Miroslav Mika Antić lijepe misli i citati

Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je sine moj, imati neuredan um.

Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi?

Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.

Preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu, ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji.

Samo onda kad i mi tražimo moći će neko i nas da sretne.

Ne verovati ni u šta, to mora da je takođe nekakva vrsta vere, zatucane i opake.

O meni najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.

Nigde toliko ljudi kao u jednom čoveku, nigde toliko drukčijeg kao u istim stvarima.

Svoju snagu prepoznaćeš po tome koliko si u stanju da izdržiš samoću.

Pa ako se i oklizneš, nekada, u životu, ne gledaj to kao pad u sunovrat, nego kao pad uvis!

Da bi nadmudrio mudrost, odneguj veštinu slušanja.

Orao nikad nije imao potrebu da se upozna sa nekim drugim orlom. Mravi su izmislili narode.

Ako neko postane svestan da je kroćen, kad-tad mora podivljati.

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

..U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog
novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari
most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i
Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru
Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod
"Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu
uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na
Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u
izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.
Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih
drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to
izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen
Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa
nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u
betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na
obroncima kamenicke obale.
Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad.
Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom
zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni druagima sta nas je
to tako vezalo...

Važno je, možda, i to da znamo:
čovek je željan tek ako želi.
I ako sebe celog damo,
tek tada i možemo biti celi.

Saznaćemo tek ako kažemo
reči iskrene, istovetne.
I samo onda kad i mi tražimo,
moći će neko i nas da sretne.

Ponekad tako sebe damo,
za oči jedva upoznate
i na rastanku ćutimo samo
i ne tražimo da se vrate.

Živimo posle u tom drugom,
sve dok mu oči svetom plamte,
i ne znamo što nas pamte dugo
kad ne tražimo da nas pamte

zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muzevi,
i moje zene, i postelje u kojima su snovi - zanat
danas ce drumovi biti za mene i tebe pruzeni
daleko negde u nepovrat

Ne bojim se ja zuba, zubi su mekši od usana
Zubi ujedaju za trenutak, usne za ceo život.

"Nežnost je zarazna. Ko me dodirne ili udahne usnama,
biće romantičan. Nemoj da piješ iz moje čaše. Dobićeš potrebu da voliš
ljude, ceo svet, čovečanstvo."

Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je na dohvat ruke.

Zar to ne lici na slobodu?

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme duzinama senki.
Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes:
zvezde rastu u zbunju. Samo se uputis ravno, po vrezama od zlata, i
posle desetak koraka vec hodas po nebesima.

Zar to ne lici na slobodu?


...

"Nosac", Miroslav Antic

"Svako na svetu ima po jednu duznost koju
nikada nije imao niko drugi.
Odgonetaj je odmah. Nemoj da docekas
godine, da stanes nasred sveta i pitas: sta cu biti?

Stici ce samo onaj koji ide"....

"Jedan izgubljen dan uopste nije izgubljen,

ako u njemu doznaš

da svi ostali dani,

koji se nižu do starosti,

mogu biti tvoji."

Izmisli sopstveni horoskop i neka sve na svetu bude rođeno u tvom znaku.


Sve ređe se usuđujem da izgovaram reči, jer uvek znače drugo nešto nego što ja to želim.

M. Antić

Ovako sam to čuo.
Valjda od Parandovskog.Taj poljak divno poznaje sve naše nedoumice.
'' Ne misli gotovim mislima i ne osećaj gotovim osećanjima. ''

U
Lenjingradu je proleće, mila moja. Uskoro počinju bele noći, mostovi se
otvaraju kao ruke uperene u nebo... Čekao sam vas sinoć na Fontanki,
pre tri dana tražio sam vas sav lud od Ladoge do Finskog zaliva, jurio
sam pokraj Neve taksijem osamdeset kilometara.
A vi ste umrli.
Ovo je moj izgubljeni randevu.

Za jedan ozbiljan i dostojanstven narod, dovoljno je i samo dvoje.

Jedino nikada necu umeti da se ne naježim kad se
rukuju mlitavo. Ko se mlitavo rukuje, znaci da mlitavo misli i da
mlitavo vekuje.


Jer sve na tebe lici. Ukus tvoje krvi prodavace decaci, sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.



Razlivenu toplinu tvoje postelje vezace u cvorove sestre u bolnici.
Dezinfikovace smisao tvoga osmeha na caši iz koje si pila lekove.
Obrisace novinama reci koje si mi govorila kroz prozorsko staklo. I sve
ce svesti na brutalno.

Znaš šta ću ti učiniti? Pokvariću ti igračku koja se zove bol.



Zato i vredi sanjati, zato i vredi želeti - šta nas se ostalo tiče!

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
...već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Večnost - to vam je kao kad smo bili deca,dragi moj,
pa sam među tolikim pametnim đacima, koji su, veliki bože,
toliko veliko obećavali, dakle baš ja, najgori, bacio kredu
kroz prozor i ekserom u tablu urezao svoje ime.
Eno ga čitam. Tamo je. Sva ostala su izbrisana sunđerom.

"Ako ti jave umro sam
a bio sam ti drag
da li ce odjednom u tebi
nesto posiveti
na trepavici magla
na usni pepeljast trag"

Toliko puta, doživeo sam poraze, pa više i ne osecam
istinski tamjan sumnje. Prejeo sam se pobeda, pa više
i ne osecam istinsku zvonjavu slave. Ne umem ni da se
uplašim.
Ne umem više ni da umem.

Izdajstvo lirike - Miroslav Antic

Ne vjeruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak
nije herojsko doba.
Ne vjeruj ako ti kažu da svaki tvoj trenutak
nije ni čudesan, ni pravi..

Svaki je trenutak istina,
samo što poneki ima lažnog čovjeka...

...Moraš da smogneš snage i sebi otvoreno obećaš
da ćeš ostati tragač za vječnošću u sebi,
a ne za sobom u vječnosti...