Miroslav Antic

First topic message reminder :

Miroslav Mika Antić (rođen 14. marta 1932. u Mokrinu - Kikinda — preminuo 24. juna 1986) je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu.

Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - od vodovoda i kanalizacije do lutkarskog pozorišta. Sem pisanjem bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i Zmajevog „Nevena“, a takođe je bio novinar Dnevnika. Umro je 24. juna 1986. godine.
Dela:
Poznatija dela su mu:
„Ispričano za proleće“,
„Roždestvo tvoje“
„Plavo nebo“
„Nasmejani svet“
„Psovke nežnosti“
„Koncert za 1001 bubanj“ (pesme)
„Mit o ptici“
„Šašava knjiga“
„Izdajstvo lirike“

Za decu je napisao:
„Plavi čuperak“
„Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu)
„Prva ljubav“ i
„Garavi sokak“.

Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr.

Pored ovoga pisao je dramska dela i jedan roto roman.



rodjen:14.mart,1932.
Mokrin (Srbija)
preminuo:24. jun,1986.

U međuvremenu

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći...
i umoran sam od traženja rješenja,
koje je uvijek na dohvat naših kratkih ruku.
I prolazi vrijeme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smiješ prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
'Ko bi se toga sjetio?

Ne kradi mi međuvrijeme,
ako već ne osjećaš svoje.
Postat ću hladan i promjenit ću se,
ali kad-tad cu eksplodirati.
'Ko će skupljati parčiće?
Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvrijeme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvrijeme,
bojim se - upast ćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postat ćeš međuvrijeme
i ostat ćeš zauvijek sa mnom bez mene.


Omiljena..

Jastuk za dvoje

Ovo je pesma za tvoja usta od
višanja i pogled crn.
Zavoli me kad jesen duva
u pijane mehove.
Ja umem u svakoj kapiji
da napravim juni.
I nemam obične sreće.
I nemam obične grehove.
Podeliću s tobom sve bolesti i zdravlja.
Zavoli moju senku
što se tetura niz mokri dan.
Sutra nas mogu sresti ponori.
Ili uzglavlja. Svejedno:
lepo je nemati plan.
Zavoli trag mog osmeha
na rubu čaše, na cigareti, i blatnjav
hod duž ulica koje sigurno nekuda vode.
Čak i kad ti se čini da ih mi nekud vodimo,
one se smeškaju blago i nekuda nas vode.
Bićemo tamo negde možda suviše voljeni,
potpuno neprimetni, ili javno prokleti.

Rastanci..

Ne priznajem rastanke
i nikad neću!
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče.
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane.



Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem.


I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem.


Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim!


Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi.



Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu.
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću.


Svi su rastanci tužne priče
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

Miroslav Mika Antić

SVE BOJE SVETA

Cudan je ovaj svet u meni
kad se od lisca zazeleni
ili poplavi kao svila
od decje kose i pticjih krila.

Cudan je ovaj svet u meni
kad sve pozuti i porumeni.

Van mene dosta boja zivi.
Van mene katkad sve i posivi,
ili se smraci
i naoblaci.

Dobro je zato sto postoje
i ove moje lepse boje.

I neki osmeh suncan i plah
I vetar necujan kao dah.
Pa sve kad trne
i sve kad svene,
kad tmurno izgleda svet oko mene,
u meni bukti sto vatrometa
nekakvog sarenijeg i lepseg sveta.

Ponekad zelim da podelim
moje rumeno sa gradom celim,
i moje belo sa zutom travom,
i moje zuto sa noci plavom,
i moje plavo sa rekom snenom....

Jedino cuvam ono zeleno
za neke oci sto nisu moje,
ali iz njih rastu,
odavno rastu
sve druge oci i druge boje.

Ponekad tako sebe damo
za oèi jedva upoznate.
I na rastanku æutimo samo
i ne tražimo da nas vrate.
Živimo posle u tom drugom
sve dok mu oèi svetom plamte.
I ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte.

Mika Antic

Toliko puta, doživeo sam poraze, pa više i ne osecam
istinski tamjan sumnje. Prejeo sam se pobeda, pa više
i ne osecam istinsku zvonjavu slave. Ne umem ni da se
uplašim.
Ne umem više ni da umem.

Izdajstvo lirike - Miroslav Antic

Sedmi amanet ptici - Mika Antic

Dodjite, mahnuo sam

sidjite da vas poljubim u znak zalosti

ja ne upotrebljavam zube i nemojte se bojati.

Vi ste za mene ionako vec mrtva ptica

najveca tuga koju sam ikada okusio

dodjite, slagao sam ja ne ubijam mrtve stvari.

A ptica rece :vasa je najbolja tehnika

u isto vreme vasa najgora tehnika

onda kad ste me stvarali, vec ste me jednom poljubili

i ostala je ziva rana.

Ne bojim se ja zuba, zubi su meksi od usana

Zubi ujedaju za trenutak, usne za ceo zivot.

Razgovarajmo na rastojanju

ja sam vas san, zar ne?

Moram da budem oprezna:

san nema pravo da se uspava....

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
mozda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?
Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige...
Zar ima briga?
Tuge...
Zar ima tuga?
Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.
I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.
Jer svaka večnost je kratka.
Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.
Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.
Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.
Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.
Zato živi, al sasvim!
I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.
Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao...
Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuđenja.
I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buđenja.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.
Šta ga to zauvek ište.
Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.
Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zađeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?
Objasniću ti to nekada
ako me tamo nađeš.
Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budes odvažio.
Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.
Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.
Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.
Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.
Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.
Posle bezbroj rođenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao
ne znači jedan život,
stvarno naiđi do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.
I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.
I nema praznih svetova.
To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.


Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.
Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.
Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.
I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.
Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.
Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.
Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.
Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?
Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina, tama i prah?
Znas, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.
Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.
Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.
Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.
Poslednji rubovi beskraja
tek su pocetak beskrajnijeg.
Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.
Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.


Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.
Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.
Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.
Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.
Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.
Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.
A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik, uporan, dug.
Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.
Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš - ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.
Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
Nemoj da budeš tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi budalast,
čudno drag.
Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.
To neka bude tajna.
Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.