Što kad nam ugine ljubimac

First topic message reminder :

Čitam na net.hr-u kako Michael Rourke tuguje za svojom netom uginulom kujicom koja ga je inače posvuda pratila. Usput je spomenuto da je otrac te kujice Rourkea izvu7kao i spasio od samoubojstva prije dosta godina.

Životinje, osobito kućni ljubimci igraju jako veliku ulogu u našem životu. Zato nam je teško kad nas napuste. Doživjela sam već smrt akvarijskih ribica, papigica i psa. Najgore je, naravno, bilo sa psom, premda je on ostao živjeti s mojim roditeljima kad sam se ja udala, a uginuo je u dubokoj starosti od gotovo 17 godina.

Mislim da treba prihvatiti da imamo pravo biti žalosni što nam je životinjica uginula i dopustiti da vrijeme učini svoje...

Prošla sam to nekoliko puta...stvarno prebolno,kad sam morala dati uspavati mog Berya(psa)nikad takvog više nisam imala,danima sam plakala i od onda imam samo mačke.Jedan mi je uginuo na rukama,pokušali smo ga spasiti tri dana se mučio i na kraju je otišao...najgorje mi je bilo to što ga nisam dala odmah uspavati nego sam ga tako gledala i nadala se da ćemo ga izvući.Sada imam mog Maxija 9 godina starog,još je u super formi ali ne mogu si ni zamisliti da će i on jednog dana otići,jer vjerujte toliko ga volimo i to je jedno tako privrženo stvorenje da ne mijauče govorio bi....

Imala sam i crnog perzijskog mačka... 80-tih... pao je kroz prozor na kuku od prikolice... rebra su mu probila pluća... Odmah smo krenuli k vetu, ali mi je uginuo putem na krilu...
Dvije godine mi je trebalo da smognem snage pričat o njemu a da se ne rasplačem...

onda sam u komi par dana

Previše sam se vezala za tu životinju i onda mi je netko,
zbog svoje gluposti i nemara "oduzme"..
Mislim da bi mi bilo lakše da je uginuo prirodnom smrću..