijom i svatko će videti ljepotu."

Tada drugo stablo reče: "Jednog dana ja ću biti moćan brod. Nosit ću kraljeve i kraljice preko voda i plovit ću do krajeva sveta. Svatko će se osećati sigurnim u meni zbog snage moga trupa."

Konačno treće stablo reče: "Ja želim narasti i biti najviše i najravnije stablo u šumi. Ljudi će me videti na vrhu brda, gledat će na moje grane i mislit će na nebesa i na Boga i kako sam im blizak. Ja ću biti najznačajnije stablo svih vremena i ljudi će me se uvek setiti."

Nakon nekoliko godina molitvi o njihovim snovima da postanu stvarnost grupa drvoseča dodje do stabala. Jedan dodje do prvog stabla i reče: "Ovo izgleda snažno stablo, mislim da ću biti u stanju prodati drvo tesaru." i počne seći stablo. Stablo bejaše sretno. Znalo je da će ga tesar napraviti u kovčeg za blago.

Kod drugog stabla drvoseča reče: "Ovo izgleda snažno stablo, bit ću u stanju prodati ga brodogradilištu." Drugo stablo bejaše sretno. Znalo je da je na putu postati moćan brod.

Kada drvoseča dodje do trećeg stabla, stablo bejaše uplašeno jer ako ga poseku, njegovi se snovi neće ostvariti. Jedan od drvoseča reče: "Ne trebam ništa posebno od svog stabla pa ću uzeti ovo. I on poseče stablo.

Kada prvo stablo dospe kod tesara, napraviše ga u jasle za hraniti stoku. Staviše ga u štalu i napuniše senom. To nije ono što je on molio. Drugo stablo je napravljeno u mali ribarski brod. Završiše njegovi snovi o moćnom brodu koji nosi kraljeve. Treće stablo je nasečeno u velike komade i ostavljeno samo u mraku.

Godine su prošle, stabla zaboraviše svoje snove. Jednog dana, čovek i žena dodju do staje. Ona se porodi i staviše dete u jasle koje je napravljeno od prvog drveta. Čovek je želio da je mogao napraviti kolevku za dete, ali ove jasle će morati zadovoljiti. Stablo je osetilo važnost ovog dogadjaja znajući da je sadržavalo najvažnije blago svih vremena.

Godinama kasnije, grupa ljudi udje u ribarski brod napravljen od drugog stabla. Jedan od njih bejaše umoran i ode spavati. Dok bejaše na vodi, podiže se velika oluja i stablo uvide da nije dovoljno snažno da zaštiti ljude. Ljudi probudiše spavajućeg čoveka, on se ustade, reče "Mir" i oluja stade. Tada stablo uvide da je nosilo kralja nad kraljevima na brodu.

Konačno netko dodje i uzme i treće stablo. Nošeno je kroz ulice dok su se drugi ljudi rugali čoveku koji ga je nosio. Kada dodjoše do mjesta, čovek bejaše pribijen na stablo i uzvišen u zrak da umre na vrhu brda. Kada nedjelja dodje, stablo uvide da je dovoljno snažno da stoji na brdu i da bude blizu Gospodina Boga jer Isus bejaše razapet na njemu.

Svako stablo dobilo je što je htelo, samo ne onako kako je zamislilo. Cudni su i coveku neznani putevi Gospodnji

Razgovor

"Dakle, ti bi zelio da razgovaras sa mnom?" rece Bog.
"Ako imas vremena" rekoh.
Bog se nasmesi - "Moje je vreme vjecnost" .
"Sta si me htio pitati?"
"Sta te najvise iznenadjuje kod ljudi?"

Bog odgovori:

"Sto im je detinjstvo dosadno. Zure da odrastu, a potom bi zeleli ponovo biti djeca.
Sto trose zdravlje da bi stekli novac, pa potom trose novac da bi vratili zdravlje.
Sto razmisljaju tjeskobno o buducnosti, zaboravljajuci sadasnjost. Na taj nacin ne zive ni u sadasnjosti ni u buducnosti.
Sto zive kao da nikada nece umreti, a onda umiru kao da nikada nisu ziveli."

Bog me primi za ruku. Ostadosmo na trenutak u tisini.
Tada upitah: "Kao roditelj, koje bi zivotne pouke zelio da tvoja djeca nauce?"

Osmehujuci se, Bog odgovori:

"Da nauce da nikoga ne mogu prisiliti da ih voli.
Mogu samo voleti.
Da nauce da nije najvrednije ono sto poseduju, nego ko su u svom zivotu.
Da nauce kako se nije dobro uporedjivati s drugima.
Da nauce kako nije bogat onaj covek koji najvise ima, nego onaj kojem najmanje treba.
Da nauce kako je dovoljno samo nekoliko sekundi da se duboko povredi voljeno bice, a potom su potrebne godine da se izlijeci.
Da nauce oprastati, tako da sami oprastaju.
Da spoznaju kako postoje osobe koje ih njezno vole, ali to ne znaju izreci niti pokazati.
Da nauce, da se novcem moze kupiti sve, osim srece i ljubavi.
Da nauce da dve osobe mogu promatrati istu stvar, a vidjeti je razlicito.
Da nauce da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o njima, a ipak ih voli.
Da nauce kako nije uvek dovoljno da im drugi oproste. Moraju i sami sebi oprastati.
Ljudi ce zaboraviti sto si rekao.
Ljudi ce zaboraviti sto si ucinio.
Ali nikada nece zaboraviti kakve si osecaje u njima pobudio."

Zena


Devojke, one su poput jabuka na stablima. Najbolje se nalaze na vrhu stabla. Ljudi ne zele doci do najboljih, jer se boje da ce pasti i - ozlediti se.

Umesto toga, uzimaju trule jabuke koje su pale na zemlju, i koje, iako nisu tako dobre, do njih lakse dodju.

Zato jabuke koje se nalaze na vrhu stabla, misle da s njima nesto nije u redu, dok su zapravo one velicanstvene. Jednostavno, moraju biti strpljive i cekati da pravi covek dodje, onaj koji je tako hrabar da se popne do vrha stabla zbog njih. Ne smemo pasti da nas dohvate, tko nas treba i voli napravit će sve da dodje do nas.

Zena je izasla iz rebra muskarca, a ne iz nogu da bude gazena, niti iz glave da bude nadmocna. Nego sa boka da bude jednaka, ispod ruke da bude zasticena, i blizu srca da bude voljena.

Rastanak

Bez rastanka ne bismo znali koliko nam znače oni od kojih se rastajemo

Stojim na peronu života čekajući voz za odrastanje. Oko mene je gomila nepoznatih, bezličnih ljudi koji se ljube i plaču, piju i nazdravljaju pozdravljaju i otpozdravljaju. Svi putuju s nadom; jedino ja čekam da gorka suza kane i da me konačno odvoji od bezbrižnih dana dečaštva. Pozdravljam te, o, mladosti!

Ta suza je safirno plava od detinjaste naivnosti, smaragdno zelena od mladalačkog poleta i entuzijazma i rubinsko crvena od prve neprežaljene i nezaboravljene ljubavi. Čitav spektar boja i osećanja dotaći će hladnu zemlju nepoznatog mesta i od radosti i patnji moje duše ostaće samo sećanja koja blede. Pozdravljam te, o, mladosti!

Tihu nervozu čekanja pojačava tupi i nepromenljivi ritam koji zadržava misao. To je ritam odgovornosti i samoodlučivanja, kravata i aktn-tašni i besprekornog rada. Od tog i takvog zvuka počeo sam da zaboravljam sve one sitnice koje su mi život značile i zbog kojih sam bezbroj besanih jutara dočekao. Hoću li to preživeti? Pozdravljam te , o, mladosti!

Čujem i vapaj školskih drugova koji poput mene čekaju na nekom svom peronu. Hoćemo li se ikada čuti i videti? Hoćemo li ikad skupiti vremena i snage da ponovimo mladost? Zbog vas mi je najžalije. Pozdravljam te, o, mladosti!

Koliko god covek bio prolaznik u zivotu on ostavlja iza sebe tragove. Neciji su dublji, neciji plici. Ali, sustina nije u tezini coveka, vec u njegovom karakteru, njegovim sposobnostima da zauzme necije srce, da oseti njegovu tugu i njegovu radost. Covekov zivotni put je slepi put i on je svestan da ce mu kad tad on doci glave, zavrsiti se u jednoj tacki. Zbog toga on pokusava iskoristiti svaki sekund, minut, sat, dan, godinu… Neprestana borba za zivot, za unapred izgubljenom bitkom. Sta ga to tera i vodi da se i dalje bori iako zna da ce proci kroz zivot brzo poput voza? Vodi ga dusa koja zna da za nju ne postoji kraj.
Sto pre spoznamo sebe, svoju savest, svoju dusu, svoju prolaznost, zivot cemo shvatiti samo jednu predivnu igru izmedju dve vatre. Vatre ljubavi i vatre bozijeg suda. Svi smo mi brojevi koji se privlace ili odbijaju. Kad pronadjemo svoj broj tad postajemo jaci, visi, bolji, spremniji za put kojim strepimo. Razum treba da vlada osecanjima a osecanja da nadopunjuju razum. Ako jedno nedostaje onda postajemo rastreseni i gubimo nadu za pronalazak svog broja. Pa makar ga nikada ne dodirnuli, lakse nam je kad znamo da postoji, da je stvaran i da je deo nas.

Ne zatvarajte vrata na mojoj prici, molim vas. Ni jedna, ni druga. Ni ona kroz koja se u nju ulazi, ni ona kroz koja se napusta.
Neka duva promaja, da se ne ubajati.
Ako zatvorite ona prva, neko drugi, ko posle vas pokusa da udje, mozda nece imati snage da ih otvori, pa je nikada nece upoznati.
Ako zatvorite druga, neko moze ostati zarobljen u njoj zauvek. A moja prica to ne zeli. Ona je jedna dobra prica, koja cezne za tim da svi budu slobodni.
Molim vas, samo to vas molim...pazite da se vrata ne zatvore. Udjite u pricu, razgledajte, vratite se ako nesto niste razumeli, hvalite, kritikujte, prepisujte, dovedite prijatelje, rodjake, da hvale, kritikuju, kopiraju, prepisuju...
Nemojte da vas ova moja molba zaplasi. Prosetajte kroz pricu, to svakako nemojte propustiti. Videcete, kad izadjete, bicete malo drugaciji nego kada ste usli..ili barem na kratko drugaciji.
Ali molim vas, pripazite samo da vrata ostanu otvorena.

Zivot je...

Zivot je prilika - iskusi je
Zivot je ljepota - divi joj se
Zivot je san - ucini ga stvarnim
Zivot je izazov - suoci se s njim
Zivot je zadatak - izvrsavaj ga
Zivot je igra - igraj se
Zivot je dragocjen - njeguj ga
Zivot je bogatstvo - cuvaj ga
Zivot je ljubav - uzivaj je
Zivot je tajna - pronikni je
Zivot je obecanje - ispuni ga
Zivot je tuga - prevladaj je
Zivot je himna - pjevaj je
Zivot je borba - prihvati je
Zivot je tragedija - uhvati se s njom u kostac
Zivot je avantura - usudi se
Zivot je sreca - zasluzi je
Zivot je zivot - brani ga

LIJEK ZA DUŠU

Najlijepši dan?
Danas.
Najlakša stvar?
Pogriješiti.
Najveća prepreka?
Strah.
Najveća pogreška?
Napuštanje.
Izvor svih zala?
Egoizam.
Najlijepša razonoda?
Posao.
Najgora propast?
Malodušnost.
Najbolji učitelji?
Djeca.
Primarna potreba?
Komunikacija.
Najveći izvor sreće?
Biti koristan drugima.
Najveća misterija?
Smrt.
Najveća mana?
Loše rapoloženje.
Najopasnija osoba?
Lažljivac.
Najgori osjećaj?
Ogorčenje.
Najlijepši poklon?
Oprost.
Neprocjenjiva vrijednost?
Dom.
Najbrži put?
Ispravan put.
Najugodniji osjećaj?
Unutarnji mir.
Uspješna obrana?
Osmjeh.
Najbolji lijek?
Optimizam.
Najjača sila na svijetu?
Vjera.
Najneophodnije osobe na svijetu?
Roditelji.
Najlijepša od svih stvari?
Ljubav.
Inteligencija bez ljubavi čini te nemoralnim.
Pravednost bez ljubavi čini te neumorljivim.
Diplomacija bez ljubavi čini te licimjernim.
Uspjeh bez ljubavi čini te arogantnim.
Bogatstvo bez ljubavi čini te pohlepnim,
Ljubaznost bez ljubavi čini te svesilnim.
Siromaštvo bez ljubavi čini te ponositim.
Ljepota bez ljubavi čini te apsurdnim.
Autoritet bez ljubavi čini te tiraniom.
Posao bez ljubavi čini te robom.
Jednostavnost bez ljubavi oduzima ti vrijednost.
Molitva bez ljubavi čini te introvetiranim.
Zakon bez ljubavi te pokorava.
Politika bez ljubavi čini te egoistom.
Vjera bez ljubavi čini te fanatikom.
Križ bez ljubavi pretvara se u mučenje.
ŽIVOT BEZ LJUBAVI... NEMA SMISLA...

AKO

Ako mozes da sacuvas razum kada ga oko tebe gube i osudjuju te,
Ako mozes da sacuvas veru u sebe kad’ sumnjaju u tebe,
Ako mozes da cekas a da se ne zamoris cekajuci,
Ili da budes zrtva lazi a da sam ne upadnes u laz,
Ili da te mrze a da sam nikada nikoga ne mrzis,
I da ne izgledas u ocima sveta suvise dobar,
Ni tvoje reci suvise mudre,
Ako mozes da sanjas a da tvoji snovi ne vladaju tobom,
Ako mozes da pogledas u oci pobedi i porazu,
Ako mozes da podneses da cujes istinu koju si izrekao,
Izopacenu od podlaca u zamku za budale,
Ako mozes da gledas svoje zivotno delo sruseno u prah,
I da ponovo priones na posao,sa polomnjenim alatom,
Ako mozes da saberes sve sto imas,
I jednim zamhom stavis sve na kocku
Izgubis i ponovo pocnes da stices,
I nikada,ni jednom recju ne spomenes svoj gubitak.
Ako mozes da se pomesas sa gomilom a da sacuvas svoju cast,obraz i postenje,
Ili da opstis sa kraljevima a da ostanes skroman,
Ako te,najzad,niko,ni prijatelj ni neprijatelj ne moze da uvredi,
Ako mozes da ispunis minut koji ne prasta,
Sa sezdeset skupocenih sekundi…

TADA JE CEO SVET TVOJ I SVE STO JE U NJEMU,
I STO JE MNOGO VISE,
I TADA CES BITI VELIKI COVEK!

Ova prica je o vojniku koji se nakon nekoliko godina provedenih u ratu konacno vraca kuci svojoj porodici. Odmah nakon sto je saznao tu vest javio se svojim roditeljima.
- Mama, tata, vracam se kuci! Ali pre toga moram da vas zamolim za jednu uslugu. Imam prijatelja koga bih doveo sa sobom.
- Naravno, odgovorili su roditelji odusevljeni sto ce konacno nakon toliko godina videti svog sina. - Slobodno dovedi svog prijatelja, bili bismo srecni da ga upznamo.
- Postoji samo jedna stvar na koju moram da vas upozorim pre nego sto dodjemo. On je dosta tesko povredjen u ratu. Zgazio je na nagaznu minu i izgubi jednu ruku i jednu nogu. Medjutim, on nema gde drugde da ode, a ja zelim da dodje da zivi sa nama.
- Zao nam je sto to cujemo. Mozda bismo mogli da mu pomognemo da nadje gde ce ziveti.
- Ne, mama, tata, ja zelim da on zivi sa nama!
- Sine, ti ne razumes sta trazis od nas. Osoba sa takvim hendikepom bi bila ogromna obaveza za sve nas. Mi imamo nase zivote i sopstvene probleme i ne mozemo dozvoliti da takva stvar pocne da nas sputava. Mislimo da bi se ipak trebao vratiti kuci sam i zaboraviti na svog prijatelja. Snaci ce se on vec nekako.
U tom trenutku sin je prekinuo vezu. Roditelji ga vise nisu culi. Nekoliko dana kasnije, primili su poziv iz policije. Njihov sin je poginuo prilikom pada sa zgrade. Policija veruje da je samoubistvo u pitanju. Roditelji su otisli da identifikuju telo. Prepoznali su ga, ali na njihov uzas takodje su otkrili i nesto sto nisu znali. Njihov sin je imao samo jednu ruku i jednu nogu.