Miroslav Mika Antić lijepe misli i citati

First topic message reminder :

Uopšte nije važno imaš li neuredne džepove, neurednu frizuru i domaće zadatke. Najveća nevolja na svetu je sine moj, imati neuredan um.

Čemu na svetu narodi, ako postoje ljudi?

Stvarnost je stvarnija ako joj dodaš nestvarnog.

Preleti beskonačnost i pobedi vreme i maštu, ali nikad ne zaboravi kako se korača po zemlji.

Samo onda kad i mi tražimo moći će neko i nas da sretne.

Nije mi dosadno. Ja sam radoznao da doznam, sve što nisam doznao.

Njegova omiljena -

Oni koji me sreću, misle da ja to putujem.
A ne putujem ja.
To beskraj po meni hoda.

U sebi sam ponavljao:

» Ta pokipela vatra što mu je načela lobanju i oprala misao i okrunila svest, samo je načas pobrkala redosled slika i zbivanja. Ali sve će se vratiti, mirno, na svoje mesto.«
To sam ja tešio sebe, a ne njega u planini. Verovao sam, zaista, iskreno i bezazleno, da vuk ne moze umreti. Kao što ne može umreti stenje, vazduh i voda. Kao što ne može umreti grimizni točak promene, koji nema početka i ne znaš gde se završava.
Kako mu izgleda dan ? Na šta mu liče noći ? Jer strašno je i grešno je kad te neuko odstrele u nečem gde si pravedan, pa ti se zamrse žile u čičak, trnje i korenje, a ti si pravi vuk. I još više od vuka.
Ko je taj sto je pucao ? Čime je vukao oroz: mržnjom, strašću ili zavišću ?
Da nema takvih u planini, i kamen bi se smekšao. Da nema takvih u planini, i izvori bi ogluveli. Da nema takvih u planini, i noći bi se uspavale. Da nema takvih u planini, ni dan se ne bi osvestio.
Veliki vladaru zverinja, veličanstvena nakazo, osakaćena lepoto i prelomljena vitkosti, čekam vas u kanjonu i pratim odjek te rike što više nikada neće zarasti u ovom vazduhu.
Ostaće ranjiva obzorja. Ostaće zauvek žive duboke naprsline u naborima neba. Ostaće gorčina što kljuje ne samo iz vašeg mesa, nego sad i iz moga. I ja ričem sa vama. I krzam se. I krunim.
Znam, stićićete ovamo. Mi se moramo sresti.
Neka beže pastiri, goniči karavana i zbunjeni hajkači. I ja sam vučjeg soja. Ako vas sad izneverim, zar to ne bi izgledalo da zazirem od sebe i svoje iskonske prirode ?
Otkako postoji svet, kaznjavaju nas i tamane što nismo kao ostali. Rugaju nam se, smeju, proganjaju nas i žigošu.
Vuče, oni se boje, jer nisu nam dorasli ni slobodom ni bolom. Naš san je: nemoguće, a nepoznato – naš zavičaj.
Opasnost i radost su blizanci. Sav sam svečano naježen i razdragano krilat, kao kad zaklopim oči i zamišljam da lebdim. Stvarno vas duboko poštujem. Evo me u klisuri. Čekam vas.
Poznao me je odmah. Vukovi se prepoznaju.
Od rodjenja se mučimo sa istim pretesnim svetom, pa su nam nevidljiva krila jednako iskrzana i svima nam se lome na jednom istom mestu: tu gde počinje zagrljaj. I neki nevidljiv osmeh večito nam se gužva na onim najmekšim mestima gde započinje čudjenje.
Bio je opkoljen psima. Nijedan nije smeo da mu skoči u lice. Nijedan nije smeo da mu skoči za vrat. Pratili su ga režeći. I kadgod podigne njusku, usrče nebo i rikne, kevtali su uz njega, zamišljajući tako da su i sami vukovi.
Nismo se pozdravili. Ni jedan drugome poklonili. Nastavili smo razgovor bez jedne jedine reci, kao da smo se sretali u zardjaloj proslosti na ovom istom mestu gde smo sada prvi put.
Vuk je mahao glavom kao da nesto otresa.
Hteo je da mi kaze: » Sreća je u samrtnom času sresti u ovom bespuću nekoga ko je u sebi sačuvao pra-govor. Ja u snu redovno govorim sve te pradavne jezike, ko zna kad izumrle. Mislim da me razume jedino možda još vazduh, jer je u sebi sačuvao mladost i svetlucanje pamćenja. Zemlja se skamenila. Ogrezla je u gips. U krečnjak, krv i salitru.«
I hteo je da kaže: « U ponekom jos potoku prepoznam svoju poruku. To me prevodi voda. Ili se ponekad ogledam u zenicama ptica. Hvala sto ste razumeli moj neobični govor, videli mojim vidom i čuli mojim sluhom.
I hvala sto ste shvatili svetinju moga greha: moj prezir prema ništavnom.«
Još uvek na sebi osećam taj pogled vučji, uporan, opor, težak i istinit. Kao da mi preneo u bore svoj namučen lik.
Hteo je da mi kaže: » Neću izdržati dan. Molim vas ubijte me. Ne ostavljajte me psima da me razvuku i pojedu. »
Hteo sam da mu kažem: » Psi su razroke pameti, sujeverni i priglupi. Ne mrze oni vas, nego je velika tuga sto misle da, ako odgrizu i komad vaseg mesa, mogu postati vukovi. Moj vuče, psi su sekta.
Već to, kad udišu vazduh koji vi udišete, čini ih uzvišenima. Već to, što idu pravcem kojima se vi batrgate, čini im čast i slavu. Psi nisu čak ni čopor. Oni su menazerija. »
I hteo sam da kažem: » Vidite kako bi želeli da vam poloču mozak i isisaju srce, da dosegnu vaš um, vašu snagu i gordost. Zamislite tu nesreću kad neko ne ume da bude ono sto zaista jeste, i da u tome što jeste bude i svečan i uspravan, nego vam stalno zavidi što ne zna da bude : vi. »
Hteo je, valjda, da kaže: » Ne laju oni na mene, nego se uporno trude da širom otvore vilice i otpevaju himnu za koju nemaju sluha. »
I hteo je da kaže: » Molim vas, ubijte me, samo me ne dajte njima. Položite me u vodu, neka me brzaci razbiju o stene u kanjonu i nek se u more ulijem lišen sramote i čist. »
Hteo sam da mu kažem: » Ne mogu ja vas ubiti. Nisam ni lovac ni pravednik. Ja sam nešto sa strane, nešto čime se staklo umotava da ne prsne. I najzad, ja sam jedini koji u planini veruje da ste vi, vuče, besmrtni. Pustite me da verujem i odem odavde žmureci. Umrite mimo mene. »
Hteo sam da mu kažem, a ništa nisam rekao. Hteo je da mi kaže da me je sasvim razumeo.
I kad sam pomislio da ce živeti zato sto je Bog neuništiv, on je tako odjednom, tako strasno odjednom, skočio usred vira.
Stajao sam izbezumljen. Umro je najveći vuk koji je ikada živeo na ovom najmanjem svetu. Kako je, onako ogroman, stao u tesnu smrt ?
Spustio sam se, zadihan, na kamen u plićaku.
Bio sam užasno sam, ne samo svojom samoćom, vec i samoćom vuka, koju sam na sebe primio kao žig zavestanja. Kao čast i prokletstvo. Kao teret i slavu. I ropstvo, i slobodu.
Stvarno i dalje verujem da ono, sto je vučje, ne moze u nama umreti. Jer vuk se na vuka nastavlja.
Nije mi preneo poruku, ali ja sam je primio.
Poznaje se na meni. Vidim u psećim očima. Vidim kako me vide. Već ulaze u mene.Već lutaju po meni, kidaju bele komade mojih beskrajnih prostora, ujedaju se i kolju za svaki zalogaj duše. Gladni su vučjeg u meni. Muči ih da shvate šta nosim, čime mislim i volim, sanjam, cekam i nalazim.
Ko god srlja u mene, dobro mora da upamti: jedno je biti otvoren, a drugo biti prohodan.
Prate me kao i vuka. Opkoljavaju svitanje i zovu druge pse. Misle da čuvam tajnu kako se biva nad drugima viši snagom i umom.
Lako je meni sa psima.
Ali naslednik vuka i sam je divljač van zakona. Dižu na mene potere i čekaju me u zasedi isti oni pastiri, goniči karavana i hajkači sa jezera koji pucaju nespretno i ubijaju do pola. Sad sam ja na nišanu.
Neko će ovde ostati. Ili ja, ili psi. Ili ja, ili lovci. Svratiću da vidim ko će. Svratiću, sem ako, mozda, namerno ne zaboravim, da sam ikada ovuda prolazio i sanjao.

Miroslav Antic

-Mika Antic.
-Naše su oči tada pomešale boje, pa isto vidimo svet ovaj ludi i tršavi. I još dugo će na usni da ti postoje tragovi neki daleki, meki, lepršavi. I ja kad grickam bombone ili žvaku, kad ližem kornet, ili nešto luckasto usnim, il' se bezveze isplazim nekom dečaku, osećam ukus osmeha tvog na usni.
-Ludo moja, zar ne znaš? Divno je nemati plan.
-Gospođice, ja nisam za tobom bio onako obično, gimnazijski, zanesen. U meni je sve do tabana bilo minirano.
-Vi možda shvatate: bio sam tu da vam prstom na usni napišem osmeh i na trepavicama suzu u isti mah.
-Vrlo je važno,pre svega,da prvu ljubav umeš da izgovoriš ćutanjem.
- I najveći je život kad nisi svestan da živiš, nego misliš da sanjaš.
- Naiđu tako dani. Zatrpaju ti oči kao zvezdane kiše. Oko nosa se neka šarena nežnost isplete. I ti staneš, i ne znaš da li si, il' nisi više ono obično dete, ono bezazleno dete.
-Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim.
- Nema male sreće, male bolesti ni malih ljubavi. Ili jesu ili nisu.
-O meni najlepše brinu oni koji me ostavljaju na miru.
-Srce se nema da se ima. Srce se ima da ga daš svima.
-Malo veruj. Malo sanjaj. Ništa drugo..

...Gospođice,
dalje zaista nemam više šta da vam kažem.
Osim, možda..
Da ste ostali najlepša medalja iz najlepšeg rata u kom su mi srce amputirali...

Gospođice,
ja nisam za vama bio onako obično,
gimnazijski zanesen
u meni je sve do tabana minirano...

"Kako mogu da želim da se vratim u detinjstvo, kad nikada nisam ni odrastao u svim tim mojim životima?"
"Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga."

(Mika Antić)

Kad
počne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkačio sa grane i pada u
vrtlogu niz bulevar, ja odem. Iznervira me neko. Drugi bi planuo, svađao
se, dokazivao, pretio, psovao. Ja – ništa.
Prođem kroz ljude i kroz
zidove kao kroz vazduh. Jer kako možeš nanervirati nekog ko nije tu, ko
je odsutan? Ja sam godinu dana odsutan. Od jednog mora do drugog.

Pomešan
s lišćem, vetar ima mek i žut glas, kao ona devojka kojoj sam obećao na
stepeništu katedrale da ću joj kupiti jedno od ovih 1200 ostrva i kupio
bih, kako sam bio romantičan, kako sam bio poludeo tog avgusta, samo da
mi je Danilo Grujić na vreme poslao onaj honorar što sam čekao.
Ta
devojka je danas ko zna gde. Majka nečije dece. I neočešljana. I
zgađena na mene i sva ostrva i sve početničke pesme na svetu.

Posle
tebe će ostati iste ulice, i deca sto uče u školi da crtaju proleće, i
raznosači novina, i niko neće za tobom posuti kosu pepelom i poludelo
kukati prema mesecu, mada si u sivim očima nosila svet koji je vredeo
više nego svi ratovi, hidrocentrale i zgodici na berzi i ruletu.

Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima.

Ostalo, što nije za najavu pisca, nego za šaputanje, rekao sam u pesmi "In memoriam".
I u svim ostalim svojim pesmama.

Ljudi
te pažljivo slušaju, al’ samo svoj glas čuju. Zato im manje kaži. Ljudi
su tek onda ljudi kad im se ništa ne traži, a mnogo im se nudi.
Miroslav Antic

Ni Bog nam nije verovao tih dana.
Ni priroda.
Ni ljudi.
Verovala je samo naša ogromna ljubav.
Verovala je samo tvoja ruka u mojoj ruci..

Nkad zbog tebe neću ići da tražim rum, ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše. Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum.
Ne maši ... ni ja neću da mašem...

Sve češće mi se događa da oko sebe zapažam obilje nečeg polovičnog čemu se odaje počast.
Obilje nesigunog, prikrivenog i krnjeg, a tako uvaženog.
Recimo – vidim početak. Svi okolo se dive. A meni nešto zasmeta. Osećam, treba drukčije.
Prepoznam starost novog. Jalovost zahuktalog.
Prepoznam gde se mešaju velikodušnost i pohlepa, i beslovesnost i složenost, i saradnja i izazov, i davanje i krađa.
Izbrišem sve rukavom i sve ponovo započnem.
Ili mi kažu – ovako izgleda savršenstvo. A ja vidim – ne izgleda. I krivo mi što vidim.
Još deda mi je govorio: »Treba pustiti svakog da radi kako radi.
A ko je sobom ushićen, nemoj to da mu kvariš.
Što više njih u zabludi, sve više si ti u pravu.»
A ja tako ne mogu. Ja zasučem rukave. Izgubim dane i noći.
Niti me neko moli. Niti me neko tera. Niti mi kažu hvala.
Zapnem umesto drugog, raskrvarim svu dušu, ali mirno i strpljivo dovršim dovršeno...

''Sve
se, sine moj, može naučiti iz knjiga, osim četiri stvari. Osim vrline
nadanja, veštine verovanja, vizionarstva budućnosti i umetnosti
strpljenja.'' Mika Antić

Pitaš se šta je suština? Biti moguć u nemogućem.
Pitaš se šta je cilj? Tvoja spremnost da kreneš.

Eto od koje sam vrste.Sve što mi učini prolaznost, ne prima se: ni poljupci, ni ožiljci, ni starenje.
Pokret
od mene do mene nije umeće šarenila, mada mi se sva tkanja poznaju kao
po ćilimu.Tu negde oko očiju, tu negde oko usana, moj osmeh čita petlje i
blaži nesklad boja.Antić

Ponekad mi se učini da mi bježe pod nogama putevi i daljine. I kad god
mi se dogodi da dospijem u daleko, i stanem nasred njega i mislim:
konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još
dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Oni koji me susreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u točku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svijet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam,
nego da ga se prisjetim, kao nekakve svoje daleke uspomene. Jer mnogo
puta sam bio gdje nisam još koračao. I mnogo puta sam živio u onom što
još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato
izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smješkam. Jer,
ako niste znali, svijet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti netko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da vjerujem…“

Nekom zabranjuju zvezde. Nekome krila. I laste. Ja ne zabranjujem ništa.
Sme se sve što se ne sme. Samo jedno te molim: pokušaj da ne rasteš ni
mrvu svima za inat, do kraja ove pesme. U toj se pesmi živi slobodno,
lepo i ludo. Možeš da izmišljaš. Maštaš. Da radiš sve naopako. U njoj i
najveće čudo prestaje da bude čudo, jer sve sto poželiš kad zažmuriš -
ostaje zauvek tako.

Trave pokazuju tačno vreme
naivnosti. To je putokaz za sanjare i oblake. Korenje skazaljkama
opominje na prolaznost. Tamo ostavljamo kosti u staniolu mraka. Jedino
vetrenjače, u dugim haljinama od vetra, neobično objašnjavaju pravac
sreće, ali njih niko ne uzima ozbiljno. Kako se ja to smeškam? Tu negde,
u poslednje vreme. Suviše čudno i bezglasno. Je li to način odbrane,
ili posebno čulo straha? Svako je naše dozrevanje po jedno sasvim uvelo i
pogrešno detinjstvo. Spolja sam dosta sličan, ali u sebi se ne
prepoznajem. Pazi ako se odlučiš da se uhvatiš za neuhvatljivo, Antiću!
To te nikada neće pustiti.

Igrajući se nemira i svojih bezobličja, zar nemaš ponekad potrebu da malo krišom zađeš u nove slojeve razuma?

A detiljstvo je te noci
otislo iz njenih cipela...
Bez nje su sklopile oci
sve lepe lutke na svetu.
Bez nje su plisani medvedi
...savili male ruke
cicanim musavim pajacima oko vrata.
...Price su iz sarenih knjiga
pobegle sasvim necujno
na neku dobru planetu,
da sutra drugom kanu u oci mrvu zlata...

Samo
ja znam, nikada više, nikada više nećemo se uhvatiti za ruke ni hodati
od ugla do ugla i pokušavati uzalud da se setimo dok ćutimo nečega vrlo
važnog, nečega toliko ogromno važnog čega se razdvojeni nikada više
nećemo moći setiti...

Jer i ja imam čaroliju, najvažniju na svetu - to je: videti nečije
lice i čuti nečiji govor. I dodirnuti rukom nečiju ruku i kosu...
Najvažnije na svetu, to je umeti videti vetar i čuti sneg kako pada,
umeti dotaći prstom sumrak na prvom uglu i osetiti na usni sanjivi ukus
mesečine. Mašta je moja prva ljubav.

Treba umeti videti nebo, puno zrnevlja svetlosti kako se uspravlja nad zemljom i razgranava u svome padu.
Cveta.
I videti pad vetra kako raste duboko u doline, u ponornice blagosti, sine moj.
I snove valja videti kako rastu dok toneš polagano u njih i paraš se,
baš kao što i ove reči ćutanja, tuđe i moje, tonu noćas,
a nadvisuju krov i oblake, i nadvisuju nebo i rastu u jednu predivnu
vasionu koju smo izmislili sebi u visovima opalog septembra.