Poezija i proza - najljepše pjesme

First topic message reminder :

Pišete li pjesme ili samo volite poeziju, slobodno ovdje upišite svoju omiljenu pjesmu.

USPAVANKA

Dan polako svoju knjigu sklapa
Zadnje retke Sunce ispisuje.
Tvoje oci premile i blage
Neznom rukom zracak dodiruje.


Kada sanak na postelju sleti
i izmami osmeh na tvom licu,
to ti moja ljubav u snu poje,
sapuce ti neznu spavalicu.


Spavaj duso,spavaj slatka rano,
andjeli ti u snovima bili.
Tvoju neznost i tvoju dobrotu
sve do zore od jave sakrili.


A ujutru novi dan se radja,
podize te sa duseka meka.
Nasmesi se i otvori oci.
Moja ljubav kraj uzglavlja ceka.

San u snu

Primi na čelo cjelov taj!
Na rastanku, sad kad je kraj,
Ovo mi barem reci daj —
Nisi u krivu što moj dan
Svaki je, smatraš, bio san;
Al' ako isčezla je nada
Danju, il' noću, bilo kada,
U snoviđenju, il' bez toga
Zar nestala je manje stoga?
Sve to što vidimo, il' tu
Jesmo, to tek je san u snu.
Stojim i slušam huku
Valova što obalu tuku,
U ruci se mojoj ljeska
Pregršt zrnca zlatnog pijeska —
Koliko ih je! Ali gle kako
Curi mi u dubinu svako,
Dok plačem tako — dok plačem tako!
Ne mogu ih zadržat, Bože!
Zar spasit ne mogu bar jedno,
Od vala sto ih čeka žedno.
Zar sve što vidimo, il' tu
Jesmo, to tek je san u snu?

Edgar Allan Poe ( 1809-1849)

Život je sve nešto iz početka.
Juče i prekjuče sutra ne vrede.
Nema na svetu dva ista petka,
dve iste nedelje,
dve iste srede.
Pa čemu onda razočaranja?
Ako je jedna ljubav - ćorak,
Odmah se drukčije i lepše sanja.
I kad si najviše tužan i gorak
nekih se novih očiju setiš
i shvatiš da letiš... divnije letiš.
Ko je to video da dečak pati?
Da kunja kmezav i da plače?
Svaki put moraš iznova znati
da voliš bolje, da voliš jače.
Ne da se vadiš.
Ne da se tešiš.
Već da se istinski do neba smešiš.
Nema na svetu dve iste srede,
dva ista utorka,
dva ista petka.
Sve nove ljubavi drukčije vrede.
Živi se svaki put iz početka.
Zivi se da se nikad ne pada.
Da budeš snažniji posle oluje.
I da se u tvom srcu već sada
100 zlatnih zvezda unapred čuje..
Z.D.

NAVIKE
Prošle su godine navika,
Na stazama prašina cvate.
Ostarjeli su,
Okviri slika,
A i uspomene
Ne znaju da se vrate.
Zime su dosadnije,
Proljeća probirljiva,
Ljeta nisu kao prije.
A jesen je
Škrto stidljiva.
Sve je isto,
Mijenja se samo vrijeme,
Znojem dotrajale navike.
Saginju se molitve nijeme
Tražeći u duši poznanika.
Veselje je utonulo u tišini,
Iskre se u pogledu gase.
Poljupce na mjesečini
Prisjećanja blijeda krase.
U pričama sve je znano:
Nespretni koraci
S pjesmom se druže.
Navikom
Sve je prokopano,
A želje samo
Oko sudbine kruže.

Ladislav Prežigalo

Danas, ispod stoletnog hrasta kraj česme , podno njegovih grana umornih od vremena nema nikoga jedina.

I Zaista vec deset godina kako niko tamo ne staje, Pouzdano znam ,jer od kada je otišla ja svakog dana krajem sedmice tamo dolazim tačno u sedam i trideset kao pre .Da , tada se završavao šesti , ja bih prvi dolazio , imali smo petnaest minuta gledanja , ćutanja , šaputanja petnaest najlepših minuta dana .

Eh…znam, prošli su dani izbledeli spomenare, a kamoli sećanja .Pokoju reč bi čuo ...u šaputanju listova starca hrasta i to sa njegovih najnižih grana , jer oni su nas mogli čuti . Njegova kora, na kojoj nikada nismo hteli urezati srce jer smo živeli sa njim i nismo želeli da ga povredimo , sada je nekako prastara, ispucala , nešto nalik mojim brazdama podno ociju i na nadlanici.

Ha, ha, ha, Ona me sigurno ne bi poznala, ali sve to podseća na vreme i neminovnost svega, koja mi , verovao neko ili ne od pre , hmm.. ima godina ,ide na ruku.

Naime, počeo sam da dane odbrojavam unazad , pa sad mi je zapravo manje godina nego kada sam joj poklonio ono srce od kamena kada sam se vratio iz Dalmacije .

Bože kako se samo obradovala tome prostom i bezvrednom kamenu …kao da sam joj svoje srce iz grudi izvadio i predao u ruke, mada to i nije bilo daleko od istine, ali nisam još imao hrabrosti reći .
Neverovatno je To bilo jako , a istom nežno i krhko prekrasno žensko biće!

Nisam se još usudio to reći, plašeći se da mi neće, jednostavno odleteti sa dlana kao prolećni leptir,onaj šareni kao oni u vrtu njene bake , majke njenog predobrog oca . To je , bez nimalo preterivanja , bio najlepše uredjen vrt u okolini. U proleće bi se , negde baš za praznik prvoga dana maja ljudi skupljali da uživaju diveći se što mirisu koji se osećao sa kraja do početka ne baš male ulice , što "Dugi na zemlji" , kako je to Ona umela na svoj način davati predivna imena običnim stvarima.

Brojeći tako dane , radujem se veoma jer …moj prvi dan je blizu, dolazi , polako i sigurno . Vreme je neumitno . Tada ću se biblijski, ponovo roditi .

Da , ja čvrsto verujem u to. To svakako mora biti tako jer tako su nas učili oni koje su njihovi stariji učili , a evo i mi danas učimo decu , čini mi se više nego što su nas , doduše , pomalo i terali .Na kraju, onih godina dok mi nije palo na pamet da počnem da brojim unazad vreme , često sam se pitao kakva je svrha ovog života kada se samo mučimo, radimo, učimo, radimo, spavamo, jedemo ? Pa , da ! A posebno meni, On to zna -pa svakog dana se se molim , bez Nje tek nije imalo smisla . Dobro , sada je drugačije , Ovaj krug brojim za Nju.

Samo valja prethodno umreti , tako piše. Ono, ne smemo mi na to uticati, takav je red.

Spreman sam , odmah da položim račune za moje izgubljeno vreme , za moje nenapisane pesme , nezarezane olovke, ali nisam za ljubav neostvarenu.

Tu je On uzeo Nju pre mene Odveo gore, odjednom, bez najave, bez ikakvog znaka, tek tako, samo nije došla posle šestog . Bio je petak i od tog petka svakoga sledećeg sve ovo godine hrast i ja smo ćutali, čekali i šarali se brzadama , rasli i starili zajedno . Računao sam , Nulti dan pada baš na poslednji dan radne nedelje , na Prvi maj kad miriše cela ulica od rasadjenog cveća njene pokojne bake i zato zurim , da se ponovo rodim , pa da zatim napunim 18, da je opet sretnem i kažem ono sto nisam stigao toga petka , možda bi ostala da je znala .

S
21./22.marta 2013.te
Pesnici su vise puta umirali i radjali se od obicnih ljudi

Meni je ova dirljiva prica izmamila suzu u uglu oka
Lepo pises Sinistra

Bačena u ovo more života
da borim se kako znam
ponekad me i prekrije
koji plimni val...
Kad mi bol nagriza tijelo
kad spoznah ljudsku zlobu
kad mislim da nema nikoga
da sam sama na svijetu,
pomislim na tebe,
koji si tako daleko.
Teško je dočekati
da bol se smiri
da nastupi tišina
da uplovim u mirnu luku
da me smiri tvoja blizina.
Bačena u ovo more života
borim se kako znam,
Bože vodi me dalje
jer dalje se prepuštam...!!

U TVOJOJ BLIZINI

U tvojoj blizini ne huče olujni vjetrovi.
U tvojoj je blizini mir i svjetlost.
Na vitlo iz bajke naše pameti
namata se ružičasta misao.

U tvojoj je blizini šutnja slična osmijehu
odsjaja očiju nježnih,
a ako katkad govorimo, u našoj blizini
radost nemoćno krilima lepeće.

Blizu tebe pupa tuga kao cvijet,
pa neočekivano uranja u život u taj mah.
U tvojoj je blizini sve slatko i meko:
kao milovanje, lahor i tvoj dah ...

Svake noći iz daljine neki glas me zove...
Dali me to neko treba ili sanja svoje snove...
Možda si ti dragi moj...
A ja lijepi san tvoj...
Trebaš li me da ti pružim tople ruke...
Da zagrijem tvoj hladni dlan...
Trebaš li me da s tobom dočekam novi dan...
Ako me trebaš ti mi kaži...
Predaću ti tijelo svoje...
Šaputati nježne riječi...
Pružiću ti usne svoje...
Milovati sve do strasti...
Samo kaži, u tvoj zagrljaj ću pasti...
Otvoriću ti vrata svoga srca...
Udji i zauvijek ostani...
Nikad me voljeti ne prestani..

Trudim se da ne zapazim
ni jednu boru njegovog lica.
Od umora koji je duboko
zazidan u njegov hram,
samo su ostali temelji,
ni traga od zvonika.
Tuzne su mu oci.
Radost i sjaj su davno izbrisali
samari sudbine.
Skrivam pogled od njega
da ne vidi kako zalim
za onim mladim covekom
kojeg sam u kapiji
nase avlije cekala.
U ciji sam zagrljaj
duz cele ulice kao devojcica trcala,
a on,umornih ruku do neba me vinuo.
Bila sam slatki teret,
koji se sa mnogo ljubavi nosi
Njemu nisam nikada bila breme.
Te jake ruke,danas su potrosene,grube,
i na mestima na kojima su bili zuljevi
sada su rane.
Posmatram mu lice,istrazujem ga
Gledam tu mapu puteve,jedne drzave,
necijeg zivota.
Pamtim svaku stazu,svaki puteljak,
postavljeni znak.
Svaka bora je dobro utaban drum
Po jedna mudrost,misao,briga
ljubav,zelja,dobrota,bes,tajna,dobro jutro,
dobar dan i jedva docekana laku noc.
Volim ga isto kao kad sam bila mala,
sa istim nevinim,neiskvarenim decijim srcem,
taj deo sam sacuvala za njega.
Da nisam!Izdala bih coveka bez koga danas ja ne bih postojala,
ne bih imala znanje o nekim sasvim obicnim stvarima,
koje ipat zivot znace.
Ne bih bila osoba bez pera
Ja samo nastavljam tamom gde je on stao.
Ovde zaustavljam samu sebe,
ova prica nema kraja
i nece biti napisana jos dugo.
To je moja zelja,
dobrog Boga cu zamoliti da se za njega ispuni.
Hvala ti za sve.

M.Tubic

ulaziš u sobu na prstima...
miluješ mi tijelo pogledima...
korak po korak...
prilaziš mi...
svakim korakom budiš čežnju...
sve veću...
za toplim dodirima...

korak po korak...
ušetao si u svaki moj dan...
rastjerao sivilo i oblake...
zbog tebe je svaki suncem obasjan

Nije to bio zeleni sto
i da jeste, zar je važno
sada među hiljadama
razmotanih sati,
onog čega više nema.

Uzaludno ti je da svratiš
u svoju staru, dečiju sobu,
tu sada leži, srećni
prazni svet, koji ne možeš da
obrišeš kao ni ostalu
blaženu prašinu.

Ako me pozoveš,
doći ću da popijemo malo
crne kafe sa mirisom vetra
što je preuzeo poslove
u gluvoj,
zapuštenoj kuhinji.

Prisustvo dana je iscrpljujuće
dugo, dok prelistavamo
po rečima koje bi se mogle
reći, ali tako ih je malo
bolje da se i ne izgovore.

Od bespomoćne dece
stasali smo u ogorčene ljude.
ovakvi ne možemo
niti šta početi ni završti,
to je za neke druge.

Zaključavaš vrata,
rastajemo se na pragu,
nismo se sreli,
hladno je i sa juga…

Gorica Margo Maldini

Ekspres za sever



Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i cudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

Kada jednom ostavljen budeš,
kad ti srce stegne hladna zima,
podji tamo gde su svele ruže ,
potraži me među nesrećnima.
Zavoleh te beskrajno i silno ,
sada lutam i patim zbog toga
tvoj lik mi je stalno u mislima,
lijepi dečko srca kamenoga.
Moje ruke ostale su prazne ,
kao čaše ispijenog vina
ako živiš ostavljen i sam ,
potraži me među nesrećnima.
Srećo moja ljubavi i tugo ,
jedini dečko života mog
vrati se srcu koje te voli,
jer mira nema bez poljubca tvog.

I odjednom sam shvatio:
postoje reči bez usana.
I verovanje bez daha.
To je nekakav izazov onoga što je ispred nas,
kao da te začikuju da nešto nećeš uspeti,
a ti probaš i uspeš.

Zamisli da si sova i dužnost ti je da žmuriš
i da se bojiš svetlosti.
A ti se čvrsto zarekneš i hipnotišeš sunce.

Objašnjavanjem stvari,
oduzimamo im nešto od one lepe čarolije,
od onog zlatastog omota,
ispod kojeg se kriju tolika čudesna
značenja svega što izgleda isto.

Reči su iskraćale. I iznošene. I krpljene.
Mereno od pre vremena i mnogo posle vremena,
ostaje samo smisao kao čudo svih čuđenja.

M.A.

Tebi ne mogu da napišem pesmu. Ne umem.
Ne nalazim te rime, ne nalazim te reči...

Uz misli upućene tebi tonem u neke modre dubine
koje kriju uzdasima prošarane tajne obojene živim
bojama poput onih nemuštih šarenih stvorenja što se
lenjo vuku peščanim okeanskim dnom uživajući u
sopstvenoj lepoti... Neke tople struje raznose uzdrhtale
zajedničke šapate i slivaju se u šuštavim vodopadima
kroz doline titravih algi i šume iskićene snenim
koralima... A do ustalasane površine u nestašnim
skokovima dopiru naša Suncem pozlaćena smejuljenja...

Lutam modrim dubinama naših sećanja ponesena
moćnom zlatastom plimom osećanja i bliskosti... I znam,
moja plima je i tvoja iako sad živimo na dva kraja
okeana.
Ne brinem, uopšte ne brinem što nemirni talasi na
površini rađaju vrtloge ćutanja jer su i ta ćutanja naša,
jer i ti talasi zapljuskuju obe obale. Nije to ni važno. Ta
talasava površina ionako je samo varljiv odraz treptavog
noćnog neba okićenog zvezdama koje ti i ja zajedno
iscrtavamo mislima povezujući zvezdu po zvedu u samo
nama razumljiva sazvežđa. I ta sazvežđa, te čežnjive
misli isprepletane u večnost, uranjaju kroz vrtloge naših
ćutanja u istu modrinu koju smo ti i ja stvorile i od koje
smo obe sazdane...

Šta još da ti kažem? Sve što poželim da ti prenesem
već se nalazi u našim dubinama nevešto maskiranim
ustreptalim zvezdanim odsjajem koji se nazire kroz ples
tog nemirnog, talasavog pokrivača.

Izvini ali tebi stvarno ne mogu da napišem pesmu.
Jednostavno... ne umem...

D.Konstatinovic

Već naglas su te brezama recitovala moja predvečerja.
Već ništa u mom životu nije bilo važno tako kao ti.
Već sve oko mene je bilo samo dio opšteg mita o tebi.
Već nijedan drvored kojim si prošla nije se zvao prosto drvored.
Već sve je znalo da ćeš doći.
S nebom pločnici već su se u život kladili da si tu negdje.
Budućnost je imala hiljadu imena i tek posljednje bilo je usamljenost.
Budućnost je već oponašala tvoje pokrete i tvoj hod.


Izet Sarajlić

“Gle,kako je mesec lep”

rekla si zadovoljno,kao da je tvoj mesec
na tvome nebu,okruzenom zvezdama tvoga oka…
I pricamo…kao deca,otkrivamo tajne i skrivene misli
i precutimo uvek nesto
sto nam na misli dolazi samo kada se rastanemo…
I opet,tisina kada izlazis i odlazis.
I tada shvatim
pomislim na ono sto uvek mislima izmice:

nase sutra niko nam nije obecao
ni juce ne postoji ni na jednoj karti.
sve sto danas nekud ode
nikad nece da se vrati…

I onda,ostane samo trenutak
jedan jedini,neponovljiv
i nikada odgovor ni na jedno pitanje
istinu jedino moze reci tiho cutanje…

D.Maksimovic

BREZE NA ULICI


Kraj bijelih breza svakog dana
Ja prođem srca razdragana.
(Oduvijek ima tajnih veza
Između pjesnika i breza.)

Od čega dršćete, vi breze?
Od slatkih slutnja ili jeze?
Zašto vam krošnja podrhtava
I onda kada vjetar spava?
Na ulicu, međ svijet što viče,
Ko da ste izašle iz priče.
Nježne, treperave i čiste
Baš kao prva ljubav vi ste!

Dobriša Cesarić

Ako...

Ako možeš ostati miran, kad na tvom putu svi izgube glavu i prstom pokazuju na tebe.
Ako sačuvaš povjerenje, kad svi drugi sumnjaju, ali ako im zamjeriš što nemaju povjerenja.
Ako ti čekanje ne pričinjava mnogo muke.
Ako ne lažeš, kada čuješ laži.
Ako ne mrziš, kada tebe mrze.
Ako se ne praviš suviše dobar.
Niti govoriš suviše mudro.
Ako snivaš, ali ti snovi nisu sve.
Ako misliš, ali ti misli uvijek ostanu čiste.
Ako znaš primiti pobjedu i poraz; primiti jednako i jedno i drugo.
Ako možeš podnijeti, da tvoju istinu varalice iskrivljuju da bi lakše prevarili budale.
Ako vidiš kako u komadiće razbijaju tvoj cilj i ako se sagneš da pokupiš ostatke.
Ako možeš skupiti, sva tvoja dobra i staviti ih na kocku sve odjednom.
Ako si spreman da ponovno kreneš kao na početku, ne prošaputavši ni riječi, izgubivši sve uz osmijeh.
Ako prisiliš svoje srce, svoje živce i svoje mišiće, da služe tvojim ciljevima i kad su malaksali, i ako ustraješ kad sve zastane izuzev volje koja zapovijeda “Drži se dobro!“.
Ako se usred gomile ne ponosiš i ne smatraš herojem ako se družiš sa kraljevima.
Ako te ni prijatelj, ni neprijatelj, ne mogu pokvariti.
Ako ti svaki čovjek nešto znači, ali ni jedan suviše.
I svakog trenutka ideš pravim putem
Tvoja će biti zemlja i sve njeno blago jer bit ćeš
Č O V J E K
Sine moj!


Rudyard Kipling

UZNESENOST

Iznad svih jezera i iznad dolina,
i iznad najvišeg planinskog vrhunca,
i dalje od zvijezda i dalje od sunca,
i iznad granica svemirskih dubina

Kreće se misao sa toliko strasti,
kao dobar plivač među valovima,
i ostavlja brazdu među prostorima
sa neizrecivom i mužijačkom slasti.

Odleti što dalje od gnjilih močvara,
pročisti se gore u bistrome zraku
i pij kao nektar u ovome mraku
vatru koja vrata nebeska otvara!

Iz briga i jada od kojih se gine,
od kojih se duša mutno zamaglila,
sretan je tko može u zamahu krila
uznijeti se prema poljima vedrine!

I nalik na ševu samo zato mari
da svakoga jutra čistog zraka kuša,
- tko nad svime lebdi i bez muke sluša
razgovore cvijeća i svih nijemih stvari!


Charles Baudelaire

Daleka od tebe

Kada u bijelini jutra razlepršaju se sunca
i pozlate livade optočene rosom života
onako snenu,
prekrij me toplinom svojih boja,
jer iako daleka, samo sam tvoja.
Kad utihnu pjesme mitskih sirena
sa pijeskovitih magličastih obala
na kojima valovi se pjene
od zanosa zapadnog vjetra,
nacrtaj mi oči u tužnoj boji zalaska,
jer tada sam još dalja,
al' opet samo tvoja.
Kad uzavre ovaj nemir, valja mi poći.
Nevidljiva, tihim koracima ko sjena,
krišom tvojim labirintima
okupanim kišom obojanog prosinca.
Na drugi kraj priče,
tijela gladnog tvojih dodira.
Tad naslikaj me
poput mora koje mira nema
al' koje ima ruke bez granica,
jer od tebe sam,
kao Ono daleko daleka.

Ina Valent W.

*SJAJ U TRAVI*

Sada, kada ništa na svijetu na može vratiti dane prohujalog ljeta,
naš sjaj u travi i blještavost svijeta, ne treba tugovati
već tražiti snage u onom što je ostalo i s tim živjeti.

Zaboravimo, ne radi nas, ne radi zaborava,
zaboravimo da smo se voljeli, da smo se svađali i
da smo bili krivi.

Požurimo s danima i danima što će doći
požurimo sa shvaćanjima, sa svim što me odvaja od tebe.

Jednom ćeš se vratiti i ubrati cvjetove
koje smo zajedno mirisali i gazili ...
Ali tvoje ruke bit će prekratke, a noge premorene da se vratiš ... bit će kasno.

Možda ćemo se naći jedanput na malom vrhu života i neizrećene tajne,
htjet ćemo jedno drugom reći, al' proći ćemo jedno kraj drugog kao stranci.
Jedan skrenuti pogled bit će sve što ćemo jedan drugome moći dati.

Zaboravit ću oči
i neću promatrati zvijezde koje me na tebe neobično podsjećaju.

Ne boj se, jednom ćeš se zaljubiti,
al' ljubit ćeš zato što će te nešto na toj ženi
podsjećati na mene.

Ne otkrivaj svoje srce ljudima jer u njima vlada kob i egoizam!
Život je borba - nastoj pobijediti,
ali ako izgubiš - ne smiješ tugovati.
Cilj života je ljubav - a ona traži žrtve.

Bio si moje veliko proljeće,
uspomena koja će dugo živjeti u budućnosti,
koje ću se sjećati.
Osjećat ću tugu jer sam tebe voljela,
bit će to ironija tuge ...

Nestat će sjaja u travi,
nestat će veličanstvenost svijeta.
Ostat će samo blijeda slika onoga što je prošlo.


William Wordsworth

*Zavjet*

Ako mi srce na prestigne ptice
ako mi oči budu siromasi
ako mi ruke budu udovice
koje prisustvo ljubavi ne krasi,

i ako noću ne čeznem u snima
i ako danju ne žudim na javi
i ako venem u močvarnim dnima
i u tjesnoći duša mi boravi,

i ako ulje nalijevan u svijeću
uhodi tamno da pomognem djelo
i krivom ako vjerujem umijeću
i laži svoj pozamljujem čelo,

neka mi jutro na prag ne stizava
neka me zemlja iz milosti briše.
I ako živim ko jalova trava
neka me sunce i ne grije više.

Vesna Parun

Ima li smisla čekati san
kada znaš da ti neće doći
može li iko usporiti vrijeme,
kada zna da će brzo proći
ima li smisla gajiti nade
kad nezahvalnost im dobro znaš
i pjevati sreći balade
kad do tebe joj nije stalo
I da li je smisao laž
što obavija sjene života
odsjaj zlatnog omota
sopstvenog očaja zabluda
I ima li smisao smisla?
I da li bi opasno bilo
bez utjeha životnih živjeti
što kriju životno sivilo
Prezrenih ljepota na hiljade
ti ludi svijete nudiš
ali sve su tamo zablude
jer upravo ti sudiš
ko na njih ima pravo
a za većinu ljudi one
ostaju samo san.
Ima li smisao smisla?
N.A