Zar su kućni poslovi toliko strašni?

Ima onih koji će, kad vide da žene žele pomoć svojih partnera u kućnim poslovima, postaviti pitanje da li su kućni poslovi toliko strašni kad ona ne može sama da ih obavi. Međutim, ne radi se o tome da su ti poslovi strašni - problem je nedostatak podrške.
Oboje rade, nije da je njemu celog dana naporno na poslu, a ona samo sedi kod kuće, kafeniše i ne radi ništa. A onda se od nje očekuje, kada nakon napornog posla stigne kući, da kuva, nabavlja namirnice, čisti, pobrine se za decu... Deca nisu samo njena, pa da se samo ona brine o njima, imaju valjda i oca. Ne jede samo ona, niti samo ona prlja po kući, pa da obaveze kuvanja i čišćenja budu samo njene. U redu, mala deca baš i ne mogu da pomognu - ali njen partner, valjda, nije malo dete, i valjda bi mogao i on malo da doprinese.
Nije problem u tome što su kućni poslovi nekakva strahota. Ono što je problem je što živite u paru, a imate utisak kao da samo vi tu radite, kao da vam voljena osoba nimalo ne pomaže, samo vam pravi dodatan posao (nije potpuno isto kuvati za jednu ili za više osoba, a još je manje isto čistiti za jednom i za više osoba). Uz to, ima i onih koji su zaista neuredni - ostave prljave čarape na podu, koje još morate, onako neprijatnog mirisa, da prevrćete na pravu stranu, ne umeju ni krpu da vrate na mesto, ni pivsku flašu da bace u đubre, ni fioku da zatvore... Nekada ispadne da više posla ima oko njih nego oko malog deteta - a ne dobijate nikakvu pomoć ni podršku.
Naravno, ukoliko on više vremena nego ona provodi na poslu, biće normalno da ona obavlja više kućnih poslova. Međutim, ako on nimalo ne pomaže, samo doprinosi stvaranju novih kućnih obaveza za nju, to ženu neretko navodi da se oseća izdanom. Neke se pomire s tim, uz zaključak da je ženski usud takav, ili se plaše da neće biti nikog drugog ko bi ih hteo, a ne usuđuju se da budu same, a neke zaključe da, kad već sve obavljaju kao da su same, mogu baš i da budu same - imaće nešto manje posla u kući, a neće se više pitati zašto sve rade same kad žive u paru. A njemu ništa ne bude jasno, i nju smatra nezahvalnom, ne uviđajući da ju je svojom nebrigom odbio od sebe.


izvor

Da sam doma (tesko), a on po cijeli dan radi i omogucuje mi normalan zivot, nebi trazila pomoc oko kucnih poslova......ali ako oba dvoje radimo, voljela bi da podjelimo poslove.....ne sve, kuhanje, peglanje,pranje suda mogu ja....a doticni da barem usise i popravi nesto u kuci....
To je moja zelja, koja se nije ostvarila....ima vremena tek sam na pocetku zivota zrelijeg

Blacky odlican post

Zivjeti u paru znaci dijeliti i dobro i zlo pa i prljavo i cisto!
Grozim se od stereotipa koja se jos od rodjenja pocinju ugradjivati u dijete...."ovo je muski-ovo je zenski posao"
Pa se kasnije razviju licnosti koje smatraju da supruga treba suprugu da izigrava sluzavku ili zene koje ne znaju same da poprave škripavu baglamu na ormaru!

Strasno je u zivotu biti ogranicena osoba, uglavljena u neki stereotip! Licnost treba da se bogato i raznovrsno razvije!

Pravi par sve radi zajedno....tada se oba partnera osjecaju cijenjeno i uvazeno

Za sve se samo treba lepo dogovoriti - u tome je jedina caka.

Danas sam sredila celu kuću sama, ali skroz. Pomerala krevete, ormar sve...I nije mi bilo uopšte teško baš zato što sam radila sama. Polako, redom... A ne kad sređujem s mamom, ona samo naručuje "idi prostri veš, zalij cveće, obriši prašinu..." nema nikakvog reda....ne mogu ja tako I onda se nerviram i vučem ko prebijena...i ne uradim posao nikako.

joj tako i ja .. sama mogu sve, ali ako neko stane uz mene da mi "pomogne" gotovo je...
onda se sređuje da "izgleda" uredno
Jadan onaj tko poslije toga otvori pokoji ormar