Budjenje - Anthony de Mello

Posmatrajte teskobu koja caruje svuda oko nas, posmatrajte usamljenost, strah, izgubljenost, sukobe u srcima ljudi. Zamislite da vam neko pruži priliku da se svega toga oslobodite. Zamislite da vam neko pruži priliku da zaustavite svo to užasno traćenje energije, zdravlja, emocija. Zamislite da vam neko pokaže put kojim se može postići da stvarno volimo jedni druge, da budemo spokojni, potpuno prožeti ljubavlju...
Ljudi ne žive. Većina vas ne živi, samo održava život u svom telu. To nije život. Vi ne živite, sve dok vam ne postane potpuno nevažno da li ćete živeti ili umreti. Na toj tački počinjete da živite. Kada ste spremni da izgubite sopstveni život, tek tada ga živite. Međutim, ako neprestano štitite svoj život, vi ste mrtvi... Da li ste spremni da sve stavite na kocku?
Najvažnija je spremnost da naučimo nešto novo. Mogućnost buđenja je u direktnoj proporciji sa količinom istine koju smo spremni da hrabro prihvatimo. Trenutak u kome se budimo, kad nas obasja svetlost, najlepše je iskustvo na svetu!
Nemojte tražiti od sveta da se promeni, promenite se prvo vi. Tek tada ćete biti u stanju da sagledate svet onakav kakav je, tada ćete promeniti šta god vam se čini da bi trebalo promeniti. Uklonite povez sa očiju. Ukoliko to ne učinite, izgubili ste pravo da promenite bilo šta.
Ako ne budemo varali sebe, nećemo varati ni druge. Tada ćemo ih voleti. U suprotnom, živećemo čitav život u zabludi o drugima, s našim iluzijama, neprekidno u sukobu sa stvarnošću...

MILIVOJŠA IVANKA socijalni radnik

Da li ste budni?
Većina ljudi je, i neznajući to, uspavana. Rađaju se uspavani, žive uspavani, žene se i udaju uspavani, podižu decu uspavani, umiru uspavani, da se nikad stvarno ne probude. Nikada ne uspevaju da shvate lepotu i čudesnost onoga što nazivamo ljudskom egzistencijom.
Svi mistici ovog sveta, koja god da je njihova religija ili filozofija, slažu se u jednom: da je sve dobro, sve je, dobro. Čak i ako caruje haos, sve je dobro. To je, naravn6, čudan paradoks.
Pa ipak, većina ljudi nikada ne uspeva da shvati kako je sve dobro, jer su utonuli u san. Žive u košmaru.
Jedan čovek lupa na vrata sobe svoga sina. "Čarli", kaže, "probudi se!" "Neću da ustanem, tata", odgovori mu Čarli. Otac viče: "Ustaj, moraš u školu!" "Neću da idem u školu", kaže Čarli. Otac ga pita: "A zašto nećeš?" "Iz tri razloga," kaže Čarli. "Kao prvo, škola mi je dosadna; drugo, učenici mi se rugaju; a treće, mrzim školu." Otac mu onda uzvrati: "Dobro, sad ću ja tebi reći tri razloga zbog kojih moraš da odeš u školu; kao prvo, to je tvoja dužnost; drugo, jer imaš četrdeset pet godina; a treće, jer si direktor."
Probudite se! Probudite se! Odrasli ste. Niste više mali da samo spavate. Probudite se! Prestanite da se za¬bavljate svojim igračkama.
Većina ljudi tvrdi kako hoće da izađu iz dečjeg vrtića, ali ne treba im verovati. Ne verujte u to! Ljudi samo žele da povrate svoje polomljene igračke. 'Vratite mi moju ženu. Vratite mi moj posao. Vratite mi moj novac. Vratite mi moj ugled, moj uspeh."
To je ono što ljudi žele: samo nove igračke. Sve je u tome. Čak će vam i najbolji psiholozi reći da ljudi u suštini ne žele da budu izlečeni. -Oni samo traže olakšanje; izlečenje bi bilo previše bolno.
Buđenje nije prijatno. Čovek lepo leži u krevetu, bu¬đenje ga samo uznemiri. Zato mudrac ne pokušava da probudi ljude oko sebe.
Nadam se da ću umeti da budem mudar u ovoj prilici, i ne učinim ni najmanji pokušaj da vas probudim, ako spavate. To se mene u stvari ne tiče, i pored toga što vam povremeno kažem: "Probudite se!" Ja samo treba da produžim napred svojim putem, da i dalje igram svoj ples. Ako prihvatite nešto od toga, dobro je; ako ne prihvatite, vaša stvar. Kao što kažu Arabljani: "Priroda kiše je uvek ista, ali od nje raste trnje u pustinji i cveće u oazi."

Očekujete li pomoć?
Mislite li da ću nekom pomoći? Ne! O, ne, ne, ne, ne i ne! Ne očekujte od mene da-ikome pomognem. Ja ne očekujem ni da ikome naškodim. Ako vam bude ško¬dilo, za to ste sami odgovorni; ako vam pomogne, i to je samo vaša zasluga. Zaista je tako!
Verujete li možda da će vam ljudi pomoći? Nije tako. Verujete li da će vam ljudi pružiti podršku? Uopšte nije tako.
Na jednom kursu grupne terapije, žena koja je bila upravnik jednog internata, rekla mi je: "Mislim da me moja direktorka ne podržava." "Zašto to mislite?" upitao sam je. "Eto, moja direktorka nikada ne dolazi u internat", odgovorila mi je. "Nikada nisam čula ni reč pohvale ili kritike od nje." Onda sam joj rekao: "U redu, zamislimo da ja poznajem vašu direktoricu. Zamislimo da čak tačno znam šta ona misli o vama. I eto, ja vam kažem (izi¬gravajući pretpostavljenu) - 'Čujte, Linda, nikad ne do¬lazim da vas obiđem samo zato što u vašem internatu sve funkcioniše kako valja. Tu nema nikakvih problema. Znam da je to vaša zasluga, tako da je sve u redu.' I, kako se sada osećate?" "Odlično", odgovorila je. "Dobro", rekao sam, "da li biste hteli da izađete iz prostorije na nekoliko minuta? To je" deo vežbe."
Linda je izašla. Dok je bila napolju, rekao sam os¬talima u grupi: "Ja sam i dalje direktorica, važi? Linda je najgora upravnica koja je ikad vodila neki od naših in-teranta. U suštini, ne odlazim u njen internat samo zato što ne mogu da podnesem to što ona tamo radi. To je zaista užasno. Ali ako joj kažem istinu, te sirote učenice samo će još više stradati. Zamenićemo je za godinu ili dve - već pripremamo jednu osobu za to. U međuvremennu, smislila sam da joj kažem nekoliko lepih reči da bih je odobrovoljila. Šta mislite o svemu tome?"
"Možda je to bilo jedino rešenje u takvoj situaciji", odgovorili su mi. Uveo sam zatim Lindu i pitao je da li se i dalje dobro oseća. "Naravno", rekla je.
Činjenica je da uglavnom samo konstruišemo svoje misli i osecanja, nezavisno od objektivne stvarnosti, za¬jedno «a ubeđenjem da nam drugi ljudi pomažu.
Mislite li da možda pomažete nekome zato što ste zaljubljeni? Lepo, kazaću vam nešto. Nikada niste zaljub¬ljeni u nekoga. Zaljubljeni ste samo u ideju o određenoj osobi, unapred stvorenu ideju diktiranu nadom. Razmis¬lite malo: nikada niste ni u koga zaljubljeni - zaljubljeni ste samo u ideju, u svoju predrasudu o određenoj osobi. Tako se i odljubljuje, zar ne? Samo se vaša ideja menja.
Kako si mogao da me razočaraš kad sam toliko ve-rovala u tebe?" kazaćete nekom.
Jeste li zaista toliko verovali u tu osobu? Ne, nikada. Probudite se! Takvo ubeđenje samo je rezultat pranja mo¬zga kojem ste od malena podvrgnuti. Nikada ne verujemo u druge ljude. Ono u šta verujemo samo je sopstveni sud o određenoj osobi. Na šta se onda žalite? Činjenica je da nikome nije pi ljatno da prizna kako mu je prosuđivanje bilo pogrešno. Nije baš laskavo priznati tako n- što, i zato ljudi radije govore: "Kako si mogao da me razočaraš?"
Vraćam se, dakle, na poemu - ljudi u suštini ne žele da odrastu, ne žele da se promene, ne žele da budu srećni. Kao što mi je neko jednom rekao: "Ne pokušavaj da ih učiniš srećnim, samo ćeš nastradati. Ne pokušavaj da na¬učiš svinju da peva - samo ćeš straćiti vreme, a svinja će sauno da se nervira."
Jedan čovek ulazi u kafe, sedne i vidi da tip za sused-nim stolom ima bananu u uvetu - bananu u uvetu! Čovek pomisli: "Možda bi trebalo da mu kažem?... Ma neću -šta me se to tiče." Ali sve to počne da ga proganja. Na kraju, posle dve-tri čašice, obrati se tipu za susednim stolom: "Pardon... ovaj... znate, imate bananu u uvetu." A tip mu kaže: "Molim?" Čovek mu ponovi: "Imate bananu u uvetu." "Molim, šta ste rekli?" kaže mu tip. "IMATE BANANU U UVETU!" prodere se čovek. "Malo glasnije", uzvrati mu ovaj. "Imam bananu u uvetu!"
Prema tome, uzaludno je. Okani se, okani, govore mi. Reci to što imaš i ukloni se. Ako im pomogne -dobro je; ako ne pomogne - nikom ništa!

Koliko smo iskreni prema sebi?
Prvo što treba da shvatite, ako zaista nameravate da se probudite, je da to ne želite. Prvi korak ka buđenju je da dovoljno iskreno priznamo sami sebi kako to uopšte nije prijatno.
Vi ne želite da budete srećni. Hoćete li jedan mali test? Probajmo: treba nam samo minut. Možete da za-žmurite dok rešavate, ili da to radite otvorenih očiju -nebitno je. Mislite na nekog koga mnogo volite, nekoga ko vam je blizak, nekoga ko vam je zaista dragocen, i pokušajte da mu u mislima kažete: "Više mi je stalo do moje sreće nego do tebe."
Pazite šta se događa. "Više mi je stalo do moje sreće, nego do tebe. Kada bih birao, uvek bih izabrao sreću." Koliki su se od vas osetili kao egoisti izgovorivši ove reci? Mnogi, čini se. Shvatate li do koje smo mere podvrgnuti pranju mozga?
Jer, mi kao da smo primorani da se upitamo: "Kako mogu da budem takav egoista?" Ali razmislite ko je stvar¬no egoista. Zamislite nekoga ko bi vam rekao: "Kako si mogao da budeš takav egoista da ti tvoja sreća bude va¬žnija od mene?" Zar vam ne bi došlo da odgovorite: "Izvini, ali kako ti možeš da budeš takav egoista, kad očekuješ da tebe stavim iznad svoje sreće?"
Jedna žena mi je pričala kako je njen ujak, sveštenik u lokalnoj crkvi, uvek počinjao besedu recima: "Samo je žrtva dokaz ljubavi; mera ljubavi je altruizam."
Savršeno! Upitao sam je: "Da li biste poželeli da vas volim po cenu svoje sreće?" "Da", odgovorila je. "A vi mene?" upitao sam. "Da", rekla je.
Zar to nije čudesno? Ona bi volela mene po cenu svoje sreće i ja bih voleo nju po cenu moje sreće. I tako, imali bismo dve nesrećne osobe, ali živela ljubav!
Ne želimo, znači, da budemo srećni. Želimo druge stvari. Ili, još bolje - ne želimo da budemo bezuslovno srećni. Spreman sam da budem srećan pod uslovom da se desi ovo i ovo i ono.
Ali to je u osnovi kao kad biste rekli svom prijatelju ili Bogu ili bilo kome: "Ti si moja sreća. Da nemam tebe, odrekao bih se sreće."
Veoma je važno da shvatite ovaj mehanizam. Mi ne možemo zamisliti da budemo srećni bez odgovarajućih uslova. Zaista je tako. Naučeni smo da svoju sreću povezu¬jemo sa tim uslovima.
To je, dakle, prvo što bi trebalo učiniti ako hoćemo da se probudimo, ako hoćemo da volimo, ako hoćemo slobodu, radost, spokojstvo i prosvetljenje. U tom smislu, duhovni rad je najkorisnija stvar na svetu. Jer, to nije ni samilost, ni privrženost, ni religioznost, ni obožavanje -samo duhovni rad vodi prosvetljenju, i buđenju, buđenju!
Posmatrajte teskobu koja caruje svuda oko nas, pos-matrajte usamljenost, strah, konfuziju, konflikte u srcima ljudi, unutrašnje i spoljašnje sukobe. Zamislite da vam neko pruži mogućnost da se svega toga oslobodite. Zamis¬lite da vam neko pruži mogućnost da zaustavite to užasno traćenje energije, zdravlja, emocija - posledicu svih tih konflikata i konfuzija. Zamislite da vam neko pokaže put kojim možemo postići da zaista volimo jedni druge, da budemo spokojni, potpuno prožeti ljubavlju. Možete li da zamislite išta korisnije od svega toga? Međutim, ima ljudi koji tvrde da je veliki biznis korisniji, da je politika korisnija, da je nauka korisnija.
Kakva je uopšte korist od slanja čoveka na Mesec kada ne uspevamo da živimo na Zemlji?

O našem ludilu
Da li je psihologija korisnija od duhovnog rada? Ništa nije korisnije od duhovnog rada.
Šta može da učini siroti psiholog? Može samo da smanji napetost. I ja se bavim psihoterapijom, ali kada mi se desi da moram izabrati između psihologije i du¬hovnog rada, u meni dođe do konflikta. Pitam se da li postoji neko ko shvata o čemu govorim. Ja sam to shvatio tek nakon mnogo godina.
Pokušaću da objasnim. Godinama nisam shvatao jed¬nu činjenicu, sve dok jednog dana nisam najednom otkrio kako ljudi moraju dovoljno da pate u jednom odnosu da bi se konačno razočarali u pogledu svih odnosa. Zar to nije užasno? Ljudi moraju mnogo da pate u jednom odnosu pre nego što. se probude i kažu: "Dosta mi je! Mora da postoji neki bolji život, neki život koji nije zasnovan na zavisnosti od drugih ljudskih bića."
A šta sam ja radio, kao psihoterapeut? Ljudi su do¬lazili da mi izlože svoje probleme u odnosima, u komu¬nikaciji sa drugima i slično, a ja sam im koliko-toliko pomagao. Ali priznajem da to uglavnom ništa nije vredelo, jer je samo pomagalo ljudima da i dalje spavaju. Možda je trebalo da ti ljudi malo više pate. Možda je trebalo da dodirnu dno i kažu: "Dosta mi je svega." Samo kada nam je dosta da nam je svega dosta otvara se izlaz.
Većina ljudi odlazi kod psihijatra ili psihologa da bi sebi olakšali život, a ne da bi našli izlaz iz situacije u kojoj se nalaze.
Siroti psiholozi pošteno rade svoj posao. Postoje slu¬čajevi gde psihoterapija pruža stvarno neophodnu pomoć, jer kad se neko nađe na ivici ludila, onda može da ode u psihozu ili u drugu krajnost, misticizam. Šta je mistika - suprotno od ludila.
Znate li koji je znak buđenja? Trenutak u kome se pitamo: "Jesam li ja lud, ili su to svi ostali?"
Zaista je tako. Jer mi smo stvarno ludi. Čitav svet je lud. Jedini razlog što nismo zatvoreni u ludnice je što nas ima previše.
Dakle, ludi smo. Živimo poštapajući se suludim ide¬jama o ljubavi, odnosima s drugim ljudima, sreći, radosti i svemu ostalom. Stekao sam ubeđenje kako smo do te mere ludi da, kad se svi slažu u nečemu, onda to mora biti pogrešno!
Svaka nova ideja, svaka velika ideja, potekla je od manjine koju je činio jedan čovek. Čovek koji se zvao Isus Hrist - manjina koju čini jedan čovek. Svi su govorili drukčije od onog što je on govorio. Buda - manjina koju čini jedan čovek. Svi su govorili drukčije od onog što je on govorio. Mislim da je Bertrand Rasel rekao: "Svaka velika ideja na početku je svetogrđe."
Lepo, ovde ćete čuti čitavu seriju svetogrdnih izjava. "On je hulio!" Ljudi su ludi, mahniti, i što pre to shvatite, bolje će biti za vaše mentalno i duhovno zdravlje. Ne uzdajte se. Ne uzdajte se u svoje najbolje prijatelje. Budite skeptični u kontaktu s najboljim prijateljima. Veoma su vesti, kakvi ste i vi u kontaktu s drugima, čak i ako toga niste svesni. O, kako ste dovitljivi, vesti i prepredeni. Veliki ste glumci.
Ne laskam vam previše, nadam se. Ali ponavljam: vi ne želite da se probudite. Samo glumite, a niste ni svesni toga. Mislite da ste vrlo osećajni. Ah! U poređenju s kim? Čak i žrtvovanje samog sebe prija, zar ne? "Žrtvujem se! Živim u skladu sa svojim idealima." Ali dobijate nešto za uzvrat, zar ne?
Uvek se dobija nešto za uzvrat, sve do samog trenutka buđenja. I tako, eto nas ovde - prvi korak. Priznajte sebi da ne želite da se probudite. Zaista je teško probuditi se kada je čovek prinuđen" pod hipnozom, da od bezvrednog parčeta papira misli da je ček na milion dolara. Kako je teško odvojiti se od tog parčeta papira!

Put odricanja
Ni odricanje nije pravo rešenje. Svaki put kada se odreknemo nečega, obmanjujemo sebe. Čega se odriče¬mo? Svaki put kad se odreknemo nečega, ostajemo zauvek vezani za predmet odricanja. Jedan indijski sveštenik je rekao: "Kad god mi dođe neka prostitutka, samo govori o Bogu. Kaže mi: 'Sita sam života koji vodim. Treba mi Bog.' Međutim, kad god mi dođe neki sveštenik, taj priča samo o seksu."
Zaista je tako - kad se odreknete nečega, ostajete zauvek vezani za to. Kad se borite protiv nečega, zauvek ste vezani za to. Sve dok se-borimo s nečim, dajemo mu moć. Dajemo mu moć jednaku onoj koju trošimo u toj borbi.
Ovo se odnosi čak i na komunizam, kapitalizam i sve ostale stvari. Treba, dakle, "prihvatiti" svoje demone jer im se, boreći se protiv njih, daje moć. Zar vam to još niko nije rekao? Kad se odreknemo nečega, ostajemo ve¬zani za to. Jedini izlaz je u tome da ne dozvolimo da budemo prevareni. Nemojte se odricati, već ne dozvolite da budete prevareni. Pokušajte da shvatite pravu vrednost nečega i neće vam biti potrebno da se odričete - jed¬nostavno, samo će vam ispasti iz ruku.
Naravno, ako ne razumete ovo što vam govorim, ako ste toliko hipnotizovani da mislite kako ne možete biti srećni bez neke stvari, ili neke druge, ili treće, onda ste u klopci. To što pokušavam da učinim za vas nije ono što vam nudi takozvana duhovnost - da vas natera na žrtve, na odricanje od mnogih stvari. To je sasvim uza¬ludno. I dalje biste ostali uspavani. Ono što treba da vam pomogne je da shvatite, shvatite, shvatite. Kad biste shva¬tili, odjednom bi vam ponestala želja za konkretnim ob¬jektom od koga zavisi vaša sreća. Što znači: ako se pro¬budite, nestaće vam želja za tim objektom.

Slušanje i odučavanje
Neke od nas probudi opora stvarnost života. Toliko patimo da se najzad probudimo. Ali ljudi se samo sudaraju sa životom, uvek nanovo. Samo kruže u somnabulnom stanju. Nikada se ne bude. Osim toga, nikad ne pomisle da je moguć i drugi način života. Nikada ne pomisle da možda postoji i bolji način života. Sve u svemu, ako neko još nije dovoljno izubijan od života i ako nije dovoljno patio, postoji još jedan metod buđenja: slušanje. To ine znači da treba da prihvatite ovo što vam govorim. Kada kažem "slušanje", ne mislim na to.
Venijte mi, bez ikakvog je značaja da li prihvatate ovo što vam govorim, jer se prihvatanje ili neprihvatanje odnosi samo na reci, pojmove i teorije, ali sve to. nema nikakve veze sa istinom. Istina se nikada ne izražava re¬cima. Istina se spoznaje iznenada, i potiče iz određenog stava. Vi, dakle, možete da se ne složite sa mnom, pa da ipak, uprkos tome, spoznate istinu. Ali zato je potreban otvoren stav, volja da se otkrije nešto novo. To je ono što je važno, a ne da li se i koliko se uopšte slažete sa mnom.
Na kraju krajeva, najveći deo onog što vam govorim je teorija, a nijedna teorija ne može adekvatno da obuhvati stvarnost. Ja, znači, ne mogu da vam govorim o istini, već samo o preprekama da se spozna istina. Njih mogu da opišern, ali samu istinu ne mogu. Niko to ne može. Mogu samo da vam opišem laži kojima obmanjujete sebe, sve dok ne budete u stanju da ih odbacite. Mogu da disku-tujem s vama o vašim ubeđenjima i sistemu ubeđenja koji vas čine nesrećnim. Mogu samo da vam pomognem da se odučite od svega toga. Kada izađemo na stazu duhov¬nog prosvetljenja, jedina stvar koju treba naučiti je baš to: odučavanje, odučavanje, odučavanje od svega što ste naučili. Potrebna je volja za odučavanjem, za slušanjem. Slušate li, možda, kako to većina ljudi čini, da biste na kraju potvrdili u sebi ono što ste i pre toga mislili? Ili slušate da biste otkrili nešto novo? To je veoma važno. Uspavanim osobama ni najmanje nije lako da prihvate ili otkriju nešto novo. Isus je doneo dobru vest, pa je ipak odbačen. Ne zato što je bila dobra, već zato što je bila nova. Svi mi mrzimo ono što je novo. Zaista ga mrzimo! Što se pre suočimo sa ovom činjenicom, bolje će biti. Mi ne želimo nove stvari, pogotovo kad nas uznemiravaju, pogotovo kad vode promeni. A posebno kada nameću priznanje: "Nisam bio u pravu. Grešio sam."
Sećam se susreta s jednim sveštenikom starim osam¬deset sedam godina, u Španiji - on je nekada bio moj učitelj, u Indiji, tridesetak godina ranije. I on je bio prisu¬tan na jednom ovakvom seminaru. "Šteta što te nisam slušao pre šezdeset godina", rekao mi je na kraju. "Znaš, bio sam u zabludi čitavog života."
Neverovatno je čuti tako nešto! To je kao da ugledaš neko od svetskih čuda. To je, prijatelji moji, vera! Ot¬vorenost prema istini, bez obzira na posledice, kud god nas odovela, ne znajući čak ni kuda će nas odvesti. To je istinska vera. Ne ubeđenje, već vera. Ubeđenja nam uli-vaju veliku sigurnost, vera to nema. Čovek ne zna gde će završiti: Spreman je da sluša, da prati, i otvoren je, otvoren za sve!
Međutim, biti otvoren ne znači naivnost, ne znači da treba progutati sve što vam se govori. Nipošto! Sve
što govorim mora se podvrgnuti diskusiji. Ali takvoj dis¬kusiji treba prići otvorenog stava, bez predrasuda. Sve treba podvrgnuti diskusiji.
Setite se divnih Budinih reci: "Monasi i učenici ne treba da prihvate moje reci iz poštovanja, već treba da ih procene kao što zlatar čini sa zlatom - seče ga, brusi, vaga, topi."
Kad se tako ponašate, to znači da slušate. Učinili ste, dakle, još jedan veliki korak ka buđenju. Prvi korak, kako sam već rekao, bio je u spremnosti da priznate kako ne želite da se probudite, da ne želite da budete srećni. Unutar vas postoje nebrojeni otpori.
Drugi korak je u spremnosti da razumete, da slušate, da izložite diskusiji čitav svoj unutrašnji sistem ubeđenja. Ne samo religioznih, političkih, socijalnih ili psiholoških ubeđenja, već svih ubeđenja u vama. Da budete spremni na ponovnu procenu svih ubeđenja, kao u Budinoj meta¬fori. Ja ću vam pružiti niz mogućnosti da to učinite.

Koliko smo egoisti?
Milosrđe je, u suštini, lični interes prerušen u čove-koljublje. Vama je možda, teško prihvatiti da ima slučajeva kada niste istiniti u svom nastojanju da budete osećajni i puni poverenja prema drugima. Pojednostaviću ovu temu tako što ću otići u krajnost, bar za početak.
Postoje dva tipa egoizma. Prvi je kada nam je zado¬voljstvo da sami sebi ugađamo. To je ono što obično naz¬ivamo egocentričnost. Drugi je kada nam je zadovoljstvo da ugađamo drugima. To je rafiniraniji tip egoizma. Prvi tip je očigledniji, a drugi je skriven, ponekad veoma skriven, i zato je opasniji, jer nam uliva osećanje da smo izuzetni. Međutim, kad se sve sabere, možda i nismo tako izuzetni. Poznajem jednu ženu koja živi sama i posvećuje dosta vremena drugima u parohiji. Ali, ona priznaje kako to u suštini radi iz egoizma - oseća potrebu da bude korisna, tako što daje neki svoj doprinos svetu. U svakom slučaju, ona zna da tada i drugi imaju potrebu za njom, pa je korist obostrana. Ona je gotovo prosvetljena! Svi možemo učiti od nje. Ona kaže: "Ja nešto dajem i nešto uzimani." U pravu je. Odlazi da pomogne, daje nešto i nešto uzima. To nije milosrđe, već prosvetljeni lični interes.
Vi sigurno poznajete osećanje zadovoljstva koje u nama budi čin milosrđa. Ali to je suprotno čoveku koji kaže: "Šta je posebno u tome što sam učinio? Dao sam nešto, dobio sam nešto. Nisam zamišljao da činim dobro delo. Moja leva ruka ignorisala je to što radi desna." Zaista, dobrota se najviše ističe kada nismo svesni da činimo dobro. Ili, kako je rekao veliki Sufi: "Svetac je takav sve dok to ne sazna."
Pokušavam da zamislim neku akciju u kojoj naš ego¬izam ne ulazi u igru, gde je osoba budna i gde to što ona čini biva ostvareno zahvaljujući njoj. U tom slučaju, akcija se pretvara u događaj. Ali ipak, gotovo uvek je umešan lični interes. Čak i kad se ograniči na misao: "Biću upamćen kao heroj", ili: "Ne bih mogao dalje da živim da to nisam učinio; ne bih mogao da živim sa svešću da sam pobegao."
Ali, ponavljam, ne mogu da isključim ni drugu vrstu akcije, jer ne kažem da ne postoji ni jedna akcija u kojoj naš ego ne ulazi u igru. Verovatno da postoji. Međutim, uzmimo primer vojnika koji gine za svoju zemlju. Mnoge takve smrti me uznemiravaju. Pitam se da li su rezultat pranja mozga. Mislim da su mnogi mučenici, ljudi koji za neku ideju žrtvuju sebe, podvrgnuti indoktrinaciji. Mu¬slimanski mučenici, budistički mučenici, hrišćanski mu¬čenici, komunistički mučenici - mnogi od njih rezultat su pranja mozga. U njihovim glavama je ideja da treba umreti, da je smrt velika stvar. Ne kažem da ne postoji čista motivacija, samo kažem da sve što radimo, radimo uglavnom u sopstvenom in¬teresu. Sve. Kada se nešto čini u ime Hrista, da li je to egoizam? Da. Kada se nešto čini za nečiju ljubav, da li je to egoizam? Da. Kada se nešto čini za nečiju ljubav, uvek je u sopstvenom interesu. Uzmimo da prehranjujete pet stotina dece dnevno. To vas uzdiže u sopstvenim oči¬ma? Pa nećete se valjda osečati loše zbog toga?
Neki ljudi rade određene stvari samo zato da se ne bi osećali loše. I to nazivaju milosrđem. To što čine, čine zbog osećanja krivice. Ali gde je tu ljubav? Međutim, hvala Bogu, kad vi nešto činite za druge, to vam prija. Odlično! Vi ste zdravi ljudi, jer ne krijete svoj lični interes. A to je zdravo.
Postoje, dakle, dve vrste egoizma; možda je trebalo da kažem tri. Prva, kada sebi priuštimo zadovoljstvo da ugodimo samom sebi. Druga, kada sebi priuštimo zado¬voljstvo da ugodimo drugima. Ponavljam, nemojte se pre-terano ponositi takvim stvarima, nemojte misliti da ste veliki. Vi ste normalni ljudi, nešto rafiniranijeg ukusa. Vaš je ukus da budete dobri, to nije kvalitet vašeg duha. Kada ste bili deca, voleli ste čokoladice; sada, kad ste odrasli, možda više cenite neku simfoniju. Ukus vam se poboljšao, ali i dalje zadovoljavate sebe, samo što to činite tako što ponekad ugodite drugima.
Postoji i treća vrsta egoizma, ona najgora: kada činite neko dobro delo da se ne biste osećali krivim. Dobročin¬stvo vam ne pruža zadovoljstvo; naprotiv, od toga vam je muka. To je nešto što mrzite. Činite žrtve u ime ljubavi, ali patite, žalite se. Ah, koliko malo znate o sebi ako mislite da ne činite takve stvari!
Kad bih imao po jedan dolar za svaki trenutak koji sam proveo radeći nešto što mi nije prijalo, sada bih bio milijarder. Znate već kako to ide.
"Mogu li da porazgovaram večeras sa vama, Oče?"
"Naravno, samo izvolite."
Ne želim da razgovaram s njim, muka mi je od toga. Večeras hoću da pogledam nešto na televiziji, ali kako da ga odbijem? Nemam hrabrosti da mu kažem ne.
"Samo izvolite", a u sebi mislim: "Gospode, sad treba da slušam ovog gnjavatora."
Uopšte mi ne prija da razgovaram sa njim, ali mi je vrlo neprijatno da mu kažem ne, i tako biram manje zlo, rekavši mu: "Uđite, raskomotite se." Biću zadovoljan kada razgovor bude gotov i kada budem mogao da skinem os-meh sa lica. "Kako ste?" pitani ga.
"Odlično", odgovori, a zatim priča i priča koliko mu znači taj seminar, a ja mislim: "Gospode, kad će da pređe na stvar?"
Na kraju kaže šta ima, a ja ga, metaforično, tresnem o zid, rekavši mu: "Svako bi mogao da resi tako banalan problem" i onda mu otvorim vrata.
"Uh, najzad sam ga se oslobodio", kažem u sebi.
Sledećeg jutra, za doručkom (jer osećam da sam bio neučtiv) priđem mu i pitam ga kako je. "Prilično dobrd", kaže on, i doda: "Moram nešto da vam kažem. Ono što ste mi sinoć rekli bilo mi je od ogromne pomoći. Mogu li da vas vidim danas posle ručka?"
"O, ne!"
Kada se nešto radi samo da se ne bismo osetili krivim, to je najgora vrsta milosrđa. Nemamo hrabrosti da kažemo kako želimo da nas ostave na miru. Kada mi neko kaže: "Ne volim da ljudima nanosim zlo", ja odgovorim: "Ostavi se toga! Ne verujem ti."
Ne verujem onima koji kažu da ne vole da nanose zlo drugima. Svi mi obožavamo da ranjavamo druge. A kad neko drugi nanosi zlo, to nam još više godi, jer će drugi loše misliti o nama, ako mi nanosimo zlo. Neće nas ceniti, govoriće protiv nas, a to nam ni najmanje ne prija!

Carstvo je ovde
Život je banket, a tragedija je što većina ljudi umire od gladi. Baš o tome govorim ovde, u suštini.
Grupa ljudi umirala je od žeđi na jednom brodiću, nedaleko od brazilske obale. Pojma nisu imali da je voda po kojoj plove u stvari slatka, jer se relca na tom mestu ulivala takvom snagom u more da je dopirala nekoliko milja ka pučini. Mogli su da je piju, ali nisu znali.
Na isti način, okruženi smo radošću, srećom, ljubavlju. Većina ljudi kao da ništa ne zna o tome. Šta je razlog? Pretrpeli su pranje mozga. Hipnotizovani su, us¬pavani.
Zamislite mađioničara koji hipnotizuje nekoga kako bi ga naveo da vidi stvari koje ne postoje i da ne vidi stvari koje su tu. Sve je u tome. Pokajte se i primite dobru vest. Pokajte se! Probudite se! Ne oplakujte svoje grehe. Čemu plakati nad gresima koji su počinjeni u snu? Zar biste plakali nad nečim što ste uradili pod hipnozom? Zašto biste se poistoveđvali sa takvom osobom? Probudite se! Probudite se! Promenite svoj stav. Pokušajte da gledate na stvari s nove tačke gledišta! Jer "carstvo je ovde"!
Rekao sam vam da se prvo treba probuditi, priznati da vam buđenje ne prija. Međutim, problem je što više volite da zadržite i osvojite sve one stvari za koje, putem hipnoze, verujete da su toliko važne i dragocene za vas, za vaš život i opstanak.
Posle toga, potrebno je da shvatite. Da shvatite kako se možda držite pogrešnih ideja, i da baš te ideje presudno utiču na vaš život, čineći ga haotičnim, a istovremeno vas održavaju u uspavanom stanju. Ideje koje se odnose na ljubav, na slobodu, na sreću itd. I nije lako slušati nekoga ko izlaže diskusiji ideje do kojih vam je toliko stalo i kojih se tako grčevito držite.
Postoje mnoge zanimljive studije o pranju mozga. Pokazalo se da onaj ko je podvrgnut pranju mozga, "in-trojekcijom" prihvata neku njemu stranu ideju, koja pri¬pada nekom drugom. U trenutku kada neko na ovaj način prihvata ubeđenja i ideje koje nisu njegove, one vrše atak na ličnost. Čovek ostaje zatečen i reaguje na emotivan način. To je očekivana reakcija, dokaz da je neko indok¬triniran. Spremni smo da umremo za ideju koja nikada nije bila deo nas. Teroristi i takozvani sveci prihvate neku ideju, progutaju je bez žvakanja i onda su spremni da umru za nju.
Nije lako slušati, pogotovo kad postoji emotivna zbrka. Čak i kad toga nema, nije lako slušati; sluša se uvek svoj unapred programirani stav na koji snio hipnotički uslovljeni. Često se sve što se čuje tumači u svedu sop-stvenog hipnotizovanog stanja, sopstvene uslovljenosti i programiranosti. Svi mi imamo svoje stavove, zar ne? I slušamo polazeći od tih stavova.
"Henri, kako si se promenio! Bio si tako visok, a sada si tako mali! Bio si tako krupan, a sada si tako mršav! Šta ti se desilo, Henri?" A Henri kaže: "Ja nisam Henri, ja sam Frenk."
"Oh, promenio si čak i ime!"
Kako naterati takve ljude da vas slušaju?
Najteža stvar na svetu je slušati, gledati. Mi ne želimo da vidimo. Mislite li da bi neki kapitalista hteo da shvati šta je dobro u komunističkom svetu? Ili da bi neki komu¬nista zaista hteo da shvati šta je dobro i zdravo u kapi¬talističkom svetu? Mislite li da je nekom bogatašu stalo da gleda život siromaha?
Ne želimo da gledamo, da vidimo, jer ako to učinimo, možda ćemo se promeniti. Ne želimo da gledamo. Ako sagledamo stvari kakve jesu, gubimo kontrolu nad životom koji ionako jedva držimo na okupu. Da biste mogli da se probudite, ono što vam je potrebno nije energija, nije snaga, nije mladost, pa čak ni neka visoka inteligencija. Ono što vam je najpotrebnije je spremnost da naučite nešto novo. Mogućnost buđenja je u direktnoj proporciji sa količinom istine koju ste spremni da hrabro prihvatite. Do koje ste tačke spremni na to? Koliko ste spremni da se voljno odreknete onoga što vam je u životu najdraže? Do koje ste tačke spremni da mislite na nešto novo, nešto što vam nije blisko?
Prva reakcija je strah. Mi se ne plašimo nepoznatog. Ne možemo se bojati nečega što ne poznajemo. Niko se ne boji nepoznatog. Mi se u suštini bojimo da ne izgubimo ono što nam je poznato. Eto čega se bojimo.
Daću vam primer - rekao sam da je svaka stvar koju jnimo zagađena egoizmom. Nije lako čuti tako nešto. Ali zamislimo se malo nad tim, pokušajmo da dublje za-đemo u to. Ako sve ono što činimo izvire iz ličnog interesa - više ili manje vidljivog - kakvo osećanje budi u vama misao na vaše milosrđe i vaša dobra dela u tom novom svedu? Šta je s vašim dobrim delima?
Evo vam jedna mala vežba. Mislite na neko od dobrih dela koja ste učinili. A sad, pokušajte da shvatite šta su zaista bile motivacije vašeg ličnog interesa, kojih ste bili više ili manje svesni. Šta je s vašim ponosom? Šta je s vašom taštinom? Šta je s onim osećanjem superiornosti koje ste osećali prema svom susedu, što vam se činio kao veliki egoista? Sve se to menja, zar ne?
"Dobro", možda ćete reći, "moj sused ima manje rafiniran ukus od mene." Vi ste onda najopasniji tip ličnosti. Izgleda da je Isus imao manje problema sa tipom kao što je vaš sused nego sa takvima kao što ste vi, sa ljudima koji su ubeđeni da su dobri. Drugi kao da mu nisu pred¬stavljali veliki problem - bili su otvoreno egoisti, svesni da su takvi.
Zato, probudite se! To je oslobađajuće! To je čudesno! Osećate li se potišteno? Možda to i jeste. Zar nije čudesno shvatiti da niste bolji od bilo koga drugog na ovoj zemlji? Zar to nije čudesno? Razočarani ste? Pogledajte šta smo izneli na svetlost dana! Šta je ostalo od vaše taštine? Prijalo bi vam osećanje da ste bolji od drugih, ali pogledajte šta je isplivalo - prevara!

Krah iluzija
Čini mi se da egoizam izvire iz neke vrste instinkta za očuvanje ličnosti, koji je naš primarni i najdublji in¬stinkt. Kako se možemo svesno odreći egoizma? To bi, tako reći, bilo kao odabrati nepostojanje. Kako god bilo, prestanite da se osećate krivim zato što ste egoisti - svi smo isti.
Jednom je neko rekao divnu stvar za Isusa, a taj neko nije bio vernik. Rekao je: "Ono što je najlepše kod Isusa je što se osećao lagodno među grešnicima, jer je shvatao da ni najmanje nije bolji od njih."
Mi se razlikujemo od drugih - od kriminalaca, na primer - samo po onome što radimo ili ne radimo, a ne po onome što jesmo. Jedina razlika između Isusa i tih grešnika je u tome što je on bio budan, a oni nisu.
Pomislite na ljude koji dobiju na lutriji. Da ne govore možda: "Ponosan sam što prihvatam ovu nagradu, ne zbog sebe, već zbog svoje nacije i svoje zemlje." Zar tako govore oni što dobiju ne lutriji? Ne - jer oni su imali sreće, sreće. I zato su osvojili premiju. Zar se može biti ponosan na tako nešto? Na isti način, ako uspete da stignete do pros-vetljenja, učinićete to iz ličnog interesa i bićete srećni. Zar ćete da slavite takvu stvar? Šta tu ima da se slavi? Zar ne shvatate koliko je glupo hvaliti se svojim dobrim delima? Farisej nije bio loš čovek, bio je samo glup. Nikada se nije zaustavio da razmisli. Jednom je neko rekao: "Nemam hrabrosti da stanem i razmislim, jer ako bih to učinio, ne bih znao kako ponovo da krenem."
Kada biste, dakle, zastali da razmislite, shvatili biste da u stvari nema ničega na šta biste bili posebno ponosni. Kako ta činjenica utiče na vaš odnos sa drugim ljudima? Na šta se žalite?
Jedan mladić se žalio da ga je njegova devojka ra¬zočarala, ponela se licemerno prema njemu. Na šta se on žalio? Zar je očekivao nešto bolje? Očekujte ono što je gore - okruženi smo egoistima. On je bio budala, postavio je na pijedestal, zar ne? Mislio je za nju da je princeza, mislio je da su ljudi dobri. Nije tako.' Ljudi nisu dobri. Loši su koliko i vi - loši, shvatate li? Uspavani su koliko i vi. Šta mislite da oni traže? Svoj lični interes, isto kao i vi. Nema nikakve razlike među vama.
Uspevate li da zamislite koliko oslobađa mogućnost da nikada više ne budete razočarani, nikada više preva¬reni? Nikada se više nećete osećati napušteno, odbačeno. Želite li da se probudite? Želite li sreću? Želite li slobodu? Evo je - otarasite se svojih lažnih ideja, svojih iluzija. Ne dozvolite da vas drugi varaju.
Ako ne budete varali sami sebe, nećete varati ni druge ljude. Tada ćete ih voleti. U suprotnom, živećete sve vreme u zabludi o drugima, s vašim iluzijama, neprekidno u sukobu sa stvarnošću.
Možda je, za većinu vas, previše potresno kad čujete da treba očekivati kako su svi (osim veoma retkih osoba koje su budne) egoisti, ili da slede svoj lični interes, na sirov ili rafiniran način. Ali, ako to imate u vidu, shvatićete da nema ničega što bi vas razočaralo i ničega što vas ne bi razočaralo. Da ste uvek bili u neposrednom dodiru sa stvarnošću, nikada se ne bi osetili razočarano. Međutim, više vam odgovara da sebi predstavljate druge ljude u sjajnim bojama; više vam odgovara da ne vidite pravi izgled ljudskih bića, zato što vam ne odgovara da vidite pravi lik samog sebe. I zato sad plaćate cenu.

Šta je prosvetljenje?
Jednom me je neko pitao: "Kakvo je prosvetljenje? Kakvo je buđenje?" Ispričao sam mu priču o klošaru u Londonu koji se sprema za počinak. Uspeo je da u smeću pronađe komad suvog hleba. za večeru i stigao na obalu Temze. Sipi kiša, i on se umota u svoj stari, iscepani kaput. Legne pored reke i samo što nije zaspao, kad se iznenada pojavi 'rols rojs' sa vozačem. Iz limuzine izađe prelepa devojka koja mu kaže: "Siroti čoveče, nećete valjda ovde prenoćiti?" "Hoću", odgovori joj klošar. "Ne mogu to dozvoliti", kaže mu devojka. "Pođite u moju kuću da se naspavate, posle jedne dobre večere." I tako, na njeno insistiranje, on uđe u automobil, voze se van Londona i stižu do jedne vile okružene ogromnim parkom. Na ulazu ih dočeka majordom, kome devojka kaže: "Molim te, Džejms, odvedi ovog čoveka u odeljenje za poslugu i neka mu pruže sve što mu treba." Posle toga, devojka ode u svoju sobu, svuče se i pripremi za spavanje. Iznenada, priseti se svog gosta, ode u odeljenje za poslugu i opazi da iz sobe u koju su smestili klošara dopire svetlost. Ona pokuca, otvori vrata i nađe klošara budnog. "Šta je, dobri čoveče", upita ga, "zar niste dobro večerali?" "Nikada u životu nisam tako dobro jeo", odgovori joj on. "Da li vam je toplo?" upita ga devojka. "Da, hvala, krevet je topao i udoban", odgovori on. Tada mu ona kaže: "Možda vam je potrebno malo društva? Hoćete li da se pomerite i na¬pravite mi malo mesta u krevetu?"
Ona mu priđe, on se pomeri i padn^pravo u Temzu.
Ah! Niste očekivali! Prosvetljenje! Probudite se! Kada budete spremni da zamenite svoje iluzije stvarnošću, svoje snove činjenicama, tada ćete izaći na pravi put. Tek će tada život dobiti smisao i postaće predivan.
Postoji još jedna priča, o nekom Ramirezu. On je starac koji živi u svom zamku na vrhu brda. U krevetu je, paralizovan, gleda kroz prozor i u daljini vidi svog neprijatelja, starca koji se uz pomoć štapa penje sve više uzbrdo. Ramirez ništa ne može da učini, jer posluga ima slobodan dan. Neprijatelj na kraju otvori vrata, uđe u sobu, zavuče ruku ispod mantila, izvadi pištolj i kaže: "Najzad ćemo se obračunati, Ramirez." Ramirez pokuša da ga odgovori: "Slušaj, Bordžija, zašto bi to učinio? Ti dobro znaš da ja više nisam onaj čovek koji te je mučio kad si bio mlad."
"Ne, ne", uzvrati mu neprijatelj, "tvoje slatke reci neće me razuveriti. Ono što ja želim je osveta, i ti me ne možeš sprefiti!" Tada, Ramirez kaže: "E baš mogu!" "Ka¬ko?" upita ga neprijatelj. "Mogu da se probudim", kaže Ramirez, što i učini - probudi se. Eto šta je prosvedjenje!
Kada vam neko kaže: "Ništa ne možeš da učiniš", možete mu odgovoriti: "Nije tačno, mogu da se probu¬dim!" I odjednom, život više nije košmar kakav vam se činio. Probudite se!
Jednom me je neko pitao: "Jesi li ti prosvedjen?" Šta. sam mogao da mu odgovorim? Hoćete li neki odgovor? Evo jednog: "Odcud ja znam? Kako se to može znati? Zar je to važno?"
Ako nešto previše želite, u nevolji ste. Ako sam ja možda prosvedjen i vi me slušate samo zato što sam prosvedjen, onda ste u velikoj nevolji. Jeste li spremni da vam prosvedjen čovek opere mozak? Jer, svako može da vam tako opere mozak. Šta je važno da li je neko manje ili više prosvedjen? Ali problem je što svi mi volimo da se oslonimo ne nekog, zar ne? Potrebno nam je da se oslonimo na nekog za koga mislimo da je stigao na cilj. On nam uliva nadu, zar ne? A šta će vam nada? Zar nije i to jedan oblik želje? Nadate se nečemu boljem od onoga što sada imate, zar ne? U suprotnom se ne biste nadali. Ali to znači da zaboravljate kako vam je i sada dobro, mada toga niste svesni. Zašto se ne usredsredite na sadašnjost, umesto da se nadate boljoj budućnosti? Zašto ne shvatite ovo što je sada, umesto što ga zaboravljate, nadajući se budućem? A možda je ta budućnost samo nova klopka?

Samoposmatranje
Jedini način na koji bi neko mogao da vam pomogne je da prodiskutuje vaše ideje. Ako ste spremni da slušate i da se o vama diskutuje, nešto ćete učiniti, ali niko vam ne može pomoći.
Šta je najvažnije od svega? Samoposmatranje. Tu vam niko ne može pružiti ruku. Niko vam ne može dati od¬govarajući metod, Niko vam ne može pokazati određenu tehniku. U trenutku kada prihvatimo neku tehniku, posta¬jemo iznova programirani, ali Samoposmatranje - gledanje samog sebe - veoma je značajno. To ne znači biti uronjen u sopstvene probleme, biti obuzet samim sobom. Ne go¬vorim o tome - govorim o samaposmatranju. A šta to znači?
To znači posmatranje svega što je u nama i izvan nas, do ekstremne tačke - posmatranje kao da se to dešava nekom drugom. Šta to znači? Znači da ono što nam se dešava ne treba doživljavati lično, znači da treba gledati na stvari kao da nemaju nikakve veze s nama.
Vi patite zbog svoje depresije i svojih strahova samo zato što se poistovećujete s njima. Govorite: "Depresivan sam." Ali to je pogrešno, vi niste depresivni. Ako hoćete da budete precizni, mogli biste reći: "U ovom trenutku prolazim kroz fazu depresije." Ali ne možete reći: "De¬presivan sam." Vi niste vaša depresija. Sve je to samo varka uma, posebna vrsta iluzije. Nesvesno ste naučeni da mislite da ste vi vaša depresija, da ste vi vaši strahovi, da ste vi vaša radost i osećanja koja proživljavate.
"Zadovoljan sam!" Niste vi zadovoljni. Možda je zado¬voljstvo u ovom trenutku unutar vas, ali stvari će se ubrzo promeniti, neće potrajati - nikada ne traju, sve se nepre¬stano menja. Oblaci dolaze i odlaze, neki su crni, neki beli; neki veliki, neki mali. Ako pratimo ovu analogiju, vi biste bili nebo koje posmatra oblake. Bili biste pasivan posmatrač, sa distance. Znam daje ovaj stav za vas možda apsurdan, pogotovo ako ste odrasli u kulturi Zapada. Jer, ne smete se uplitati, ništa ne zaključujte. Samo gledajte! Posmatrajte!
Problem je što su ljudi skloni da zaključuju o stvarima koje ne uspevaju čak ni da shvate. Stalno utvrđujemo neke stvari, zar ne? Nikada ne pomislimo da stvarima uopšte nije potrebno da budu utvrđivane. To je veliko prosvetljenje. Stvari se moraju shvatiti. Ako se shvate, tada se mogu promeniti.

Večni život
Čovek sedi u autobusu i na kolenima drži veliki paket - to je neki težak, duguljast predmet. Vozač autobusa ga pita: "Šta vam je to u krilu?" Čovek mu odgovori: 'To je neaktivirana bomba. Iskopao sam je u bašti i sada je nosim u policiju." Vozač mu onda kaže: "Pa nećete je valjda držati u krilu? Stavite je pod sedište."
Psihologija i druge duhovne nauke premeštaju bombu sa krila pod sedište. Uglavnom ne rešavaju probleme. Samo ih zamenjuju drugim problemima. Da li ste ikad razmišljali o tome? Imali ste jedan problem, sada imate drugi. I uvek će biti tako, sve dok se ne resi problem koji se zove "ja". Sve do tog trenutka nikud se neće stići.
Veliki mistici i učitelji Istoka rekli bi: "Ko si ti?" Mnogi misle da je najvažnije pitanje na svetu: ko je Isus? Nije tako. Mnogi misle da je to: postoji li Bog? Nije tako. Mnogi misle da je najvažnije pitanje: postoji li život posle smrti? Nije tako.
Izgleda kao da se niko ne bavi ovim problemom: pos¬toji li život pre smrti? Pa ipak, iskustvo mi govori da su baš ljudi koji ne znaju šta da učine sa ovim životom, pre¬okupirani da saznaju šta će raditi u drugom životu.
Dobar simptom činjenice da ste budni je da vas ni¬malo ne zanima šta će biti u nekom budućem životu. Uopšte se ne bavite takvim mislima, to vam je nevažno.
Znate li šta je večni život? Mislite li da je to život koji beskonačno traje? Ali čak će vam i vaši teolozi reći da je to suludo, jer je i sama beskonačnost obuhvaćena vremenom. Večnost je vreme koje zauvek traje. Večno, u stvari, znači bezvremeno.
Ljudski um to nije sposoban da shvati. Ljudski um je sposoban da shvati vreme i da ga negira. Ono što je bezvremeno iznad je naše moći shvatanja. Pa ipak, mistici kažu da je večnost ovde i sada. To je dobra vest, zar ne? Ovde je i sada.
Ljudima ne prija kada im govorim da zaborave prošlost - toliko su ponosni na nju! Ili je se toliko stide. Ali to je ludilo! Odbacite je! Kada vam kažu: "Pokajte se zbog svoje prošlosti", pokušajte da shvatite kako je to samo religiozni metod koji služi da vas održi u stanju uspa-vanosti. Probudite se! Eto staje pokajanje, a ne plakanje nad sopstvenim gresima. Probudite se! Shvatite i presta¬nite da plačete. Probudite se!

Kako otkriti svoje "ja"?
Veliki učitelji kažu da je najvažnije pitanje na svetu: ko sam ja? Ili još bolje: šta je to "ja"? Da H ćete možda reći da ste sve drugo shvatili sem toga? Da li ćete možda reći da ste razumeli astronomiju, crne rupe i kvazare, da ste upućeni u informatiku, pa ipak ne znate ko ste? Po¬bogu, vi još spavate. Da li ćete možda reći da ste shvatili ko je Isus, a istovremeno ne znate ko ste vi? Kako onda možete shvatiti Isusa?
Ko je taj koji pokušava da shvati? To je prvo što treba da otkrijete. To je osnova svega, zar ne? I baš zato štoto nije shvaćeno, imamo sve te glupe, religiozne narode sukobljene u tim idiotskim, religioznim ratovima - musli¬mani koji ratuju protiv Jevreja, protestanti protiv katolika, i sve ostale gadosti. Ne znaju ko su, jer kad bi znali, ratova ne bi bilo.
Ono što želim opet da podvučem je samoposmatra-nje. Vi me slušate, ali istovremeno možete da čujete i druge zvuke pored mog glasa. Da li ste svesni svojih reak¬cija dok me slušate? Ako niste, znači da ste pretrpali pranje mozga, ili ćete potpasti pod uticaj svojih unutraš¬njih sila kojih uopšte niste svesni. Čak i ako ste svesni kako reagujete na mene, da li ste svesni otkud potiču vaše reakcije? Možda, me uopšte ne slušate, možda me sluša vaš tata? Šta mislite, da li je to moguće?
Često mi se dešava, kad ovako govorim, da otkrijem osobe koje uopšte nisu prisutne. Prisutna je njihova ma¬ma, prisutan je njihov tata, ali oni nisu tu. Nikada nisu prisutni. "Ja živim - ne ja, ali moj otac živi u meni." Ovo je bukvalno istina, ovo je apsolutno i bukvalno istina. Mogao bih da vas secirani parče po parče, i pitam vas: "Da vidimo - ova fraza potiče od tate, od mame, od babe, od dede, od koga?"
Ko živi u vama? Osećanje koje se javi kada se otkrije ta činjenica, zaista je užasno. Vi umišljate da ste slobodni, ali verovatno ne postoji ni jedan pokret, ni jedna misao, osećanje, stav ili ubeđenje u vama, koji ne potiču od nekog drugog. Zar to nije užasno? A vi to čak i ne znate. Reč je o jednom mehaničkom životu koji vam je nametnut. Neke stvari izazivaju u vama snažna uzbuđenja, i mislite da vi proživljavate ta uzbuđenja. Da li je tako? Potrebna je velika svesnost sa vaše strane da shvatite kako je to što zovete "ja" samo konglomerat vaših iskustava iz pro¬šlosti, vaših uslovljenosti, vaše programiranosti.
To je bolno. U suštini, kada počne buđenje, doživljava se veliki bol. Bolno je videti kako se ruše sopstvene iluzije.
Sve što ste mislili da ste izgradili pretvara se u prah, i to je bolno. Čitavo je pokajanje u tome, čitavo je buđenje u tome.
Kako bi bilo da date sebi minut vremena da biste postali svesni onoga što osećate u svom telu, onoga što se dešava u vašem umu, da postanete svesni svog emo¬tivnog stanja? Kako bi bilo da postanete svesni klupe na kojoj sedite, činjenice da su vaše oči otvorene, boje ovih zavesa i tkanine od kojih su satkane? Kako bi bilo da postanete svesni moga lica i vaše reakcije na moje lice?
Jer, vi već imate reakciju, bez obzira da li ste je svesni ili ne. I to verovatno nije vaša reakcija, već reakcija koja je rezultat vaše uslovljenosti. Zato, kako bi bilo da po¬stanete svesni nekih stvari o kojima sam govorio, bez obzira što je to sada samo sećanje?
Postanite svesni svog prisustva u ovoj sali i kažite: "Ja sam u ovoj sali." To je kao da ste izvan vas i da gledate sami sebe. Zapazicete da je to osećanje nešto drukčije od gledanja objekata oko vas. Kasnije ćemo se upitati: "Ko je osoba koja posmatra?" Ja posmatram "sebe" - šta je to "ja", šta je to "sebe"?
Za sada je dovoljno da "ja" posmatra "sebe", ali ukoliko se desi da sebe osuđujete ili hvalite, nemojte da blokirate pokudu ili pohvalu, već je posmatrajte. Ja sebe kudim; ja sebe osuđujem; ja sebe hvalim - posmatrajte i ništa drugo. Ne pokušavajte da menjate stvari! Nemojte misliti: oh, rečeno nam je da ne radimo tako. Jednostavno posmatrajte sve što se dešava.
Kao što sam vam već rekao, samoposmatranje znači gledanje - posmatranje onoga što se dešava u vama i oko vas - kao da se dešava nekome drugom.

Šta je naše pravo "ja"?
Predlažem vam drugu vežbu. Tražim od vas da na parčetu papira napišete najkraći opis sebe - na primer: poslovan čovek, sveštenik, ljudsko biće, Jevrej, bilo šta.
Vidim da neki pišu reci kao: plodan, hodočasnik u potrazi za nečim, merodavan, živ, nestrpljiv, usredsređen, elastičan, ljubavnik, član ljudskog roda itd. Nadam se da je to plod posmatranja sebe kao da ste posmatrali neku drugu osobu.
Ali, obratite pažnju - to je "ja" koje posmatra "sebe". Ovo je zanimljiv fenomen koji nikada nije prestao da iza¬ziva čuđenje kod filozofa, mistika, naučnika, psihologa -"ja" može da posmatra "sebe". Čini se da životinje to ap¬solutno ne mogu. Čini se daje potrebna određena količina inteligencije za tako nešto.
Ono što ću vam sada izneti nije neka metafizika, nije filozofija. To je jednostavno posmatranje, zdrav razum. Veliki istočni mistici obraćaju se u stvarnosti onom "ja", a ne "sebi". U suštini, neki mistici nam govore kako mi pre svega polazimo od stvari, od svesti o stvarima oko sebe; zatim se pomeramo ka svesti o mislima (koje pred¬stavljaju "sebe", naše uslovljeno "ja") i na kraju dolazimo do svesti o onom koji misli. Stvari, misli, mislilac.
Ono što tražimo je mislilac. Može li mislilac spoznati samog sebe? Mogu li ja znati šta je to "ja"? Neki od ovih mistika odgovaraju: "Može li nož poseći samog sebe? Može li zub ugristi samog sebe? Može li oko videti samo sebe? Može li "ja" upoznati samo sebe? Ali mene u ovom tre¬nutku interesuje nešto mnogo praktičnije, a to je sa¬gledavanje onoga što "ja" nije.
Slušajte ovo što vam kažem: da li sam ja moje misli, misli koje mislim? Ne. Misli dolaze i odlaze; ja nisam moje misli. Da li sam moje telo? Kažu da se u svakom trenutku milioni ćelija našeg tela menjaju i obnavljaju, tako da nakon sedam godina u telu ne ostane ni jedna živa ćelija od onih koje smo imali pre toga. Ćelije dolaze i odlaze, rađaju se i umiru, ali "ja" ostaje. Da li sam ja, dakle, moje telo? Očigledno ne!
"Ja" je nešto drukčije, nešto više u odnosu na telo. Možda se može reći da je telo deo toga "ja", ali deo koji se menja, stalno se kreće i menja. Koristimo istu reč da ga definišemo, ali se ono stalno menja. Isto kao što ka¬žemo za Nijagarin vodopad da je Nijagarin vodopad, i pored toga što se vodene mase neprestano menjaju. Koris¬timo isti naziv za stvarnost koja je u stalnoj evoluciji.
A moje ime? Da li je "ja" možda moje ime? Očigledno da nije, jer mogu da promenim svoje ime, bez menjanja tog "ja". A moja karijera? A moja ubeđenja? Kažu da sam budista ili hrišćanin, da li je to možda suštinski deo moga "ja"? Kada prelazim iz jedne u drugu veru, da li se to "ja" promenilo? Da li imam jedno drugo "ja" ili se to isto "ja" promenilo? Drugim recima, da li su moje ime i moja vera suštinski delovi moga "ja"? Etikete su stvarno važne svima nama. Ja sam republikanac, kažemo, ali da li smo zaista to? Ne može se reći da se menja naše "ja", ako promenimo partiju. Veliki deo svog života traćimo u reagovanju na etikete, svoje i etikete drugih ljudi. Poistovećujemo te etikete sa svojim "ja".
Kada je čovek potpuno sputan etiketama, kakvu vred-nost imaju te etikete za naše "ja"? Možemo li reći da "ja" ne predstavlja ni jedna od tih etiketa koje mu pridajemo? Etikete pripadaju našem egu, našem uslovljenom "ja", ono¬me koje se stalno menja. Da li se pravo "ja" menja? Da li se posmatrač menja?
Činjenica je da svaku etiketu koja vam padne na pa¬met (izuzimam možda onu "ljudsko biće") možete da pri-lepite na "sebe" - vaše "ja" nije ništa od svega toga. Kada dakle izađete iz samog sebe i posmatrate to "sebe", svoj ego, ne poistovećujete sa više sa njime. Patnja postoji unutar "sebe" i, kada poistovetite svoje pravo "ja" i to "sebe", počinje patnja.
Pretpostavimo da strahujete, ili želite nešto, ili ste zabrinuti. Kada se "ja" ne poistovefuje sa novcem, ili ime¬nom, ili nacionalnošću, sa drugim ljudima, prijateljima, bilo čime, onda vaše "ja" nikada nije ugroženo. Ono može biti veoma aktivno, ali nije ugroženo.
Setite se nečega što vam je izazvalo ili izaziva, bol, zabrinutost ili strah. Pre svega, uspevate li da razlučite želju ispod te patnje? Shvaćate li da postoji nešto što žarko želite i da vam to izaziva, patnju? Šta je to želja? To je samo želja, ali ona postaje poistovećivonje. Na neki način, sami ste sebi rekli: "Ono što je dobro za moje 'ja1, tako reći opstanak 'ja1, povezani su sa tom željom." Patnja potiče isključivo iz poistovećivanja sa nečim, bilo da je to u nama ili izvan nas.

Negativna osećanja
Kad god osećate odbojnost u dodiru s nekim, živite u iluziji. Nešto je ozbiljno pogrešno u vama. Ne vidite stvarnost. Nešto se u vama mora promeniti. Međutim, šta uglavnom činimo u odnosu na svoja negativna ose¬ćanja? Kažemo: "On je kriv. Mora se promeniti." Ne! Svet je takav kakav treba da bude. Vi ste taj koji treba da se promeni.
Pretpostavimo da prisustvujete ekstremnoj nepravdi, nečemu što je očigledno za svaku osudu. Odgovarajuća reakcija je da kažete kako takve stvari ne bi smele da se dešavaju, zar ne? Na neki način, morali biste da osetite impuls da ispravite nepravednu situaciju. Na primer, neko nanosi bol detetu, a vi prisustvujete tom nasilju. Šta ka¬žete za ovaj primer? Nadam se da ne mislite da ću vamci kako ne bi trebalo da se mešate. Ne, ali ako ste lišeni negativnih osećanja bićete mnogo pribraniji, mnogo pri-braniji- Jer, kada se u igru uključe negativna osećanja, oubi se glava. Na scenu ulazi ego, naše uslovljeno "ja", i sve se kvari. Tamo gde je bio jedan problem koji treba da se resi, sada su dva problema. Mnogi ljudi pogrešno misle da odsustvo negativnih osećanja, kao što su bes ili mržnja, znači da se onda ništa ne može učiniti da bi se resila neka situacija. O, ne, apsolutno nije tako! Nismo emotivno uključeni, ali zato odmah stupamo u akciju. Postajemo mnogo osetljiviji u odnosu na stvari i osobe koje nas okružuju.
Našu senzibilnost ubija baš to uslovljeno, lažno "ja" - kada se do te mere poistovetimo sa sobom, da višak našeg ega sprečava da vidimo stvari objektivno, sa dis¬tance. Kada se stupa u akciju, veoma je važna sposobnost da se stvari vide sa distance. Međutim, negativna osećanja sprečavaju nas da zauzmemo takav stav.
Kako da nazovemo, onda, to što aktivira ili usmerava energiju ka delanju koje se suprotstavlja objektivnom zlu? Šta god da je, to nije reakcija, već akcija.

Od čega zavisimo?
Mi nikada ne osećamo patnju kada izgubimo nešto čemu smo dali slobodu, što nikada nismo pokušali da posedujemo. Patnja je simptom činjenice da sam uslovio svoju sreću, povezavši je s nekim ili nečim, bar do izvesne mere. Toliko smo navikli da slušamo suprotne stvari, da se ovo što govorim čini neljudskim, zar ne?
Ne tvrdim da naše uslovljeno "ja" uvek zapada u uo¬bičajene šeme. To zavisi od načina na koji smo uslovljeni. Postavlja se pitanje da li je shvatljivo živeti život u kome smo totalno sami i ne zavisimo ni od koga. Svi mi zavisimo od drugih, u mnogim stvarima. Zavi¬simo od mesara, pekara, fabrikama sveca. Međuzavisnost. Organizovali smo društvo na ovaj način i poveravamo različite funkcije različitim ljudima za dobrobit svakoga, da bismo bolje i efikasnije živeli - ili se bar nadamo da je tako. Međutim, ako govorimo o psihološkoj zavisnosti od druge osobe - emotivnoj zavisnosti od nekoga - šta to podrazumeva? To znači zavisiti od drugog ljudskog bića da bi se stiglo do sopstvene sreće.
Razmislite o tome. Jer, ako to učinite, sledeće što ćete uraditi, svesno ili manje svesno, biće zahtev da druge osobe doprinesu vašoj sreći. Zatim se sriže na drugu stra¬nu - suočavamo se sa strahom od gubitka, strahom od otuđenja, strahom da budemo odbačeni, suočavamo se sa međusobnim sputavanjem i kontrolisanjem.
Savršena ljubav isključuje strah. Tamo gde postoji ljubav ne postoje zahtevi, očekivanja, zavisnost. Ja ne tra¬žim da me učinite srećnim; moja sreća ne zavisi od vas. Ako morate da me napustite, neće mi biti žao samog sebe; izuzetno mi prija vaše društvo, ali ja se ne vezujem za vas. Ja uživam u vašem društvu na temelju nevezanosti - na uživam ja u vama, to je nešto veće i od vas i od mene, rešto što sam otkrio, neka vrsta simfonije, neka vrsta orkestra koji svira u vašem prisustvu. Ali, kada odete od mene, orkestar ne prestaje da svira. To je orkestar velikog repertoara i nikada ne prestaje da svira.
Čitava je buđenje u tome. Ali mi smo hipnotizovani, uspavani, pretrpeli smo pranje mozga. Čini se užasno postaviti takvo pitanje, ali može li se reći da me volite ako se zakačite za mene i ne dozvoljavate mi da odem? Ako me ne ostavljate na miru? Može li se reći da me volite, ako imate potrebu za mnom, psihološki ili emo¬tivno, da biste bili srećni?
Jer, takva ljubav je u suprotnosti sa univerzalnim učenjima svih svetih spisa, svih religija, svih mistika. Kako mogli, za tolike godine, da to ne uvidimo? Često se pitao kako to nisam ranije uvideo?
Kada se prvi put čitaju takve radikalne tvrdnje u sve¬tim spisima, počneš da se pitaš: da li je ovaj čovek lud? Ali, posle nekog vremena počneš da veruješ da su ostali ljudi ludi. "Ako se ne odreknete svog oca i majke, braće i sestara, ako se zauvek ne odreknete svega što posedujete, ne možete biti moji učenici."
Sve morate napustiti. To nije fizičko odricanje, ra-zumete - to bi bilo lako. Kada odbacite sve svoje iluzije, najzad stupate u dodir sa stvarnošću i, verujte mi, nikada više neće biti sami. Nikada više. Usamljenost se ne leci druženjem sa drugim ljudima. Usamljenost se leci kon¬taktom sa stvarnošću. O, toliko toga može da se kaže o ovome! Dodir sa stvarnošću, krah iluzija, neposredan od¬nos sa onim što je stvarno. Šta god to bilo, nema ime. Možemo ga upoznati, ali samo ako napustimo ono što je nestvarno. Može se otkriti šta je to biti sam kada pre¬stanemo da se vezujemo, kada prestanemo da budemo zavisni. Ali, prvi korak je videti sve to kao nešto poželjno. Ako se ne smatra za poželjno, kako se može ikada prići blizu?
Razmislite o svojoj usamljenosti. Da li je prisustvo drugih ljudi može ikad ukloniti? Ono može da posluži samo da od nje pobegnete. Unutar vas je praznina, zar ne? A kada praznina ispliva na površinu, šta se radi? Beži se, uključi se televizor, uključi se radio, čita se neka knjiga, traži se društvo drugih ljudi, zabava, zaborav. Svi to rade. To je veliki biznis danas, čitava industrija organizovana da nas zabavi i odvuče naše misli na drugu stranu.

Kako dostignuti sreću?
Postanite svesni samih sebe. Posmatrajte sebe, zato sam već rekao da je samoposmatranje nešto čudesno i izuzetno. Posle nekog vremena, nije neophodan nikakav napor, jer kako se iluzije gube, počinju da se upoznaju stvari koje ne mogu biti opisane. To se zove sreća. Sve se menja, i u nama se rađa svesnost, spoznaja.
Jedan učenik pitao je svog duhovnog učitelja: "Možeš
li mi reći neku mudru reč? Nešto što će me voditi kroz
život?" To je bio dan ćutanja ovog učitelja, pa je uzeo list
hartije i napisao: "Svesnost". Učenik je na to rekao: To
je previše sažeto. Da li bi moglo malo opširnije?" Učitelj
je onda napisao: "Svesnost, svesnost, svesnost." Učenik
je uzvratio: "U redu, ali šta to znači?" Odgovor je bio:
"Svesnost znači... svesnost." '
Eto šta znači posmatrati samog sebe. Niko vam ne može pokazati kako se to čini, jer bi vam dao tehniku, programirao bi vas. Ali posmatrajte sebe. Kada razgo¬varate s nekim, da li ste svesni ili se samo poistovećujete s razgovorom? Kada ste na nekog besni, da li ste svesni ili se samo poistovećujete sa svojim besom? Kasnije, kada se smirite, da li se udubite u to iskustvo, pokušavate li da ga razumete? Odakle potiče? Šta ga je izazvalo? Ne poznajem drugi put koji bi vas priveo svesnosti. Samo ono što se shvati može se promeniti. Ono što se ne ra¬zume, ili čega nismo svesni, biva potisnuto. Ne menja se. Ali, kada se shvati, može se promeniti.
Ponekad me pitaju: "Da li je razvoj svesnosti postepen proces ili je to iznenadna promena?" Postoje neki ljudi koji imaju sreću da im se desi neka vrsta naglog buđenja svesti, poput bleska munje. Jednostavno, postaju svesni. Međutim, proces je najčešće dug, spor i postepen. Ljudi alo-pomalo shvate određene stvari. Iluzije se gube, fan-jje se eliminišu, sloj po sloj, i te osobe postepeno stu-naju u dodir sa činjenicama, sa stvarnošću.
Ne postoji apsolutno pravilo. Podsetiću vas na poz¬natu priču o lavu koji upadne u stado ovaca i na svoje veliko iznenađenje pronalazi jednog lava među njima. Taj lav je od malena rastao u tom stadu. Blejao je kao ovca i kretao se kao ovca. Lav se uputio pravo ka njemu i, kada se lav-ovca našao pred pravim lavom, počeo je da drhti kao prut. Lav mu je rekao: "Šta radiš među tim ovcama?" Lav-ovca mu je odgovorio: "Ja sam ovca." A lav mu ju rekao: "Nije baš da nisi. Ali pođi sa mnom." Odveo je lava-ovcu do jednog jezerceta i rekao mu: "Gledaj!"
Kada je lav-ovca video svoj odraz u vodi, oglasio se moćnom rikom. U tom trenutku se preobrazio i nikada više nije bio isti.
Ako imate sreće i bogovi su vam blagonakloni, mo¬žete najednom shvatiti šta je to "ja", i onda nikada više nećete biti isti, nikada više. Ništa više neće moći da vas dodirne, i niko neće moći da vas ugrozi.
Nećete se plašiti ničega i nikoga. Zar to nije izvan¬redno? Živećete kao car, kao carica. Eto šta znači živeti kao vladar. To nema ničeg zajedničkog sa mogućnošću da se pojavite u novinama ili da stvorite pun džak para. Sve su to gluposti. Ne bojimo se nikoga, jer smo više nego zadovoljni time što smo niko i ništa. Uspeh ili neuspeh ne znače nam apsolutno ništa. Nemaju nikakvo značenje. Počast ili sramota nemaju nikakvo značenje! Čak i ako vas izvrgnu ruglu, ako ispadnete smešni, ništa vam ne znači. Ne dotiče vas. Zar to nije predivno stanje?
Neki dostižu ovaj cilj, korak po korak, oprezno, nakon nedelja i meseci samoposmatranja. Ali jedno mogu da vam garantujem: ne poznajem ni jednu osobu koja je pos¬vetila svoje vreme samoposmatranju, a da nije primetila promene već posle nekoliko nedelja. Menja se kvalitet života, tako da ljudi ne moraju samo da mi veruju na reč. Oni to vide, drukčiji su, reaguju na drugi način. U suštini, manje reaguju, a više delaju. Shvataju stvari koje nikada ranije nisu uvideli. Čovek tada ima više energije, postaje mnogo življi. Ljudi misle da smo, ukoliko nemamo želje, kao beživotne klade. U stvarnosti, gubi se samo napetost. Oslobodite se straha od neuspeha, od brige za uspehom, i bićete ono što jeste. Opustite se. Nećete voziti kao što sada činite, s nogom na kočnici. Eto šta će se dogoditi.
Postoji jedna divna izreka Čuang Cea, velikog kine¬skog mudraca, koja kaže: "Kada strelac gađa, nemajući nikakvu nagradu u vidu, čini to svim svojim sposobno¬stima; kada gađa da bi osvojio bror.zanu kopču, već je nervozan; kada gađa za zlatni trofej, postaje šlep i gubi glavu." On nije izgubio svoje sposobnosti, ali nagrada ga ometa. Njemu je to važno! Više misli na pobedu nego na gađanje, i potreba za pobedom oduzima mu veštinu. Zar vam ovo ne izgleda kao slika i prilika većine ljudi? Kada se ne živi u zavisnosti od nečega, očuva se čitava sposobnost, sva energija, i čovek je opušten, jer mu nije važno da li dobija ili gubi.
Sav život je u tome. Sve izvire iz svesnosti. I samo tako spoznaćete da počast i slava ne znače apsolutno ništa. To je samo društvena konvencija. Eto zašto mistici i pro¬roci nikada nisu marili za to. Počast i sramota nikada im ništa nisu značili. Živeli su u drugom svetu, u svetu pro¬buđenih. Uspeh i neuspeh ništa im nisu značili. Njihova tačka gledišta bila je: "Ja sam magarac, ti si magarac - u čemu je onda problem?"
Neko je rekao: Tri najteže stvari za ljudsko biće ne spadaju u fizičke atribute ili intelektualnu sposobnost. Kao prvo, treba zameniti mržnju ljubavlju; drugo, pri¬družiti se odbačenima; treće, priznati da si pogrešio."
Ali to su najlakše stvari na svetu, ako se ne pois-tovetimo sa sobom, sa uslovljenim "ja". Mogu se reći stvari kao: "Pogrešio sam! Da me bolje poznajete, uvideli biste koliko često grešim. Šta ste očekivali od jednog magarca?" Ali, ako se nisam poistovetio sa tim aspektima "sebe", ne možete mi naškoditi. U početku, vaše postojeće stanje uČiniće da budete depresivni i napeti. Patićete, plakati i tako dalje. "Pre prosvetljenja bio sam potišten; posle pros-vetljenja sam i dalje potišten." Ali postoji razlika - ne poistovećujem se više sa svojom depresijom. Shvatate li kolika je to razlika?
Izađite iz samih sebe i gledajte tu potištenost, ne¬mojte se poistovećivati sa njom. Ne činite ništa da je se oslobodite - možete i dalje da živite dok ona prolazi kroz vas, da na kraju iščezne. Ako ne znate šta to znači, onda zaista imate šta da poželite. A briga? Evo je stiže. Ali vi niste uznemireni. Kako je to čudno! Zabrinuti ste, ali niste uznemireni.
Zar to nije paradoksalno? S lakoćom puštate da u vas ude taj oblak, jer što se više beži od njega, daje mu se veća moć. Sada možete da ga posmatrate dok prolazi. Možete čak da budete srećni u toj zabrinutosti. Zar to nije suludo? Možete da budete srećni u svojoj potištenosti. Ali, ne treba greški u tome šta je sreća. Možda mislite da je sreća neko osećanje, neka ushićenost? Baš to izaziva depresiju. Zar vam to niko nije rekao? U redu, ushićeni ste, ali samo pripremate put za novu depresiju. Ustreptali ste, ali razaznajte brigu iza svog osećanja: kako da učinim da potraje? To nije sreća, to je ovisnost.
Pitam se koliko ima neovisnika koji čitaju ovu knjigu. Ako spadate u grupu prosečnih čitalaca, svakako vas ima malo. Ne gledajte s visine na ljude koji su ovisnici od alkohola ili droge - možda ste i vi ovisnik koliko i oni. Kada sam prvi put uspeo da sagledam jedan delić tog novog sveta, bilo je zastrašujuće. Shvatio sam šta znači biti sam kad nigde nema oslonca, kada drugima ne us¬kraćuješ slobodu a istovremeno si i sžm slobodan, kada
ni za koga nisi poseban i kada sve voliš - jer to je ljubav. Ljubav šija i na dobro i na zlo, čini da kiša pada i na svece i na grešnike.
Može li ruža da kaže: "Daću svoj miris dobrima koji mi priđu, ali zadržaću ga za sebe ako me pomiriše neko ko je zao." Ili da lampa kaže: "Daću svoju svetlost dobrima u ovoj prostoriji, ali ću je uskratiti zlima." Ili da drvo kaže: "Daću svoju senku dobrima koji se sklone ispod mene, ali uskratiću je zlima." Ovo su predstave o tome šta je u stvari ljubav.
Ljubav je uvek bila tu, gledala nas je pravo u lice iz svetih spisa, ali se mi nikada nismo potrudili daje vidimo, jer smo bili previše zauzeti onim što naša kultura naziva ljubavlju, sa svojim pesmama i poezijom - ali to ni u kom slučaju nije ljubav, to je njena suprotnost. To je želja, kontrola, posesivnost. To je manipulacija, strah, briga -to nije ljubav.
Govorili su nam daje sreća glatka koža, ili neko mesto u koje se putuje. Ali ona nije ništa od svega toga, mada svi imamo čudnu naviku da našu sreću uslovljavamo i činimo zavisnom od drugih stvari, bilo izvan ili unutar nas. Kažemo, na primer: "Odbijam da budem srećan dok mi ne prođe nervoza." Lepo, imamo dobru vest za vas: "Možete da budete srećni već sada, s vašom nervozom."
Hoćete li još bolju vest? Postoji samo jedan razlog što niste iskusili ono što u Indiji zovemo anand - bla-ženost. Postoji samo jedan razlog zašto se ne osećate blaženo u ovom trenutku, a to je činjenica da mislite ili se usmeravate samo na ono što nemate. Da nije tako, doživeli biste blaženost. Usmeravate se na ono što ne¬mate. Pa ipak, baš u ovom trenutku, imate sve što vam je potrebno za to iskustvo.
Isus je učio zdravom razumu obične ljude, gladne ljude, siromašne ljude. Davao im je dobru vest: zdrav razum vam stoji na raspolaganju, možete ga uzeti. Ali ko sluŠa? Nikoga ne interesuje, svima je lakše da ostanu uspavani.

Staje koren nasilja?
Neki tvrde da postoje samo dve stvari na svetu: Bog i strahfljubav i strah su jedine stvari na ovom svetu, postoji samo^fedno zlo - strah. Postoji samo jedno dobro - ljubav. Nekada joj se pridaju druga imena. Ponekad se zove sreća ili sloboda, ili mir, ili radost, ili bog, i ko zna šta još. Ali etiketa nema veliki značaj. A ne postoji takvo zlo na svetu koje ne izvire iz straha. Ni jedno jedino.
Neznanje i strah, neznanje koje je prouzrokovano strahom - odatle potiče svako zlo, odatle potiče vaše na¬silje. Ličnost koja zaista nije nasilna, koja je nesposobna za nasilje, lišena je straha. Mi se ljutimo i besnimo samo kada se bojimo nečega.
Setite se kada ste se poslednji put razgnevili. Hajde, razmislite. Setite se tog događaja i potražite strah koji je skriven iza toga. Šta ste se bojali da ćete izgubiti? Zašto ste mislili da vam može biti oduzeto? Odatle izvire gnev. Pomislite na neku razbesnelu osobu, možda čak na nekoga koga se bojite. Možete li da vidite koliko je prestravljena? Zaista je prestravljena, inače se ne bi razbesnela. U ko¬načnoj analizi postoje samo dve stvari: ljubav i strah.
Meni odgovara da se vodi ovakav razgovor bez čvrste strukture, koji je u stanju da se premešta sa jedne teme na drugu, i da se s vremena na vreme vraća na različite argumente, zato što je na taj način moguće da se zaista shvati ono što govorim. Ako nešto ne uvidite odmah, možda ćete uspeti kasnije, a ono što ne dopire do jedne osobe, možda će dopreti do druge. Govorim o različitim temama, ali sve se one vrte oko iste stvari. Nazovite je svesnost, sloboda, buđenje, prosvetljenje ili kako god ho¬ćete, to je zaista jedna ista stvar.

Kako stupiti u dodir sa stvarnošću?
Posmatrajte sve što je u vama i izvan vas i, kada vam se nešto desi, gledajte to kao da se dešava nekom drugom, bez komentara, prosuđivanja, stavova, mešanja, bez pokušaja da to promenite, samo da shvatite. Kada to učinite, uvidećete da se postepeno distancirate i ne poi-stovećujete više sa sobom, sa uslovljenim "ja".
Sveta Tereza Avilska kaže da joj je pred kraj života podarena izuzetna milost. Ona svakako ne upotrebljava neki moderni izraz, ali u suštini govori baš o distanciranju od same sebe.
Ako neko boluje od raka, a ja ga ne poznajem, nisam naročito dirnut. Ako sam nadahnut ljubavlju i osetljivoš-ću, možda bih mu pružio ruku, ali sa emotivne tačke gledišta nisam dirnut. Ako vi treba da položite neki ispit, to me se ne dotiče. Mogu da kažem sa distance: "Što više brinete, tim gore po vas. Zašto ne napravite pauzu, ume-sto što samo učite?"
Ali kada ja treba da položim neki ispit, stvari drukčije stoje, zar ne? To je zato što se poistovećujem sa samim sobom - sa svojom porodicom, svojom zemljom, svojom imovinom, svojim telom, sa svojim lažnim ja.
Kakav bi bio svet kad bi mi bog podario milost da sve te stvari ne nazivani svojim? Bio bih odvojen od njih, ne bih se više poistovećivao.
Eto šta znači izgubiti sebe, negirati sebe, umreti u sebi. Samo o tome govorimo ovde. Duhovnost, buđenje. Opet vam ponavljam, izuzetno je važno, ako hoćete da se probudite, da se posvetite "samoposmatranju". Budite svesni onoga što govorite, onoga što činite, onoga što mislite, budite svesni svih svojih akcija, svojih pobuda i motiva. Nesvesni život nije vredan da bude proživljen, jvjesvesni život je mehanički život, on nije ljudski, već programiran, uslovljen. U takvom životu slični smo ka¬menu, kladi.
U zemlji iz koje dolazim, stotine hiljade ljudi živi u straćarama, u krajnjem siromaštvu, i jedva preživljavaju radeći od jutra do mraka teške fizičke poslove, zatim spa¬vaju, bude se ujutro, pojedu nešto i onda sve ponovo. A vi se naslonite u stolici i mislite: "Kakav život, zar je to sve što život može da im pruži?"
A onda iznenada, obasja vas munja spoznaje da 99,999 posto ljudi ovde ne živi ništa bolje. Svakako, mo¬žete da odete u bioskop, da putujete naokolo automo¬bilom, da krstarite brodom. Zar verujete da ste u mnogo boljem položaju od onih tamo? Mrtvi ste koliko i oni. Mašine ste koliko i oni - možda malo veće mašine, ali ipak mašine. Tužno je to. Tužno je misliti o tome kako ljudi žive svoj život na ovom svetu.
Ljudi žive svoje život sa fiks-idejama, i nikada se ne menjaju. Jednostavno ne shvataju šta se dešava oko njih. Jednako bi bilo da su komadi drveta ili kamena, ili mašine koje govore, hodaju, misle. Sve to nije nimalo ljudski, svi su samo lutke, izubijane sa svih strana. Pritisni jedno dugme i dobićeš reakciju. Možete, takoreći, predskazati kako će neko reagovati. Ako proučavam neku osobu, mogu precizno da kažem kako će reagovati. Kada radim grupnu terapiju, ponekad napišem na parčetu papira da će Taj i taj početi razgovor, a Onaj odgovoriti. Zar ne mislite da je to loše?
Pa lepo, nemojte slušati ljudi koji vam govore: "Zabo¬ravi samog sebe. Posveti se drugima, s ljubavlju." Nemojte ih slušati! Oni greše! Najgora stvar koju možete da učinite je da zaboravite sebe kada se posvećujete drugima, sa takozvanim altruističkim stavom.

Citat :

Kada se nešto čini u ime Hrista, da li je to egoizam? Da. Kada se nešto čini za nečiju ljubav, da li je to egoizam? Da. Kada se nešto čini za nečiju ljubav, uvek je u sopstvenom interesu. Uzmimo da prehranjujete pet stotina dece dnevno. To vas uzdiže u sopstvenim oči¬ma? Pa nećete se valjda osečati loše zbog toga?

Ovome nadodajem ovaj link

http://sh.wikipedia.org/wiki/Max_Stirner

Naime, ovako nešto je govorio upravo Max Stirner, njemački filozof. Kaže da individualna samorealizacija leži u ispunjavanju svog egoizma, i za samu ljubav kaže da je u samoj srži egoistična karaktera.

Pročitao sam sve. Tekst mi je jako zanimljiv i sa zadovoljstvom sam pročitao sve pročitano, jer ne samo da tip ima pojma o čemu piše, već mi se čini da sve izneseno nije tako daleko od istine, zaključeno po mom kriteriju (nego kojem drugom nego mom). Sve ovo o buđenju što se piše je zapravo kao neki ideal, drugačiji ideal od tonu altruističkih tekstova koji se mogu naći na netu, ali se u suštini radi o idealu, ideali su oni kojima težimo, a koje ne postižemo. I samo buđenje je subjektivno, kao i sve ostalo na planeti vezano za nas, tako da su sva buđenja, ako ih ima, u biti različita karaktera, ali opet donekle slična. Tekst želi potaknuti našu samostalnost i potpunu neovisnost o drugima. Mislim da je to istovjetno rješavanju ega, a što zapravo nije osnovna ideja svega iznesenog, te da to nije sasvim moguće postići, ne u savršenoj mjeri, to je tek ideal kako sam spomenuo, ali je svakako dobar put ka samoostvarenju i svjesnosti.

Citat :

Pa lepo, nemojte slušati ljudi koji vam govore: "Zabo¬ravi samog sebe. Posveti se drugima, s ljubavlju." Nemojte ih slušati! Oni greše! Najgora stvar koju možete da učinite je da zaboravite sebe kada se posvećujete drugima, sa takozvanim altruističkim stavom.

Upravo zato mi je bilo zadovoljstvo čitati sve ovo, jer tip ne teži nekakvom bezuvjetnom altruističkom naklapanju kao mnooogi drugi. Koliko sam samo puta pročitao riječi "Riješite se ega, on je karika koja vas usporava!". Zanimljivo, a te riječi kao da nisu proizašle upravo iz - ega! Ako bi se riješili ega, što bi nas onda guralo naprijed, što bi nam davalo poticaj da išta postignemo, a pogotovo da samopoboljšavamo sebe? Kako da uopće budemo uporni? Sva sreća, riješiti ega se ne možemo, no zato ga možemo naučiti kontrolirati, ali riješiti ga se, no sir! Ono što se popularno naziva "negativnim" utjecajem ega isto tako nas tjera naprijed, zato je cilj samokontrola i usmjeravanje, a ne odbacivanje iliti rješavanje.

Da zaboravimo sami sebe? Mi ćemo kvalitetno moći interagirati s drugima ako se baš posvetimo samima sebi, ako se nastojimo upoznati, uvidjeti i priznati si to što jesmo, te s time se približiti stanju buđenja. Kako ćemo kvalitetno pomoći drugima ako to odbijamo napraviti već i za same sebe, to je u biti obična iluzija postizanja nekakvog ideala u kojemu smo mi, eto, toliko prosvjećeni da smo totalno okrenuti prema drugima, a u biti nemamo pojma što radimo zapravo. U biti znam što je to, naizgled želja da se postigne nekakvo stanje balansa i duhovne razvijenosti, a zapravo s time želimo sami sebi dokazati kako smo moralni i prosvjećenih pogleda na život. To ne ide na silu, nikakva spoznaja ne ide na silu, a neprihvaćanje sebe kao nesavršenih bića nije stepenica ka spoznaji. Prvo priznajmo sami sebi koliko egoizma imamo u svakodnevnim radnjama, e od toga kreće put spoznaje. Ako smo govno, tada i priznajmo sami sebi da to jesmo, jer od govna neće nastati krafna s čokoladom samim time što sami sebi negiramo da smo govno, u biti ćemo ostati nesvjesni toga što zapravo jesmo i gradit ćemo sliku o sebi koja će ostati samo kao iluzija.

Jednostavno rečeno, prvo valja priznati vlastite mane u svakoj radnji, priznati istinu, a onda ići dalje.

Procyon je napisao/la:

Mi ćemo kvalitetno moći interagirati s drugima ako se baš posvetimo samima sebi, ako se nastojimo upoznati, uvidjeti i priznati si to što jesmo, te s time se približiti stanju buđenja. Kako ćemo kvalitetno pomoći drugima ako to odbijamo napraviti već i za same sebe, to je u biti obična iluzija postizanja nekakvog ideala u kojemu smo mi, eto, toliko prosvjećeni da smo totalno okrenuti prema drugima, a u biti nemamo pojma što radimo zapravo. U biti znam što je to, naizgled želja da se postigne nekakvo stanje balansa i duhovne razvijenosti, a zapravo s time želimo sami sebi dokazati kako smo moralni i prosvjećenih pogleda na život. To ne ide na silu, nikakva spoznaja ne ide na silu, a neprihvaćanje sebe kao nesavršenih bića nije stepenica ka spoznaji. Prvo priznajmo sami sebi koliko egoizma imamo u svakodnevnim radnjama, e od toga kreće put spoznaje. Ako smo govno, tada i priznajmo sami sebi da to jesmo, jer od govna neće nastati krafna s čokoladom samim time što sami sebi negiramo da smo govno, u biti ćemo ostati nesvjesni toga što zapravo jesmo i gradit ćemo sliku o sebi koja će ostati samo kao iluzija.

Jednostavno rečeno, prvo valja priznati vlastite mane u svakoj radnji, priznati istinu, a onda ići dalje.

Proc i ja sam sa zadovoljstvom procitala tvoj tekst ...i slazem se sa tobom da nista ne ide na silu ...i da prvo moramo rascistiti sa sobom i uvidjeti sve svoje mane ..i kad to svatimo onda mozemo krenuti putu prema budenju ...Citav post ti je super a inace Anthony de Mello pise malo drugacije od drugih ..ne pise po standardnom sablonu ..ono u stilu samo da napise ...
Procyon je napisao

Citat :

Sve ovo o buđenju što se piše je zapravo kao neki ideal, drugačiji ideal od tonu altruističkih tekstova koji se mogu naći na netu,

slazem se

Svesnost
Možete da kontrolišete samo one stvari kojih ste sve-sni; one kojih niste svesni kontrolišu vas. Ljudi su uvek robovi onoga čega nisu svesni. Kada postanemo svesni, oslobađamo se tih stvari; i dalje su tu, ali vas ne kontro¬lišu, ne uznemiravaju, ne porobljavaju vas. Eto u čemu je razlika.
Svesnost, spoznaja, sve što ovde učinio je da posta¬nemo posmatrači koji učestvuju. Ja vam govorim, istovre¬meno posmatrajući i vas i sebe. Kad vas slušam,*beskrajno mi je važnije da slušam sebe, a ne vas. Naravno da je važno da slušam vas, ali još je važnije da slušam samog sebe, inače neću biti u stanju da vas čujem, ili ću pogrešno shvatiti to što govorite. Ja vam pristupam polazeći od svog-stanja. Različito reagujem na vas, polazeći od svoje nesigurnosti, od svoje potrebe da manipulišem vama, od svoje želje za uspehom, od razdražljivosti i drugih osećanja kozjih nisam svestan. Zato je apsolutno neophodno da slušam sebe dok slušam vas.
Nljje potrebno da zamišljamo sebe kako lebdimo u vazduhu. Da biste imali neku širu predstavu o ovome što govorim, .zamislite dobrog vozača koji vozi automobil i koncentriše se na ono što mu govorite. Čak i ako se svađa sa vama, savršeno je svestan saobraćajnih znakova. U is¬tom trenutkvj kada se desi nešto neuobičajeno, neki čudan zvuk i slično, on ga odmah čuje. Reći će vam: "Jesi li siguran da si zatvorio gepek?" Kako uspeva? Zato što je svestan, na oprezu je. Njegova pažnja je koncentrisana na razgovor, ili čak na svađu, ali je njegova svesnost ra¬spršena, prijemčiva je na različite stvari.
Ono na čemu insistiramo ovde nije koncentracija, koja nije važna. Mnoge tehnike meditacije zasnovane su koncentraciji, ali ja nemam dovoljno poverenja u to. One često u sebi sadrže nasilnost, podržavaju programi-ranost i uslovljenost. Ono što prizivam je svesnost, koja se ne podudara sa koncentracijom.
Koncentracija je kao far, kao reflektor. Otvoreni smo prema svemu što ulazi u unutrašnjost polja akcije sop-stvene svesti. Možemo pritom biti čak i odsutni duhom, ali kada je reč o svesnosti, nikada nismo odsutni duhom. Kada je svesnost uključena, nema rasejanosti, jer smo neprekidno svesni svega oko sebe i u nama.
Uzmimo da posmatram drveće napolju i zabrinut sam. Da li sam odsutan duhom? Odsutan sam samo ako je cilj da se koncentrišem na drveće. Ali ako sam svestan da sam zabrinut, nema odsutnosti duha. Potrebno je samo biti svestan na šta se koncentriše pažnja. Kada nešto krene nizbrdo, ili se desi neki neprijatan događaj, odmah smo u pripravnosti. Nešto je loše krenulo! U trenutku kada do svesti dopru negativna opažanja, odmah smo u pri¬pravnosti, kao vozač automobila.
Rekao sam vam da je sveta Tereza Avilska govorila kako joj je Bog podario milost da razluči sebe od se.be. Ponekad i deca govore na taj način. Neko dvogodišnje dete može reći: "Tomi je jutros doručkovao.11 Ne kaže "ja", iako je on Tomi, već kaže Tomi" u trećem licu. Mistici osećaju stvari na isti način. Prestali su da se poistovećuju sa sobom i žive u spokojstvu.
To je milost o kojoj je govorila sveta Tereza. To je ono što nas veliki mistici Istoka podstiču da pronađemo, naše pravo "ja", a isto čine i mistici Zapada, kao Majster Ekhart. Oni podstiču ljude da nađu svoje "ja".

Što. su etikete?
Ono što je važno, nije saznanje ko je ili šta je to "ja". Nikada nećete uspeti. Ne postoje reci koje bi ga opisale. Važno je zaboraviti etikete. Kao što kažu japanski učitelji žena: "Ne tražite istinu; manite se prosuđivanja." Odbacite svoje teorije, ne tražite istinu. Istina nije nešto što treba tražiti. Ako prestanete da budete dogmatični, vrlo brzo ćete shvatiti.
Ovde se dešava nešto slično. Ako zaboravite svoje etikete, otkrićete to što tražite. Šta smatram pod etike¬tama? Svaku etiketu na koju pomislite, osim možda one "ljudsko biće". Istina, ta etiketa ne kaže mnogo, ali kada kažete: "Ja sam uspešna osoba", to je ludost. Poistove-ćujemo sebe sa uspehom. Uspeh nije deo našeg "ja". Uspeh je nešto što dolazi i prolazi; danas je tu, sutra ga već možda neće biti. To nije "ja". Isto je kada se kaže: "Ja sam propao čovek, ja sam advokat, ja sam biznismen." Znate li šta će vam se desti ako se poistovetite sa tim stvarima? Potpuno ćete se zalepiti za njih, stalno ćete se bojati da će iščeznuti, i otud potiče vaša patnja.
Baš sam na to mislio kada sam vam ranije rekao: "Ako patite, vi ste uspavani." Hoćete li jedan očigledan znak činjenice da ste uspavani? Evo ga: vi patite. Patnja je simptom udaljavanja od stvarnosti. Patnja vam se pruža da biste otvorili oči prema stvarnosti, da biste shvatili da u nekom delu vašeg bića vlada lažnost. Baš kao što se fizički bol oseti zato da biste shvatili kako negde u telu postoji neka bolest ili povreda. Patnja ukazuje da negde postoji nešto lažno. Patnja se javlja kada se sukobimo sa stvarnošću, kada se vaša lažnost sukobi se istinom - tada se javlja patnja. U suprotnom, nema patnje.