Priručnik za ratnika svjetlosti Paulo Coelho

First topic message reminder :

"Na žalu istočno od sela, postoji jedan otok, s ogromnom crkvom, prepunom zvona",
reče žena.
Dječak primjeti da je ona odjevena u neobično ruho i da nosi veo koji joj pokriva kosu.
Nikad je ranije nije sreo.
"Jesi li već vidio tu crkvu?", upita ona. "Otiñi tamo pa mi poslije reci kako ti izgleda."
Opčinjen ženinom ljepotom, dječak ode na naznačeno mjesto. Sjedne u pijesak i
zagleda se u horizont, ali nije ugledao ništa osim onog što je već navikao: plavo nebo i
ocean.
Razočaran, zaputi se u obližnje ribarsko naselje, da se raspita o otoku s crkvom.
"Aaa, to je bilo davno, još u doba kad su moji šukundjedovi ovdje živjeli", reče mu jedan
stari ribar.
"Onda je naišao zemljotres i otok je potonuo u more. Meñutim, iako ga više ne možemo
vidjeti, i dalje uspjevamo čuti zvona s crkve, kada ih more zanjiše, tamo na dnu."
Dječak se vrati na žalo i načuli uši, ne bi li začuo zvona. Proveo je tamo čitavo popodne,
ali jedino što je uspio čuti bio je šum valova i krici galebova.
Kad se spustila noć, dječakovi roditelji doñoše po njega. Sutra ujutro vratio se na
morsku obalu; nije mogao vjerovati da bi onako lijepa žena mogla govorti laži. Ako se
jednoga dana vrati, moći će joj reći da nije video otok, ali je čuo zvona s crkve, kako
bruje uzljuljana gibanjem vode.
I proñoše tako mnogi mjeseci; žena se nije vraćala i dječak je već zaboravio na nju. Bio
je uvjeren da mora otkriti bogatstva i blaga potopljene crkve.
Ako začuje zvona, po njihovom zvuku utvrdit će gdje se crkva nalazi, a onda će se moći
domoći skrivenog blaga.
Više se nije zanimao za školu, niti za staro društvo. Postao je meta podsmjeha druge
djece, koja su obično govorila: "On više nije kao mi. Više voli buljiti u more, jer se boji da
će izgubiti u igrama."
I svi bi se smijali, vidjevši dječaka kako uporno sjedi na morskom žalu.
Iako nije uspjevao čuti stara zvona s crkve, dječak je vremenom naučio razne stvari.
Primjetio je, na primjer, da ga šum valova, kojeg se toliko naslušao, više ne uznemirava.
Malo kasnije navikao se i na kreštanje galebova, zujanje pčela, šum vjetra u palminom
lišću.
Šest mjeseci nakon svog prvog razgovora sa ženom, dječaka više nijedan zvuk nije
uspjevao omesti - ali zvona s potopljene crkve nikako da se oglase.
S vremena na vrijeme, dolazili su ribari da popričaju s njim, i uporno tvrdili da čuju
zvona. Ali dječak to nije uspjevao.
Poslije nekog vremena, ribari skrenuše razgovor na drugu temu: "Suviše si zaokupljen
zvukom zvona iz dubine; zaboravi na to i idi se opet igrati sa svojim prijateljima. Možda
je samo ribarima dopušteno da ih čuju."
Kad je prošlo skoro godinu dana, dječak pomisli: "Možda su ovi ljudi u pravu. Bolje je da
sačekam dok ne porastem i postanem ribar, pa da se svakoga dana vraćam na ovu
plažu, jer sam je zavolio." I još pomisli:" možda je sve to samo legenda, i možda su se u
zemljotresu zvona somila, i zauvijek zamukla."
Te večeri, odlučio se vratiti kući.
Paulo Coelho Priručnik za ratnika svjetlosti 3 Prišao je oceanu, da se oprosti. Još jedanput je pogledao prirodu - i kako više nije bio
zaokupljen zvonima - mogao se slobodno smiješiti pred ljepotom pjesme galebova,
hučanjem mora i vjetrom što šumori u palmovom lišću. Začuo je, iz daleka, žamor svojih
prijatelja u igri, i obradovao se pri pomisli da će se uskoro vratiti igrama svog djetinjstva.
Dječak je bio zadovoljan i - onako kako to samo djeca umiju - zahvaljivao je što je živ.
Bio je uvjeren da nije uludo stratio vrijeme, jer je naučio promatrati i poštovati Prirodu.
I tada, dok je slušao more, galebove, vjetar, šuštanje palmovog lišća, glasove svojih
prijatelja, začuo je i prvi zvuk zvona.
I drugi.
I slijedeći.
I još jedan, sve dok ne zabrujaše sva zvona s potonule crkve, na veliku dječakovu
radost.
Poslije više godina - već kao odrastao čovjek - vratio se na žalo svog djetinjstva. Nije
više namjeravao iskopavati nikakvo blago s dna mora; možda je sve to bio samo plod
njegove mašte; možda nikad nije čuo bruj potopljenih zvona, jedne davne večeri u
djetinjstvu. No, ipak, odlučio je malo se prošetati, da bi slušao hučanje vjetra i pjesmu
galebova.
Kako se samo iznenadio kad je ugledao kako u pijesku sjedi ista ona žena s kojom je
razgovarao o potonulom otoku s crkvom i zvonima.
"Otkud vi ovdje?", upita.
"Čekala sam te", odgovori ona.
Primjetio je da se žena - uprkos tolikim godinama koje su prošle - nimalo nije
promijenila; veo koji je zaklanjao njenu kosu nije izblijedio od vremena.
Ona mu pruži jednu plavu bilježnicu, s bijelim, praznim listovima. "Piši: ratnik svjetlosti
obraća pažnju na dječje poglede. Jer djeca umiju promatrati svijet bez gorčine.
Kad želi saznati da li je neka osoba u njegovoj blizini dostojna povjerenja, najprije želi
vidjeti kako neko dijete na nju gleda."
"Što je to ratnik svjetlosti?"
"Ti znaš", odgovori ona, smješeći se. "To je onaj tko je kadar proniknuti u čudo života,
boriti se do kraja za nešto u što vjeruje i - najzad - čuti zvona koja bruje s dna mora."
On sebe nikad nije smatrao ratnikom svjetlosti.
Kao da mu čita misli, žena nastavi: "Svi su sposobni za to. Ali nitko sebe ne smatra
ratnikom svjetlosti, iako su svi ratnici."
On pogleda listove bilježnice. Žena se ponovo nasmiješi.
"Piši o ratniku", reče na kraju.



Preuzeto sa http://www.scribd.com

Ratnik svetlosti meditira.
Smešta se u jedan miran kutak svog šatora i
prepušta božanskoj svetlosti. Dok to čini, nastoji da
ni na šta ne misli; isključuje se iz potrage za uživanji-
ma, izazovima i otkrićima - i čeka da se njegove spo-
sobnosti i moći ispolje.
Iako ih u tom trenutku možda nije ni svestan,
U- sposobnosti i moći upravljaju njegovim životom i
iinaće uticaja na njegovu svakodnevicu.
Ratnik svetlosti zna da - u tišini njegovog srca
postoji neki red koji ga usmerava.

Kada ratnik trpi neku nepravdu, Ratnik obično na-
stoji da se osami - da ne bi svoj bol poka-
zao drugima.
Takvo ponašanje je istovremeno i dobro i loše.
Jedno je pustiti svoje srce da lagano zaleči svo-
je rane. Drugo je ostati po čitav dan u dubokoj medi-
taci ji, iz straha da ne ispadnemo slabići.
U svakome od nas postoji jedan anđeo i jedan
demon, a njihovi su glasovi veoma slični. Pred ne-
kom teškoćom, demon pothranjuje taj samotnjački
razgovor, s namerom da nam pokaže kako smo ranji-
vi. Andjeo nas navodi da promislimo o našim stavo-
vima, a ponekad su mu potrebna i nečija usta da bi se
obznanio.
Jedan Ratnik svetlosti održava ravnotežu izme-
đu samoće i zavisnosti.

Ratnik svetlosti ponekad se ponaša kao vo-
da, i provlači se između prepreka na koje
nailazi.
U pojedinim trenucima, odupirati se znači biti
uništen; tada se on prilagođava okolnostima. Prista-
je, bez pogovora, da kamenje na putu samo ucrta tok
njegove reke kroz planine.
U tome leži snaga vode: nju nikad ne može slo-
lili čekić niti raniti bodež. I najmoćniji mač na svetu
nesposoban je da ostavi ožiljak na njenoj površini.
Voda jedne reke prilagođava se putu koji je
moguć, ne zaboravljajući svoj cilj: more. Slaba na
izvoru, postepeno zadobija snagu od drugih reka ko-
je susreće.
I, u određenom času, njena moć postaje potpuna.

Ratnik svetlosti koji se previše uzda u svoju
oštroumnost naposletku potceni moć pro-
tivnika.
Treba uvek imati na umu: postoje trenuci kada
je snaga delotvornija od veštine.
Borba s bikovima traje petnaest minuta; bik
ubrzo uviđa da će biti prevaren - i njegov je sledeći
korak da nasrne na torera. Kad se to desi, nema te
slave, dokaza, oštroumnosti ili šarma koji mogu spre-
čiti tragediju.
Zato Ratnik svetlosti nikad ne potcenjuje sirovu
snagu. Kad je ona suviše žestoka, povlači se sa boj-
nog polja - dok neprijatelj ne istroši svoju energiju

Za ratnika svetlosti ne postoji nište apst
ktno.
Sve je konkretno, i sve ga se tiče. On ne se
skrštenih ruku u udobnosti svoga šatora, posmatra
jući zbivanja u svetu; prihvata svaki izazov kao novi
priliku da samog sebe promeni.
Neki od njegovih drugova provode čitav živo
žaleći se na nemogućnost izbora, ili pretresajući tuđ
odluke. Ratnik, međutim, preobraća svoju misao
delo.
Ponekad mu se desi da promaši cilj, i ond
plaća - bez roptanja - cenu svoje greške. Drugi pu
pak, zaluta sa svog puta, i troši silno vreme da bi s
vratio na prvobitno odredište.
Ali jedan Ratnik nikad ne gubi prisebnost.

Ratnik svetlosti se nikada ne žuri.
Vreme radi u njegovu korist; on uči kako da
ovlada strpljenjem i izbegava nepromišljene poteze.
Krećući se polako, zapaža čvrstinu svojih ko-
raka. Zna da učestvuje u jednom presudnom trenutku
istorije čovečanstva, i mora da promeni samoga sebe
pre no što promeni svet. Zato se opominje reci Lansa
del Vasta: "Revoluciji je potrebno vreme da bi uhva-
tila korena."
Jedan rajnfk svetlosti ne ubira plod dok je još
zelen.

Ratnik svetlosti nikad se ne obeshrabruje.
Bekstvo može biti izvanredna veština od-
brane, ali je ne može primeniti onaj koga je obuzeo
veliki strah. Kad se nađe u nevolji, Ratnik svetlosti
radije će prihvatiti poraz, a potom viđati svoje rane -
jer zna da, ukoliko pobegne, pridaje napadaču veću
moć no što ovaj zaslužuje.
U izvesnim teškim i bolnim trenucima, Ratnik
se suočava s nepovoljnom situacijom junački, pomir-
ljivo i hrabro.

Ratnik svetlosti potrebuje strpljenje i brzinu
u isto vreme.
Dve najveće greške jedne borbene veštine jesu:
delovati pre vremena ili propustiti priliku; da bi to
izbegao, Ratnik razmatra svaku situaciju kao da je
jedina, i ne primenjuje obrasce, recepte ili tuđa mi-
šljenja.
Kalifa Muaijat pitao je Omera Ben Al-Asa u
čemu je tajna njegove izuzetne političke veštine:
"Nikad se nisam upustio u nešto a da pretho-
dno nisam razradio plan povlačenja; s druge strane,
nikad mi se nije desilo da nešto započnem a da već
na prvom koraku poželim da pobegnem glavom bez
obzira", glasio je odgovor.

Ratnik svetlosti uvek čuva svoje srce da se
ne okalja osećanjem mržnje.
Kad kreće u borbu, seća se Hristovih reci: "Vo-
lite neprijatelje svoje". I pokorno ih se pridržava.
Ali takođe zna da ga čin praštanja ne obavezu-
je da pristane na sve; Ratnik svetlosti ne srne pognuti
glavu - inače gubi iz vida obzorje svojih snova.
Prihvata prisustvo protivnika koji bi iskušavali
njegovu srčanost, istrajnost, sposobnost odlučivanja.
Oni ga obavezuju da se bori za svoje snove.
Iskustvo borbe je ono što očeličava Ratnika
svetlosti.

Ratnik svetlosti obraća pažnju na sitnice, jer
one mogu izazvati veliku pometnju.
Jedan trn, ma koliko bio mali, primorava putni-
ka da prekine hod. Neka sićušna i nevidljiva ćelija
može razoriti zdrav organizam. Sećanje na neki tre-
nutak straha koji smo pretrpeli u prošlosti, čini da se
strah vraća sa svakim novim jutrom. Delić sekunde
otvara pukotinu za smrtonosni udarac neprijatelja.
Ratnik budno pazi na sitnice. Ponekad je grub
prema sebi, ali više voli da se tako ponaša.
"Đavo obitava u dfiiiprna", kaže jedna stara
poslovica iz Predanja.

Ratnik svetlosti i njegovi drugovi okupljaju
se oko vatre.
Dok tako sede, pretresaju svoja postignuća - a
stranci koji se pridruže grupi uvek su dobrodošli, jer
se svi ponose svojim životom i Dobrom Borbom.
Ratnik oduševljeno govori o svom putu, priča kako
je odoleo nekom izazovu, koje je rešenje našao u ne-
kom teškom trenutku. Dok pripoveda svoje dogo-
dovštine, reci mu odišu strašću i romantičarskim za-
nosom.
Ponekad dopušta sebi malo preterivanja. Seća
se da su i njegovi preci preterivali, s vremena na vre-
me.
Zato i on to čini. Ali nikad ne brka ponos sa
taštinom, niti veruje u vlastita preterivanja.

Ratnik svetlosti zna: svako se svakoga plaši.
Taj strah se obično ispoljava na dva načina:
kroz agresiju ili kroz potčinjavanje. To su dva lica
istog problema.
I zato, kad se nađe pred nekim ko u njemu iza-
ziva bojazan, Ratnik pomisli: i drugog muče iste stre-
pnje kao i mene. I on je savladjivao slične prepreke,
proživljavao iste teškoće.
Ali on ume bolje da se izbori sa situacijom. Za-
što? Zato što koristi strah kao motor, a ne kao kočni-
cu.
Tako Ratnik uči od protivnika, i postupa na isti
način.

Ratnik zna da nijedan čovek nije ostrvo. ;
Ne može da se bori sam; kakav god bio njegov
plan, zavisi od drugih osoba. Mora s nekim da ras-
pravlja o svojoj strategiji, da zatraži pomoć i - u ča-
sovima predaha - da ima kome da priča o svojoj bor-
bi, pokraj vatre.
Ali ne dozvoljava da ljudi pobrkaju njegovo
drugarstvo sa nesigurnošću. Njegova su dela prozir-
na, ali su mu zamisli tajnovite.
Ratnik svetlosti pleše sa svojim drugovima, ali
ne prenosi ni na koga odgovornost za svoje korake.

U predahu borbe, Ratnik se odmara.
Često provodi dane ne radeći ništa, jer njegovo
srce to traži; ali njegova intuicija ostaje budna. On ne
čini smrtni greh lenjosti, jer zna kuda ga on može od-
vesti: u mlaku obamrlost nedeljnih popodneva, kad
vreme prolazi - i ništa se drugo ne dešava.
Ratnik to naziva "grobljanskim mirom". Seća
se jednog odlomka iz Apokalipse: "Proklinjem te za-
to što nijesi ni studen ni vruć. O da si studen ili vruć!
Tako, budući mlak, izbljuvaću te iz usta svojijeh."
Ratnik se odmara i smeje. Ali je uvek na oprezu.

Ratnik svetlosti veruje. ,.
I zato što veruje u čuda, čuda počinju da se
dešavaju. Pošto je uveren da njegova misao može da
mu izmeni život, njegov život počinje da se menja.
Budući da je ubeđen da će sresti ljubav, ta ljubav se
pojavljuje.
S vremena na vreme, doživljava razočaranja.
Ponekad se oseća povređenim.
Tada sluša primedbe: "Kako je naivan".
Ali Ratnik svetlosti zna da se to isplati. Na sva-
ki poraz, dolaze dve pobede u njegovu korist.

I Ratnik je naučio da je bolje slediti svetlost.
Već mu se dešavalo da izda, slaže, da skrene sa
svog puta, da se ulaguje tmini. I sve se i dalje dobro
odvijalo - kao da se ništa nije desilo.
Međutim, najednom se otvara provalija; mo-
gao je učiniti bezbroj sigurnih koraka - ali dovoljan
je samo jedan suvišan korak, pa da sve bude svršeno.
Tada se Ratnik zaustavlja, pre no što samog sebe
uništi.
Donevši takvu odluku, sluša četiri primedbe:
"Uvek si pogrešno postupao. Suviše si star da bi se
menjao. Nisi dobar. Nisi se pokazao dostojnim."
Diže pogled k nebu. A jedan glas mu kaže:
"Dragi moj, ceo svet je već činio pogrešne stvari.
Oprošteno ti je, ali ne mogu te prisiljavati da primiš
taj oproštaj. Odluči sam."
Pravi Ratnik svetlosti prihvata oproštaj.

Svaki put kad isuče svoj mač, Ratnik ga i
upotrebi.
Može ga iskoristiti da prokrči neki put, da ne-
kome pomogne, ili da otkloni kakvu opasnost - ali
mač je ćudljiv i ne voli da se njegova oštrica izlaže
bez razloga.
Zato Ratnik nikada ne preti. On može da napa-
dne, da se brani ili da pobegne; svaki od ova tri
postupka čini deo bitke. Ono što, međutim, ne spada
u borbenu veštinu, jeste rasipanje snage jednog udar-
ca pričanjem o njemu.
Ratnik svetlosti uvek pazi na svaki pokret svo-
ga mača. Ali takođe zna da i mač vodi računa o svo-
jim pokretima.
Mač nije stvoren da bi se koristio ustima.

Ratnika svetlosti obuzima strah pred va-
žnim odlukama.
"To je isuviše krupan zalogaj za tebe", kaže
jedan prijatelj. "Samo napred, hrabro", kaže drugi. A
njegove nedoumice rastu.
Posle nekoliko dana kolebanja, povlači se u je-
dan ugao svog šatora, tamo gde obično sedne kad ho-
će da se posveti razmišljanju i molitvi. Vidi sebe u
budućnosti. Vidi ljude kojima će njegovo držanje do-
neti blagodet ili štetu. Ne želi da prouzrokuje nepo-
trebne patnje, ali ne želi ni da napusti svoj put.
Tada Ratnik čeka da se odluka sama javi.
Ako bude potrebno da kaže "da", to će hrabroj
reći.
Ako, pak, bude trebalo da kaže ,i ne, kazaće to,
bez zazora.

Nepijatelji pitaju Ratnika svetlosti odakle crpi
svoju energiju. A on kaže: "Od skrivenog
neprijatelja".
Prijatelji pitaju ko je taj.
Ratnik odgovara: "Neko koga ne možemo po-
vrediti."
To može biti dečak koji ga je porazio u nekoj
svađi u detinjstvu, devojčica koja ga je "napustila" u
jedanaestoj godini, profesor koji ga je nazvao ma-
garcem. Kada je umoran, Ratnik se priseća da im još
nije pokazao svoju hrabrost.
Ne pomišlja na osvetu, jer skriveni neprijatelj
nije više deo njegove priče. Razmišlja jedino kako da
usavrši svoju veštinu, kako bi njegovi podvizi obišli
svet i stigli do ušiju onoga ko ga je povredio u pro-
šlosti.

Jučerašnja bol je snaga Ratnika svetlosti.

Ponekad, Ratnik svetlosti ima utisak da živi
dva života istovremeno.
U jednom, prinuđen je da čini sve ono što ne
želi, da se bori za ideje u koje ne veruje. Ali postoji
i drugi život, koji mu se otkriva u snovima, pročita-
nim knjigama, susretima s ljudima koji misle isto
kao i on.
Ratnik će dozvoliti da se ta dva života približe.
"Postoji neki most koji spaja ono što činim s onim
što bih voleo da činim", misli on. Postepeno, njegovi
snovi zagospodarice njegovim navikama, sve dok ne
uvidi da je spreman za ono što je oduvek želeo.
Znači, dovoljno je malo odvažnosti - I dva
života će se preobratiti u jedan, jedinstveni.

Ima trenutaka kada se Ratnikov put odvija
po pukoj navici. Tada on primenjuje je-
dnu pouku Nahmana iz Braclava: "Ako ne
uspevaš da meditiraš, moraš da ponavljaš
jednu jedinu običnu reč, jer to duši godi.
Ne govori više ništa, već samo ponavljaj
tu istu reč, bez prestanka, nebrojeno puta.
Ona će na kraju izgubiti smisao, a zatim
poprimiti jedno novo značenje. Bog će
otvoriti vrata, a ti ćeš uspeti pomoću te
proste reci da saopštiš sve što želiš".
Kada je prinuđen da obavlja isti zadatak više
puta, Ratnik primenjuje ovu taktiku, i preobražava
svoj rad u molitvu.

Prva i glavna osobina kojom se odlikuje
duhovni put jeste hrabrost", govorio je
Gandi.
Kukavicama svet izgleda prepun pretnji i opa-
snosti. Oni traže lažnu sigurnost jednog života bez
velikih izazova, i naoružavaju se do zuba da bi brani-
li ono što smatraju da im pripada. Tako kukavice na
kraju same podignu rešetke svoje tamnice.
Ratnik svetlosti odašilje svoju misao preko
granice vidika. Zna da, ukoliko on sam ne učini nešto
za ovaj svet, niko drugi to neće moći umesto njega.
Zato sudeluje u Dobroj Borbi, i pomaže dru-
gima, čak i ako mu nije sasvim jasno zbog čega to
čini.

Ratnik zna da su u svim jezicima najvažnije
takozvane male reci.
Da. Ljubav. Bog. -
To su reci koje izlaze s lakoćom, i ispunjavaju
ogro-mna prazna prostranstva. . ;
Međutim, postoji jedna reč - takođe veoma
mala - koju mnogi ljudi teško izgovaraju: ne.
Onaj ko nikad ne govori ne smatra se veliko-
dušnim, uviđavnim, uglađenim: jer reč ne bije glas
da je prokleta, sebična, sirova.
Ratnik ne upada u tu klopku. Postoje trenuci
kada se može desiti da - dok drugima govori da - sa-
mom sebi kaže ne.
Zato on nikad ne kaže usnama da ako njegovo
srce govori ne.

Daj budali stotinu pameti, ali ona će hteti
baš tvoju", kaže arapska poslovica.
Kad Ratnik svetlosti počne da sadi svoj vrt, pri-
mećuje da je sused u blizini, i da ga uhodi. On voli
da daje savete o tome kako treba sejati dela, izriljati
misli, zalivati osvojena blaga.
Ako posluša njegove reci, Ratnik će obaviti je-
dan posao koji nije njegov; vrt koji neguje biće ure-
đen po susedovoj zamisli.
Ali pravi Ratnik svetlosti zna da svaki vrt ima
svoje tajne, koje je samo strpljiva baštovanova ruka
kadra da odgonetne. Zato više voli da se usredsredi
na kišu, sunce, godišnja doba.
Zna da budala koja zabada nos u tuđi vrt, ne
vodi računa o svojim biljkama.

Ratnik zna da ciljevi ne opravdavaju sred-
stva.
Jer ne postoje ciljevi; postoje samo sredstva.
Život ga vodi od nepoznatog do nepoznatog. Svaki
trenutak zaodenut je tom čudesnom tajnom: Ratnik ne
zna odakle dolazi, ni kuda ide.
Ali nije ovde slučajno. I iznenađenje ga raduje,
očaravaju ga predeli koje ne poznaje. Vrlo često ose-
ća strah, ali to je prirodno za jednog Ratnika.
Ako bi mislio samo na cilj, ne bi uspeo da
obrati pažnju na znakove duž puta. Ako se usredsre-
dio samo na jedno pitanje, propustio bi različite od-
govore koji su mu na dohvat ruke.
Zato se Ratnik svetlosti prepušta.