Makar pet minuta s detetom

U današnjem preužurbanom životu dešava se da majka nema vremena za sopstveno dete. Pobrinuće se da je dete nahranjeno, čisto, da na vreme stigne u školu, a sve ostalo će čekati neodređeno dugo. Ipak, neophodno je detetu posvetiti makar pet minuta dnevno.

Ovakva izjava može iznenaditi mnoge. S jedne strane, pet minuta se čini kao užasno malo za posvećivanje detetu - svakako bi trebalo posvetiti mu znatno više vremena, zar ne? A, s druge strane, kada stalno nekud jurcate, može vam se učiniti da ni tih pet minuta nemate. Onda se tešite time da će biti više vremena kad završite taj-i-taj projekat. Obećavate sebi da ćete detetu posvetiti vreme kada počistite kuću i skuvate jelo, samo što ste nakon toga preumorne i razdražljive. Svečano se zaklinjete sebi (a i detetu) da ćete ga za vikend odvesti na mnogo lepo mesto i u potpunosti mu se posvetiti, a onda vam za vikend iskrsnu nove obaveze ili od stalnog stresa dobijete jezivu glavobolju. Tako stalno.

Rezultat ovakvog života? Konstantno osećate krivicu jer detetu ne posvećujete onoliko pažnje koliko znate da zaslužuje, a ne stižete da mu posvetite pažnju. Sve to vas čini sve razdražljivijom, pa se periodično iznervirano izvičete na dete, ni krivo ni dužno. Tako u krug.

Ipak, ne mora da bude tako. Recimo, spremate se da idete na posao, već kasnite, u kupatilu ste i nameštate kosu, a dete uđe i baš tad želi nešto da vam kaže. Umesto da podviknete na njega da žurite, bolje je da ga pustite da vam pomogne da namestite šnalu (recimo) i da za to vreme proćaskate s njim. Dete će imati prijatan osećaj da pomaže mami, a dobiće i željenu pažnju, dok će i vama prijati to što razgovarate s detetom.
izvor