Najljepše ljubavne pjesme

First topic message reminder :

Pablo Neruda
AKO ME ZABORAVIS

Hoću da znam
jednu stvar.

Znaš kako je to
ako gledam
kristalni mjesec, crvenu granu
spore jeseni u mom prozoru,
ako dotaknem
uz vatru neopipljiv pepeo
ili izborano tijelo klade,
sve me odvodi tebi
kao da je sve sto postoji,
mirisi,svjetlost, metali
poput barčica što plove
ka ostrvima tvojim koja me čekaju.

E, pa dobro,
ako malo - pomalo prestaneš da me voliš
i ja ću prestati tebe da volim
malo - pomalo.

Ako me odjednom zaboraviš
ne traži me
jer bih te ja već zaboravio.

Ako smatraš dugim i ludim
vjetar zastava
što prolazi kroz moj život
i odlučiš
da me ostaviš na obali
srca u kome imam korijena
zapamti
da ću toga dana,
toga časa
dići ruke
isčupati svoje korijene
u potrazi za drugim tlom.

Ali
ako svaki dan,
svaki sat,
prestaneš da mi budeš sudbina
s neumoljivom slašću,
ako se svakoga dana popne
jedan cvijet do tvojih usana tražeći me
o ljubavi moja, o moja
u meni se sva ta vatra ponavlja,
u meni ništa nije ugašeno ni zaboravljeno,
Moja ljubav se hrani tvojom ljubavlju, ljubljena,
i sve dok živis biće u tvojim rukama
ne napuštajući moje.

Srcu koje volim

Dodirni me,
Bilo gdje i bilo kad.
Dodirni me samo,
I bilo što mi tada,
U trenutku istine uradi.
Ništa mi ne uskrati.

Pogriješiti sigurno nećeš,
Jer sam ti spremna, za uzvrat,
Čitavu sebe zauvijek dati.

Ako mi dodirneš srcem srce,
Molim te, cijelu me onda pozlati.

( dahlia )

Ko sam ? Sta sam ?

Ko sam?
Sta sam?

Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasnde u magli i memli,
zivio sam usput,ko da sanjam,
kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.

I tebe sad ljubim po navici ,dete,
zato sto sam mnoge ljubio,boleciv,
zato usput,ko sto palim cigarete,
govorim i sapcem zaljubljene reci.

"Draga moja","mila","znaj,doveka"
a u dusi vazda ista pustos zraci;
ako dirnes strast u covekovu bicu
istine,bez sumnje,nikad neces naci.

Zato moja dusa ne zna sto je jeza
odbijenih zelja ,neshvacene tuge.
Ti si ,moja gipka,lakonoga brezo,
stvorena za mene i za mnoge druge.

Ali ako trazec neku srodnu dusu,
vezan protiv zelje,utonem u seti,
nikad necu da te ljubomorom gusim,
nikad necu tebe grditi ni kleti.

Ko sam?
Sta sam?
Ja sam samo sanjar,
ciji pogled gasne u magli i memli,
i volim te usput, ko da sanjam,
kao mnoge druge na toj zemlji.


(Sergej Jesenjin)

To moze samo zena koja ljubi

To moze samo zena koja ljubi
traziti malo, poklanjati sve.
Dani su teski, zagrljaju grubi
a ona ko nekad vjeruje u sne.

Vjerna i tiha zna jos da ceka
kada i ne misle na nju.
Prolaze dani, ne vraca se rijeka,
a ona jos uvijek stoji tu.

To moze samo zena koja ljubi
pruzati njeznost i zivjeti bez nje.


Arsen Dedic

Pesma zeni

Ti si moj trenutak, i moj sen, i sjajna
Moja reč u sumu; moj korak, i bludnja;
Samo si lepota koliko si tajna;
I samo istina koliko si zudnja.

Ostaj nedostizna, nema i daleka-
Jer je san o sreći visi nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost; neka
Tvoj sen i eho budu sve sto seca.

Srce ima povest u suzi sto leva;
U velikom bolu ljubav svoju metu;
Istina je samo sto dusa prosneva
Poljubac je susret najveci na svetu.

Od mog prividjenja ti ci cela tkana,
Tvoj je plast suncani od mog sna ispreden
Ti bese misao moja ocarana;
Simbol svih tastina porazan i leden.

A ti ne postojis nit' si postojala;
Rođena u mojoj tisini i cami;
Na suncu mog srca ti si samo sjala;
Jer sve sto ljubimo stvorili smo sami.

Jovan Ducic

HOĆU ŽENU
Hteo bih

Da zaspim snom dužim nego eon ceo

Da zaspim u krilu jedne žene

Koju dugo tražim i koja mene čeka negde

I ne pitaj

Da li ima ime ili se krije iza nadimaka

Da li govori lepe ili ružne reči

Ni da li joj je osmeh zvonak kao hladno

jutro

Ne pitaj

Ima li mladež iznad gornje usne

Da li je mlada ili samo vitka

Ni da li su joj duge noge a kose bujne

Ne pitaj

Da li sam voleo baš takve žene

Da li sam ih grlio pijan ili trezan

Ni da li samo ljubih pohotu u njima

Ne pitaj

Da li sam im dao ikad išta

Ni da li su one pružile meni nešto

Ne pitaj – ne znam

Jer slutim

Samo jednu ženu – ženu bez imena

Sa očima što imaju boju moje tuge

I pogledom zadenutim

Jedino u lutanju mojih zenica

Slutim ženu

Čije usne imaju ukus poljubaca

A koje nikad ljubile nisu

Jer ona ne ljubi usnama nego dušom

Slutim ženu

Koja nikad nije rekla reč Ljubav

A o njoj ćutanjem naglas zborila

Slutim ženu

Čije grudi ne mirišu požudom

Već strašću i čežnjom čistom

Slutim samo

Ženu kojoj drhtim utrobom

A ona u mojoj odanosti nadmoćna i tiha

Kao da na prestolu sedi

I hteo bih

Ali još uvek stojim sam

Zarobljen raskršćima ljubavi i

nesanice

Anđelko Zablaćanski

ČAROBNA PESMA
Vidim te već,
istina – kao u nekoj srebrnoj magli,
ali divno te vidim:
na nogama ti čizme od sedam milja,
u ruci aladinova lampa,
putuješ na onom čudotvornom tepihu
iz 1001 noći,
prelećeš planine i mora
i dižeš se visoko prema zvezdama

možda ti i ne slutiš
koliko volim tvoju tršavu glavu,
detinju glavu koja miriše na sapun
i penušavi aprilski vetar,

glavu u kojoj stanuju samo boje
visoke,
ogromne,
nedostižne,

glavu koja će shvatiti bezmerja
i razdaljine svetlosnih godina,
nerazumljive cifre
i geometrijske krivulje
i hrabrost svemirskih brodova
što će krenuti sutra
na nova nepoznata sunca

ja sam svoja putovanja
protutnjao pod celom
i tu su stali prostori
o kojima i ne sanjaš

četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
tako sam jednom leteo
čak do kumove slame

dve, tri, pet čaša vina
u restoranu kraj reke,
tako sam beskrajno lebdeo
kroz udaljena sazvežđa

i jedan običan osmeh,
i jedno jesenje veče,
tako sam tražio nove
zlatogrive komete

tako sam sebi našao
i jednu tihu mudrost
od koje rastu krila

zato i hoću samo da te zamolim:
preleti beskonačnost
i pobedi vreme i maštu,
ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji

dodirni rukama prašinu
dalekih dvojnih zvezda,
nek ti se damari usklade
sa ritmovima pulsara,
al nikada ne zaboravi
kako se korača po zemlji

jer ljudska srca
zasađena su nisko kao kupine
tu, gde su svici crveni džinovi
našeg malenog kosmosa,
tu gde smo sebi načinili
milimetarske beskonačnosti,
a ipak dovoljno glomazne
da se u njima izgubimo:
ja daleko od tebe
kao alfa kentaura,
ti daleko od mene
kao belo zrnevlje vlasica

pronađi nove svetove
i izatkaj im nebo.
I podari im vazduh
da dišu i da ožive

ali nikad ne zaboravi
kako se korača po zemlji.
samo tako se možemo
jedan drugom približiti

četiri ulice tamo
i tri ulice ovamo,
moja i tvoja čaša piva
u restoranu kraj reke,
i moje iskrene oči
i tvoje iskrene oči
u jedno jesenje veče
detinjasto i roditeljsko,

što je ono prostranstvo
koje hoću da pomirim
između moje i tvoje zvezde.

Miroslav Mika Antić

Kraj tvoje duse moje

Doci cu tiho
na prstima
kraj tvoje duse moje
od puno vrimena
di jos sam dite
di me srica vodi
pita te za ljubav

Doci cu tiho
ko na krilima
kraj moje duse tvoje
od puno vrimena
sam ko prosjak
sve u srcu nosim
sve sto imam
sve moje sto znam
pita te za ljubav

Sve pokriva
sve viruje
svemu se nada
nikad ne prestaje
sve u nevoji kad stane
kad se zivot u se skupi
ljubav ostaje

...Doci cu tiho
ko d nisam ja
na kraj tvog svita moga
od puno vrimena
kad se ure preiko voje
u godine zbroje
pitat cu za ljubav

Mario Bozic

Volim te


Sjedni.
Ne tu.
Preko puta.
Moram te vidjeti.

Ne, ne prekidaj me.

Suti.

Pusti me da ti kazem
ono sto sam vec trebala reci.

Kad trebas doci, bojim se tvog dolaska.
Zbog nedolaska.
Jer,
ako kasnis samo pet minuta
srce mi je u dlanu
i moja me ljubav ili mozda strah
boli.

I zato ne smijem kasniti.
Vec sutra moze biti kasno.
A nisam ti jos rekla
kako i koliko te volim.

Volim te tijelom, pokretima, pogledom, dodirima, rijecima.
Volim te smijehom i suzama.
Volim te tugom i brigama.

Ne. Ne gledaj me zastraseno.
Ljubav, ma kakva bila:
neispunjena, sretna, lakomislena i povrsna
prava i zauvijek...

Boli.
Kad dolazim, pitam se cekas li me.

Bojim se da jednog dana vise ne otvoris vrata.

Bojim se praznog stubista bez mirisa, bez zvuka,
svjetla.


A nisam ti rekao:
najvise se bojim vremena koje ne ceka.

A ja kasnim.


Volim te.
I volim sve sto si ti.


Tvoje oci pitajuce.
Tvoj smjesak oprastajuci.
Tvoj korak ohrabrujuci.


Volim tvoju nesigurnost.
I moja je najcesca.


Bore na tvom licu i moje su.


I u tom trajanju ne znam da li sam ucinio sve za tebe

ljubavi moja.


Iskra Tanodi

Budan, sanjam te...

Ležim..
Odmaram
Oči..
Lagano
Drijemam..
Pišem ti
Kako tonem..
U misli
Dolaziš mi..
Gledam te..
Očima
Putujem
Tijelom tvojim..
Struji..
Čežnja
U meni..
Javlja se..
Za tijelom
Tvojim..

U zanosu,
zaljubljene žene otkrivaju
svoju tajnu i ona je nada
za ceo život.
Jer, ako Ljubav obmanuti ume,
ako i Žudnja poznaje prevaru,
kada se sjedine lagati ne mogu.

Ti i ja smo se zakleli,
i Žudnja se s Ljubavlju stopila,
a ipak, nikad mi nisi otkrila,
tu nemirnu zagonetku ko si.
Za mene si večno ostala tajna!

Onda si iznenada otišla,
umorna od mene,
i tako mi nanela poslednju bol;
ali deo mene ostao je u tebi zarobljen.
Kad ugledam te izdaleka kako ideš vitka,
ja poželim tu nepoznatu lepu ženu
kao da jednom nismo bili par.

Herman Hese

Samo

Sakrij me.
U mirisu letne oluje
Bljesku munje i
Slutnji žudnje;

Čuvaj me u snovima
Nanizanim u noćima
Krhkim od samoće.

Sakrij me.
U sećanju na ukradene
Poljupce od kiše
U očekivanju svitanja.

Sakrij me.
U prekršenim obećanjima
U uzdahu što se otima
Samotnim satima.

Sakrij me.
U priču što ima sretan kraj.
Sakrij me u zagrljaj,

Samo ljubav mi ne sakrivaj!

Marina Ugrin

Ostanem tako ponekad sa tišinom
a misli same lete kao ptice,
po utabanoj stazi lutam daljinom
tražeći neko poznato lice,

dugo o tebi nisam čuo ni riječi
ni tvog glasa nema odavno,
i tko mi može zabraniti
da u mojim mislima budeš stvarna..

još se okrećem na korake tuđe
jer u svakom ja tvoj dolazak želim,
i uvijek neko kada kroz vrata uđe
ja se tvom liku poveselim..

još mi je jedan rođendan na pragu
tko zna da li datum pamtiš,
nije mi do godina koje me stižu
već što čekam tebe ruku da mi daš..

PAZI MI NA DUŠU

Presitno je…
premalo za te’
ovo ime moje,
da bi ta ruka
od smrtnih grijeha
uzdrhtala…
na svetost Istine
ispisati ga mogla.

Presitna su…
je l’ da,
presitna su slova
ovog mog imena?

Samo misli… neka,
očekivati je i to od duha
koji se davi…
u očaju drskosti
i od sujete tami.

A žalim te…
žalim te dušo mila.
Pored svih plemenitih poema
što si na životne zidine poredala,
još te nije dotakla Svetost jedna:
-od rođenja
do nebeskog beskraja,
samo za moju dušu
ta presitna slova
rukom Božijom su svezana.

Pazi mi na dušu…
Misli…
kad prešutiš
ili izgovoriš mi ime.

Pazi mi na dušu…
pazi riječi njene!
-za presitna slova
za te’ beznačajna imena,
cijela duša moja
Njegovom rukom
je svezana!

Senada Brčaninović

Željo moja

kada bih mogla biti
nešto drugo
bila bih muzika
kada bih mogla biti muzika
bila bih ta koja u tebi svira
kada bih mogla biti najlepša muzika
bila bih tišina
Ne bih htela biti druga
već ta tišina zanosna
ta tišina
koja u tebi svira
da me čuješ samo ti
željo moja...

Vile

Plesale su celu noć iznad oblaka,
razuzdano i razdragano.
Do meseca su letele
noseći moje želje, neostvarene.

Noseći sve želje ljubavnika
koji su zaboravili da postoje.
Večnost osiromašili svojom izdajom
i ostavili nekog da čeka, uzalud.

Svoj čarobni prah su posipale
u nemom htenju da veru vrate.
Čarobni prah su rasipale,
njegova moć je iščezla, davno.


Nihova su krila kao paučina meka.
kose su njihove duge, raspletene.
Panova frulica njih uvek prati,
na letu do meseca i dalje...

Svaka je svitac, svaka je plamen.
Spremna da ljubavi pokaže put.
Zalud vam, vile!
Mi, samo smo obični ljudi!

http://roksana.blog.rs

Večnost

U večnost bih sa tobom!
Do kraja vremena!
Da ležem i budim se
na postelji od oblaka,
pod svetlošću svitaca,
mirisom tvojim okupana.

U večnost bih sa tobom!
Do dalekih zvezda i dalje!
Tvoj glas, muzika da bude,
tvoje ruke, odeća jedina.
Tvoje snove, da odsanjam i ja.

U večnost bih sa tobom!
Do ništavila, ako treba!
Tvojim očima da gledam,
sunce što se budi.
Da u očima tvojim, nestanem!

U večnost bih sa tobom!
Tamo gde još cvetaju limuni.
Tvojim prstima da osećam
toplinu peska i mora.
Da zaboravim, drugi ljudi da postoje.

U večnost bih sa tobom!
Tvojim srcem da kucam,
tvojim dahom da dišem.
U tebe da se pretvorim
Jedno da budemo!

U večnost bih sa tobom,
do kraja vremena.

Samo, ako me želiš!



http://roksana.blog.rs

Sanjarenje

Plavi suton se spustio na moja ramena,
milujući blago, kao baršun, moju kožu.
Sećanja na tebe blede pod velom zaborava,
na igru, radost i sreću ništa više ne liči.

Mesec se šeretski smeši i sanjari o zvezdama,
dok ja iz lavirinta prošlosti pokušavam
tvoj bledi lik da oživim i oblikujem rukama.
I stvorim te, noćas, ovde pored sebe.

Potreba i želja, iznedriće noćas, možda
Tebe, čoveka, kakav si obećao da ćeš biti,
onog dana na sunčanom žalu u senci nara.
Onog jutra, dok još bejasmo deca.

I možda noćas, bar na tren, u sutonu plavom,
sretnemo se ponovo Mi, sada veliki ljudi.
Zaigramo neku novu igru, još neizmišljenu,
I možda noćas odsanjamo sve zaboravljene snove.


http://roksana.blog.rs

Dragana Konstantinovic - Iluzija
Trazili smo se po tudjim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim...
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve...
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim...
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena...
San koji uzleće iznad kletve...
Ne, nisi ti iluzija... Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti...
Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena...
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi...
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena...
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi...?
Ne, nije sve iluzija... Tako nesto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi...

Izvini....

Izvini...
Za sve rečeno i nedorečeno,
Za sve javno i skriveno...

Izvini...
Za ono što je trebalo prećutati,
I za ono što je trebalo reći...

Oprosti...
Za poglede koje sam upućivala Tebi,
Tražeći te u drugima...

Oprosti...
Za sve granice koje sam prešla,
Oprosti i za one koje je trebalo da predjem...
A nijesam.

Zaboravi...
Ono malo što rekoh,
I ono mnogo što prećutah...

Zaboravi...
Onu dugačku ćutnju...
Pričala bih ti o mnogo čemu,
Ali nijesam mogla dozvoliti
da mi podrhtava glas...

Okreni se i zaboravi...
Onaj dodir u prolazu...
Ovu kišu i ovaj očajan dan...

Okreni se.. Zovu te...
Zaboravi ovu zajedničku ćutnju kojom smo rekli previše,
I ono malo riječi kojima nijesmo rekli ništa...

I molim te,
ne pitaj me šta sam htjela reći...

Imati tebe kraj sebe!


Znas li kakav je osecaj bio
imati tebe kraj sebe?
To ti je osecaj kada si srecan
a u dubini te strah ledi i zebe.

To ti je kao kada ti prelep leptir
sleti sasvim nenadano na dlan
i ti se zagledas dobro u njega
pitajuc se dal je java il san.
Opcini te njegova lepota
za njega dajes sve od sebe
i ponosan si jer je ipak
od toliko zena odabrao bas tebe.
I zelis da ga zadrzis,al neznas kako
jer ako zatvoris dlan to ce ga ubiti
i tako se lomis i bespomocan si
jer ne zelis ga izgubiti.
Svaki pokusaj bi bio uzaludan
ostaje ti samo da ga gledas i da mu se divis
strahujuc da ce svakog casa odleteti
a ti ces tada prestati da zivis.

Eto takav je osecaj biti s tobom
i strah je svakim danom sve veci,
vidim spremas se da poletis
cuti nemoras mi nista reci.
Poslednji put cu ponosno dignuti glavu
i ispratiti te pogleda tuzna
i bit cu opet ona obicna
tek prica jedna stara i ruzna.

Noću,
dok ti spavaš,
moje srce bdije nad tobom.
Tebi se ništa,
ništa ne smije dogoditi.
Toliko, toliko te volim.
Jedino,
jedino s tobom
mogao bih plakati.
Mogao bih se smijati.
Opraštati i razumjeti.
Vjeruj mi.
Toliko,toliko te volim.
Od juče tek si tu i o tebi malo znam.
Ali mogu život svoj da ti dam.
Uz mene nađi mir,
nikad sumnju,nikad bol.
Moja ljubav bit će zalog za to.
Mila,
poklanjam ti svaki dan svog života.
Kada se moj san ostvari
i ti ćeš kao i ja biti sretna.
Toliko, toliko te ljubim.

ILUZIJA


Tražili smo se po tuđim zalutalim osmesima
blesavo razvučenim i praznim…
Jurili po ranjivim slikama bledih uspomena,
otrovnom dahu sosptvene setve…
Upijali bezvezne reči u nemim odjecima
zamorno tupim i neprolaznim…
I snili uzdah zenice, oblik i miris kolena…
San koji uzleće iznad kletve…

Ne, nisi ti iluzija… Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo izgubljene duše.
U svakoj dozi nemira koja bojom telo žesti
oživljavaju dubine što te videše i čuše
kako izranjaš iz svemira
kroz paučinu svesti…

Izgubljeni trenuci slažu se u memljive kule
otežalih eona vremena…
Ustalasani se oblici stapaju s okolinom
i prelivaju poslednje kapi…
I one što su sve videle, i one što su čule
posrću pod teretom bremena…
Hoće li se bar jedna obojiti svojom silinom
pre no što se stopi, ishlapi…?

Ne, nije sve iluzija… Tako nešto ne postoji.
U iluziju veruju samo umorni i stari.
U svakoj senci trajanja nazirem nešto o tebi
što mi zenice boji i ćutanje osmehom zari
dok te u moru kajanja
nalazim negde u sebi.



Dragana Konstantinović

Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas;
Ne znam mesto na kom živi ili počiva;
Ne znam zašto nju i san mi java pokriva;
Možda spava, i grob tužno neguje joj stas.
Ja sad nemam svoju dragu, i njen ne znam glas.

Možda spava sa očima izvan svakog zla,
Izvan stvari, iluzija, izvan života,
I s njom spava, neviđena, njena lepota;
Možda živi i doći će posle ovog sna.
Možda spava sa očima izvan svakog zla.
Vladislav Petković Dis