Miroslav Mika Antić lijepe misli i citati

First topic message reminder :

Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je sine moj, imati neuredan um.

Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi?

Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.

Preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu, ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji.

Samo onda kad i mi tražimo moći će neko i nas da sretne.

Izadji iz mog detinjstva ko iz starih patika.
Zavoli moj osmeh dubok ko jezerske vode.
Evo i ja sam se izuo.
Pod vrelim tabanima rastapa mi se asvalt.
Budi uz mene kad odem...

A
ja živim jer se nadam da me i sad negde čeka jedna šuma iz detinjstva i
vedrica vrućeg mleka, i tišina ispod brega, i plav lepet ptičjih krila,
i ogromne žute zvezde
kao što je moja bila.

Tastament?
Pa u redu, moramo napisati i testament: ako me zadesi zlo i ne umrem na
moru, što sam večito želeo, ako ne budem spušten sa palube niz dasku u
naježeni mir okeana, nego umrem na kopnu, što je ogromno poniženje, neka
mi ne drže govore i na meni se mrtvom vežbaju raštimovanom besedništvu.
Neka me do groba isprate Cigani tamburaši, i niko osim njih. Neka mi
sviraju onu. Znaju to oni koja je...

Noću,
kad gledaš u nebo, i ti namigni meni. Neka to bude tajna.. Uprkos
danima sivim kad vidiš neku kometu da nebo zarumeni, upamti: to ja još
uvek šašav letim, i živim.

Ako se ti ne pojavis, neko
ce umesto tebe cekati tamo da primi i da prenese poruku. Ako se ja ne
pojavim, neko ce drugi produziti to sto se zove beskrajno.
Veruj mi, poslednja ljubavi, nemoguce je voleti poslednji put u vecnosti...

Miroslav Antić

Videćeš
šta - kad jednog dana čuperak nečije kose tuđe malo u tvoju glavu uđe,
pa se umudriš, udrveniš, pa malo-malo pa pocrveniš, pa grickaš nokte i
kriješ lice, pa šalješ tajne ceduljice, pa nešto kunjaš, pa se mučiš, pa
učiš - a sve koješta učiš.

"I motali smo u vodi moju dušu na
njenu i njenu dušu na moju. I po prvi put sam shvatio da je to što
činimo mnogo veće od ljubavi... Da plivamo kroz večnost. Veruj mi, prva
ljubavi, nemoguće je voleti po prvi put u ovoj večnosti. Veruj mi,
poslednja ljubavi, nemoguće je voleti poslednji pu u večnosti. Jedno je
večna ljubav, a drugo večnost ljubavi", kaže Mika Antić.

Možda
je sreća samo što smo ko nebo ravni sišli sa istog voza na jednoj
stanici kasnoj, i pronašli u sebi da zajedno umemo da dočekamo drumom i
cvetanja i vetar, pa da idemo bosi ... da idemo ... idemo ... bez straha
da l' postoji sledeći kilometar.

Izgleda, prestao sam da volim. Počeo sam da mislim ljubavlju. Izgleda da
sam izdao najlirskije u sebi. Počeo sam da mislim osećanjima.
Sedi uz mene i gledaj kako se vatra za dimom, upregnutim u varnice,
polako uliva u nebo. Ne pitaj posle otkud u ovom samotnom kraju takvo
obilje zvezda. Kad odem, vazduh će postati pomalo rapav i boleće. Na
usni. I u grudima. A o napuklom miru kamenja, zemlje i cveća, bolje da i
ne govorim.
Ako je život materija, ako su osećanja materija, pa eto: i večnost ako je materija, ipak ostaje ono što se ne da objasniti.
Postoji nešto na svetu, nešto, a u to sam siguran, što nikad neće biti
samo od materije. To su ta moja pitanja, milion puta brža nego svetlost.

Opasno hodajuci po ivicama obrva,slucajno sam se nagnuo i izgubio ravnotezu.Padam u svoju glavu.
To sto mi dise u lice nije blizina stvari,nego njihova beskonacnost.Neki to zovu-san.

Buducnost nece da prodje.Izlezava se u nama.
Cini nas tromim, oce moj.
A nama ptipada dalje od svih vrsta dalekog-
vremenski neizbrojivo i nepremostivo prostorom.

Slusam sopstveni osmeh u strasnom procepu misli.Koji put iz pocetka?Laku noc,
oce moj.Javljam ti se odnekud,sa poledjine snova.To je cudesan svet u kojem nestaju granice i svi mi smo u njemu vrsnjaci.

Biti ja,to je cudesno,jer mnogobrojno kristalisem u milijarde dimenzija.

Možete
nas poskidati do gole kože i zapleniti nam prtljag i odeću, ipak ćemo
mi prošvercovati ovaj zlatni sat hrabrosti koji smo progutali. Sasvim se
lepo čuje sa leve strane kako nevaspitano kuca. Računali smo, vi ćete
misliti srce, a baš u tome je blef. Nama je srce u petama.

"I najveca je snaga samo u drugima jaka. Samoj sebi je slabost.

Zato vas upozoravam: Ako nadjete sebe i odlucite ovako da hodate na
rukama morate biti uporni i biti cudesno odvazni da prihvatite zemlju i
drzite je na rukama

Ako je ispustite, polomice vam vrat. I svemir ce vas zatrpati svojom tezinom

Jer po zemlji se ne gazi.

Treba je pridrzavati i treba joj ppmoci da bude mlecna i cista u ponorima bezmerja

Valja se dobro osloniti o svoju hrabrost i ljubav, i plave slojeve nade

To vam je najprostiji nacin da pronadjete sebe i domognete se mnogih nesvakidasnjih cuda."


"Oni koji me srecu, misle da ja to putujem A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.

Oduvek sam se divio onima koji umeju da nacrtaju dugačko, široko i visoko.
Oni su sigurno shvatili dokle se prostire beskraj, kad im je tako lako da ga vide i izmere.
Oduvek sam se čudio onima koji razumeju znake u kalendarima, datume, mesece, stoleća, ili stanu pred sat i pročitaju večnost.
To mora biti suluda i neobična hrabrost usuditi se komadati i usitnjavati vreme.
Kameni mir daljine sav je presvučen mojom kožom.
Sklapam oči i osećam: sve ono što sam bio, i ono što sam sada, još uvek nisam ja. To je tek priprema za mene.
Koliko znam da pitam, toliko znanja mi pripada.

.U jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Cinim to zato sto se svakog
novembra, kao po nekom smusenom pravilu, ponovo zaljubljujem u stari
most pod Tvrdjavom, u lavirint krivudavih sokacica oko Matice Srpske i
Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koji kasljucaju u jezeru
Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod
"Stolca" i sto sve bespomocnije prirastam za ove ulice, za svu
uzurbanost prolaznika, za leprsanje jutarnjih i vecernjih izdanja na
Bulevaru i za sareni lom izloga koji krupnim cetvrtastim ocima jure u
izmaglicu i monotono sivilo prosute kise.
Verovatno znate sta znaci zaboraviti sebe na nekom uglu, duz nekih
drvoreda, pod nekim prozorom... znaci: ostati ovde zauvek. I neka to
izgleda neverovatno i romanticno, znaci: secati se tamo cak na Sen
Zermenu malog bifea "Lovac" iza Dnevnika ili pod kremaljskim kulama sa
nostalgijom misliti na baroknu fasadu novosadske opstine, ili u
betonskoj vrtoglavici Menhetna pozeleti jedno spokojno popodne na
obroncima kamenicke obale.
Jednom su me pitali zasto sam tako gimnazijski zaljubljen u Novi Sad.
Nisam umeo da odgovorim. Jer sa najdrazim gradom je kao i sa najdrazom
zenom: nikad necemo uspeti da objasnimo ni sebi ni druagima sta nas je
to tako vezalo...

Miroslav Antic

Rodjen sam u ravnici. To je zemlja bez odjeka. Tu nista ne vraca dozive. Popiju ih daljine.

Jata lete u mestu i mogu se uzabrati. Sve se priginje zemlji. Sve je na dohvat ruke.

Zar to ne lici na slobodu?

Tu se prostori mere svitanjima i sumracima, a vreme duzinama senki.
Mlecni put je do kolena, kao prosuta slama. Ne moras da se penjes:
zvezde rastu u zbunju. Samo se uputis ravno, po vrezama od zlata, i
posle desetak koraka vec hodas po nebesima.

Zar to ne lici na slobodu?


...

"Nosac", Miroslav Antic

Ti znas da nisi sadrzaj, vec ono cime se zahvata, ono iz cega kad posegnes, izlivas ulje svetlosti. Zdela si puna zvezda.
...Nedovrsenost je tvoja najdivnija celina..."


M. Antic

..Ti si najbeskonačnije, najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha..
Najbesramnija djevojka koju sam sreo među ženama i
najstidljivija žena koju sam sreo među djevojkama..

Mnoge će stvari, koje su sada najvažnije, nekad izgledati takođe besmislene.
Ujutru počinješ da se boriš. Nikad to nemoj činiti sasvim ozbiljno. Bori se kao i dosad:
igraj se. Možda ćeš tako i poraze sutra videti kao pobede.

M. Antić

Onda sam rekao život. I rekao sam sloboda. Ponavljao sam te reči.
I kad mi se učinilo da imam u ustima svetlost,
odlučih da ih progutam kao zalogaj saća i sačuvam u sebi.
Da te dve reči nikad ne upotrebim uzalud.
Mirislav Antić

Staviš li težak teret na pleća,
hodaćeš posrćući celo jutro.
Ako ga odbaciš, odlepršaćeš stopalima.
Isto je tako i sa težinom saznavanja.
Miroslav Antić

Znam,
mora biti da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se trazimo podjednako
zbog srece njene
i srece moje.
Pijana kisa siba i mlati,
vrbama vetar cupa kosu.
Kuda cu?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam,gladan i mokar,
zasto se nismo sreli nikad?
Il je vec bilo?
Trebao korak?
Mozda je sasvim do mene dosla.
Al' ja,
u krcmu svratio gorak,
a ona
ne znajuci-prosla.
Ne znam.
Ceo svet smo obisli
u zudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoisli.
Da,mora da je tako…

''Ne lazem te.
Ja izmisljam
ono sto mora postojati..
samo ga nisi jos otkrio,
jer nisi ga ni trazio. ''

Mika Antic

Pronadješ ljude nalik na sebe i staneš tako i ne veruješ da ima neko kao ti isti,
baš isti na ovom drugačijem svijetu.
I ništa ne moraš da im kažeš. Sve se unaprijed zna i razumije.

Mika Antic

Kazu mi: ovako izgleda savrsenstvo.
A ja vidim: ne izgleda.
I krivo mi sto vidim.

Mika Antic