Miroslav Antic

First topic message reminder :

Miroslav Mika Antić (rođen 14. marta 1932. u Mokrinu - Kikinda — preminuo 24. juna 1986) je srpski pesnik. U rodnom Mokrinu pohađao je osnovnu školu, gimnaziju je završio u Kikindi i Pančevu, a studije je upisao u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu.

Pre nego što je postao poznat bavio se raznim poslovima - od vodovoda i kanalizacije do lutkarskog pozorišta. Sem pisanjem bavio se i slikarstvom, novinarstvom i filmom. Bio je i urednik lista „Ritam“ i Zmajevog „Nevena“, a takođe je bio novinar Dnevnika. Umro je 24. juna 1986. godine.
Dela:
Poznatija dela su mu:
„Ispričano za proleće“,
„Roždestvo tvoje“
„Plavo nebo“
„Nasmejani svet“
„Psovke nežnosti“
„Koncert za 1001 bubanj“ (pesme)
„Mit o ptici“
„Šašava knjiga“
„Izdajstvo lirike“

Za decu je napisao:
„Plavi čuperak“
„Horoskop“ (pesme u prozi napisane za sina Vuka pred njegov polazak u osnovnu školu)
„Prva ljubav“ i
„Garavi sokak“.

Režirao je filmove „Doručak sa đavolom“, „Sveti pesak“, „Široko je lišće“, „Strašan lav“ i dr.

Pored ovoga pisao je dramska dela i jedan roto roman.



rodjen:14.mart,1932.
Mokrin (Srbija)
preminuo:24. jun,1986.

Imena

Pronađeš negde nekakvog Mišu,
nekakvog Gorana,
Dragana,
Svetu,
pronađes drugare nalik na sebe
i staneš tako i ne veruješ
da ima neko kao ti - isti,
na ovom drukčijem svetu.
I ništa ne mora da se kaže.
Sve se unapred zna i razume.
Možda te neke Mire sad traže.
Možda Gordana neka ne ume
bez tebe,
Jelene,
Milice,
Vide,
do nekog ogromnog sunca da ide.
I ne znaš koliko kao ti - takvih
večeras ponovo nekog nemaju.
I ne znaš koliko kao ti - istih
za susret sa tobom baš sad se spremaju.
I ne znaš ko su to, kao ti - divni
i što su jastuke suzama vlažili.
A lepo ste se mogli sresti
samo da ste se malo potražili.
I kreceš u život s pogrešnim nekim.
s drukčijim nekim,
nekim dalekim.
A Boris,
Vera,
Vladan
i Sanja
još uvek samo tebe sanja.

Raskrsca

Mi smo se suviše sretali na raskršćima neznanim
Mada smo različitim putevima koračali
Tinjalo nebo večernje u šiprazima zvezdanim
I uvek oblaci ždralova sa prolećem se vraćali.

Mi smo se suviše sretali a reči rekli nismo
I u leta kovrdžava sa preplanulim licima
Pod kapom zelenih dudova za časak zastali smo
Pa onda prošli, odlutali svako za svojim vidicima.

U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
I vetar kišama umio sivo popodne ogolelo
A putevi se dužili i raskršća su žudela
Za nešto kratko u susretu što se toliko volelo.

U zime snežne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
Dugo si, dugo čekala pod jablanom, na smetu
I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
Jer znam: na nekom raskršću neću te videti više
Pružićeš nekome dlanove, prestaće putovanja
I pod krov neki svratićeš da se skloniš od kiše.

Spustiću tvoju maramu usput kraj putokaza
I sa vetrom - drugarom otići nabranih veđa
Jer meni život prestaje ako siđem sa staza
I pred nečijim vratima skinem torbu sa leđa.

Plava zvezda

Iza suma,iza gora,
iza reka,iza mora,
zbunja,trava,
opet nocas tebe ceka
cudna neka zvezda prava.

Cak i ako ne verujes,
probaj toga da se setis.
Kad zazmuris i kad zaspis,
ti pokusaj da je cujes,
da odletis,
da je stignes i uhvatis
i sacuvas kad se vratis.

Ali pazi: ako nije
sasvim plava,sasvim prava,
mora lepse da se spava:
da se sanja do svitanja.

Mora dalje da se luta.
Tristo puta.
Petsto puta.

Mora dugo da se nadje.
Treca.
Peta.

Mora u snu da se zadje
na kraj sveta.

I jos dalje iza kraja:
do beskraja.


Mora biti takve zvezde.
Sto se cudis.
Pazi samo da je negde
ne ispustis dok se budis.

Jednog dana,
jedne noci,
ne znam kada,ali znam tacno,
izgledace nebo bez nje
tako prazno,tako mracno.

I sva sunca,
sve lepote
i sve oci sto se jave,
nikad bez nje nece biti
sasvim tvoje sasvim prave.

Ja ti necu reci sta je
ova zvezda cudna,sjajna.
Kad je nadjes-sam ces znati.
Sad je tajna.

Dosadna pesma

Toliko mi je dosadno
da ne znam šta cu.
Kad izlazim iz škole
nakrivim kapu na levo oko
i pobijem se sa trojicom
bar da me vide devojcice.
Devojcice su smešna stvorenja
dugonoge,
okrugle,
pegave ili kratkovide,
mnogo lažu i ogovaraju
i pišu ljubavna pisma
koja mi stave pod klupu.
Meni je sve to dosadno.
Ipak procitam pisma,
najlepše reci prepišem
- ako mi nekad zatreba,
a od onog što ostane
napravim papirne lade,
napravim ptice,
slanike,
žabe,
i bajagi se igram
a tako mi je dosadno.

Beli ves

Ovo je pesma jedne kosulje
zaljubljene do okovratnika
u jednu sasvim banalnu drvenu stipaljku
i glasi

drzis me na ovoj ljuljasci
da ne okliznem
da mi suze ispare na suncu

zahvaljujuci tebi
moci cu malo da se nasalim
sa zivinom u ovom dvoristu

nadimacu se
raskopcacu svu dugmad
na mom platnenom telu
celo pre podne bicu zastava
koja rukavima samara vetar
i mirise na sapunicu i nebo
drzi me dobro ali nemoj da mi zavidis
popodne ce me peglati.

Balada

Od svih si devojaka bila tisa,
zbunjena,sama,neprimetna,bleda.
Ej,zasto nisi porasla visa,
bar visa za pola pedlja?

Jedne je noci udarala kisa
tako krvnicki ko cuvari reda...
Ej,zasto nisi bar porasla visa,
bar visa za pola pedlja,

jer kad si se o drvo kraj vrata
obesila u svitanja seda,
izmedju bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo-pola pedlja.

Olovka

Olovka ne pise srcem,
jer je srce uslo u mene onog dana
kad su me snimali kod doktora.
Sad olovka ima samo nesto crno.

Dam olovci ruku da nesto napise.
Napise kuccu.
Mamu.
Ovog mog zavrnutog tatu.

Uzmem od olovke ruku, a ona padne i cuti.
Olovka pise mojom rukom.

Mesecevo Srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad necu
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek nice
Kada na samom pocetku price
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesecevo srebro ucuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noci i zore sjajem
I zato ne dam, i zato necu
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslacka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato necu
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato cu uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde nice
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri slecu
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad necu.

Uspavanka na domaku svitanja

1.

Sve nas je,
evo
manje
bez povratnih karata i prtljaga
u ovom životu gde grlo rđa od alkohola
i nežnosti,
a žene namerno nose tugu sa one strane
do koje nikad ne dopiru naše utrnule ruke.
Riču mi prazne boce ispod čela.
Riču kao preklana bela telad.
Zaudara mi duša na bezbroj najlepših očiju.
Na slavoluke i luke.
Na lutke i belutke.
Riču mi prazne boce u glavi.
Molim da neko razume ove dobre trenutke
kad ležim na mokroj travi
sa suzama suvim i plavim.
Molim da neko razume što imam u mesu šume
i neba rumen grumen,
dok ćutim ovako glasno i urlam ovako ćutke.

2.

Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad polazi poslednji voz u naše slepoočnice?
Ako ima vremena,
pustite nas da se ljubakamo ovako među prtljagom.
Otvorite širom sve skretnice.
I blombirajte kočnice.
Ima nekadm
pa nam je neko veče životinjski drago,
a ni sami ne znamo zašto je drago.
Ima nekad,
pa se po neka stara noć dugo seća
naših prstiju isprljanih od krvi
i poljubaca koje smo u pola cene prodavali.
Možda smo iskreno hteli da se ova stanica zove:
sreća.
Pa šta ako i nije: sreća?
Možda se mi i nikad nismo poznavali
a sve vreme se mislilo
da smo se divno poznavali.
Šefe,
ako boga znate, šefe,
kad ide poslednji oz u naše izgužvane
prastare kože?
Da li primate možda umesto novca cveće?
U redu:
napišite nam dve karte dokle se za jedan buket može,
a neće,
a nikako se neće,
a užasno se neće.

3.

Kad ti voz ode,
sakrij pod pazuh smotuljak moga duha.
Biće mi lakše da sve zaboravim
ako znam da me se neko seća.
Biće mi lakše ako znam
da smo skuplje plaćeni tamo
gde smo se besplatno delili,
nego gde smo se pogađali i prodavali.
Inače,
ako misliš da se ova stanica zove: sreća,
izvini,
uopšte se ne zove: sreća.
Ako misliš da se nas dvoje nismo poznavali,
izvini,
mi smo se divno poznavali.
Hoću da podelimo noćas
ovu poslednju krišku sna i ćutanja
i sažvaćemo je
svako nad svojim krilom alapljivo i gladno.
Zar ne nalaziš da je dirljivo smešna
ova mala čekaonica između lutanja i lutanja?
U redu:
presedećemo još koji nestrpljiv sat,
a onda jutarnjim vozovima otputovati,
otputovati,
otputovati,
bajagi – iznenadno.

4.

Ostani tako i ćuti.
Pogledaj: pod oknom trg.
Mala drolja – subota u krznu od inja.
Sasvim mala,
mala zabludela subota
sa podsuknjom od taftanog praskozorja
i brošem uličnog fenjera od prekoputa.
Voleo bih da shvatiš zašto sam ponekad tako vreo
kao jug.
Pa ja sam,
rođeno moje,
u krvi stvarno jug.
Jug moraš da razumeš zašto je i plug u drug.
Moraš to da razumeš dok se ovo severno lišće
kovita,
kovitla u krug
i vetar kroz naše glave
rominja,
plače
i luta.
Jug moraš da razumeš zašto ore,
ore,
ore ...
Jug moraš da razumeš ove zore.
I kroz sve zore.
I da oprostiš što ništa bolje ne umem da ti kažem
sad kad se poslednji put voli.
I da oprostiš što te ranjavim poljupcima
budim iz sna.
Ali ako smo se u ovoj čekaonici naše ljubavi
poskidali goli,
od strašnog umora,
od strašne sramote goli,
- onda bar budimo kako treba goli
od zvezdanih visina do dna.

5.

Sedi malo i ćuti.
Pogledaj za oknom: lađe. Svaka u oku po jedno uzglavlje ima.
Odlaze u svoje meblirane zalive
da sruše jarbole butina i skinu jedra veša,
da se pošteno odmore od plovidbe među gadovima.
Spuštaju kapke na srcu jeftine prodavnice šarenila
sa poderanim čarapama i prstenjem od lima.
Vuku se ulicom našminkane fabrike mleka
koje su dojile prolaznike ko zna po kakvim gradovima.
Pogledaj:
za oknom nebo izvrnulo dlan.
Lete trotoarom papirići neba i jeseni
kao pregršt uvelih makova.
Tako bih želeo da svi usne
jedan veliki i topli san.
I ovi železničari,
što se odvlače posle noćne smene
u trećerazredne hotelske sobe svojih brakova,
i ovi sa šeširima,
i sa kapama,
svi što su pretplaćeni na sigurnost,
na isti ukus nežnosti i topline,
tamo gde se iz dana u dan istim lažima
ispisuje ta isto bespomoćna hronika,
tamo, gde kad se probude
ostavljaju samo oblike svoga tela
u vrelom zadahu posteljine
i pljuju na pod,
i kašlju u ogledalo dok se umivaju,
i mokre u vedro ispod umivaonika.

6.

Ja znam sva svratišta i zavetrine.
I garsonjere – šiparice
čiji poljupci imaju ukus maminih saveta
i ostavljaju po koži stidljive tragove.
I budoare – udovice
gde te teraju da se skidaš pred slikama pokojnika,
pred ogledalima
i psima.
I ćumeze – matore frajle
gde ti pred noge skrušeno prostiru pragove
i čuvaju u patosu svrčke kad dođe zima.
Moja ljubav je stanica.
Bunovna čekaonica
u kojoj nema vremena ni da dosadi ni da zaboli.
Jedva ću stići pre odlaska
da se umijem u tvojoj žutoj kosi loman.
Hreo bih toliko toga da ti kažem.
a ne umem,
ne umem ništa bolje sad,
kad se voli,
poslednji put uoči brodoloma.

Uhodeći komete

14

Dok u daljini
odbrojavam svoju svetlucavu misao
i pretvaram je u požare,
nepomućene,
vrtoglave,
na dnu pra - okeana
nepresušnoga neba u koji se ulivaju
sva trajanja i prostori,
ja izmišljam zvezdu
iz moga mesta u vremenu
i ona mene iz njenog.
I uplašen sam kad shvatim
da sam dvostruko uplašen.
Jer ja sam ovde,
danas,
i negde tamo
u večnosti.
Ipak je čovek
najbrži i najčudesniji
način da se postane svetlost.
Ja moram u to da verujem.


19

Postoji belo mesto
visoko u prošlosti vremena,
gde zapisani jezik
večitoga obnavljanja
još uvek možeš pročitati
kao govor života
a ne tek kao pogrešan prevod.
Šapućem to vršnjaku iz veka
što tek pristiže.
Pronađi svoju zvezdu
i počni sasvim sam.
Počni bez ičije pomoći
dok tvoj bosonogi korak
himnično zemljom odzvanja:
tišinu po tišinu.
Upamti, ti si smena.
Idi,
dovrši to nebo.

Psovke nežnosti

I

Najveća slova ljubavi:
jedan novembar kad nikog nisam voleo,
ni sanjao.

Najveća slova nemira:
jedan novembar kad sam se nad samim sobom
smeškao vrlo mirno.

Moj budući gospodin spomenik
tih noći me je proganjao, proganjao,
duž praznih bulevara,
pod maglom neprozirnom.

Taj ludak je nekim bronzanim čulom shvatio
to što se od mene taji još od kamenog doba.

Dokazao mi je takve stvari
od kojih bi se i bog proročanstva zadivio.

Kopao mi je javno raku
i sekao mi vene,
a izgledao je sav detinjast,
sav je izgledao dobar.

Vadio mi je prstom oči,
a mlakim glasom neprestano me umirivao,
umirivao.

Najveća slova života:
kad sam u širokom luku život obišao.

Najveća slova nežnosti:
kad sam rikao kao krdo bizona
i sa asfalta pasao travu.

A onaj premudri od bronze
kao avet je za mnom išao, išao,
i na nos mi izišao,
učeći me da letim korenjem zakovan u zemlju,

i milovao me po kosi,
i razbijao mi glavu.

Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak- sanjalica,
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.

Ja sam večito cvetao plavo,
i to bez razloga plavo,
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.

Ja sam mislio: u redu,
razmrskajmo usijane čelenke o zid,
možda će se iz toga izleći neki dani.

Ja sam mislio: u redu,
sve grobare na baštovanski kurs,
možda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.

Sad mi zaista više ničega nije žao,
i neću urlati,
ni sliniti u rukav ako sutra neko,
ko bude pozvan da nišani,
na mene prstom ne nanišani.

Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni budući.

Da se nismo ovakvi prljavi
grizli i parili,

da nismo ovakvi nakazni
pre vas krvarili
i sanjarili,

voleo bih da vidim na šta bi ličio
vaš okupani,
puderom posuti,
zaglušujući svet.

Najveća slova sramote:
kada sam bez stida presvlačio,
svojeručno,
do bola,
toliko mamurne usedeličke noći.

Najveća slova ozbiljnosti:
kad sam se strašno šegačio
dok sam terao ceo svet oko sebe
da sa mnom hoda na rukama,
naglavce.

Najveća slova vojevanja:
kad sam u svojoj brzopletoj samoći
mimoišao metkom jedino čelo koje imam,
pobrkavši sve pravce.

Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
- neka bude.

Zemlja ne menja boje,
kao trava i vetar.

Zemlja uvek miriše samo na presne ljude,
uporno,
metar po metar.

Uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zagrušano veče,
sasušeno i tamno kao oko pokojne lude.

Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva,
otečen.

I ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
u redu,
- neka bude.

V

Sunce će nagristi ruke drveća.
Dlanovi lišća biće bakarno ranjavi
i krti.

Na leđima će mostovi tegliti topli vetar
što prve kiše najavljuje.

I ako već svi odlaze
po ustaljenom zakonu pomirljivosti
i umora,
ja to moram odjednom,
ne poštujući glupe i svakodnevne smrti.

Možda sam čak i nestrpljiv
da doživim taj mrak,
kad počne u zenice da se strmoglavljuje.

Naravno:
smeškaću se,
bez objašnjena što se smeškam
i šta osećam.

I zakolutaću razroko
šarenim klikerima očiju,
nek se u njima hiljadu svetlosti menja.

Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam,
ovako mamuran od mašte
i proklet od poverenja.

VII

Kad umrem,
samo će mi biti žao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značaja.

A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove,
umorne od životnog šegačenja.

I neka sve prođe bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama donji veš
od kaluđeričkih riza!

Nisam bio ni ikona,
ni vojskovođa,
ni graždanin provincijski
kome bone decu vaspitavaju.

Cirkusi su bili
moja najmračnija ljubav
i moj najšareniji patriotizam.

I rađao sam se
kad su drugi za mene
i za budućnost čovečanstva ginuli,
a umro
– kad ratovi iz mraka
ponovo potmulo vaskrsavaju.

XX

Volim da se igram ludosti.
Da drveću u kosu vezujem duge.

Ili da širim ruke,
da se slapovi neba
na mene s urlikom ruše.

Navratim često uz put
u jednu predivnu krčmu
na drumu odavde do tuge,
gde su stolovi – burad baruta,
a gosti smeju da puše.

Posle,
javno okolo pričam da sam toranj,
pa strah za oblake značim.

Teturam se niz polja
i sa matorim šumama rvem.

Uopšte,
mnogo volim da se igram ludosti,
pa u sve dane žmureći zakoračim.

Briga me za oluje
što prete da me smrve.

Kroz mene proleću proleća
i najkristalnija cvetanja.

Okoreo sam i mek.
I u setu sam,
i u radost sam ronio.

Ja nisam za okretanja.
Ja sam za izokretanja.
Kad su svi zveckali zubima,
ja sam zvezdama zvonio.

XXI

Ima u nama prostranstvo
za koje ni sami ne znamo.
Izgubićemo se u njemu
i ponovo dohvatiti.

Ima u nama srce
u krpe smeha i plača vezano.
Kako ćemo se iz sebe vratiti?
Karnevalski se treba vratiti.

Opet će doći proleća.
Ona nose trave
i cvrkutanja.

Ona nose lepotu
od koje se ruke ježe.

Nose čaroliju disanja
i promuklog šaputanja
tamo gde se nebo za horizonte
zakiva
i veže.

Nose bezazlene grimase
i lica oljuštena od ludovanja.

Nose olistale čiviluke.
Dovode ukrotitelje hlebova.
Odmotavaju klubad polarne svetlosti
iz mraka.

Ja ću u svakoj budućnosti
umeti nebu da mašem
i šeretski odzvanjam,
prepun šarenog kikota
i cvetnih naramaka.

Opet sam šašav.
U dogovoru sam sa korenjem
i travom.
Nebo je u meni plavo
kao nešto čega se nikad,
nikad setiti neću.

Opet sam šašav.
Otvaram se i krunim.
Nad mojom polumrtvom glavom
ptice uzleću.

Možda je to starost jedva čujno dotakla
naše usne
i obraz bled,
i nišani nam kroz zenice
sa dve pokojne puške.

Zašto bi,
inače,
tišina tako sanjivo grlila drvored,
kao pripiti vojnik prozeble butine sluškinje
na rastanku u parku
iza fudbalskog stadiona?

Gospodine grade,
vi ne zaslužujete beskrajne bakljade ptica
iznad krovova davno posivelih,
ni žute suze u očima bandera
duž svih ovih ulica,
gde smo jednu mladost zevajuću odživeli.

Gospodine grade, dosta je bilo parade,
vatrometa i zvona.

XXVIII

Ostani tako.
Stavi mi ruku u kosu.
I ja plačem.

Ostani sa očima ogromnim kao fleke.
Kao puževi.
Kao parčad kolača.

Ti si najlepša majka.

Ti si dolina gde se topole
u magli svlače i presvlače.

U bedrima ti avionska karta za Afriku.
U jeziku ti svetionik sa Pacifika.
Pod rebrima ti gegavo srce kao pingvin korača.

Ti si najveća majka.
Molim te, zato, neka noćas u tebi
ostane onaj moj sin
kojeg smo oboje tako sebično sanjali.

Ali da bude kao ti.
Isti takav.
Sa tim šuštavim glasom.
I sa čuperkom kao lan
što iznad oka veje.

Zar ćeš,
inače,
zaista moći kad svane
da mi pogledaš u ove oči slane?

Zar ćeš moći da kažeš: vidim nebo?
I zar ćeš umeti da se nasmeješ?

XXXVII

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono
što mi je potrebno da danas jesi.

Ti si sve ono što misliš da si ti,
a nisi.

Proletele su ogromne zlatne kočije
kroz naše utrnule oči,
a mi ih sačuvali nismo.

Nešto mlado nam je rzalo na usni
i uvelo na jeziku,
gorko od smeha
i preslatko od plača.

Dozvolite mi
da, posle svega,
dalekoj nekoj gospođici
napišem jedno pismo,

onako malo nostalgično,

onako kako to pišu
senilni penzionisani admirali
svojoj preživeloj posadi
sa potopljenog razarača.

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.

Hiljadu puta od jutros
kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros
ponovo ti se vraćam.

Hiljadu puta od jutros
ja se plašim
za tebe,
izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat
ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek
ona mera po kojoj znaš ko te voli?
Po kojoj znaš koliko su
pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima
a ko plaća?

Da li sam još uvek
među svim tvojim životima
onaj komadić najčistijeg oblaka u grudima,
i najkrvavijeg saća?

Ti ćeš me, nadam se, shvatiti.
U ogledalu vidim:
sve je
zauvek
gotovo.

Uplašeno sam pijan.
I prazan.
I sam.

Ponekad neko naiđe
da me nespretno pazi,
neko, kome ja, zaista, naivno,
zaista bez zlih namera,
već posle druge čaše otkrijem putokaze
koji vode od tebe
do mog usijanog temena.

Nemoj nikome reći,
ali dok ležim ovako kao ispražnjen sarkofag
i nešto mudrujem o sreći,
trudim se da bar malo zabrinute dobrote
tom drugom nekom dam.

I dok umire drveće
i susnežica po lišću gazi,
trudim se da mu bude dobro,
makar mrvicu dobro,
u ime izvesnog aorista moje ljubavi
i davnoprošlog vremena.

Dnevnik

1.

Stvari koje su snaznije od tebe, jake su, jer
samo ti ih vidis kao jake. Zauzdaj konja, posta-
ce krotak i veran.
Zajazi potok i bice sluga vodenici.
Podigni krov nad glavom, i sta ti mogu mecave,
pljuskovi ili sunce.

Stvari koje su krhkije od tebe, slabe su, jer ih
samo ti vidis kao nejake. Zazari grumen uglja,
dobices vatru. Zasej u zemlju zrno zita,
rodice hlebovi.
Izmisli sopstveni horoskop i neka sve na svetu
bude rodjeno u tvom znaku.

Sta vredi da budes zabelezen u zvezdama, ako
te niko nije procitao na zemlji.

2.

Skupljacu neobicnih stvari, nek drugi skupljaju
znacke i marke. Nek drugi skupljaju slicice
fudbalera.
Ti skupljaj dane, casove i trenutke.

Utemeljivacu nove maste, ne daj nikom na
svetu da odredjuje tvoju sudbinu. Ne daj
im da ti udare zig horoskopa.
To je jedina azbuka koju te molim da naucis.

Znam da bi bili potrebni dugi nizovi godina
da neko shvati pozlatu nasih zenica, dok
zmurimo ovako. Jedino ti mi mozes ispu-
niti ti zelju da budes nesto vece i od
samog zivog bica:
da budes licnost u bezlicnosti covecanstva.

3.

Izbaci srednje slovo iz svog imena. Navuci
sebe na sebe i budi sam sebi sin, sine moj.
Samo u Talmudu stoji ime oca uz ime sina. Samo
na firmama stoji ime oca uz sina.

Kad se u mome plemenu rodi dete, kaze se:
"Daj boze da bude bolji od svojih roditelja."
Zar nije Buda rekao: "Ono sto zaista jesmo,
proizvod smo sopstvenog razmisljanja."
I Haksli: "Samo jedan kutak svemira mozes
popraviti. Taj kutak si ti sam."

Sve su to razni putevi da se dodje do licnosti.
Tako nas uce mudraci, koji su uvek
bili deca. Jer imali su svoj znak.
I sve se radjalo u tom znaku. I jos uvek se
radja, mada su oni odavno minuli.

4.

Ovako sam to cuo: "Preci su nule onima, koji
im se na kraju pridruze kao nula.
Stanes li im na chelo, kao broj koji nesto vredi,
nule ce postati broj. Broj koji se ne da izbrojati
nijednom pamecu."

I jos jedno sam cuo: "Tradicija je divna stvar,
ali ne kad se od nje zivi, vec kad se ona stvara."

Ako ne vidis zvezde, upali baklje. Ako ne vidis
sunca, uvezi vatre u krug.
Ako ne vidis sarenilo, upali sebe i prskaj, kao
one sasave prskalice za Novu godinu.
Pobacaj pregrsti svitaca i makar fosfornom
svetloscu obasjaj tamu. Umori vec jednom
ljudima te noci sto ih umaraju.

5.

Nekad na svetu ziveo je car Darije. To je onaj
koji je bicevao more. Rvao se sa njim, kidao
na komade i davio ga. Mrcvario je okean da
se osveti prirodi, sto je izgubio jednu veliku
zivotnu bitku.
Danas ta bitka nikom nista ne znaci.

Mnoge ce stvari, koje su sada najvaznije, nekad
izgledati takodje besmislene. Ujutro pocinjes
da se boris. Nikad to nemoj ciniti sasvim oz-
biljno. Bori se kao i dosad: igraj se.
Mozda ces tako i poraze sutra videti kao po-
bede.

Evo i jedne vesti od Baruha Spinoze. Datum
1673. Poslednja poruka u liscu, u cast tvog
polaska u skolu:
"Radost je covekov prelaz od manjeg savrsen-
stva ka vecem." A u dnu, jedva sam prepo-
znao rukopis Ludviga Berna: "Misli u zivom
svetu, a zivi u izmisljenom."

Pogodi kako se raste.
Pogodi kako se lako
stigne do krova,
do laste,
oblaka punog kiše,
do neke zvezde daleke
i više
i još više
u čudne neke plave.
Pogodi da li kroz kragnu,
kroz nogavice,
rukave,
dok neka snaga u tebi
i neka lepota u tebi
pravo do sunda vodi?
Zažmuri pa pogodi.
A moda nije ni važno
da se unapred setiš.
Možda se najlepše raste
kad ništa ne primetiš.
Možda se najlepše biva
veći,
jos veći,
najveći,
- ćuteći
sasvim ćuteći,
kroz neki tihi nemir
što se u tebi stvori,
pa gori,
beskrajno gori
i nikako da izgori.
I niko ne zna šta je.
A on traje i traje...