Budjenje - Anthony de Mello

First topic message reminder :

Posmatrajte teskobu koja caruje svuda oko nas, posmatrajte usamljenost, strah, izgubljenost, sukobe u srcima ljudi. Zamislite da vam neko pruži priliku da se svega toga oslobodite. Zamislite da vam neko pruži priliku da zaustavite svo to užasno traćenje energije, zdravlja, emocija. Zamislite da vam neko pokaže put kojim se može postići da stvarno volimo jedni druge, da budemo spokojni, potpuno prožeti ljubavlju...
Ljudi ne žive. Većina vas ne živi, samo održava život u svom telu. To nije život. Vi ne živite, sve dok vam ne postane potpuno nevažno da li ćete živeti ili umreti. Na toj tački počinjete da živite. Kada ste spremni da izgubite sopstveni život, tek tada ga živite. Međutim, ako neprestano štitite svoj život, vi ste mrtvi... Da li ste spremni da sve stavite na kocku?
Najvažnija je spremnost da naučimo nešto novo. Mogućnost buđenja je u direktnoj proporciji sa količinom istine koju smo spremni da hrabro prihvatimo. Trenutak u kome se budimo, kad nas obasja svetlost, najlepše je iskustvo na svetu!
Nemojte tražiti od sveta da se promeni, promenite se prvo vi. Tek tada ćete biti u stanju da sagledate svet onakav kakav je, tada ćete promeniti šta god vam se čini da bi trebalo promeniti. Uklonite povez sa očiju. Ukoliko to ne učinite, izgubili ste pravo da promenite bilo šta.
Ako ne budemo varali sebe, nećemo varati ni druge. Tada ćemo ih voleti. U suprotnom, živećemo čitav život u zabludi o drugima, s našim iluzijama, neprekidno u sukobu sa stvarnošću...

MILIVOJŠA IVANKA socijalni radnik

Četiri koraka do mudrosti
Prvo što treba učiniti je da se suočimo sa svojim negativnim osećanjima kojih nismo svesni. Mnogi, mnogi ljudi nose u sebi negativna osećanja, potpuno nesvesni toga. Mnogi su ljudi potišteni, a potpuno nesvesni toga. I samo kada stupi u dodir s radošću, čovek postane svestan koliko je bio potišten. Ne možemo se suočiti sa rakom koji nije ustanovljen. Ne možemo se osloboditi štetnih insekata koji uništavaju biljke ako ne znamo za njihovo prisustvo.
Prvo što treba učiniti je da postanemo svesni svojih negativnih osećanja. Kojih negativnih osećanja? Tuge, na primer. Osećamo tugu, loše smo raspoloženi. Osećamo odbojnost prema sebi, ili se javlja osećanje krivice. Život kao da nema nikakvu svrhu, kao da nema nikakvog smisla. Osećamo se povređeno, nervozno i napeto. Prvi korak je da postanemo svesni takvih osećanja.
Drugi korak (ili druga faza od ukupno četiri) je da shvatimo kako je negativno osećanje unutar nas, a ne u stvarnosti. To je tako očigledna stvar, ali znaju li to ljudi? Ne znaju, verujte mi. Imaju diplome i rektori su fakulteta, ali to ipak nisu shvatili. U školi me nisu naučili da živim. Naučili su me svemu ostalom. Kao što je neko rekao: "Dobio sam odličnu obuku. Ali trebale su čitave godine A* je se otarasim." Sva duhovnost je u tome, znate li? Odučavanje. Odučavanje od svih budalaština kojima su nas učili.
Negativna osećanja su u vama, nema ih u stvarnosti. Zato prestanite s nastojanjem da promenite ljude i stvari oko sebe. Samo rasipamo svoju energiju i vreme, upinjući se da promenimo spoljni svet, da promenimo svog brač¬nog druga, ili šefa, ili prijatelje, neprijatelje i sve ostalo. Ništa ne treba da menjamo.
Negativna osećanja su samo u vama. Ne postoji nijedan čovek na svetu.koji ima moć da vas učini nesrećnim. Ne postoji nijedan događaj koji ima moć da vas uznemiri, ugrozi vas ili vam naškodi. Nijedan događaj, nikakvo sta¬nje, nijedna situacija, nijedan čovek. Niko vam to nikad nije rekao - uvek su vam govorili suprotno. Eto zašto ste sada u nevolji. Eto zašto ste uspavani. Niko vam to još nije rekao, ali očigledno je.
Pretpostavimo da kiša pokvari neki piknik. Ko reaguje na negativan način? Kiša ili vi? I šta izaziva negativno osećanje? Kiša ili vaša reakcija? Kada udarite kolenom o sto, stolu je savršeno dobro. On je samo to što jeste -sto. Bol je u vašem kolenu, ne u stolu.
Mistici neprestano pokušavaju da nam pomognu da shvatimo kako je stvarnost dobra takva kakva je. Stvarnost nije problematična. Uklonite ljudska bića sa ove planete i život će teći dalje, priroda će nastaviti da se razvija u svoj svojoj lepoti i divljini. U čemu bi bio problem? Ne bi bilo problema. Vi ste stvorili problem. Vi ste taj prob¬lem. Vi ste se poistovetili sa samim sobom, svojim lažnim "ja", i to je sav problem. Osećanje je u vama, nema ga u stvarnosti.
Treći korak je da se nikada ne poistovetimo sa tim osećanjem. Ono nema ništa zajedničko sa našim "ja". Ne opisujte svoju suštinu terminima tog osećanja. Nemojte reći: "Potišten sam." Ako kažete: "Osećam potištenost". to je u redu. Ako kažete da osećate tugu, to je u redu. Ali nemojte reći: "Tužan sam", jer tako definišete sebe u svetlu tog osećanja. Tu leži vaša iluzija, u tome je vaša greška. U ovom trenutku postoji potištenost, postoje po-vređena osećanja, ali tako je, nemojte se baviti njima. Proći će. Sve prođe, sve. Vaše depresije i vaša osećanja nemaju ništa zajedničko sa srećom. To su samo oscilacije klatna. Ako tražite uzbuđenja i ushićenja, pripremite se za depresiju i potištenost. Hoćete li svoju drogu? Pripre¬mite se za protivudare. Klatno oscilira od jedne krajnosti do druge.
Sve to nema ničeg zajedničkog sa našim "ja", niti sa našom srećom. To je samo uslovljeno, lažno "ja". Ako to upamtite, ako to ponovite hiljadama puta sebi, ako hi¬ljadama puta pređete ova tri koraka, stićićete. Možda će vam trebati da to ponovite samo triput, ili čak manje. Ne znam - ne postoje pravila. Ali učinite to hiljadu puta i dospećete do najvećeg otkrića u svom životu.
Neka idu bestraga svi rudnici zlata na Aljasci. Šta biste učinili sa tim zlatom? Ako čovek nije srećan, ne može da živi. Pretpostavimo da ste našli zlato. Od kakvog je to značaja? Vi ste probuđeni, vi ste car, carica. Slobodni ste - nije vam više važno da li ste prihvaćeni ili odbačeni, tu sad nema nikakve razlike. Psiholozi nam objašnjavaju značaj pripadanja nekom. Budalaštine! Zašto biste nekom pripadali? To potpuno gubi značaj.
Najteža kazna u jednom afričkom plemenu je pro-terivanje, izgon. Kad bi vas izbacili iz Njujorka ili odakle god živite, sigurno ne biste umrli zbog toga. Kako to da čovek iz tog afričkog plemena umire? Zato što je i on žrtva uobičajene ljudske gluposti. Misli da neće moći da preživi ako ne pripada nečemu. Ali nije neophodno pri¬padati nečemu, nekoj grupi ili nekome. Nije čak neo¬phodno ni zaljubiti se. Ko vam je to\iopšte rekao? Neo¬phodno je biti slobodan. Neophodno je voleti. Sve je u tome - to je vaša istinska priroda. Međutim, istina je drukčija: vi mi govorite kako hoćete da budete željeni. Hoćete da vam aplaudiraju, da privlačite druge, sa svim majmunčićima koji trče za vama. Traćite sopstveni život. Probudite se\ Nije vam potrebno sve to. Možete biti srećni i blaženi i bez svega toga.
Vašem društvu neće biti drago da čuje ovo što go-~verim, jer kada se otvore oči i shvati se o čemu je reč, postajemo zastrašujući. Kako se može kontrolisati takva osoba - neko kome niko nije potreban, ko se ne oseća ugrožen kritikama, ko ne haje za ono što ljudi misle i govore o njemu? Presekao je sve te konce - nije više lutka, marioneta. Zastrašujuće je. "Moramo ga ukloniti. Govori istinu, lišen je straha - to nije ljudski." Ljudski1. Pogledajte. Najzad jedno ljudsko biće! Oslobodilo se sop-stvenog ropstva, sopstvenog zatvora.
Ne postoji situacija na svetu koja bi opravdala nega¬tivna osećanja. Eto šta su pokušali da kažu, šta su urlali naši mistici sve dok nisu promukli. Ali niko to ne sluša. Negativno osećanje je samo nešto unutar vas. U Bha-gavad-Giti, svetoj induskoj knjizi, Krišna kaže Ardžuni: "Neustrašivo se baci u bitku i stavi svoj srce pod stopala Gospodnja." To je čudesna rečenica.
Ništa ne treba da učinite da biste postali srećni. Veliki Majster Ekhart rekao je: "Bog se ne dostiže procesom sabiranja nečega u duši, već kroz proces oduzimanja." Ništa ne morate učiniti da biste bili slobodni. Potrebno je samo da odbacite nešto. Tada ste slobodni.
Tim povodom, pao mi je na pamet jedan irski robijaš koji je prokopao tunel ispod zatvorskog zida i uspeo da pobegne. Izašao je usred dvorišta osnovne škole, gde su se igrala deca. Prirodno, kada je izašao iz turTela, nije mogao da se obuzda, pa je počeo da skače i igra, vičući: Slobodan sam! Najzad, posle tri godine!" Jedna devojčica, nedaleko od njega, ljubomorno ga je pogledala i rekla: "Blago vama! Ja moram još pune dve godine da provedem ovde."
Četvrti korak - kako se mogu promeniti stvari? Kako] ćete promeniti sami sebe? Ovde ima mnogo toga što treba | shvatiti, ili, bolje rečeno, samo jedna stvar koja se može f izraziti na više načina. Zamislite pacijenta koji ode kod J lekara da mu objasni od čega pati. Lekar mu kaže: "U redu, jasni su mi vaši simptomi. Preporučiću vam apo- i tekara u blizini vaše kuće." Pacijent mu odgovori: "Mnogo * vam hvala, doktore. Već mi je mnogo bolje."
Zar to nije apsurdno? Pa ipak, to je ono što svi mi i radimo. Uspavana osoba večito misli da će joj biti bolje \ ako se nešto van nje promeni, ili ako se neko drugi pro-meni. Ljudi pate zato što su uspavani, pa ipak misle: "Kako bi divan bio život kad bi se neko drugi promenio; kako bi divan bio život kad bi se moja žena promenila, kad bi se moj šef promenio, kad bi se moj sused pro¬menio."
Večito želimo da se neko drugi promeni da bismo se bolje osećali. Ali, jeste li ikad postali svesni da čak i kada bi se vaš bračni drug promenio, to na vas ne bi imali nikakvog efekta? Ranjivi ste koliko i pre toga; idioti ste koliko i pre toga; uspavani ste koliko i pre toga. Vama je potrebno da se promenite. Vama je potreban lek. Vi i dalje insistirate: "Dobro se osećam, jer je u svetu oko mene dobro." Nije tako! U svetu je dobro, jer seja osećam dobro. To je ono što govore svi mistici sveta.

O problemu zla
Kada se probudimo, kada shvatimo, kada spoznamo, svet postaje bolji. Međutim, problem zla nas uvek uznemi-rava. Ima jedna priča o dečaku i krokodilu, koja to ilus-truje. Dečak seta pored reka i nailazi na ženku krokodila, ulovljenu u mreži. Krokodil mu se obrati: "Molim te, smi-luj mi se, oslobodi me. Znam da sam ružna, ali nisam . kriva. Takva sam rođena. Ali u meni kuca majčinsko srce. Došla sam ovde da nađem hranu za moju dečicu i tako sam upala u ovu mrežu." Dečak joj odgovori: "Ako te oslobodim, ti ćeš me dograbiti i ubiti."
"Zar bih mogla da učinim tako nešto svome spa¬siocu?" kaže mu ona. Dečak je zatim oslobodi i ona ga dočepa raljama.
"Eto zahvalnosti za moje dobro delo!" jaukne dečak. "Nemoj to shvatati suviše lično, mali moj", kaže mu kro-kodilka, "ali takav je svet, to je zakon života. Pitaj koga god hoćeš."
Dečak pogleda oko sebe, ugleda vrapca i upita ga da li je krokodil u pravu, a vrabac mu ispriča da je, na njegove oči, zmija pojela njegovu decu, a on ništa nije mogao da učini, te da je krokodil potpuno u pravu. Dečak onda ugleda magarca koji je tuda prolazio i postavi mu isto pitanje, a magarac mu ispriča da je čitav život teglio za gospodara, sve dok nije ostareo i onemoćao, pa su ga sad ostavili u džungli da ga proždere neka zver, te da je kro¬kodil potpuno u pravu.
Na kraju, dečak ugleda zeca i upita ga isto, a zec se obrati krokodilu: "Pričekaj malo pre nego što pojedeš de-čaka, o tom pitanju treba malo da prodiskutujemo. Reci mi svoje argumente."
Krokodil otvori usta da mu odgovori i dečak tada utekne. Pošto je rep krokodila i dalje bio upetljan u mreži, dečak dovede lovce da ga ubiju. S njima dođe i dečakov pas koji opazi zeca, pojuri ga i ubije. Dečak prekasno stigne i, videvši svog spasioca kako umire, izgovori: "Kro¬kodil je bio u pravu - takav je svet, to je zakon života."
Ne postoji objašnjenje koje bi opravdalo sve patnje, zla, mučenja, uništenja i glad u svetu. To nikada neće °ioći da se objasni. Može se hrabro pokušati da se nađe neko objašnjenje, više ili manje reliogioznim formulama, ali nikada neće moći da se objasni do kraja. To je zato što je život tajna - racionalni um nije u stanju da ga shvati. Zato je potrebno da se probudite, i najednom ćete shvatiti da stvarnost nije problematična - vi ste proble¬matični

Kako menjati sebe?
Ostaje još jedno važno pitanje: šta treba činiti da promenimo sebe? Imam iznenađenje za vas, zaista odličnu vest! Nije potrebno da učinite bilo šta. Što više činite, gore će biti. Potrebno je samo da shvatite.
Pomislite na nekog sa kim živite ili radite, a ko vam se ne sviđa, ko u vama budi negativna osećanja. Poku¬šajmo da shvatimo šta se događa. Prvo što treba shvatiti je negativno osećanje u vama. Vi ste odgovorni za to negativno osećanje, a ne ta osoba. Neko drugi na vašem mestu ostao bi savršeno spokojan i dobre volje u prisu¬stvu te osobe - ne bi bio dodirnut ni na koji način. Vi ste, međutim, pogođeni.
Sada pokušajte da shvatite i ovo: vi nešto očekujete od te osobe. Kažite joj onda: "Nemam nikakvo pravo da očekujem nešto od tebe." Kada to budete rekli, odbacićete svoja očekivanja. "Nemam pravo da očekujem nešto od tebe. Svakako, zaštitiću se od posledica tvojih akcija, ili tvog raspoloženja, ali ti možeš da radiš šta god hoćeš i da budeš šta god si izabrao da budeš. Nemam pravo da očekujem bilo šta od tebe." Posmatrajte šta vam se dešava, kada učinite to što sam vam rekao. Ako niste voljni da to kažete, onda stvarno treba još mnogo toga da otkrijete
0 svom egu. Pustite da diktator koji je u vama, tiranin
u vama, ispliva na površinu. Mislili ste da ste duša od
čoveka, ali i ja i vi samo smo tirani, jedna mala varijanta
maksime: "Ja sam magarac, ti si magarac." Ja sam diktator,
ti si diktator. Ja hoću da upravljam tvojim životom umesto
tebe; hoću tačno da ti kažem kakav treba da budeš i kako
treba da se ponašaš, i biće bolje da se ponašaš kako sam
ja odlučio, jer ću inače kazniti sebe, učinivši da iz mene
izbiju negativna osećanja. Prisetite se onog što sam vam
rekao: svi smo ludi.
Jedna žena mi je pričala da je njen sin dobio nagradu u srednjoj školi; nagrada mu je data za uspehe u sportu
1 učenju. Žena je bila radosna zbog njega, ali malo joj je
nedostajalo da mu kaže: "Nemoj previše da se raduješ toj
nagradi, jer nije rečeno da ćeš uvek biti tako uspešan."
Bila je zbunjena, nije znala kako da spreči buduća ra¬
zočaranja svoga sina, a da mu pri tom ne pokvari slavlje.
Hvala bogu, dećak će shvatiti, a u međuvremenu će i
majka postati mudrija. Nije važno ono što će mu ona
reći ili neće reći. Sve zavisi od toga kakva će ona postati
- da li će biti u stanju da shvati, i da zna šta da kaže i kada da kaže. Ta nagrada je rezultat takmičenja koje može biti okrutno, ako je bazirano na mržnji u odnosima sa ostalima. Ljudi postaju zadovoljni na bazi tuđeg nezado¬voljstva, pobeđuje se porazivši nekoga.
Jedan američki lekar opisao je efekte takmičenja na svoj život. Pohađao je jednu medicinsku školu u Švajcar-skoj, u kojoj je bilo i dosta američkih studenata. Lekar je ustanovio da su mnogi od tih studenata pretrpeli istin¬ski šok kada su shvatili da ne postoje ocene, da ne postoje nagrade, nikakve liste najboljih, niti prvih i drugih u klasi. Hi se prolazilo, ili se padalo na ispitu. "Neki od nas nisu to uspeli da prihvate", govori on. "Postali smo gotovo paranoični, ubeđeni da se nešto krije iza svega toga." Zato su neki od studenata promenili školu. Oni koji su izdržali, iznenada su otkrili nešto čudno, što nikada nisu primetili na američkim univerzitetima. Neki studenti, i to oni naj¬bolji, pomagali su drugima da polože ispite, dajući im svtega rešenja.
Njegov sin, međutim, pohađa medicinsku školu i go¬vori mu kako u laboratoriji učenici često poremete mik¬roskopi tako da sledećem studentu treba bar tri četiri minuti da bi ga podesio. Takmičenje. Moraju biti uspešni, moraju biti savršeni. Lekar nam onda priča jednu, po njemu' istinitu anegdotu, koja bi mogla da posluži i kao parabola.
U jednoj američkoj varošici, ljudi su se uveče okupljali da sviraju. Postojao je saksofonista, bubnjar i violinista. To su bili stariji ljudi. Okupljali su se radi druženja i zbog čiste radosti da muziciraju, iako nisu bili posebno daroviti. I tako su uživali u uzajamnom druženju, lepo se zabavljajući, sve dok jednog dana nisu resili da izaberu novog direktora, ambicioznog čoveka, koji im je rekao: "Hej, ljudi, treba da održimo koncert, treba da pripremimo koncert za čitav grad." Zatim je otpustio nekog ko nije dobro svirao, angažovao neke profesionalne muzičare, na¬pravio čitav orkestar i njihovo ime počelo je da se po javljuje po novinama. Čarobno, zar ne? I tako su resili da odu u veliki grad da bi i tamo svirali. Ali, neki od najstarijih muzičara samo što nisu zaplakali. Govorili su: "Bilo je tako lepo, u stara vremena, kada smo čak i loše svirali, ali smo uživali u tome." I tako je okrutnost ušla u njihov život, ali niko je nije prepoznao. Shvatate li dokle seže ludilo kod ljudi?
Neki od vas pitali su me šta sam mislio kad sam rekao: 'Ti možeš da učiniš šta god želiš i ostaneš ono što jesi, ali ja ću se zaštiti, biću ono što jesam." Drugim recima, neću ti dozvoliti da manipulišeš sa mnom. Živeću svoj život, ići ću svojim putem, biću slobodan da mislim ono što hoću, da idem za svojim sklonostima i ukusima. Reći ću ti ne, ako osetim da ne želim da budem u tvom društvu. To neće biti zbog negativnih osećanja koja izđzr ivaš u meni, jer to se više neće desiti - nećeš više imati nikakvu moć nada mnom. Jednostavno, možda će mi više odgovarati društvo nekih drugih ljudi. Dakle, ako me mo¬žda upitaš: "Šta kažeš da odemo u bioskop večeras?" odgo-voriću: "Žao mi je, ali više volim da odem s nekim drugim. Njegovo društvo mi je prijatnije od tvog." I to je to. Pre-divno je umeti da se kaže ne drugim ljudima. To je deo buđenja. Deo buđenja je živeti sopstveni život po svojoj volji. I upamtite: to nije egoizam. Egoizam je očekivati da neko drugi živi svoj život kako vi smatrate za shodno, po vašoj volji. To jeste egoizam. Ali živeti svoj život kako mi smatramo za shodno nije egoizam.
Egoizam izvire iz očekivanja da će neko drugi živeti svoj život da bi se prilagodio vašem ukusu, ili vašem ponosu, ili vašoj zaradi ili vašem zadovoljstvu. To je stvar¬no egoizam, zato ću se zaštititi. Neću se osećati dužnim da budem sa tobom, ni da pristajem na ono što tražiš °d mene. Ako mi je tvoje društvo prijatno, uživaću u njemu, ne postajući ovisnik od toga. Ali neću te više izbegavati zbog negativnih osećanja koje si budio u meni. Nemaš više tu moć.

Buđenje
Buđenje bi trebalo da bude iznenađenje. Kad se ne nadamo da će nam se nešto desiti, a to se desi, ostajemo zapanjeni. Kada je Vebsterova žena zatekla svog muža kako ljubi sobaricu, rekla mu je da je jako iznenađena. Vebster, kao čovek koji je vrlo pedantan u upotrebi od¬govarajuće reci (što je razumljivo, jer je napisao čitav rečpik); uzvratio je: "Ne, draga, ja sam iznenađen, a ti si zapanjena."
Neke osobe gledaju na buđenje kao na cilj. Rešene su da stignu do njega i kažu: "Ne želim da budem srećan dok se ne probudim." U tom slučaju, bolje da ostanete takvi kakvi ste, da biste jednostavno ostali svesni kakvi ste u stvari. Jednostavna svesnost je sreća, nasuprot truda da stalno reagujete. Ljudi reaguju tako brzo zato što nisu svesni. Shvatićete jednom da postoje prilike kada se mora reagovati, čak i kad smo svesni, kada shvatamo. Ali, kako svesnost raste, reagujemo sve manje, a delamo sve više.
Jedan učenik rekao je svom duhovnom učitelju da odlazi u jedno udaljeno mesto radi meditacije, i da se nada kako će se vratiti prosvetljen. I tako je, svakih šest meseci, učenik slao učitelju pismo da ga obavesti o svom napretku. U prvom pismu je pisalo: "Sada shvatam šta znači izgubiti sebe." Učitelj ga je pocepao i bacio u korpu za otpatke. Posle šest meseci stiglo je novo pismo u kome je pisalo: "Sada osećam sva živa bića." Učitelj ga je po¬cepao. U trećem pismu je pisalo: "Sada shvatam tajnu jednog i množine." I to je pocepano.
To je trajalo četiri godine, a onda su pisma prestala da stižu. Posle nekog vremena, učitelj je postao radoznao i, kako je jedan putnik išao ka tom udaljenom mestu, učitelj ga je zamolio da vidi šta je sa učenikom. Na kraju je stiglo pismo od učenika. Pisalo je: "Zar je to važno?" Kada ga je učitelj pročitao, uskliknuo je: "Uspeo je! Uspeo je! Najzad je shvatio! Shvatio je!"
Postoji jedna priča o vojniku na bojnom polju koji iznenada odbaci svoju pušku, podiže neko parče hartije i gleda u njega. Zatim ga baci i traži novo parče hartije. Oficiri onda kažu: 'Taj čovek izlaže opasnosti svoj život. Treba mu pomoći." Odvode ga u bolnicu i psihijatri se pozabave njime. Ali lečenje kao da nema nikakvog efekta. On samo luta hodnicima, pronalazi papiriće, gleda u njih i onda ih odbacuje. Na kraju rese da ga treba otpustiti iz vojske. Pozovu ga i uruče mu otpusnu listu. On je uzme, pogleda, i uzvikne: To je to! Pronašao sam!"
Postanite, dakle sve svesniji svoje aktuelne situacije, kakva god bila. Prestanite da budete diktatori, prestanite primoravati sebe da idete u određenom pravcu. Samo ta¬ko, pre ili kasnije, shvatićete jednog dana da ste samo svesnošću postigli to što ste prethodno sa toliko truda tražili.

Kakva je promenjena ličnost?
U vašoj potrazi za svesnošću ne postavljajte zahteve. To je manje-više kao pokoravati se saobraćajnim znacima. Ako se ne obazirete na ove znake, plaćate kaznu. U Ame¬rici se vozi desnom, u Engleskoj i Indiji levom stranom. U suprotnom, plaća se kazna. Tu nema mesta za po-vređena osećanja, zahteve ili očekivanja - pokoravamo se saobraćajnim znacima i to je sve.
Pitate me gde je u svemu tome samilost, gde je ose-ćanje krivice i slično. Saznaćete kada se probudite. Ako u ovom trenutku osećate krivicu, kako bih vam to uopšte objasnio? Kako biste uopšte znali šta je samilost? Znate, ljudi ponekad vole da oponašaju Isusa, ali kada majmun uzme da svira saksofon to ga ne pretvara u mu¬zičara. Ne može se oponašati Isus imitirajući njegovo spoljno ponašanje. Treba biti Isus, samo biste tada tačno znali šta treba učiniti u određenoj situaciji, sve to u skladu sa vašim temperamentom i karakterom, kao i tempera¬mentom i karakterom osobe s kojom imate posla. Ali, da biste to učinili, morate biti ono što je bio Isus. Opo¬našanje vas nikud neće odvesti.
Ako mislite da samilost uključuje sladunjavost, onda meni apsolutno nije moguće da vam opišem samilost, jer samilost može biti veoma opora. Samilost može biti ve¬oma gorka, može da vas šokira, može da zasuče rukave i da vas operiše. Samilost se može javiti u mnogim vi¬dovima. Svakako može biti veoma blaga i nežna, ali se to nikad ne zna. Tek kada postanete ljubav - drugim recima, kada odbacite afekte i iluzije - tada ćete "znati". Što se manje budete poistovećivali sa svojim egom, bićete sve više u skladu sa svima i svime. Znate li zašto? Zato što se nećete više bojati da ćete biti povređeni ili odbačeni. Nećete više želeti da bilo koga impresionirate. Uspevate li da zamislite kakvo je olakšanje kada ne moramo više nikoga da impresioniramo? Ah, kakvo olakšanje! Najzad sreća! Ne oseća se više neodoljiva potreba da objašnja¬vamo stvari. Sve ide kako treba. Šta ima da se objašnjava?
Ne oseća se više ni neodoljiva potreba da tražimo izvinjenje. Hiljadu bih puta više voleo da čujem od vas: "Probudio sam se", umesto:" Žao mi je". Hiljadu bih puta više voleo da čujem od vas: "Probudio sam se posle našeg poslednjeg susreta; ono što sam ti učinio neće se više ponoviti," umesto: "Strašno mi je žao zbog onoga što sam ti učinio." Zašto bi bilo kome trebala vaša izvinjenja? Raz¬mislite o tome. To je široko polje istraživanja. Čak i ako je neko bio zao prema vama, nema mestu izvinjenju.
Niko nije bio zao prema vama. Možda je neko bio zao prema onome što je mislio da ste vi, ali ne prema vama. Niko vas ne odbacuje - ljudi samo odbacuju ono gto misle da ste vi. Ali takvo zaključivanje može biti druk¬čije primenjeno - na isti način niko vas ne prihvata, Sve dok se ljudi ne probude, oni samo prihvataju ili odbacuju predstavu koju imaju o vama. Formirali su neku ideju o vama, i odbacuju ili prihvataju samo nju.
Shvatate li koliko je poražavajuće produbljivanje ovog aspekta? Možda je čak previše oslobađajuće. Ali kako po¬staje lako voleti druge ljude kada se shvati sve ovo! Kako je lako voleti sve oko sebe, kada se ne poistovećujemo sa predstavom koju imaju o nama! Postaje zaista lako voleti ih, voleti sve ljude.
Ja posmatram "sebe", ali ne mislim na sebe. Zato što je misleći ego prepun loših misli. Međutim, kada posma¬tram sebe, svoj ego, neprekidno sam svestan da se radi samo o odrazu. U stvarnosti, ne misli se na svoje "ja", ili svoj ego. To je kao čovek koji vozi automobil - taj čovek svakako ne želi da se liši svesti samog automobila. U redu je izgubiti se u fantazijama, ali bez gubljenja svesti o onome Što je oko vas. Treba uvek biti na oprezu.
To je kao majka koja spava - ne čuje avione koje bruje iznad njene kuće, ali oseća i najmanje komešanje svog deteta, i u tom smislu je budna. Ne može se ništa govoriti o stanju budnosti - može se govoriti samo o stanju uspavanosti. O stanju budnosti mogu se dati samo naznake.
Ništa se ne može kazati o sreći - sreća ne može biti definisana, ono što može biti definisano je nesreća. Od¬bacite nesreću i saznaćete. Ljubav ne može biti defmisana, odsustvo ljubavi može. Odbacite odsustvo ljubavi, odba¬cite strah i znaćete. Voleli bismo da znamo kakav je neko kada se probudi, ali saznaćete samo kad to postignete.
Da li možda govorim kako ne treba ništa da očeku¬jemo od svoje dece? Rekao sam: "Nemate pravo da očeku¬jete nešto." Pre ili posle, to dete će morati da se oslobodi od vas, sledeći svoj put. Tada nećete imati više nikakvo! pravo nad njim. U suštini, to nije vaše dete, i nikada toj nije bilo. Ono pripada životu, a ne vama. Niko i ništa vam ne pripada. Ono o čemu govorimo je vaspitanje vašeg deteta. Ako hoćeš ručak, biće bolje da dođeš za sto između dvanaest i jedan, inače nećeš dobiti ručak. U ovoj kući je takav red. Ako ne stigneš na vreme, nema ručka. Slo¬bodan si, istina, ali moraš da snosiš posledice.

Na kraju je samo hitanje
Svi me pitaju šta se dešava kada čovek na kraju stigne do svesnosti. Da li je to radoznalost? Uvek se pitamo kako bi se neka stvar uklopila u određeni sistem ili dal li bi neka druga imala smisla u određenom kontekstu, ili kakvo će biti naše iskustvo kada stignemo. Krenite, pa ćete znati. To se ne može opisati.
Na Istoku se često kaže: "Oni koji znaju, ne govore; oni koji govore, ne znaju." Ne može se govoriti. Može se govoriti samo o suprotnom. Učitelj vam ne može podariti istinu; istina se ne može izraziti recima, nekom formulom. To nije istina. To nije stvarnost. Stvarnost se ne može! izraziti formulom. Učitelj može samo da vam ukaže koje l su vaše greške. Kada odbacite svoje greške, spoznaćetej istinu. Ali ni tada nećete moći da je izreknete.
Ovo su uobičajena učenja nekih velikih mistika. Tomal Akvinski nije pred kraj svog života ni pisao ni govorio -J shvatio je. Mislio sam da je njegovo čuveno ćutanje trajale samo nekoliko meseci, ali su to u stvarnosti bile čitave! godine.
To je kao kada biste me, nikada ne okusivši zeleni; mango, pitali: "Kakav mu je ukus?" Ja bih vam možda] odgovorio: "Opor", ali dajući vam jednu reč zaveo bih vaši na pogrešan put. Pokušajte da shvatite, većina ljudi nije j preterano mudra: lepi se na reci - na reci svetih spisa, na primer - i sve shvata naopako.
"Opor", kažem, a vi pitate: "Opor kao limun ili kao dunja?" "Ne, nije opor kao limun, opor je kao mango", kažem. "Ali, ja ga nikad nisam probao", uzvraćate. Šteta!
Međutim, vi nastavljate svojim putem i pišete čitavu doktorsku tezu o toj temi. Da ste probali mango, ne biste to učinili, zaista. Napisali biste doktorsku tezu o nečemu drugom, ali ne o mangu. A tog dana, kada najzad okusite zeleni mango, kazaćete: "Bože moj, ispao sam smešan. Nije trebalo da napišem tu tezu." Identično kao što je učinio Toma Akvinski,
Jedan veliki nemački filozof i teolog napisao je čitavu knjigu o ćutanju Tome Akvinskog. Toma Akvinski je jed¬nostavno utonuo u ćutanje. Nije govorio. U uvodu svoje Summa theologiae rekao je: "Govoreći o Bogu, ne možemo reći šta je, već samo šta nije. Na isti način ne možemo govoriti kakav je, već kakav nije." Taj koji govori nije ori¬jentalni učitelj žena, već katolički sveštenik, vekovima priznat kao vrhunski teolog. U drugoj prilici, Sveti Toma je rekao: Bog je nespoznatljiv. Stvarnost, Bog, istina, ljubav su nespoznatljivi - što znači da ne mogu biti obuhvaćeni racionalnim umom. Ovo treba da okonča mnoga pitanja koja nam ljudi postavljaju, jer večito živimo u iluziji da nešto znamo. Nije tako. Nismo sposobni da saznamo.
Šta je onda sveti spis? To je samo znak, putokaz, ali nije opis. Fanatizam iskrenog vernika koji je ubeđen da sve zna, ponekad izaziva, veće zlo nego što to mogu ud¬ružene snage dve stotine kriminalaca. Zastrašujuće je vi-deti ono što mogu da učine iskreni vernici, baš zato misle da znaju. Zar ne bi bilo divno kada bismo imali svet u kome bi svi govorili: "Ne znamo." Pala bi jedna velika barijera. Zar to ne bi bilo čudesno?
Jedan čovek koji je rođen šlep dođe i upita me: "Šta Je to što nazivate zeleno?"
Kako se može opisati zelena boja nekome ko je od rođenja šlep? Koriste se analogije. I tako mu kažem: "Ze¬lena boja je slična prijatnoj muzici." "A", kaže on, "kao prijatna muzika." "Da", odgovorim, "kao blaga i prijatna muzika." Prilazi mi zatim drugi slepac i pita me: "Šta je zelena boja?" Kažem mu da je to kao glatki somot, vrlo mekan i gladak na dodir.
Sledećeg dana vidim dvojicu ljudi kako tuku jedan drugog flašama po glavi. Jedan viče: "To je kao prijatna muzika." A drugi: 'To je kao glatki somot." Nijedan od njih dvojice ne zna o čemu govori, jer bi inače zatvorio usta.
Stvari baš tako stoje. Čak i gore - uzmimo da nam jednom bude omogućeno da posetimo nekog od tih sle-paca i upitamo ga: "Ti sada znaš Šta je zelena boja, zar ne?" a on odgovori: "Istina, jutros sam je dugo slušao!"
Činjenica je da ste okruženi Bogom, i to ne vidite, jer "znate" nešto o Bogu. Poslednja barijera koja stoji iz¬među vas i vizije Boga je vaša predstava o Bogu. Gubite Boga zato što mislite da nešto znate. To je užasan aspekt religije. Eto Šta su govorili jevanđelisti - vernici su "znali" i zato su odbacili Isusa. Najviša spoznaja Boga je spoznati, ga kao nespoznatljivog. Zaista se previše govori o Bogu - svet ne može više da izdrži. Premalo je svesnosti, pre¬malo ljubavi, premalo sreće, ali nema svrhe govoriti o tome. Premalo je odbacivanja iluzija, grešaka, afekata i okrutnosti. Premalo je svesnosti. Od toga pati svet, ne od pomanjkanja religije. Religija bi trebalo da nam pruži zaštitu od pomanjkanja svesnosti i sposobnosti za bu¬đenje.
Pogledajte do kog smo stepena degenerisanosti do-speli. Dođite u Indiju i videćete kako se ljudi masovno ubijaju zbog religije. To vidite na sve strane. "Onaj koji zna, ne govori; onaj koji govori, ne zna." Sva otkrića, koliko god božanska bila, nisu više od prsta uperenog ka Mesecu. Kao što kažu na Istoku: "Kada mudrac pokazuje ka Me¬secu, idiot vidi samo njegov prst."
Francuski pisac Žan Giton mnogi je radikalniji-svojim užasnim komenatarom: "Često koristimo prst da bisrrto iskopali oko."
Gde je spas? Svesnost, svesnost! Izlečenje je u sves-nosti; istina je u svesnosti; spas je u svesnosti; ljubav je u svesnosti; buđenje je u svesnosti.
Potrebno je da govorim o recima i pojmovima da bih vam nešto objasnio. Kada gledamo neko drvo, mi ga u stvari ne vidimo. Mislimo da ga vidimo, ali ga ne vidimo. Kada gledamo neku osobu, u stvari je ne vidimo, samo mislimo da je vidimo. Ono što vidimo je nešto što smo fiksirali u svom umu. Stičemo određeni utisak i držimo se tog utiska, i dalje gledajući nešto ili nekoga kroz filter prvobitnog utiska. Mi to činimo sa gotovo svim stvarima.
Ako ovo shvatite, shvatićete veličanstvenost i lepotu svesnosti u odnosu na sve što nas okružuje. Jer stvarnost je tu - "Bog", šta god to značilo, je tu. Sve je tu. Sirota ribica u okeanu kaže: "Oprosti, tražim okean. Možeš li mi reći gde se nalazi?" Patetično, zar ne? Kada bismo samo otvorili oči i pogledali oko sebe, shvatili bismo.

Kako izgubiti sebe?
Vratimo se na onu prekrasnu misao jevanđeliste, koji govori o gubljenju i pronalaženju sebe. To je nešto što nalazimo u većem delu religiozne književnosti, u čitavoj duhovnoj i mističkoj književnosti.
Kako izgubiti sebe? Jeste li ikada nastojali da izgubite nešto? Tačno - što se više nastoji, sve je teže. Stvari se gube onda kad se čovek ne trudi da to učini. Nešto se gubi kada nismo svesni toga. Ali kako se može umreti u samom sebi? Govorim o smrti, ne o samoubistvu. Nijj nam rečeno da ubijemo sebe, već da umremo. Ako iza-f zovemo bol i patnju u sebi, to bi značilo poraziti same sebe. To bi bilo kontraproduktivno, jer je čovek najviše! obuzet sobom kada pati. Najviše smo obuzeti sobom kada) smo depresivni. Međutim, najspremniji smo da zabora-I vimo sebe kada smo srećni, kad smo radosni. Sreća nas l oslobađa samih sebe. Patnja, bol, tuga i potištenost su i stanja koja nas vezuju za same sebe.
Pokušajte da zamislite koliko ste svesni postojanja] svoga zuba kada vas boli. Kada ne patite od zubobolje, j ne znate čak ni da imate zube ili da uopšte imate glavu. • Međutim, kada glava hoće da vam prsne od glavobolje,] sve se potpuno menja.
Prema tome, očigledna je zabluda misliti kako je pravi način da negiramo same sebe taj što ćemo izazvati bol u sebi, prepustivši se poništavanju i usmrđivanju sebe, kako je to po tradicionalnom uverenju. Negirati sebe, um-reti u sebi, izgubiti sebe, znači shvatiti svoju pravu pri¬rodu. Kada se to učini, lažno "ja" se gubi, iščezava.
Uzmimo da jednog dana neko uđe u moju sobu i ja mu kažem: "Samo napred. Predstavite se." "Ja sam Napo-leon", odgovori on. A ja: "Ne onaj Napoleon..." "Baš tako, Bonaparta, francuski imperator." "Drago mi je!" kažem, misleći u sebi: bolje da pripazim na ovog tipa. "Rasko-motite se, vaše veličanstvo."
"Eto, rekli su mi da ste izuzetni duhovni učitelj. Ja imam duhovni problem. Zabrinut sam i teško mi je da verujem u Boga. Vidite, moje trupe su poražene u Rusiji i već noćima ne spavam, pitajući se kako će se sve to završiti", kaže mi on.
Ja mu odgovorim: "U redu, vaše veličanstvo. Siguran sam da bih mogao da učinim nešto kako bih olakšao vaš problem. Preporučio bih vam da pročitate šesto poglavlje Jevanđelja po Mateji: 'Pogledajte ptice u polju... ne seju i ne žanju.'"
Kada smo stigli do ove tačke, pitam se ko je luđi, ja ili on. Bez obzira na to, prihvatam ovog luđaka. To je ono što čini mudri učitelj na početku - prihvata vas i ozbiljno razmatra vaše probleme. Možda vam čak obriše poneku suzu. Vi ste ludi, ali još to ne znate. Ali, ubrzo će doći trenutak kada će vam iznenada istrgnuti tepih ispod nogu i reći vam: "Dosta je! Ti nisi Napoleon."
U čuvenim dijalozima Svete Katarine Sijenske pri-poveda se da joj je Bog rekao: "Ja sam Onaj koji jeste; ti si ona koja nije." Jeste li ikad doživeli svoje nebiće?
Na Istoku, to je predstavljeno slikom igrača i igre. Bog je predstavljen kao igrač, a božije stvaranje kao nje¬gova igra. Jer, Bog nije veliki igrač, a vi mali igrač. Ne. Vi uopšte niste igrač. Vi ste igram'/ Jeste li ikada iskusili nešto slično?
I tako, kada se taj luđak vrati u samog sebe i shvati da nije Napoleon, on ne prestaje da postoji, on i dalje postoji, ali iznenada shvati da je nešto drugo od onoga što je mislio da jeste.
Izgubiti sebe znači iznenada shvatiti da smo nešto drugo od onoga što smo mislili da jesmo. Mislili ste da ste centar sveta - sada se osecate kao satelit. Mislili ste da ste igrač, sada osecate da ste igra. Sve su to samo analogije, slike, tako da ih ne treba shvatiti bukvalno. One vam daju samo sugestiju, samo su putokaz, ne zabo¬ravite

Šta je najvrednije u nama?
Pređimo na jednu drugu ideju - o ličnoj vrednosti. To je vrlo kompleksno pitanje. Lična vrednost ne znači vrednost sebe, našeg lažnog "ja". Otkud potiče vrednost sebe? Da li možda potiče iz uspeha u poslu? Da li potiče iz posedovanja gomile novca? Da li potiče od sposobnosti da se privuku mnogi muškarci (ako ste žena), ili mnoge žene (ako ste muškarac)? Kako je krhko sve to, kako je prolazno! Kada govorimo o vrednosti samog sebe, ne go¬vorimo u suštini o načinu na koji smo odraženi u men¬talnom ogledalu drugih ljudi, zar ne? Ali, moramo li da zavisimo od toga? Ljudi shvate svoju ličnu vrednost tek kada prestanu da se poistovećuju ili definišu svoje "ja" u svedu tih efemernih stvari.
Ja nisam lep zato što svi kažu da sam lep. U stvarnosti nisam ni lep ni ružan. To su stvari koje dolaze i prolaze. Sutra se mogu najednom pretvoriti u groznu kreaturu, ali "ja" ostaje uvek "ja". Uzmimo da se nakon toga pod-vrgnem plastičnoj operaciji i postanem prelep. Da li mo¬žda "ja" postaje prelepo?
Potrebno je posvetiti mnogo vremena ovim razmi¬šljanjima. Ja sam ih bacio pred vas na gomilu, ali ako odvojite dovoljno vremena da shvatite sve što sam vam rekao, zadržavši se na ovim mislima, otkrićete zlatni rud¬nik. Ja to znam, jer kad sam prvi put stvarno uronio u sve ove ideje, zaista sam otkrio blago.
Prijatna iskustva čine život prekrasnim. Bolna isku¬stva vode sazrevanju. Prijatna iskustva čine život lepim, ali sama po sebi ne vode razvoju. Ono što vodi razvoju jesu bolna iskustva. Patnja stavlja prst na neki deo vas koji se još nije razvio, koji treba da raste, da se menja i preobražava. Kada biste znali kako da upotrebite tu pat¬nju, koliko biste se razvili!
Zadržimo se prvo na psihološkoj patnji, na svim ne¬gativnim osećanjima u vama. Ne gubite svoje vreme na samo jednom od njih - već sam vam rekao šta možete da učinite s takvim osećanjima. Pokušajte da posmatrate razočaranje koje osećate kada stvari ne idu onako kako ste vi hteli! Ne skrećem vam pažnju na to da bih vas u bilo kom smislu osudio (tada biste se samo upetljali u mržnju prema sebi). Posmatrajte sebe i svoje razočaranje kao da posmatrate neku drugu osobu. Gledajte to ražočaranje, tu potištenost koju osećate kad vas kritikuju. Šta to govori o vama?
Jeste li ikad čuli za čoveka koji je tvrdio: "Ko je rekao da briga ničemu ne služi? Služi, nego šta. Svaki put kad brinem zbog nečega, to se ne desi!"
Lepo, njemu je sigurno poslužila. Ima i onaj koji kaže: "Neurotičar je osoba koja brine zbog nečega što se nije dogodilo u prošlosti. On nije kao mi, normalni ljudi, koji brinemo zbog nečega što se neće desiti u budućnosti."
Eto kako stoje stvari. Ta briga, ta napetost, šta govore o vama?
Negativna osećanja, sva negativna osećanja, korisna su da bi se postigla svesnost, da bi se shvatilo. Ona vam daju mogućnost da ih osetite, da ih posmatrate spolja. U početku, potištenost će i dalje biti prisutna, ali presekli ste nit koja vas je sjedinjavala sa njom. Postepeno, shva-tićete potištenost. Uporedo s razumevanjem, ona će se postepeno gubiti, sve dok ne iščezne.
Pre prosvetljenja bio sam depresivan. Posle prosvet-Ijenja i dalje sam depresivan, ali malo-pomalo ili brzo, ili iznenada, stiže se u stanje budnosti, a to je stanje u kome se potpuno odbacuju želje. Podsetite se šta sam podrazumevao pod željama i zahtevima. Smisao je bio ovaj: "Sve dok ne osvojim sve ono što želim, odbijam da budem srećan." Podrazumevam, dakle, slučajeve u kojima sreća zavisi od ostvarenja naše želje.

Treba li potiskivati želje?
Ne pokušavajte da potisnete svoje želje, jer biste rizikovali da postanete apatični. Bili biste lišeni energije i to bi bilo užasno. Želja je, u zdravom smislu reci, energija, a što više energije imamo, utoliko bolje. Zato ne potiskujte želju - shvatite je. Shvatite je. Ne trudite se toliko da je ostvarite, koliko da je shvatite.
Nemojte se jednostavno odricati predmeta svojih želja - shvatite ih, sagledajte ih u njihovom istinskom svetlu.l Sagledajte kolika je njihova stvarna vrednost. Jer, ako se l zadržimo na tome da potisnemo svoju želju, nastojeći dal se odreknemo predmeta želje, najverovatnije ćemo ostati vezani za nju. U suprotnom, ako je posmatramo i sagledamo koliko je ona uopšte vredna, ako shvatimo daj nam samo utire put ka nesreći, razočaranju i depresiji, tek tada se želja preobražava u to što nazivam "ono čemu dajem prednost".
Kada se živi sa onim čemu dajemo prednost, ne dopustivši da sopstvena sreća zavisi od toga, tek tada smo zaista probuđeni. Krećemo se ka stanju budnosti. Budnost, sreća - nazovite to kako vam odgovara - je stanje odsustva iluzija, stanje u kome se stvari ne gledaju kroz prizmu onoga što smo i kako smo, već kakve one jesu, u onoj meri u kojoj je to moguće jednom ljudskom biću. Odbacite iluzije, sagledajte svet oko sebe i konačno ćete' videti stvarnost, živećete.
Svaki put kad smo nesrećni, nešto je pridodato stvarnosti. Taj prirepak nas čini nesrećnim. Ponavljani: vi ste odgovorni za to, vi ste nešto dodali, negativna reakcija unutar vas. Preko svoje reakcije, vi nešto dodajete. I ako razmotrite to što ste dodali, videćete da je to uvek neka iluzija, nekapotreba, neko očekivanje, neki zahtev. Uvek. Iluzije se sve više umnožavaju. Ali kada jednom krenete u pravom smeru, sami ćete to uočiti.
Uzmimo, na primer, čestu iluziju, grešku u mišljenju, da ćete se, ako promenite svet oko sebe, i vi promeniti. Ne možemo se promeniti ako samo menjamo spoljašnji svet. Ako nađete novi posao, ili novog bračnog druga, ili novu kuću, ili novog duhovnog učitelja, sve to ne znači da ćete se vi promeniti. To je kao kada biste hteli da promenite svoj rukopis tako što ćete promeniti penkalo. Ili da promenite svoj način razmišljanja tako što ćete pro--meniti šešir.
Očigledno je da se takvim promenama u svetu oko sebe mi u suštini ne menjamo, pa ipak većina ljudi ulaže svu svoju energiju u nastojanja da prilagodi spoljni svet sopstvenom ukusu, navikama i potrebama. Ponekad uspevamo u tome - dobije se pet minuta predaha - ali ostajemo napeti čak i u tim trenucima predaha, jer život teče dalje bez zaustavljanja, život se neprekidno menja. Prema tome, ako hoćete da živite, ne možete biti fiksirani u jednoj tački. Ne postoji nikakav oslonac na koji biste mogli da položite glavu. Morate da pratite tok samog života. Kao što je rekao Konfučije: "Onaj koji želi da bude neprekidno srećan mora često da se menja."
Život juri mimo nas, prolazi. Ali mi i dalje gledamo unazad, zar ne? Kačimo se za prošle događaje i sadašnje događaje. Međutim, kaže se: "Kada se ruka položi na plug, ne može se okrenuti unazad."
Hoćete li da uživate u nekoj melodiji? Hoćete li da uživate u simfoniji? Nemojte se ograničiti samo na poneki akord muzike. Ne ograničite se samo na nekoliko nota. Pustite ih da prolaze, pustite da teku. Čitavo uživanje u nekoj simfoniji je samo u vašoj spremnosti da pustite note da protiču. U suprotnom, ako bi neki poseban akord uzburkao vašu maštu i vi doviknuli orkestru: "Produžite da svirate taj akord, nemojte prestati!" to ne bi više bila simfonija.
Znate li za onu priču o Nasradin-hodži? On je svoje mističko učenje širio pričajući zabavne priče. Glavni lik u ovim pričama uvek je on, Nasradin.
Jednog dana, Nasradin je sedeo sa gitarom i svirao stalno istu notu. Posle nekog vremena, oko njega se sku¬pila gomila sveta (to se dešavalo na pijačnom trga) i neko mu je rekao: "Lepa je ta nota koju sviraš, hodža, ali zašto ne sviraš i nešto drugo, kao ostali muzičari?"
"Oni su budale!" uskliknuo je Nasradin. "Samo traže i traže pravu notu, a ja sam je našao."

Kako živeći sada i ovde?
Kada. se vežemo za nešto, život je uništen; kada se zakačimo za nešto, prestajemo da živimo. To piše na svim stranicama Jevanđelja. Pokušajte da shvatite. Shvatite još jednu iluziju - sreća nije adekvatna emociji, ushićenju. Verovanje da neka emocija izvire iz zadovoljenja želje je samo nova iluzija. Želja donosi samo brigu i napetost i, pre ili kasnije, rezultati opijenosti isplivaće na površinu. Kada smo dovoljno patili, tada smo spremni da shvatimo. Vi se hranite emocijama - to je kao hraniti trkačkog konja tortama i vinom. Trkački konj se ne hrani tako. To je kao hraniti ljudska bića drogama. Ali sa drogama se ne može napuniti stomak. Ono što je potrebno je dobar obrok, solidan, hranljiv, i nešto za piće. To treba sami da shvatite.
Iluzija je da neko drugi može sve to učiniti umesto vas, da neki mudrac ili učitelj može to da obavi za vas. Čak ni najveći duhovni učitelj na svetu ne može učiniti ni jedan korak umesto vas. Sve morate sami.
Sveti Avgustin je to lepo izrazio: "Sam Isus Hrist nije mogao ništa da učini za mnoge među onima koji su ga slušali." Ili da ponovo citiram onu divnu arapsku izreku, koja kaže: "Priroda kiše je uvek ista, pa ipak od nje raste trnje u pustinji i cveće u basu." Vi ste taj koji mora nešto da učini. Niko drugi ne može vam pomoći. Vi ste taj koji treba da svari hranu koju pojede, vi ste taj koji treba da shvati. Niko drugi ne može da shvati umesto vas. Vi ste taj koji treba da traži. Niko drugi ne može da traži umesto vas. Ne možete se osloniti ni na koga, u traženju istine, ljubavi, svoga "ja".
Postoji jedna velika iluzija, a to je da je veoma važno da budemo poštovani, da budemo voljeni i cenjeni, da budemo važni. Mnogi govore da je u nama usađena pri¬rodna potreba da budemo voljeni i cenjeni, da pripadamo nekome. To je laž, neistina. Odbacite ovu iluziju i bićete srećni. Mi imamo prirodnu potrebu za slobodom, imamo prirodnu potrebu da volimo, ali ne i da budemo voljeni.
Ponekad, na mojim psihoterapeutskim seansama, su¬očavao sam se sa jednim vrlo čestim problemom: "Niko me ne voli, kako onda mogu da budem srećan?" Tada ja objašnjavam toj osobi: "Hoćete li možda da kažete kako ne postoji ni jedan trenutak u kome zaboravljate da niste voljeni, kada se opustite i osećate se srećno?" Naravno da postoji.
Jedna žena, na primer, sva se unela gledajući neki film. Reč je o nekoj komediji, žena se smeje i raduje, i u tom blagoslovenom trenutku zaboravila je da se podseti kako je niko ne voli, niko je ne voli, niko je ne voli. Srećna je! Zatim izlazi iz bioskopa i prijateljica sa kojom je gledala film odlazi s nekim momkom, ostavivši je samu. I tako ona počne da razmišlja: "Sve moje prijateljice imaju momka, a ja nemam nikog. Kako sam nesrećna. Niko me ne voli/"
U Indiji, mnogi siromašni ljudi počeli su da nabavljaju sebi tranzistore, koji su tamo luksuz. "Svi imaju radio", kažu, "ali ja ga nemam. Tako sam nesrećan." Dok ljudi nisu počeli da kupuju radio-aparate, svi su bili savršeno srećni bez njih. Isto važi i za vas - sve dok vam neko nije rekao da ne možete biti srećni ako niste voljeni, željeni ili privlačni za nekoga.
Kroz dodir sa stvarnošću postaje se srećan. Eto šta donosi sreću - dodir sa stvarnošću, trenutak po trenutak. Tu ćete pronaći Boga; tu ćete pronaći sreću. Ali većina ljudi nije spremna da čuje takve stvari.
Iluzija je da spoljašnji događaji imaju moć da nas ugroze, da drugi ljudi imaju moć da nam nanesu zlo. Nije tako. Samo im mi dajemo moć da to učine.
Još jedna iluzija - da ste vi sve te etikete koje vam drugi ljudi nalepljuju ili koje ste sami sebi nalepili. Niste, niste! Ne treba, dakle, da se kačite za njih.
Jednog dana, kada mi neko bude rekao da sam genije i kada to budem shvatio ozbiljno, naći ću se u velikoj nevolji. Shvatate li zašto? Zato što ću od tog trenutka postati napet. Moraću da održim nivo situacije, da odgo¬vorim na očekivanja. Posle svakog predavanja moraću da proverim: "Da li vam se dopalo predavanje? Mislite li i dalje da sam genije?"
Dakle, jedina stvar koju treba učiniti je da uklonite svaku etiketu! Izbrišite ih i bićete slobodni! Nemojte se poistovećivati sa tim etiketama. One predstavljaju ono što misli neko drugi, ono što je neko u određenom tre¬nutku video u vama. Da li ste zaista genije? Da li ste uvrnuti? Da li ste mistik? Da li ste ludi? Šta je to važno, u suštini? Važno je da nastavimo da budemo svesni, da živimo ovaj život, trenutak po trenutak. Kako su divne one reci Jevanđelja: "Pogledajte ptice na nebu - ne seju, ne žanju, ne odlažu u ambare... pogledajte ljiljane u polju, ne predu i ne tkaju." To su zaista mistične reci, reci čoveka koji je probuđen.
Prema tome, zašto ste zabrinuti? Da li ste bar u stanju da dodate, bez obzira na svu vašu brigu, jedan jedini trenutak opuštenosti svom životu? Čemu se brinuti za sutra? Postoji li život posle smrti? Da li ću živeti posle svoje smrti? Čemu se brinuti za sutra? Uđite u sadašnjost.
Neko je rekao: "Život je ono što nam se dešava dok smo preokupirani drugim planovima." Patetično. Živite u sadašnjosti. To je nešto što ćete videti da se dešava kada se probudite. Otkrićete da živite u sadašnjosti, istinski proživljavajući svaki trenutak koji živite.

Kada grlimo uspomene
To me vodi jednoj drugoj temi, ali odlično se uklapa u ono što sam do sada govorio, posebno na predlog da postanemo svesni svega što dodajemo stvarnosti.
Nedavno, jedan sveštenik mi je pričao da je pre više godina držao predavanje u Njujorku, baš kada su Porto-rikanci bili na veoma lošem glasu zbog nekog incidenta koji se desio. Svi su o njima govorili sve najgore. I tako je u svom predavanju rekao: "Hteo bih da vam pročitam nešto od onoga što ljudi iz Njujorka govore o nekim imi¬grantima."
Ono što je pročitao bili su u suštini komentari iz novina o Ircima, Nemcima i raznim drugim nacijama koje su imigrirale u Njujork tokom čitavih decenija! Objasnio je zatim šta je hteo da kaže, rekavši: Taj narod ne donosi kriminal sa sobom - oni postaju zločinci kada se suoče sa nekim situacijama ovde. Moramo ih shvatiti ako ho¬ćemo da pomognemo - uzaludno je reagovati predrasu¬dama. Potrebno je razumevanje, a ne osuda."
Tako dolazi i do promena u nama - ne kroz osudu, ne kuđenjem, već razumevanjem svega što nam se događa. Ne treba smatrati sebe starim i nepopravljivim grešnikom. Ne, ne, ne! Da bismo dostigli svesnost, potrebno je umeti da vidimo, a ne može se videti ako smo ogrezli u pre¬drasudama. Gotovo sve stvari i osobe koje gledamo, gle¬damo kroz filter predrasuda. Rekao bih da je to dovoljno da svakog obeshrabri.
To je kao kada sretnemo nekog prijatelja koga dugo nismo videli. "Ej, Tom," kažem, "baš lepo što te vidim!" i čvrsto ga zagrlim. Koga ja grlim, Toma ili uspomenu koju imam o njemu? Da li je on živo ljudsko biće ili les? Ja polazim od ubeđenja da je on i dalje onaj mladić kakvog pamtim. Polazim od ubeđenja koje se i dalje uklapa u ideju koju sam imao o njemu, u moje uspomene. I tako, grlim ga. Pet minuta kasnije, uviđam da se promenio i gubim svako interesovanje za njega. Zagrlio sam pogrešnu osobu.
Ako hoćete da shvatite koliko je istina ovo što vam govorim, čujte ovu priču. Jedna opatica povlači se u osa¬mu. Svi iz njene zajednice kažu: "Ah, poznata stvar, to je deo njenog stila - uvek prisustvuje seminarima i zatim odlazi u osamu; nikada se neće promeniti." Međutim, desi se da opatica doživi promenu u jednom od tih povlačenja. Ona se menja - svi primete razliku i kažu: "Pa ti si zaista shvatila neke stvari, zar ne?" Istina je, promena zrači iz njenog ponašanja, iz njenog tela, iz njenog lica. Uvek tako biva kada se doživi unutrašnja promena. Odražava se na licu, 'u očima, telu. I tako, opatica se vrati u svoju zajednicu, a pošto ta zajednica ima o njoj već utvrđenu ideju, baziranu na predrasudi, i dalje je gleda takvim oči¬ma. Samo članovi njene zajednice ne vide nikakvu pro¬menu u njoj. Govore: "Pa, izgleda malo življa, ali pričekajte i videćete - ubrzo će ponovo utonuti u depresiju." I, nakon nekoliko nedelja, ona je ponovo potištena - reaguje na njihovu reakciju. Tada svi kažu: "Vidiš? Lepo smo rekli -nije se promenila." Međutim, tragično je što se ona zaista pcomenila, samo što oni nisu postali svesni toga.
Opažanje ima poražavajuće efekte u pogledu ljubavi i ljudskih odnosa. Ono što predstavlja stvarni odnos, si¬gurno sadrži dve stvari - jasnoću viđenja (u meri u kojoj smo sposobni za to; neki bi možda voleli da znaju do koje mere'možemo imati jasnoću opažanja, ali verujem da niko nije protiv toga da je što veća) i preciznost odgo¬vora. Verovatnije je da se preciznije odgovara nego što se jasno opaža. Kada je opažanje iskrivljeno, verovatno ne možemo precizno da uzvratimo. Kako možeš voleti nekoga koga Čak i ne vidiš? Da li stvarno vidiš onoga za koga si vezan? Da li stvarno vidiš nekoga koga se plašiš i koji ti je zato odbojan? Uvek mrzimo onoga od koga se plašimo.
"Strah od Gopoda je početak mudrosti", govore mi ponekad. Ali pričekajte malo. Nadam se da shvataju ono što govore, jer svi mi mrzimo ono od čega se plašimo. Hteli bismo uvek da uništimo ono od čega zaziremo, da ga se oslobodimo, da ga izbegnemo. Kada se bojimo ne¬kog, ne podnosimo ga. Ne podnosimo ga u onoj meri u kojoj ga se bojimo. A čak ga i ne vidimo, jer su upletene emocije.
Identična stvar događa se kad nas neko privlači. Kada se učvrsti istinska ljubav, ljudi nisu zaljubljeni jedno u drugo, niti se mrze u uobičajenom smislu reci. Jasno vide jedan drugog i precizno uzvraćaju. Ali na ovom ljudskom nivou, u igru neprestano ulaze sopstveni ukusi, želje, sklo¬nosti i tako dalje. Treba znači biti svestan sopstvenih pre¬drasuda, sopstvenih ukusa, sopstvenih sklonosti. Sve je to u nama i izvire iz uslovljenosti kojoj smo podvrgnuti. Kako to da se vama sviđaju neke stvari koje se meni ne sviđaju? Zato što je vaša kultura različita od moje. Zato što je vaše vaspitanje različito od mog. Kada bih vam dao da pojedete neki od mojih omiljenih obroka, možda biste ga s gađenjem odbacili.
U nekim delovima Indije ima ljudi koje vole pseće meso. Neke osobe, međutim, kada bi znale šta im je na tanjiru, muka bi im pripala. Zašto? Druga uslovljenost, druga programiranost. Indusima bi pripala muka kad bi saznali da su jeli meso krave, ali Amerikancima to prija. Vi pitate: "Ali zašto ne jedu govedinu?" Iz istog razloga iz kog vi nećete pojesti vaše kučence. Iz istog razloga. Krava za indijskog seljaka predstavlja ono što za vas pred¬stavlja vaš pas. Ne želi da je jede. Postoji kulturna pred¬rasuda koja ne dozvoljava takve stvari, a u suštini se tako čuva životinja koja je neophodno potrebna.
Zašto se onda zaljubljujemo? Zašto se zaljubljujemo u određeni tip osobe, a ne u neki drugi? Zato što smo uslovljeni. U mojoj podsvesti imam sliku određenog tipa l osobe koja me privlači, privlači me, i tako, kada sretnem J takvu osobu, kao da me obasja munja. Ali, jesam li je: video, tu osobu? Ne! Videću je možda kad se budem venčao s njom - tada dolazi do buđenja. Tada ljubav može j da otpočne. Međutim, zaljubljenost nema ništa zajedničko; s ljubavlju, to nije ljubav - to je želja, goruća želja. Ono • što želite svim srcem je da vam to obožavano stvorenje l kaže da ga privlačite. Samo vam tako nešto pruža osećanje sreće. U međuvremenu, svi drugi govore: "Ma šta on vidi \ toliko zanimljivo u njoj?" Ali radi se o uslovljenosti - on je ne vidi.
Kažu da je ljubav šlepa. Verujte mi, ništa nema tako oštar vid kao prava ljubav. Ljubav ima najoštriji vid na; svetu. Zavisnost je šlepa. Vezanost je šlepa. Zakačenost j za nekog, neprestani zahtevi i želje su slepi. Ali istinska < ljubav nije. Nemojte te stvari nazivati ljubavlju. Sve u svemu, ova reč je oskrnavljena u većini živih jezika. Ljudi govore o vođenju ljubavi i zaljubljenosti. O čemu u stvari govore? Prvo što nam je potrebno je jasno opažanje. Jedan od motiva zašto jasno i očigledno ne vidimo druge ljude je taj što u igru ulaze naše emocije, naša uslovljenost, naši ukusi. Moramo računati sa ovom činjenicom. Ali mo¬ramo računati sa nečim mnogo važnijim - s našim ide¬jama, našim zaključcima, našim pojmovima.