Miroslav Antic

First topic message reminder :

Miroslav Mika Antić (rođen 14. marta 1932. u Mokrinu - Kikinda — preminuo 24. juna 1986) je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu.

Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - od vodovoda i kanalizacije do lutkarskog pozorišta. Sem pisanjem bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i Zmajevog „Nevena“, a takođe je bio novinar Dnevnika. Umro je 24. juna 1986. godine.
Dela:
Poznatija dela su mu:
„Ispričano za proleće“,
„Roždestvo tvoje“
„Plavo nebo“
„Nasmejani svet“
„Psovke nežnosti“
„Koncert za 1001 bubanj“ (pesme)
„Mit o ptici“
„Šašava knjiga“
„Izdajstvo lirike“

Za decu je napisao:
„Plavi čuperak“
„Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu)
„Prva ljubav“ i
„Garavi sokak“.

Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr.

Pored ovoga pisao je dramska dela i jedan roto roman.



rodjen:14.mart,1932.
Mokrin (Srbija)
preminuo:24. jun,1986.

I

Vredi li se upustati u tumacenja stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se vratimo
u dubine strpljenja.
Jer ogromna je starost
tog svojevrsnog cuda
koje se zove: nas dvoje.

U tami prastare proslosti,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu
na neko bivse rame,
i zagledaj se pazljivo
u plave barice neba.

Da se ti nisi rodila,
neko bi morao biti voljen na ovom mestu.
Da se ja nisam rodio,
neko bi umesto mene bio tu da te voli.
Drugi bi primili poruku
i drugi bi produzili
to sto se zove beskrajno.

Veruj mi,
prva ljubavi,
nemoguce je voleti prvi put
u ovoj vecnosti.

XIX

Vredi li se upustati u tumacenja stvari
kojima nismo u stanju da sagledamo obim?
Milijarde su godina potrebne da se popnemo
uz okomitu buducnost
do nekih kristalnih vrhova
nacinjenih od zelja.
Jer ogromno je obnavljanje
tog svojevrsnog cuda
koje se zove: nas dvoje.

U izmaglici dalekog,
bas kao i sad,
ovako,
spusti mi polako glavu
na neko sutrasnje rame
i zagledaj se pazljivo
u plave barice neba.

Ako se ti ne pojavis,
neko ce umesto tebe cekati tamo
da primi
i da prenese poruku.
Ako se ja ne pojavim,
neko ce drugi produziti
to sto se zove beskrajno.

Veruj mi,
poslednja ljubavi,
nemoguce je voleti poslednji put
u vecnosti

Proleće

Sunce se, eno,
kao vreteno,
nad gradom vrti
i glavom klima.
Sve u meni
danas je šareno.
I u tebi je
možda šareno.
U nama svima
šarenog ima.

Bila je zima.
Prošla je zima.

Tu negde, blizu,
al ne znam gde je,
vetar se topli
vrti i smeje,
čupka nam kosu
i krošnje niše.

Bile su kiše,
prošle su kiše.

Sad sunce, eno,
kao vreteno,
ispreda gradom
nešto šareno
i - miriše.

Reci mi zašto
s tobom u hodu
odjednom danas
govorim tiše
i zašto misli
nekud odu,
pa samo trepćem
i ništa više?

kad ispod lipa
senke se ruše,
zašto sam tako,
odjednom smušen,
pa kas te kući
iz škole pratim,
sve ne bih hteo
da se vretim,
već dugo stojim
i dugo ćutim
pod vetrom toplim
i suncem žutim?

A u glavu
nebo mi stalo.
I još po malo.
Čega po malo_

Svega po malo.

Ako se setim
ja ću ti reći
i - uteći...

Ptica

Ovo mi je prišapnula jedna dugorepa ptica,
brbljiva, sveznajuća, prozračna kao svetlost:

Hoćes li da čuješ čaroliju, prišapnula je ćućuravo
i dotakla mi kljunom rame i krajičak uha.

i rekla mi je čaroliju: najvažnije stvari na svetu
- to je: umeti videti vetar i čuti sneg kako pada,
umeti dotaći na usni sanjivi ukus mesečine.

Ja se osmehnuh lepoj dugorepoj ptici,
jer i i ja imam čaroliju, najvažniju na svetu.

To je: videti nečije lice i čuti nečiji govor
i dodirnuti rukom nečiju ruku i kosu
onda - kad više nikog nemaš,
kad si ostao sam,
kad jedno veliko leto napušta ove ulice
i ostavlja za sobom žute pečate lišća
po pločnicima
u krošnjama
i u sećanju.

Posle detinjstva

Možda je to zbog sunca,
a možda i nije zato:

ove hiljade ruku,
ove hiljade lica,
sve mi to jutros
odjednom
izgleda nepoznato,
kao da nema u gradu
dečaka i devojčica.

Odjednom:
ko da su prešli
preko velikog mosta,
izvijenog i lepog,
sto podseća na dugu,
u neki novi život,
na neku obalu drugu.

Pod nebom,
izdaleka,
šta ih tamo čeka?

Za njima trake ptica
i trake vetra se vuku.

A oni trče.
I mašu.
I drže se za ruku.

Pod nebom,
izdaleka,
šta ih to tamo zove?

Za njima gradovi plove.
Za njima prostranstva plove.
I sve je nalik na snove
kad ih prelije zlato.

Možda je,
kažem,
zbog sunca,
a možda i nije zato.

Stojte!
Čekajte malo!
Ja znam šta znači ta duga.
Znam: ona obala druga
mnogo lepše se plavi.

Al neka svako od vas
bar mrvicu detinjstva
ponese krišom u ruci
i sačuva u glavi.

Možda vas bez te mrve
neće ni sresti,
ni stići,
a živećemo skupa,
u isti bioskop ići,
u istom restoranu
ručati istu hranu,
u istoj ulici,
možda,
prolaziće nam dani...

Pa ipak, bez te mrve,
sićušne mrve detinjstva,
bićemo toliko tudji,
bićemo toliko strani.

A jednom,
kad godine minu
u beskraj,
u daljinu,

i prodju šareni dani
kao da nisu ni bili,

i umore se sve šetnje
i posive aprili,

i lepi plavi čuperak
nad okom nam osedi,
videces da ta mrva,
majusna mrva detinjstva,
nov neki život vredi.

Kao da raste u srcu
velika zvezdana priča,
bezbrizna,
zlatnozuta.

Pa živis još mnogo puta.
Jos nebrojeno puta.

U obicnom sam sebe uhvatio,
pa nikad nisam to sakrivao.

Bar sam posteno kiriju platio
na ovom svetu sto sam ziveo.

Mozda sam nekome jad iscelio
i nekom u zenice sjaj namamio.

I u komsiluk zvezde doselio.
U prozor svitanja uramio.

Ako mi zivot krila skrati
i sneg u oko pocne da veje,

znam, bar se necu pokajati
sto sam umeo da se smejem.

Mogućnosti

Staviš li težak teret na pleća, hodaćeš posrćući
celo jutro. Ako ga odbaciš, odlepršaćeš
stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.
Gomila prolećnih paukova se grohotom smejala
dok je, nošena vetrom, slušala kinesku
poslovicu: »Samo strpljenje i vreme pretvaraju
dudovo lišće u svilu«.
Pa evo, rekoše oni, mi svakog trena možemo
isplesti toliko niti da prekrijemo nebo.
Kako objasniti prolećnim paucima da nije
važno plesti i ukrašavati vazduh lepotom
svoga tkanja? Važna je upotreba nti.
Još nisam nosio košulju od paukove svile.
Zato ja više verujem jednoj svilenoj bubi i
strpljivom Heraklitu koji misle da ljudi
ogromna znanja nalaze u malim svetovima,
a zaborave traže u većem i zajedničkom.
I verujem Francuzima. List je čak iz Normandije.
Datum 1726: "I sitne kiše jedu velike puteve".
Zašto se kaže: beskorisno i korisno? Zašto
se kaže: usplahireno i spokojno? Kao što
postoji ponašanje čoveka, sine moj,
tako postoji i ponašanje njegovih misli.
Rado bih nešto dodao Aristotelu. Recimo
da je rekao: »Mudrost je jedina nauka koja
se bavi mudrošću, a ne naukom".
I onda bih ga i pod ovo potpisao, jer mi je
58
potrebna i takva razglednica: »Ljubav
je jedina umetnost koja se bavi ljubavlju
a ne umetnošću".
Kjerkegor kaže: »Nema nikakvog Ovde i
Tamo. Postoji samo nekakvo Svuda i
Nigde«.
A stari dobri momak Ričard Bak dopisao je
ispod toga nešto potpuno suprotno.
Obojica su u pravu.
Ovako kaže Bak: »Kad bi nam prijateljstvo
zavisilo od vremena i zavisilo od prostora,
savladavši ih, mi bismo upropastili naše
druženje.
Savladamo li prostor, ostaje samo Ovde.
Savladamo li vreme, ostaje samo Sada.
I zar ti se ne čini da ćemo se nas dvojica
na tom čudesnom putu između Sada i
Ovde ipak ponekad sretati?"
Sad shvataš, sine moj, da ću morati da ti
objasnim neke stvari.

Kada smo bili veliki


Kad smo bili veliki
kroz detinje nemire,
svi onako brljivi,
smrkavi
i lajavi
ludo smo izmisljali
neke svoje svemire
i bili smo krilati
i bili smo zmajevi.

Igrali se piljaka
sa najlepsim zvezdama.
Crtali smo svetloscu
radoznala skitanja.
I uvek u srcima
ko u toplim gnezdima
znali smesan odgovor
na sva tuzna pitanja.

Od juce smo ozbiljni.
I odjednom,
cudno:
kao da smo zgrceni,
Kao da smo stali.

Sve oko nas izgleda
glupavo i budno.
Prvi put smo odrasli,
a prvi put - mali.

I prvi put sami smo
u prepunom svetu.
I odjednom,
izgleda
nista nije za nas.
Nevesto smo.
Zbunjeni
u rodjenoj ulici,
zalutali zauvek
u ogromnom danas.

Kad smo bili veliki
do kuca
do drveca,
do tornjeva,
planina
i do pticjeg leta,
u dzep nam je stao dan ,
u zenicu okean
i stala nam jos u dlan
polovina sveta.

Od juce smo ozbiljni.
I ma sta nas cudilo
- u svemu svom krilatom
kao da smo pali.
Kao da se oko nas
sve strasno probudilo:
prvi put smo veliki,
prvi put smo mali.

Šta je u malom veliko


Svaka prava toplina ima u sebi bezbroj
prisnih malih toplota.

Svako veliko dete nosi u sebi bezbroj
balavaca i švrća.

Ovaj ogromni život prepun je kao saće
običnih malih života
i mnogo nekakvih toplih
i nežnih predvečerja.
I dobrih vedrih svanuća.

I sve te buvice sreće
i sumnji
i slutnji
i snova
- armija nežnosti cela,
moli nas da im svakom po jedno zrno srca
šušnemo krišom u krilo.

Jer bez tih malenih srca
što drhte duboko u nama
šćućurena i bela,
ne bi ni velikog srca, ne bi ni velikog belog,
- ničega ne bi bilo.

Pa i nas,
evo,
ovakvih:
čudnih i lepo ludih,
zar misliš da bi nas bilo?

Nikad nas ne bi bilo.

Prorocanstvo

Ne osecati hladnocu,
Ni munje koje grme
I s vriskom paraju nebo.

Nasmejan, otici mirno.

Pretociti se u vodu,
U vazduh,
U zemlju,
U sume,
Ovakve jedne noći
Pod maglom neprozirnom.

I onda:
Živeti prostran.

Biti do kraja sveta
Sve što se doseci može.

Nikad ne ostati mali.

Biti miris i boja,
Biti tisina u vetru,
I biti okean zvezda
Što se u vecnosti pali.

Rasejana pesma


1.

Pustite mi na miru
moje cutljive, pitome,
rasejane decake,
vi, najjaci u razredu,
najglavniji na ulici,
vi sto sve brzo hocete
i sve preglasno morate.

Mnoge se prave stvari
ne postizu umecem,
nego se prave u mukama
od svoje nesigurnosti.

Pustite mi na miru
moje smesne i smusene
decake sa uskim ramenima
i ocima sto zmirkaju
kao da su kratkovide,
kao da se u njima
vreme polako otapa.

2.

Oni obicno padnu
ako se penju na drvece.

Njihova lopta redovno
daleko premasi cilj.

Uvek dobijaju batine,
ako se s nekim potuku.

Oni nisu za neke
velike junacke igre
i ja vas duboko molim:
pustite mi na miru moje tihe decake.

Oni su stalno povuceni
u neke svoje prostore
iz kojih pokusavaju
da se rukuju mislima.

To je kao kad sanjas
da si usnio san.

3.

Glas im je mek i shaputav
kao zvuk mesecine.

I zapinju na ravnom
kao da se u hodu
sudaraju sa sobom.

Stvarno vas cestito molim:
pustite ih na miru
i nemojte im se rugati.

Oni izgledaju tako
kao da nevidljivi pristizu.
Zamisli kako tones
uvis, u provalije
ovog ogromnog neba
medju kristale svetlosti.

Tako nekako pristizu.

4.

Oni sede u razredu
zamisljeni i drveni.
Zabodu nos u knjigu,
il gledaju kroz prozor.

Ne cuju sta ih pitamo,
jer ko zna gde su bas tada,
u kakvom drukcijem svetu
koji mi nikad nicim
necemo ugledati.

Ne sanjamo svi jednako
i to nikom ne smeta.

A zasto svima smetamo
kad smo drukcije budni?

5.

Caroban je taj svet
od izmisljene jave.

Tu su moji decaci
najvece vojskovodje,
moreplovci i sportisti.

Tu oni vide ostro
kao kraljevski kondori.

Tu njihov govor cini
da vode postaju bistrije
i misao im u vetru
mirise na polenov prah.

Ako bi ikada pristali
da zive kao svi drugi,
cime bi onda rasli?

6.

Pustite mi na miru
moje cutljive, smisene,
rasejane decake.
Jer samo oni mogu
sutra da nas odvedu
sa one strane istog,
ako iznesu iz glave
te neobicne carolije
i nauce nas kako se
pentra po samom sebi
do sneznih vrhova nade.

I puste nas da zajedno
zivimo u to svetu,
nemogucem i njihovom,
i mi sa ovim uskim,
i mi sa sirokim ramenima,
i mi najgori sportisti,
i mi najjaci u ulici,
i mi, na izgled nevazni,
i mi, zasad najvazniji.

7.

Jer sve na svetu uvene.
Mozda i ne znas: i klikeri
uvenu kao tresnje.

Uvenu jaka ramena.
Uvenu lepe igre.
Zaustave se sva trcanja.

Osvrnes se i, okolo,
vidis jedino sebe
kako si naglo zacutao
kao veliko zvono
kome je puklo klatno.

I tek tada se prisetis
da ipak u tebi ostaje
to cudo sto sadrzi
ne jednu, vec bezbroj vecnosti.
I shvatis: samo se onaj,
ko je imun na stvarnost
nikada nece razboleti
od rdje i od venjenja.

8.

Sta posle detinjstva ostaje
jedino bezazleno.

Ostaju samo te glave
pune carobnih svetova,
sto se nikad ne tope,
sto se nikad ne trose,
po nezastrtoj svetlosti
bez odjeka i senki.

Te glave iz koji sutra
rastu njive i sume
kroz nesto sto se ne moze
sasvim nazvati vremenom,
i rastu ogromne prerije,
beskrajni okeani
i negde, u bespucu maste,
nove neke komete,
kroz nesto sto se ne moze
sasvim nazvati prostorom.

9.

Rastu beli pocheci
sasvim drukcijih tebe,
iz tih detinjih glava,
zamisljenih i obicnih,
pametnih samo za cudno,
samo za neizvodljivo,
kao obilje reci
s kojih se para vetar.

Tih usamljenih glava,
pametnih samo za snove
od kojih su naucili
da istovetnost citaju
raznim brzinama shvatanja

i tako nikad ne dosade
sebi i svome delu.

Usuđujem se da pomislim ovako:
u početku je morao biti neki kraj.

A da bi postojao kraj,
sve je to moralo da se dogodi iz kretanja.

U vreme kad nije bilo predstave
o sadržini vremena,

u prostoru u kom nije bilo pomisli
na suštinu dosezanja,

pre kretanja je morala biti namera
začeta kao plod bar jedne posledice odvažnosti

koja je uzrok uzroku što u spirali ronim
u unutrašnji vrh neshvatljivog i nemogućeg.




Pre početka i kraja, pre kretanja i vremena,
uoči prostora i namere, bila je, eto, ta odvažnost,

kao predak svih stvari što su se na trenutak
zagrcnule od prevelikih želja.

Gde su potonje svetlosti i zakasnele vatre ?
Gde nebesa i vode ? I gde tek zemlja ?

I gde je ova vrsta stvorenog
kojoj pripada i moj svet ?

I gde je posle života smisao, koji se tek nakanjuje
da začne glomazni besmisao naslućenog ?

Ovako bih se, dakle, usudio da pomislim:
pre svega morala je biti - želja.




Sve što mene izgovara,
dok opekline stoletnog ostavlja u mom umu,

sve što me izvodi iz zemlje i uvodi u vatru:
čitanje skromnih i oholih slojeva moga postojanja,

čitanje i dozrevanje mojih moralnih prizora,
satiranje kultura i nešto od one mahnitosti

kojom se branim kao da nikad ranije nisam bio ja,
a besanosti žig mi govori da sam bio,

da sam mnogostruki glasonoša, i da se vraćam
u jatima, kao civilizacije, kao kosmički zdenci,

- sve što me tako izgovara, u ovom danu koji se osipa,
doista može stati u tri želje.




Pa evo, rekoh ribi, sebičnost jednog od mnogih
neiskazanih mene, saleta između potiljka i beonjača,

nalaže mi da od te vaše, sad oživele,
porozne telesne sablasti

- ili ne znam već šta ste,
ovako ponovo stropoštani u šupljikavost -

zatražim tri mogućnosti da misaono savladam
pitanja što me pohode.

Prvo je moje mučenje:
da budem mlađi od svojih uspomena.

To je nekako počasno isto, kao i prolaženje
ispod zasvođenosti vremena, vetra ili duge.




Drugo je moje mučenje
da budem neuhvatljiv u mislima.

Da, dok boravim u njima, budem ipak
za nepreglednu beskonačnost ispred.

Da budem, dok boravim u njima,
jednu predivnu vrhunsku drevnost posve iza.

Da budem, dok boravim u njima,
očito brži i nedostižniji u svim pravcima prostiranja.

Objasnio bih vam taj svoj način,
koji se ovde smatra beznadežnim: razumeo bih

da li je kretanje starenje prostora u nama,
ili starenje nas u prostoru.




I treće moje mučenje:
da postajem sam sobom kao vi.

Spreman sam, evo, da bez velikog čuđenja
prihvatim poverenje u kakve god vi zatražite

vrste drukčijeg razumevanja prostora
i objašnjenja drukčije sadržine trajanja,

sisteme drukčije živog i univerzume
koji su ono čime mi nešto stalno preti.

To bi mi vrlo pomoglo
da u konačno smestim beskonačnost

i da ne strepim da li ću samo oživeti,
nego da se umnožavam, čak istovremeno, svakada.

Šta je, uopšte, ime ...?

Ono je naša mogućnost da letimo kroz prostore
kao piljci svemira,
i da plodimo cvetanja veštinom poverenja i majstorijom nade.

Znaš kako se ja zovem ... ?
Ne kao ime i prezime, već kao boja života.

Načinjen od iskonske vatre, misleći je, ja plamtim.
I čuvam u tom požaru način paljenja zvezda.
Otud i takve čarolije u dubini mog oka.

Znaš kako se ja zovem ... ?
Zovem se: čekanje tebe.

Postoje učenja u vidu kratkovide poslušnosti
i doznavanja u vidu dalekovide neposlušnosti.

Postoji magičnost dovoljno iskusnih uspomena
i proročanstvo nedogrljenog neiskustva.

Postoji strah i umiljavanje pred nepoznatim
i prisećanje da vi to odavno poznajete.

Postoji privrženost koja se hrani tradicijama
i otuđenje koje uspostavlja nove tradicije.

Morate mi objasniti, reče riba,
vašu ideju o misaonom savladavanju prepreka.

Ovako mi se čini: svejedno koliko želja,
sve se svodi na jednu - da odrastete.




Ako me tako nečitko shvatate, rekao sam,
neka moja prva želja bude inat: da ne odrastem.

Jer, šta će meni, ribo, nekakve krilate dveri uma
sa rasklimanim i zarđalim zglobovima ?

Stid me je i da pomislim na mrene koje mru,
i navlače se mesnato na dotrajavanje žestokih obrta.

A mučna mi je plemenitost tih ovalnih ogledala,
gde sva lisnata pribežišta naših nada

jenjavaju u sivilu i zaprašenoj čamotinji.
I uvek ću se buniti, zaista uvek, ako otkrijem

da pregaženi mirisi lepih i svetlih krvi venu
bez našeg odobrenja.




O, ribo svekolike budućnosti, knjigo mrtvih!
Ribo od koje je sazdana ova stvarnost i uobrazilja!

Moje je načelo da budem samom sebi vodič.
Da se učenjem prisećam odavno poznatog.

Da zaronim u istine bogate nejasnoćama
koje nisu već okoštali sistem predstavljanja stvari.

Istine koje nisu u nekim svojim prolaznim,
privremenim i primitivnim večnostima,

nego iz njih stasaju suprotna značenja i mogućnosti,
i opako se bore jedno protiv drugog.

Kako ćete vi meni da ispunite želju
da se ne pomirim sa onolikim svojim smrtima ?




Pronicanje u pozadinu pozadine ...
Ne. Sam ću ispuniti svoje želje.

Zar u ovom trenutku odgonetanja znakova
vi mislite da mene proganja neka vrsta fabule ?

Doći ćemo mi jednom, ribo, i do toga,
ako se ne budemo predali misaonoj lenosti.

Zašto vas u detinjstvu uče da ponavljate pokrete ?
Da bi vam dodijali, i da se pobunite protiv njih.

Oprostite mi, rekoh, ipak sam ja pogrešio
što sam vas uopšte i otvarao.

Čuda se ne pobeđuju ničijim izuzetnim srcima.
Mi moramo da postanemo sebi izuzetni...

Saputnici

Znam: sve se nece na jedan osmeh svesti.
Znam: nece svima jednako biti sunca

Na istoj cesti uvek ce se uplesti
trag povratnika sa stopama begunca.

Hodace oba u jednom istom smeru,
tegleci svaki svoju drukciju veru.

Pa i mi tako, jedan uz drugog, nemo,
po istoj cesti teglimo zivote i dane.

I uporedo, rame uz rame, idemo.
I lagacemo kako se razumemo,

sve dok na kraju ne stignemo
tim istim pravcem na dve suprotne strane...

Krila

Ako hoćeš da odletiš,

sklopi oči
i sve jače
veruj,
veruj kao nikad
u sve ono što je čudno.

Nemoj da mi smešno mašeš
kao glupe vetrenjače
svakom vetru
svakoj ptici,
brzopleto,
uzaludno.

Svako dete ima krila,
samo mora da se seti
gde mu rastu sakrivena
- i odmah će da poleti.

Neko nađe svoja krila.
U tatinom novčaniku.

Neko proda svoja krila.
Neko uvek tuđa krade.

Lete ljudi i nogama.
Lete ljudi i jezikom.

Lete ljudi od nevolje.
Lete ljudi od parade.

Nekom mama krila sveže.
Nekom mama krila sreže.

Neko ode za pticama.
Neko padne čim se vine.
Al' divno je,
al' najteže,
kad u glavi nađeš krila

i obletiš maštom samo
za trenutak sve visine ...

I svi misle: tu si bila.
A ti si na nebu bila...

Detinstvo

Razišli smo se
al' naše detinjstvo ostaje
u prvom osmehu
kojim sam usne opekla.

E, moj pegavko,
za ceo život dosta je
to malo ničega
čim sam ti najviše rekla.

Naše su oči
tad pomešale boje
pa isto vidimo
svet ovaj ludi i tršavi.

I još će dugo
na usni da ti postoje
šapati oni
daleki,
meki,
lepršavi.

I ja, kad grickam
bombone ili žvaku,
ili ližem kornet,
ili nešto luckasto usnim,

ili se bez veze
isplezim nekom dečaku,
osećam ukus
osmeha tvog na usni.

Razišli smo se,
al' naše detinjstvo ostaje
svejedno kakvim
stazama sutra lutali.

Malo je bilo.

Al' ipak, kad pogledaš:
dosta je
sve ono što smo
i rekli i prećutali...

Moje se trajanje ne poklapa sa vašim.
I suviše ga imam. Vi ga i suviše nemate.

Moje je delo ispred misli.
Vaše, ukorak s mislima.

Zbir mojih meste nije zbir vaših mesta.
Retko se dogode zgusnute tačke kao ova.

Njih nazivamo štedljivost vremena
i beskonačnost blizine. Tu se srećemo.

Samo se tako bezobličje smešta u oblike svesti,
i prepoznaju slojevi novih i neočekivanih prostora.

Lako je biti drukčiji među istima.
Teško je razlikovati se od sebe samog...

Priznajem:
mi stvarno ponekad čudno podetinjimo.
I umesto da sam veliki,
ozbiljni,
najdragoceniji tata,
ja pravim takve detinjarije
od kojih i ti pocrveniš.

I umesto da je mama nežna i pažljiva mama,
onako kao mame iz doba našeg detinjstva
kad su nas budile poljupcima,
a ne sanjivim gunđanjem,
— mama se sada u tvojim očima razbija
iz jutra u jutro kao ispušteni tanjiri
koji se ne mogu slepiti.

Podetinje i tetke iz prepotopskih vremena,
kenjkave usedelice sa braon ovalnih slika
iz doba vatrogasnih i zanatlijskih balova
kad su im se udvarali učitelji
ili šefovi stanica
i stavljali u danas već požuele spomenare
jedan cvet da se presuje
uz pet–šest glupavih stihova.

Podetinje i strogi i ukrućeni ujaci
što nose u gornjem džepu maramicu,
još uvek fitilje brkove
i satima nagvaždaju:
eh,
kako je to nezaboravno bilo, eh,
u ona stara i nepovratna vremena, eh,
kad su služili, eh, artiljeriju, eh,
avijciju ili mornaricu.

Bake podetinje tako što zaborave kraj bajke
koju ti uporno pričaju iako si već odrastao,
imaš lične brige,
lični džeparac
i ličnu prvu ljubav.

A deda podetinji tako
što nosi za stolom portihlu
i mljacka uz krompir–pire kako su nova deca
sto puta gora i bezobraznija
nego kad je on bio mali.

Zaista,
mi ponekad čudno podetinjimo
i to: bar jednom dnevno,
kao da smo malo ćaknuti,
možda od neke tuge
ili od pakosti
što više nemamo vaše šmrkave dane.

I rado bismo menjali ovu prosedu kosu
za vaših četrnaest nepodšišanih godina.

I naočari sa skupim zlatnim okvirima
za klackalice, za ljuljaške i lopte.

I ove brige od zore do mrkle večeri
za jednu vašu jedinicu iz hemije.

Toliko bismo,
možda stvarno od nevolje,
želeli da i vi budete, makar malo,
makar jedno popodne, jedno jutro
u našim zboranim kožama:
da nosite u džepu cigarete i ključeve,
da prija ukus crne kafe sa saharinom,
da gledate u nebo i da merite pritisak,
da jedva razumete decu, isto ovako
kao što mi sad jedva umemo da vas razumemo,

a da večito,
večito,
žalite za detinjstvom.

Podetinjimo tako.
Navijamo vas kao igračke.
Mučimo.
Cmačemo.
Kinjimo.
Mazimo.

Bijemo vas.
Delimo savete.
I pravimo se pametni.
I navijamo vas dok se ne umorimo.
A vi ste sad već ozbiljni. I vidim:
samo sa blago smeškate
i pravite se da sve to trpite što se mora.

U stvari,
nije istina da roditelje ne možete birati.
Može vam tata biti i jablan ispod prozora
ako ima strpljenja da s vama šapuće tajne.

Mogu vam mame biti i oblaci na nebu
ako vam slete na jastuke da bude mekše u snu.

Mogu vam biti rod okeani i ptice,
reke i trave.
I možete se prezivati
po onoj strani sveta koju najviše volite
ili po godišnjim dobima,
po vetru,
ili po svetlosti.

Vi potičete od zvezda, samo vam niko stariji
nije pošteno objasnio taj rodoslov.

Nad nekim krovom,
u nekoj krošnji,
na vrhu nekog grebena,
vidite kako do vas iz tame prastarog neba
dopire sjaj odavno pogašenih galaksija
koje nikada više neće imati svoju večnost,
već samo odsjaj večnosti.

Ti utrnuli svetovi,
od kojih vuče poreklo i ovo čovečanstvo,
opominju nas zlatnim glasom
da ništa u vama ne počinje
i da se ništa u vama ne može ni završiti.

Sklopite oči,
ali to ne znači da ste podigli sazvežđa.
Nebo može biti siromašnije
za jednu mrtvu zvezdu,
ali ne i za njenu svetlost.

Nad nekim krovom,
u nekoj krošnji,
na vrhu nekog grebena,
jedna nova planeta koja tek raste iz magle
već je pomalo umorna i od vašeg umora.

Umorna od umora sve dece
što kolutaju očima kao glupave lutke,
poslušno klimaju glavama
i podnose svoje starije mudro
i sažaljevaju pomalo.

A čuo sam
baš juče, u jednoj vašoj drugarici,
od takve neuke i mrzovoljne igre
odjednom nešto je naprslo.

Ili, ako se sećate
onog dečaka proletos,
od takve igre s njega je sasvim opao lak.

Priznajem,
mi stvarno ponekad čudno podetinjimo.
I kao da smo vas kupili u radnji,
a ne stvarali danima od najlepših vidika,
od pene najčistijih potoka
i od mekote pahuljica,

—navijamo vas dušmanski kao obične igračke
dok se ne zasitimo pet ili deset minuta.

Posle vas bacimo u ćošak.
I ostavimo.
I vratimo se svojim prezaposlenim žurbama,
svome gunđanju
isvojim izgužvanim i naboranim danima
koji se još uvek zovu
na stranom i nemuštom jeziku svih matorih
tako mnogo uobraženo
i bezobrazno: život.

San

Kleknimo uz obalu neba.
Umij dlanove,
tabane,
čelo i oči u svetlosti.
Pomolimo se tišini
koja nam prošiva srca,
nanizana na trajanje
kao beskrajni đerdan.

Šta je umeće viđenja?
Živeti u svom oku.
Šta je umeće shvatanja?
Živeti u svom snu.
To mi je sasvim dovoljno.
Ako je moj način nežnosti
davno pre mene otkriven,
to je još jedan od dokaza
da sam nekad,
u ljudima već postojao i voleo...

Kada mi nedostajes

Mislim tudje misli,
kradem svoje vreme,
provlacim ga izmedju oblaka,
snova, daljine i snega...
Kada pozelim da ti nedostajem,
odsanjam pesmu,
zatvorim oci
i na kaldrmi zamislim
cvet beli...
Kada te nema
jer tako hocu
zaledim osmeh
u sebi kazem ime
udahnem duboko
i pomislim:
Tako mi nedostajes...

I kada godine
minu u beskraj,
u daljinu,
i prodju mnoge lepote,
i svenu mnogi cvetovi,
jedino prva ljubav
ostace negde u oku,
u nekim obicnim stvarima,
u pozutelim spomenarima,
kao vecito novi
i nepoznati svetovi.
Zato i vredi sanjati...
Zato i vredi zeleti.
Sta nas se ostalo tice!
Zato i vredi zapisati
i kao plakat podeliti
ove sarene reci
koje na pesmu lice.

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od trazenja rešenja,
koje je uvek na dohvatu našhih kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi medjuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parcčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi medjuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije izmedju nas.
Ono je izmedju mene i mene.

Ne kradi mi medjuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš medjuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

Govor

Smatram velikom slabošću i stvarno bih bio
potišten kada bih sve ovo sto osećam,
morao da ti objašnjavam hudim jezikom
čoveka: rečima sumnjivim, rovitim, razjedenim
i nekorisnim.
Postoje svakodnevne, sasvim obične stvari,
koje su mnogima tajna.

"Najčvršća vrata su ona koja su širom otvorena,
kaze jedan prastari zapis sa Tibeta.

Postoji govor koji će neko otkriti sutra, a
možda niko neće ni pokušavati da ga
otkrije. Ali ti ga vec sada moraš obuhvatiti
mislima.
Jer to je jezik značenja, a ne dijalekt naziva.

Postoje kulture gestova, disanja ili vida.
Postoji vreme vremena i prostiranje prostora.
Postoji lepota lepote. Postoji istina istine,
stvarnost stvarnog, volja volje i moć moći.
Postoji kretanje kretanja, razmisljanje razmisljanja,
... postoji i ljubav ljubavi, sine moj.

Sve se redje usudjujem da izgovaram reči, jer
uvek znače drugo nego sto ja to želim.
Sve dalje su od govora i teško ih razabirem
u sumovima beskraja.

Pišem umesto tebe Snežani i Alisi. Šaljem
telegrame Pinokiju i Malom Princu. Javljam
se bar jednom dnevno telefonom
Galebu Dzonatanu Livingstonu i Pepeljugi.
Ali ni reči odgovora. Znači da misle
na nas.
Ko zna glasove misli, retko kada se oglasi
glasom govora.
Ljudi se poštuju recima, a vole ćutanjem.

Hteli ste silom da me naterate
na vaš preživeli način kretanja.
način kretanja tvrdih i sporih stvari.

Grlili ste me,
a ipak niste znali gde sam.
u tom očajničkom neznanju,
tražili ste da odredite svoje mesto u meni.

Jedno je: platiti ulaznicu,
a drugo: platiti izlaz.

Ko uđe, a ne ume da iziđe,
nije trebalo ni da se bavi kretanjem.

Ako bilo kad osetiš da mrtve stvari koje držiš
odjednom menjaju boju i počinju da dišu,
moraš ih sam završiti; niko ne može da te zameni.

Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznost
što izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,
u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava
meko i vlažno klatno tvoje uobrazilje.

Svako može da postavi tvoj osećajni skelet
i oko njega ovije tvoje najdivnije namere
i utisne u koru nemire tvoga uma .

Ali, to je još uvek tebi dalek i neprirodan
nacin kroćenja večnosti.

Niko na svetu nije ti,
i zato niko ne može ni završiti tvoje delo.

Nikog nemoj da pitaš šta znači neko delo.
Otkud on zna, kad nije: delo?

Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri.

Nikog nemoj da pitaš šta znaci neka izložba.
Izložba nije ono sto ti je pokazano.

Ti se pokazujes njoj.
Dužnost je izložbe da te vidi.

Stani pred delo i zahtevaj
da ti objasni sta ti značiš.

Ako već odlučiš da gledaš,
svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije.
Ista je linija drugi put " nova linija."

Ne veruj onima koji ti uporno tvrde
da imaš samo jedno čulo vida.

Koliko tvojih očiju nikada nije progledalo?
Koliko tvojih očiju, dok obuhvata ovo,
vidi i nešto ono, čega uopšte nisi svestan?

Koliko tvojih očiju nikada neće saznati
da su bile oči?

Ako se usudiš da stvaraš, moraš imati dokaza
da istu stvar još jednom dotičeš prvi put.