Odlomci iz knjiga

First topic message reminder :

"..Čudno je to kad nijem čovjek progovori. Dok je šutio, svi su oko njega mislili kako nije samo nijem, nego je i mutav. A kako starijim ljudima ne priliči mutavost, mutavi su mladi i djeca, debili i degenerici uvijek su mladi, tako se za starijega koji ne progovara misli da je lud. Onaj za kojega drugi misle da je lud, i sam se počinje ponašati kao ludak, ili ono što čini zbilja jest ludo. Nema onoga za kojega okolina misli da je ludak, a da makar malo to i ne posatne, ili da i sam o sebi ne počni misliti na isti način..."

Miljenko Jergović – Srda pjeva u sumrak na duhove

.“Unutra su bila ona ista krupna, teška nevešta slova:

„Dragi sine“!, jer mati je tek od nas dece naučila da piše: da se nebi stidela.

Kad sam raširio pismo, nešto je zveknulo na pod; sagao sam se i uzeo : bila je desetica.
Ona tanka, izlizana, srebrna desetica, kakvih već odavno nema. Kad sam je uzeo u ruku, obuzelo me je blaženo osećanje. Sve je uzdrhtalo, zatalasalo se u meni, podiglo me uvis, kao u plamenu ljubavi.


Video sam onu dragu, uvelu drhtavu ruku koja je među prstima držala poslednju deseticu i najzad je spustila u pismo. Jer desetica je bila poslednja, to sam znao, kao da je na njoj bilo zapisano.


Sakrio sam se sasvim u kut da me niko ne bi video. Iz srca iz grudi, iz čitavog tela provalio mi je plač, tresao me je kao u groznici.

Ali kad sam se stepenicima vraćao u učionicu, bilo je u meni svetlo, svetlo. Mati je iz daljine videla moj bol, i smešeći se osvrnula se na mene, kao što bi se osvrnulo samo drago sunce.

I gle, čudo božje, zaista su se oblaci rasturili i veselo sunce zasjalo je kroz prozor.

Majke više nema, a ni onih starih desetica, i dani su sada prazni i pusti sve do noći.“


Ivan Cankar,Desetica

Što je ego?

Ego je samo suprotnost vašega pravog sebstva. Ego niste vi. Ego je varka koju je
stvorilo društvo, kako biste se nastavili igrati s igračkom, a da nikad ne pitate za pravustvar. Zato vam uporno govorim: ako ne odbacite ego, nikad nećete upoznati sebe.

Kad ste se rodili, imali ste svoje autentično sebstvo. Tada su vam počeli stvarati lažnosebstvo: vi ste kršćanin, katolik, vi ste odabrana rasa od Boga, pretpostavlja se da ćete vladati svijetom i tako dalje. Stvorili su lažnu sliku o vama. Dali su vam ime, a okoimena stvorili su ambicije i usmjerenosti.
Malo po malo, jer za to je potrebna jedna trećina vašeg života, oni rade na vašem egu
preko škole, crkve, koledža, sveučilišta. Kad se vratite kući sa sveučilišta, potpuno stezaboravili svoje nevino biće. Sada ste veliki ego sa zlatnom medaljom,
prvorazredni ste sveučilištarac. Spremni ste ući u svijet.
Taj ego ima sve želje, ambicije i potrebe da bude uvijek na vrhu svega. Taj vas ego
iskorištava. On vam nikad ne dopušta da bar na tren ugledate vlastito autentično sebstvo,
a vaš život je ondje, u vašoj autentičnosti. Stoga taj ego proizvodi samo nevolju, patnju,sukobe, razočaranja, ludosti, samoubojstva i ubojstva - sve vrste kriminala.
Tražitelj istine treba početi upravo s te točke: odbacite sve što vam je društvo reklo da
jeste. Vi to sigurno niste, jer nitko ne zna tko ste vi zapravo, osim vas samih. Ne znaju to
ni vaši roditelji ni učitelji, ni svećenici. Osim vas samih, nitko ne može ući u privatnostvašeg bića. Zato vas nitko niti ne poznaje. Sve što su drugi rekli o vama, pogrešno je.
Odbacite to, napustite ego potpuno. Uništavajući ego, otkrit ćete svoje biće. A tootkriće bit će najveće moguće otkriće, jer ono je početak posve novog hodočašća premakrajnjem blaženstvu, prema vječnom životu.

Možete odabrati: ili razočaranje, patnju i nevolju - tada zadržite ego, hranite ga. Iliželite mir, tišinu, blaženstvo - ali tada morate vratiti svoju prostodušnost.

Iz knjige Okovi slobode, Poglavlje 33

Ne možete zamisliti kakva tuga i srdžba obuzimaju dušu kada veliku ideju, koju odavno poštujete kao svetinju, dohvate nevešti ljudi i izvuku je na ulicu pred glupake kakvi su i sami, i najedanput je nadjete na tržnici stareži, u prljavštini, naopako nameštenu, bez proporcija, bez harmonije – kao igračku kod nerazumnog deteta, i ne možete je više prepoznati… Ne!

Dostojevski- Zli dusi

" A ako nesto kazete sa dovoljno zara, i ako bogovi nemaju pametnija posla, vaseljena ponekad ume da se sklupca oko vasih reci. Reci su odvajkada imale snagu da promene svet. Pazite sta zelite. Nikada ne znate ko vas moze cuti. Ili sta, kad smo vec kod toga. Jer nesto mozda lunja kroz univerzume i nekoliko reci koje pogresna osoba izgovori u pravom trenutku moze zazvucati veoma primamljivo..."

Teri Pracet, Dusevna muzika

...Čovjekova je zabluda u lažnom uvjerenju: ''Ako savlada prepreke, ubuduće ga očekuje sreća.'' To je samo iluzija. U budućnosti nema nikakve sreće ma koliko se čovjek trudio, uvijek će se nalaziti u položaju onog koji sustiže zalazeće sunce. Na tuđoj liniji života čovjeka ni u bliskoj, ni u dalekoj budućnosti ne čeka nikakva sreća.
Mnogi ljudi koji postignu cilj s velikim trudom, ne osjećaju ništa osim pustoši. Gdje se sakrila sreća? Uopće je nije ni bilo, već samo obmana koju su klatna stvorila kako bi im čovjek na putu do varljive sreće davao energiju. Još jednom ponavljam: u budućnosti nema nikakve sreće, ona je ili ovdje i sada ili je uopće nema.
Sreća dolazi tijekom kretanja prema svojem cilju kroz svoja vrata. Ako se čovjek nalazi na svojoj liniji života, na svojem putu, odmah je sretan, čak i ako se cilj ostvari tek kasnije. Tada se život pretvara u praznik. Kada se cilj postigne, biće to dvostruko veselje. Međutim, već samo kretanje prema vlastitom cilju pretvara svaki dan u praznik. Kretanje prema tuđem cilju sreću ostavlja u iluzornoj budućnosti. Postizanje tuđeg cilja donosi razočarenje i pustoš, ali nikako sreću...
''Transurfing'', V.Zeland

Iz dnevnika jednog pokvarenjaka

Od mojih prvih đačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam fletrovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog dugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih. Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje; u mom stanu, u svakom uglu ima ukosnica i podvezica. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja. Tako mora da bude i zato ispijam i ovaj bljutavi pehar i zatirem čežnju koju sam tako dugo nosio u sebi.
Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žeđ, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usuđivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!
To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čuđenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao što to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta zeđ pomažu mi da prođem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.
Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smeđokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video; njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom.

H.Hese

Kad čovek ne može da zaspi, on se, pre svega, trudi da ne misli ni na šta i zato broji ili se moli bogu. Najedanput se seti, gospode bože, juče sam zaboravio da uradim to i to! A posle mu padne na pamet da su ga možda prevarili u radnji kad je plaćao. Onda se seti kako su mu onomad žena i prijatelj tako čudno odgovorili. A kad počne da pucketa neki komad nameštaja, čovek pomisli da je lopov, pa ga obuzme vrućina od straha i stida. A kad je već sav obuzet strahom, počne da razmatra svoje telesno stanje i znojeći se od užasa razmišlja o onom što zna o zapaljenju bubrega ili o raku. I najedanput mu iskrsne u duši sećanje kakvu je neprijatnu budalaštinu uradio pre dvadeset godina pa se prosto znoji od sramote. I suoćava se korak po korak s nekim čudnim sobom, koga ne može ni da otkloni ni da iskupi; sa svojom slabošću, svojim grubostima i gadostima, slabostima i prestupima, glupostima, brukama i dvano preživelim patnjama. Vraća se sve mučno i bolno i ponižavajuće što je bilo kad doživeo; ničeg nije pošteđen onaj ko ne može da spava. Sav tvoj svet se iskrivljuje i dobija mučne pespektive; stvari na koje si već zaboravio keze se na tebe kao da ti govore…

Karel Čapek, “Čovek koji nije mogao da spava”

LJILJANA HABJANOVIĆ-DJUROVIĆ - ŽENSKI RODOSLOV

Da li ljubav uopste postoji? Ili je ono sto se ljubavlju zove tek san o njoj? Kratkotrajna iluzija? Da li je ljubav silovito, zudno stapanje dva tela i propadanje kroz bezdan bezumnog uzitka, ili vreme izmedju: pomamna, grcevita nada da ce se sve ponoviti. Neprestano drhtavo iscekivanje. Da li je ljubav odbaciti svoj san i zavoleti sve sto je njegovo: mracne coskove navika i ruznu pustos duse? Odbaciti svoju sliku o njemu i voleti ga onakvog kakav je? Da li voleti znaci naci opravdanje za sve? Nicega se ne stideti, cak ni pred sobom? Sve je to ljubav...

PISMO GLAVA - Slobodan Selenić

Sta je lakše nego zlo u sebi pokrenuti?

Bolje je biti prirodan u svom načinu, makar on bio i inferioran, nego lažan i izveštačen u maniru koji je možda civilizovaniji ili moderniji, ali nekima jednostavno ne priliči.

U jednoj zemlji kakva je naša su sve mogućnosti da bude znatno gore, kod nas uvek širom otvorene.

Nikada nije sve učinjeno i nikada nije sve izgubljeno.

DJORDJE BALASEVIĆ - JEDAN OD ONIH ŽIVOTA

Te noći sam joj oćutao najlepše reči koje znam...
Jednom je rekla da bi sve dala da čuje to što oćutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na ničijoj zemlji izmedju devet salaša, u fantazmagoričnoj oazi koja se u Sahari žita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije pošlo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
I tako, obično u nekoj vedroj noći, roj Neizgovorenih Reči nepovratno odbegne iz košnice misli i u potrazi za novim mestom sumanuto pokušava da otkrije prečicu do najbližih zvezda, ali zna se, još niko sem prevejane skitnice Pogleda nije uspeo da dospe do Tamo...
I onda, pred zoru, kad posustalo krenu da se stropoštavaju, Vetar probere najlepše, podmetne pod njih svoje paperjaste uvojke, kao jastučiće, i nežno povuče finu četku te velike krošnje kroz svoje kose...
I Neizgovorene Reči ostaju da trepere u lišću starog drveta zauvek, rekoh joj, kao miris tvoje kose na mom češljiću od jantara...
"Zauvek?", pitala je uplašeno...
O, ne, ispravih se, izvini, zaboravio sam da "zauvek" ne postoji...
Jednog dana, dakako, strovaliće se i to stablo, oprljiće ga Oluja šenlučeći gromovima nad ravnicom, složiće se kao kula od karata pod teretom Neizgovorenih Reči, ili polegnuti tiho i neprimetno, kao kazaljke na tri i petnaest, ko će ga znati?
Ali naići će čerga tog leta, i to ne Mečkari ili Džambasi, ni Gatari ni Korpari, nego Veseli Svirači Tužnih Očiju, praćeni crnim kosovima iz visokih Prekodonskih stepa, i još izdaleka, uspravivši se u sedlu, primetiće u gustoj travi naročitu račvastu granu boje majskog sumraka, od koje bi se mogla izdeljati odlična viola?
I, više nego dovoljno godina kasnije, mozda nečija, možda proseda, možda bez ikoga, ti ćeš ugledati belog leptira na jorgovanu, i širom otvoriti prozore mameći ga da ti sobu opraši polenom i prolećem. A ulicom će prolaziti mali Cigan sa violom, videćeš samo drozdovo pero na šeširu kako promiče za šimširom, i začućeš Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slušaš, a godinama je znaš...
I zaplakaćeš, istog časa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...

Momo Kapor -Zoe

Postoji jedan jutarnji čas posle svake neprospavane noći kada se dodirne samo dno greha. To je onaj trenutak kada se na usnama osećaju posledice duhovitih dosetki, a u grlu skrama gorčine od ludorija i ispovesti, da ne govorimo o griži savesti dok se gleda pošteni narod kako upravo odlazi na posao.

EMILI BRONTE - ORKANSKI VISOVI

- Moje velike nesreće na ovom svetu bile su Hitklifove nesreće, a svaku sam osećala od početka, on je moja velika misao u životu. Kad bi sve ostalo nestalo, a on ostao, ja bih još uvek postojala; a kad bi on bio uništen a svi drugi ostali, svet bi mi postao sasvim tu?, činilo bi mi se da nisam deo njega. Moja ljubav prema Lintonu je kao lišće u šumi-vreme će je izmeniti, svesna sam toga kao što zima menja drveće. Moja ljubav prema Hitklifu liči na večite stene ispod površine; izvor malo vidljive radosti ali neophodne. Neli, ja sam Hitklif! Uvek, uvek mislim na njega, ne kao na neko zadovoljstvo, jer ni ja nisam uvek zadovoljstvo sama sebi, već kao na svoje sopstveno biće.

- Ne mogu da živim bez svoje duše!

- Celi svet je stravičan zbir podsećanja da je postojala i da sam je izgubio!

- ...htela sam samo da kažem kako mi se nije činilo da je raj za mene, i kako mi se srce cepalo od plača u želji da se vratim na zemlju, a an?eli su se toliko ljutili pa su me bacili nasred pustare, na vrh Orkanskih visova, gde sam se probudila jecajući od radosti. To je dovoljno da objasni moju tajnu. Kao što raj nije za mene, tako isto nije za mene udaja za Edgara Lintona, i da onaj nevaljalac tamo nije tako srozao Hitklifa, ne bi mi ni na pamet palo da se udajem za Lintona. Sad bi za mene bilo poniženje da se udam za Hitklifa, te on neće nikada saznati koliko ga volim, i to ne zato što je lep, Neli, već zato što je više JA nego što sam i sama. Bilo od čega da su naše duše sazdane, njegova i moja su iste; a Lintonova se razlikuje od moje kao mesečev zrak od munje, i mraz od vatre.

"Od mojih prvih djačkih ljubavi, ostao sam stidljivo, beznadežno i nesrećno zaljubljen u žene: svaka žena koju sam voleo izgledala mi je suviše dobra za mene, gotovo nedostižna. Kao mlad nisam flertovao, nisam nikada imao male ljubavne avanture, i za sve vreme svog drugog braka, u kome sam bio duboko nezadovoljan, voleo sam žene, čeznuo za njima i izbegavao ih.

Sada, kad počinjem da starim, žene su svuda oko mene iako ih nisam tražio. Čak je i moja večita stidljivost nestala. Ruke nalaze moju ruku, usne se priljubljuju uz moje. U mom uskovitlanom i pomalo napornom ljubavnom životu, u mirisu njihove kose, kože, pudera i parfema ja osećam da neko u meni zna čemu sve to vodi. Zna da će mi i ovo biti oduzeto, da ovaj pehar mora da se isprazni i da se ponovo do vrha napuni, do mučnine; da ova najskrivenija žudnja mora da se utoli i da umre, da ću iz ovog davno priželjkivanog raja uskoro morati da odem, svestan da je i on bio samo obična krčma iz koje ću pobeći trom i bez sećanja.

Tako je oduvek bilo sa svim onim za čim sam žudeo: tek kada bih osetio da se moja želja umara i lagano gasi, nedostupni i željeni plod bi mi iznenada padao u krilo, ali i on je bio samo jedna jabuka kao i sve ostale: čovek je poželi i pojede i njena draž i čarolija nestanu. To je moja sudbina. Nekada sam čeznuo za slobodom i taj pehar sam već ispio, želeo sam da budem sam, kao što sam želeo slavu i blagostanje, ali samo da bih se zasitio i da bi me probudila nova žedj, drugačija, uvek drugačija. Kad se samo setim kako sam kao mlad poštovao brak i decu, toliko da sam se jedva usudjivao da ih poželim za sebe; imao sam i ženu i decu, moju dragu decu koju sam nežno voleo – a šta mi je od svega ostalo! I slava je iznenada došla i brzo me zasitila, bila je tako glupa i dosadna! Jedno vreme sam želeo da imam samo jednostavan i bezbrižan život bez profesionalnih obaveza, bez slave, jednu kućicu u selu samo za sebe – i to sam dobio; imao sam novac, napravio sam ljupku malu kuću i zasadio lep vrt – jednog dana ponovo je sve postalo beznačajno i pretvorilo se u prah! Kao što sam u mladosti žarko priželjkivao velika putovanja – Rim, Sicilija, Španija, Japan – i to je došlo, i to je postalo moje, mogao sam da putujem i putovao sam vozom i brodom u mnoge daleke zemlje, obišao sam svet i vratio se, i taj plod sam okusio i više nije imao onu draž!

To isto mi se sada dešava sa ženama. Nekada daleke, dugo željene i nedostupne, sada su moje. Bog zna šta ih je privuklo! Milujem njihovu kosu, uzdrhtale nežne grudi, i s čudjenjem držim u ruci rajski plod koji me mamio i koji sam zagrizao. Ukusan je, sladak i zreo, nema šta da mu zamerim – samo što zasiti, brzo zasiti i već slutim da ću ga ubrzo odbaciti. Često sam se pitao šta to moji prijatelji vide u meni, šta žene nalaze u meni, jer im nisam odan – ali u suštini sam znao i znam šta ih privlači i šta je to što mi još uvek daje izvesnu moć nad ljudima. Oni osećaju u meni ono što život čini neobičnim i burnim, naslućuju impulse i osećanja koja su promenljiva ali snažna, osećaju moju čežnju, vatrenu i neukrotivu, koja me uvek vodi ka nečem novom. Taj impuls i ta žedj pomažu mi da prodjem kroz sva kraljevstva realnog sveta, da ih iscrpim i učinim irealnim, i da, izgarajući i nadvisujući ih, pobegnem u bezimeno i nepoznato.

Bilo je kasno kada sam se te prolećne noći popeo na brdo i vratio kući; kiša je tiho pevušila u dudovom lišću, pod mantilom se uz mene pripijala mala smedjokosa žena dok smo se opraštali. Kada je sa mojih grozničavih usana ispila poslednji poljubac pred svojom seoskom kućom, videh kako se na kišovitom nebu pomaljaju plavetnila i zvezde. Jedna od njih je bila moja srećna zvezda, Jupiter. Drugu, tajanstveni Uran, nisam video, njoj ja služim i ona je ta koja moju nemirnu sudbinu iz ovog bednog haosa vodi prema tajni i čaroliji. Ali ona je uvek tu i uvek me privlači i upija svojim ćutljivim, mističnim pogledom."

~ Čarls Bukovski "Zabeleške jednog pokvarenjaka"

"Rodio se na Jonskom moru, na obalama punim sunca, tamnih vrtova, i bledih statua, i kao galeb, okupao se u azuru, svetlosti i mirisu večito zagrejanih mora. Majka ga je često nosila po studenim senkama nekog drveća čije je lišće mirisalo mirisom sna. Nesrećni pesnik!

Detetom je otišao u kraj gde je nebo bledo i smrzlo, na kome gori belo i hladno sunce, i po čijim obalama plaču vetrovi. I jedna misao, kao rana, opominjala ga je večito na njegovu sunčanu obalu, tamne vrtove i mirne statue. Zajedno sa talasima i vetrovima, on je plakao gorko i neutešno na žalovima melanholičnog tuđeg mora.

Ali kad su njegove kose, plave kao uvelo lišce, postale bele; Kada su njegove strasne i lepe oči, koje su nekad imale boju zimskog limunovog granja ili plitkog mora, postale mutne; kada je u svojim venama osetio zimu koja nema svoga proleća, Usud ga je vratio ponovo u Joniju. Sve je tamo bilo kao i pre. Ali on ne beše više onaj isti: i sunčane obale veselog i strasnog Jonskog mora nije mogao da pozna! Bolno, on stište oči i pogleda u se. I, gle, tamo on vide ono nekadašnje sunce, ono čudno i ogromno sunce, što činjaše nekada da sve oko njega živi, da lišće ima miris sna , i da vidi belu i hladnu krv statua gde struji kroz mirni kamen, i čini da on pati dubokom i silnom strašću ljudi.
To je bilo Sunce Mladosti što je minula, sunce što je svetlilo još samo duboko u večernjem sutonu jedne duše i koje je davalo svemu što je obasjavalo čudnu i magijsku lepotu Iluzije.
Jer stvari imaju onakav izgled kakav im dadne naša duša…"

~ Jovan Dučić "Sunce"

"Život, mladi čoveče, to je žena, ispružena žena, nabreklih grudi i velikog, mekog trbuha između ispupčenih kukova, žena vitkih ruku i bujnih bedara, poluzatvorenih očiju, koja nas na divan, podrugljiv način izaziva i traži da joj se najsvesrednije predamo, polažući pravo na puni napon naše muškosti koja pred njom pobedi ili propadne - propadne, mladi čoveče, shvatate li šta to znači? To je poraz osećanja pred životom, to je nesposobnost za koju nema milosti, ni sažaljenja, ni uvaženja."

~ Tomas Man "Čarobni breg"

Suština se očima ne da sagledati
… Zatim dodade: Idi pogledaj ponovo ruže. Shvatićeš da je tvoja jedinstvena na svetu. Vrati se onda da mi kažeš zbogom, a ja ću ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruže.
Vi uopšte ne ličite na moju ružu, vi još ništa ne značite, reče im on.
Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao što je bila moja lisica. Bila je to obična lisica slična stotinama hiljada drugih.
Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu. Ruže su se osećale veoma nelagodno.
Lepe ste, ali ste prazne, reče im on još. Čovek ne može da umre za vas.
Naravno, običan prolaznik poverovao bi da moja ruža liči na vas. Ali ona sama značajnija je od svih vas zajedno zato što sam ja nju zavoleo.
Zato što sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato što sam njoj napravio zaklon. Zato što sam zbog nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova).
Zato što sam nju slušao kako se žali, hvališe ili kako ponekad ćuti.
Zato što je to moja ruža. I on se vrati lisici: Zbogom, reče joj on… Zbogom, odgovori lisica.
Evo moje tajne.
Sasvim je jednostavna: čovek samo srcem dobro vidi. Suština se očima ne da sagledati.
Suština se očima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Vreme koje si uložio oko tvoje ruže čini tu ružu tako dragocenom.
Vreme koje sam uložio oko moje ruže… reče mali princ da bi zapamtio.
Ljudi su zaboravili tu istinu, reče lisica. Ali ti ne treba da je zaboraviš.
Ti si zauvek odgovoran za ono što si pripitomio.
Ti si odgovoran za tvoju ružu… Ja sam odgovoran za svoju ružu, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Antoine de Saint-Exupéry

Rachel Naomi Remen: Priče koje iscjeljuju - Mudrost podijeljena za kuhinjskim stolom


Svaki je čovjek priča za sebe. Dok sam bila dijete, ljudi su sjedili za kuhinjskim stolom i pričali svoje priče. To više ne radimo. A dok sjedimo za stolom i pričamo, to nisu samo trenuci u kojima ubijamo vrijeme. To je način prenošenja mudrosti. To su trenuci koji nam pomažu da živimo život vrijedan pamćenja. Usprkos zastrašujućoj moći tehnologije, mnogi od nas još ne žive dobro. Možda bismo trebali ponovo poslušati svoje priče.

Većinu priča koje nam pričaju danas, napisali su romanopisci i scenaristi, glumili su ih glumice i glumci, to su priče koje imaju početak i kraj, priče koje nisu stvarne. Priče koje možemo jedni drugima pričati nemaju početak ni kraj. One su sjedalo u prvom redu na predstavi stvarnog iskustva. Iako se događaju u različito vrijeme i na različitim mjestima, imaju jednako ozračje. Na neki način, to su priče i o nama samima.

Stvarne priče traju. U renutku kad smo ostali bez vremena za stanku, vremena za kontemplaciju, vremena za razmišljanje i čuđenje, prestali smo pričati priče. Život juri pokraj nas i tek su rijetki ljudi dovoljno snažni da se sami zaustave. Najčešće nas zaustavi nešto nepredviđeno i tek tada imamo vremena sjesti za stol u kuhinji života. Spoznati svoju priču i ispričati ju. Poslušati priče drugih ljudi. Sjetiti se da je stvaran svijet sazdan od takvih priča.

Sve dok se ne zaustavimo ili, češće, dok nas nešto ne zaustavi, nadamo se da ćemo neki životni događaj "staviti" iza sebe te da ćemo nastaviti živjeti. Kad se zaustavimo, shvatimo da će određena životna pitanja biti s nama dok smo živi. Ponavljat ćemo ih iznova i iznova, svaki put s novom pričom, svaki put s velikim razumijevanjem, sve dok ne postanu dio naših blagoslova i mudrosti. To je način na koji nas život uči životu.

Kad nemamo vremena saslušati tuđe priče, tražimo stručnjake da nam kažu kako živjeti. Što manje vremena zajedno provodimo za kuhinjskim stolom, to se više knjiga za samopomoć pojavljuje u knjižarama i na našim policama. Ali čitati takve knjige nije isto kao slušati priče o nečijem proživljenom iskustvu. Budući da smo prestali slušati jedni druge, vjerojatno smo zaboravili slušati, zaboravili smo učiti prepoznavati značenja i osjećati se ispunjeno običnim događajima u životu. Postali smo samotnjaci; čitatelji i promatrači, a ne sudionici.

Dete sa ogledalom

Na to je opet otišao Zaratustra natrag u goru i u samoću svoje pećine, i povukao se od ljudi: iščekujući, kao što čeka sejač koji je bacio svoje seme. Ali mu se duša ispuni nestrpljivošću, i čežnjom za onima koje je voleo: jer je imao još mnogo da im da. A to je ono što je najteže: iz ljubavi stisnuti otvorenu šaku, i deleći darove sačuvati stid. Tako su usamljeniku prolazili meseci i godine; a njegova mudrost rastijaše, i zadavaše mu bolove svojim obiljem. Tada jednog jutra, probudivši se rano još pre zore, premišljaše dugo ležeći u postelji, i najzad progovori u svome srcu: »Što se to poplaših toliko u snu, da sam se probudio? Ne beše li mi pristupilo jedno dete, noseći ogledalo? O Zaratustra – reče mi dete – pogledaj se u ogledalu! A kad sam se pogledao u ogledalu, uzviknuh glasno, i srce mi zadrhta: jer ne videh u njemu sebe nego iskeženo lice đavolovo u grohotnu kikotu. Zaista vam kažem, dobro sam razumeo znamenje i opomenu sna: moja nauka je u opasnosti, kukolj hoće da se nazove pšenicom! Moji su se dušmani osilili, i unakazili su lik moje nauke, tako da se i najmiliji moji moraju stideti darova koje sam im dao. Izgubio sam prijatelje svoje; kucnuo je čas da pođem tražiti svoje izgubljene!« To govoreći skoči Zaratustra, ali ne kao neko koji se prestravio pa traži vazduha, već pre kao prorok i psalmopevac kada se spusti na nj duh sveti. Začuđeno ga gledahu njegov orao i negova zmija: jer na obrazima mu počivaše, kao jutarnja rumen, buduća sreća. Šta bi od mene, zveri moje? - reče Zaratustra. Nisam li se izmenio? Ne dođe li mi blaženstvo kao bura s vetrom? Budalasta je moja sreća, i spremna da govori budalaštine: još je odviše mlada – imajte strpljenja s njom! Ranila me je moja sreća: svi koji pate neka mi previjaju ranu! Opet smem da siđem k svojim prijateljima, i k svojim neprijateljima! Zaratustra sme opet da govori i da deli darove, i da milima čini sve što im se najviše mili! Moja se nestrpljiva ljubav preliva bujicom, nizbrdice, ka izlasku i silasku. Iz ćutljivih brda, i iz bure bolova žubori duša moja hučno u doline. Predugo sam čeznuo i izgledao u daljinu. Predugo sam pripadao samoći: tako se odvikoh od ćutanja. Sav savcat postao sam usta, i šuštanje potoka niz vrletnu stenu: hoću svoj govor da sunovratim u doline. Ma jurila bujica moje ljubavi i kroz neprolaze! Koja bujica još nije našla najzad put u more! Ja nosim doduše u sebi jezero jedno, jezero usamljeničko, samo sebi dovoljno; ali će ga bujica moje ljubavi povući snažno sobom sunovrat, u more! Novom stazom gazim, i nov mi govor dolazi na usta; zasitio sam se, kao svi što stvaraju, starinskih jezika. Duh moj neće više da ide na izgaženim potpeticama. Prelagano hrli unapred za me svaki govor: – u tvoja kola uskočiću, olujo! Pa i tebe još ošinuću pakošću svojom! Kao uzvik ili poklič poleteću preko širokih mora, dok ne nađem blaženo ostrvlje na kojem žive moji prijatelji: A medu njima moji neprijatelji! Kako sad volim svakoga kome mogu progovoriti reč! I neprijatelji moji dopunjuju moje blaženstvo. Kad hoću da uzjašem svog najbešnjeg hata, moje mi koplje najbolje pomogne da se dignem na nj: ono je svagda spreman sluga mojoj nozi: Moje koplje, koje ustremljujem na moje dušmane! Koliko sam zahvalan svojim dušmanima da ga mogu najzad ustremiti! Odviše se nakupilo kiše u mome oblaku: uz grohot munja bacaću sada strava grada u dubinu,Silno će se tad nadimati moje grudi, silno će dunuti svojim olujem preko brda: tako će im odlanuti. Zaista vam kažem, kao što dolazi oluj, dolazi i moja sreća, i moja sloboda! A moji dušmani neka misle da Zloduh besni nad njihovim glavama. Nego, i vi ćete biti prestrašeni, prijatelji moji divljom mudrošću mojom; i možda ćete pobeći zajedno s mojim dušmanima. Ah, kad bih umeo da vas natrag domamim zvucima pastirskih svirala! Ah, kad bi moja lavica mudrost mogla da se nauči da tiho riče! A mnogom smo se čemu već naučili otkako smo zajedno! Moja divlja mudrost zatrudnela je u samotnoj gori; na golom kamenu rodila je svoje mlado, svoje najmlađe. Sad trči kao sumanuta kroz golu pustinju, i traži svuda zelenu travicu – moja stara divlja mudrost!
Na mekoj travici vaših srdaca, prijatelji moji! – na vašoj ljubavi, htela bi da prostre svome čedu!

Tako je govorio Zaratustra.

Platon je smatrao da duša postoji i prije nego što se nastani u nekom tijelu. duša je nekada obitavala u svijetu ideja. ali čim se duša probudi u nekom ljudskom tijelu, ona zaboravi sve savršene ideje. i onda počinje nešto da se događa, da, tada počinje jedan čudesan proces. kako čovjek iskustvom doživljava oblike prirode, u duši se pojavljuje neko nejako sjećanje.
čovjek vidi nekog konja - ali nesavršenog konja (npr. kolačić u obliku konja!). a to je dovoljno da se u duši pojavi nejako sjećanje na savršenog "konja" koga je duša nekada vidjela u svijetu ideja. i time se budi čežnja za povratkom u pravo stanište duše. Platon je tu čežnju nazvao eros - a to znači ljubav. duša, dakle, osjeća "ljubavnu čežnju" za svojim pravim ishodištem. i od tog trena se i tijelo i sve čulima primljeno doživljava kao nešto nesavršeno i nebitno. duša želi da na krilima ljubavi odleti "kući" u svijet ideja. ona želi da se oslobodi "zatvora tijela".
ali moram odmah da podvučem da Platon ovdje opisuje idealan tok života. jer uošte se ne događa da svi ljudi oslobode dušu i puste je da krene na put nazad u svijet ideja. većina ljudi se grčevito drži "odraza" ideja u svijetu čula. oni vide jednog konja - i još jednog konja. ali oni ne vide ono u odnosu na šta su svi konji samo loša kopija.
kada vidiš neku sjenuku, pomisliš da mora postojati nešto što baca tu sjenku. vidiš, na primjer, sjenku neke životinje. pomisliš da je to možda konj. onda se okreneš i ugledaš stvarnog konja - koji je, naravno, beskrajno ljepši i jasnijih obrisa nego nepostojana "sjenka konja". i Platon je smatrao da su sve pojave u prirodi samo sjenke vječnih uzora ili ideja. ali većina je zadovoljna svojim životom među sjenkama. oni ne razmišljaju da mora postojati nešto što baca sjenke. oni vjeruju da su sjenke sve što postoji - i zato ne doživljavaju sjenke kao sjenke. tako zaboravljaju i besmrtnost sopstvene duše.


Sofijin svijet

"Ne treba nas zabrinjavati ni pomisao da smo smiješni, nije li tako? Jer, to je istina, smiješni smo, lakoumni, imamo loše navike, dosađujemo se, ne znamo gledati, ne shvaćamo, ama, svi smo mi takvi, i vi, i ja, i oni! Valjda se ne vrijeđate što vam tako u lice govorim da ste smiješni? A ako je tako, zar niste onda dobra građa? Znate, po mom mišljenju, katkad je čak i dobro biti smiješan, pa i bolje je: ljudi lakše mogu oprostiti jedan drugome, lakše se i pomire; ne može se ipak odjednom sve shvatiti, ne može se početi odmah od savršenstva! Da bismo postigli savršenstvo, treba najprije mnogo toga ne shvaćati! A ako prebrzo shvatimo, možda i nećemo dobro sve shvatiti."

Dostojevski - Idiot

"A znate li da je, osim toga, i opasno da nas dvoje šetamo sami. Mene je već mnogo puta neodoljivo vuklo da vas pretučem, unakazim, udavim. I mislite li da do toga nece doći? Vi ćete me dovesti do bunila. Tek valjda neću od skandala prezati? Ili od vašeg gneva? Šta se mene tiče vas gnev? Ja volim bez nade i znam da ću vas posle toga jos hiljadu puta više voleti. Ako vas ikada budem ubio, moraću, naravno i sebe da ubijem; a ja sebe koliko je god moguće duže neću ubijati, kako bih taj neizdržljivi bol da budem bez vas osećao sto duže. I znate li jos jednu neverovatnu stvar: ja vas svakim danom volim sve više. a to je takoreći nemoguće."

Dostojevski “Kockar”

što se, pak, tiče moje deobe ljudi na obične i neobične, priznajem da je ona unekoliko proizvoljna, ali ja i ne insistiram na tačnim brojčanim podacima.. Ja samo verujem u svoju glavnu misao. A ona se sastoji u tome da se ljudi već po prirodnom zakonu uopšte dele na dve kategorije: na nižu (na obične), to jest, tako reći na materijal koji služi samo za rađanje sebi sličnih, i na ljude u pravom smislu, to jest ljude koji imaju dara ili talenta da u svojoj sredini kazu novu reč.
Tu, razume se, postoji beskonačno mnogo podela, ali lične crte obe kategorije su dovoljno izrazite: prvu kategoriju, to jest materijal, uopšteno govoreći, čine ljudi koji su po svojoj prirodi konzervativni, uljudni, ljudi koji žive u poslušnosti i vole slušati.
Po mom mišljenju, oni su i obavezni biti poslušni, jer to je njihova namena i u tome nema apsolutno ništa što bi ih ponizilo. Čitava druga kategorija gazi zakon, to su rušitelji, ili su, sudeći po njihovim sposobnostima, naklonjeni rušenju. Zločini tih ljudi su, razume se, relativni i vrlo različiti; u većini slučajeva, u veoma raznolikim izjavama, oni traže obaranje postojecćg u ime nečeg boljeg. Ali ako je jednom od tih ljudi potrebno zbog svoje ideje pregaziti i preko mrtvog tela i krvi, po mom mišljenju, on sam sebi to može dopustiti - uostalom, sve u zavisnosti od njegove ideje i njenih razmera - to imajte u vidu...

... Prva kategorija je uvek - gospodar svog vremena, a druga - gospodar budućnosti. Prvi održavaju svet i brojčano ga umnožavaju; drugi pokreću svet i vode ga cilju. I jedni i drugi imaju potpuno ista prava na postojanje.

Dostojevski - Zločin i kazna