Pišite kada osetite potrebu

Prijatelj

Kako je krupna reč PRIJATELJ, a još veća kada je to osoba koja te uvek okružuje, kada si sretan, kada si tužan, kada dobijaš ili kada gubiš. Prijatelj ti nikada neće oduzeti ljubav a darovaće ti još više svoje.
Prijatelj je uvek zapisan velikim slovima u tvom srcu. Kada poklekneš od života, njegova je ruka tu da te pridrži i pruži svoj oslonac. Njegov je osmeh i tvoj osmeh a njegove suze su uvek veće jer je svaka suza dupla, jedna za njega i jedna za tebe. Njegov je pogled širi jer gleda za dvoje, da uoči opasnost i da te skloni na sigurno.
Prijatelj ti nikada neće zameriti ako nemaš bogat ručak jer njemu i tvoj komad hleba je bogata trpeza, čaša vode iz tvojih ruku je nektar Bogova.
Takav je pravi PRIJATELJ

Pahuljo bela! Zašto žuriš da sletiš na zemlju? Zar ne vidiš da je pod tobom kadilak na čijoj ćeš se karoseriji istopiti. Ne, ne moj nikako sleteti ,jer će ostati mrlja, mrlja tvoga života na automobilu koga vozi čovek , čovek bogataš

POGLED : Nije sve u dodiru, nije ni u rukama, nije ni u telu, već u pogledu, koji te prožima. Koji ti daje toplinu, snagu, volju , nadu , da osetiš sve ono što si možda izgubio. Kroz pogled možeš osetiti dubinu i toplinu nečije duše i kada ti je najteže seti se toga pogleda.

Ljubav i prijateljstvo su dve lepe reči, ali ih je teško steći, zato zato prijateljstvo pružaj svima a ljubav samo voljenima.

Da li da budem sretna što si mi prijatelj ili da plačem što je to ono što ćeš mi najviše biti.

Ljudi kažu da se samo jednom zaljubiš, ali ja se zaljubim svaki put kada čujem Tvoj glas.


Ja praštam al ne zaboravljam, kad počnem da mrzim, prestanem da volim,
ne nadam se onome što ne može doći niti skupljam ruke da molim ,
nit nekog uzalud volim.


Zelene oći zavode,
za plavima se luduje,
za crnima tuguje
a smeđima umire.

SMRT NAS JE RASTAVILA

Moj bol je prevelik, tuga ogromna, sećanje bolno. Znam da se više nikada neću kupati u tvojim plavim morima. Znam da je naša postelja prazna,znam ali neprihvatam. Znam, da smo izgovirli reći dok nas smrt ne rastavi, a zar je moralo proći 12 godina i da te izgubim. Otišao si, otišao, kada si mi trebao, kada sam vapila za tvojim rukama, kada mi je trebalo rame, kada si mi trebao ti. Trebao kao, gladan, kore hleba,žedan, kapi rose,trebao kao umornom postelja.Trebao si mi a ti si otišao tako daleko, daleko od mene. Otišao bez reći i bez zbogom.

PTICE UMIRU PEVAJUĆI

Prema legendi ili mitu, to nije ni važno, postoji jedna ptica koja peva najlepšu pesmu samo jednom u životu. Ptica traži trnovito drvo ceo svoj život i kada ga nađe, peva svoju poslednju pesmu. Ta pesma je oproštaj za nešto doživljeno, nešto dodirnuto i nešto što nikada više sanjati neće. Čovek poželi da umre kada je ostavljen, prevaren od života. Kao ruža želi da uvene, kao list da požuti, da odleti kao pesak sa dlana kada ga oduva vetar.
Kada otpeva svoju poslednju pesmu do kraja, ta ptica se nabode na najveći trn i umire sa poslednjom notom te pesme.
Ne znam šta mi život donosi ali znam da tvoje ime odlazi samnom u tamu i cnu raku jer bio si prvi. Prvi koji deli samnom sve, ljubav, nežnost, suzu, radost.....
Otišao si a pesma je ostala da lebdi kao eho. Zbogom

TEBE NEMA

Koračam ulicom, tiho, da ne probudim zvezde, možda su tek zaspale na mesečevom ramenu. Bojim se da napravim bilo koji šum, da se povetarac ne naljuti i da počne da mi mrsi kosu kao što si nekada ti. Ne dišem, da ušuškane ruže prekrivene rosom, ne puste svoj miris, kao što sam nekada ja mirisala tebi.
Stigla sam u praznu sobu, gde smo nekada bili nas dvoje. Više nije važno, da li me neko čuje. Neka zvezde otvore oči, neka se mesec trgne, neka se povetarac ljuti, neka ruže puste miris, zaista više ništa nije važno, jer tebe nema.

OTISCI STOPALA

Kada odem, ostaće trag da sam bila tu. Moji otisci stopala na vlažnom pesku pokazuju da sam te čekala a ti nisi došao. Osetila sam miris neba na horizontu samoće, osetila da nisi želeo odlazak.To nije bila tvoja volja.
Tvoj bol sam ja odbolela, tvoj grč sam ja osetila, tvoja suza je bila moj plač, tvoj pogled je bio moj ceo svet a ti si otišao.
Ostaće samo moji otisci stopala na vlažnom pesku do dolaska plime, koja će izbrisati trag da sam te čekala

Jako lijepo i dirljivo pišeš draga Jasna

Jasna hvala ti što sa nama dijeliš svoje osjećaje...hvala ti

Hvala Gorane, verujem da će se i ostalima svideti i osetiti dubinu reči.
Hvala još jednom.

Svo bogastvo ovoga svijeta ne vrijede toliko koliko jedan dobar prijatelj. Neopisivo je imati oslonac, nekoga ko te uvijek čeka na starom mjestu. Neopisovo je komunicirati s nekim ko te razumije, u kome možeš pronaći vlastitog sebe. Nekad je potrebno prenjeti osjećaje, nekad je potrebno izbaciti bijes. U radosti i u tuzi, u pobjedi i porazu, na vrhuncu i na samom dnu, prijatelj će biti tu. Toliko se nabrojanih vrlina ne može ničime kupiti. Prijatelj je neprocjenjiva vrijednost. Skupljanje prijateljstva je izuzeztno profitabilan čin, donosi iskustvo. Bilo ono loše ili dobro, izvući žeš pouku i slijedeći put krenuti spremniji. Svako novo prijateljstvo je izazov, spoznaja visoke vrijednosti, prilagodba novim osobinama. Zato nema ljepšeg savjeta nego upoznati nekog novog....

Hvala Gorane...

Evo još nešto moje....

Mesečina

Kako je divno ovo zimsko veće. Sneg je pružen kao ogromni tepih. Koračam po njemu, korakom lebdečim jer bojim se da ne pomerim pahulje koje svetle od mesečevog poljupca. Kakav je poljubac darovao tim pahuljama, nežan i zrakast, hladan a vreo.
A onda se zatamni nebo od oblaka crnog i pakosnog, koji želi da ukrade tu lepotu svetlosti. Zar da pustim tog crnog lupeža da mi uzme tu svetlost, ne nedam. Molim vetrove, povetarce, lahore, i oluje da oteraju tu crnu neman, da mogu opet videti zrake ljubavi nad prostranstvom beline. Šum, sasvim lagan, tu oko mene se čuje, stojim, ne, lebdim, lebdim bojeći se da moj otisak stopala još više ne pokvari onu sliku slobode ljubavi.
Nisam više sama. Da li je neko došao da mi pomogne oko one crne zveri, da je otera u neki drugi deo prostora, gde nije važna ljubav. Osetim da mi neko kosu dira, zavlači se u nju, kao da želi da podigne svaku vlas sa moje glave i da ja uplašim tu crnu neman.
Stigoše vetrovi, moji drugari, da oteramo tog crnog lopova ljubavi, da opet mogu da gledam svetlost meseca na belom tepihu. Mesec je ovaj put obljubio pahulje.

ovo je predivno

Hvala Ketice, hvala...

nema na čemu,čekaj dok i mene čopi inspiracija,i ja sam jedna od romantičnih pjesnika

uvek pišem samo kada me uhvati...hahaha, mada i kada sam izazvana nekom lepotom ili bolom...ja sam jedna velikaaaa sentimentalna budala..hahaha

Samo Ti piši, ovo je baš takva Tema, jedva čekam da vidim od još nekoga da je napisao nešto.
Piši, samo piši, izbaci uvek iz sebe sve što osečaš, to je najbolje, zar ne?

tako je

PROSJAK

Sneg lagano pada a na uglu stoji prosjak sa ispruženom rukom, rukom promrzlom i crvenom od mraza. Pogled mu negde odlutao sa mislima o ko zna čemu. Možda misli o toploj sobi, toplom tanjiru supe, toplom krevetu. Možda su njegove misli u nekom letnjem danu.
Prolaze ljudi, on stoji i čeka, čeka da neko spusti neki dinar na promrzlu ruku. Stojim i posmatram da li će neko ubaciti taj dinar. Žure ljudi, koraci ubrzano promiću pored njega. On stoji, nem, pogrbljen, skupljen od zime. Staje jedna mlada žena, stavlja 100 dinara u promrzlu ruku. Njegov pogled se zaustavlja na njenoj ruci, pogled se podiže ka njenom licu, zahvali se a jedna suza se spusti niz promrzli obraz. Gledam, samo na par koraka udaljena, tu ženu koja nema više od 30 godina, kako skida svoje tople vunene rukavice i stavlja ih njemu na ruku. Sada meni idu suze posmatrajaći ovaj gest nepoznate osobe. Čovek joj vraća rukavice, ne želeći da uzme takav poklon, mlada žena je uporna, ostavlja mu rukavice i žurnim korakom se izgubi na pešačkom prelazu. Prosjak navlaći rukavice na promrzle ruke a niz lice mu teku suze.
Da li je ta žena pomislila koliki je vredan poklon dala ovom promrzlom čoveku ili je razmišljala o nekome koga je nekada poznavala, ne znam ali ovaj gest mi je pokazao da još ima ljudi koji imaju veliko srce za nekog ko je siromašan i prepušten samom sebi. Nikada je više nisam videla ali u njegovo ime ja joj se zahvaljujem.

Ta tvoja dobrota...tako je duboka da me privlači,topim se u njoj.Kao koraci u dubokom snijegu teške su mi oči bez tvog glasa,bez tvoje riječi...moja si inspiracija,moje nadahnuće...moje ruke koje me dižu kad padnem... toliko je malo potrebno....toliko malo a opet mnogo da ti kažem koliko mi značiš.Ni sunce ni mjesec ni zvijezde nisu sjajnije od tvog imena,tvog lika,tvog osmijeha...ti si u svemu jednostavno ti

Hvala Ti Ketice. Stavljam nešto što sam sada napisala, nije još doterano ali mi se dopada...

Ćuti, ne govori

Ćuti, ne govori, ne budi izdajica,
tiho, samo što tiše, da senke sakriju obrise,
da čujem u daljini šapat vetra,
da noć prekrije puteve moje,
korakom nevidljivog zraka.

Rekoh da ćutiš, ti srce moje
da mogu ukrasti još malo sreće
ruke da grle noćnu tišinu
da mogu uplesti zrake
i opet da volim, samo da volim

jako mi se sviđa teta jasna

Hvala dušo moja, hvala, pišem ja dosta. Biće još toga...

More

Davno je to bilo 87. god. u Orebiču, na Pelješcu, sa firminim Sindikatom. Hotel uz skoro samu obalu, samo nas put deli, kojim tek četvoro ljudi mogu da prođu.
Dan topao, voda mami, samo da uletiš i osvežiš umorno i znojavo telo od dugog puta. Ostavljam stvari u sobi i izvlačim samo kostim za kupanje, a onda detinjim trkom ulazim u more. Koje je to bilo zadovoljstvo osetiti vodu koja klizi preko tela, kao da te milion tačkica pipa kroz pore na koži. Uzdah za uzdahom od zadovolstva i osečaj da ti svaki umor nestaje sa milovanjem mora. Ležim na leđima, prepuštena laganom talasanju njegovih neprimetnih pokreta i osečajem kako lagano on preuzima sav moj umor. Nekoliko pokreta rukama i stižem na obalu osvežena i lagana kao da je more želelo da upije sav moj umor od dugog putovanja vozom. Izlazim iz vode, sedam na topao kamen i slušam krike galebova koji se gube u daljini a miris primorja se lagano upija u telo želeći da izbaci sav nakupljeni gradski miris iz mene. Na ramenu osetih ruku koja me trgnu iz mojih misli, to kolege nose kafu da zajedno popijemo na obali, uživajući hladeći umorne noge od dugog putovanja.
Kako je lepo biti u društvu koje poznaješ, sa kojima imaš toliko tema za razgovor, od kojih se ne stidiš što si u kostimu za kupanje jer su to tvoje kolege sa kojima si već bila na kupanju na Lidu. Kafa popijena i odlazim u sobu da se spremim za večeru i sperem prvu so sa moga tela a posle na zaslužen odmor do jutarnjih sati, prepuštena mirisima primorja i šumom talasa koji će doneti miran san.

Žudnja

Evo posjetila me...uvukla mi se pod kožu,dolazi svaki tren kad nisi tu.Ona...da,ona.Žudnja koju nesvjesno pustih među svoje osjećaje.Okovala me kao lanci krhko tijelo,a ne želim se osloboditi...trebaš mi,nedostaješ mi,volim te...toliko toga a priznati mogu samo sebi...Ja ne znam miris tvoj,ne okusih ga nikad,a ipak mislim da ga znam...on tu je negdje.Možda vjetar ga donosi,možda on je prijatelj našim osjećajima.Tko zna...srce,srce možda zna,a jednog dana znat ćemo i mi

Trenutno osećanje

Stavi mi ruku na rame da
osetim nežan dodir tvoj i
šapući tiho, tiho te reči o
ljubavi tvojoj i mojoj, samo

stavi mi ruku na rame....

Znaš li onu stazu!

Znaš li onu stazu, onu levu, što ide ka Dunavu, da baš tu, gde je onaj veliki koren izašao iz zemlje, pazi, korak preko njega. Nastavi dalje.... tu je ono veliko drvo gde su veverice napravile svoj dom, ostavi orahe pored drveta za njihovu dugu zimu... Da li čuješ... da ..to je njihovo hvala.
Napravi još korak, dva i stižeš da obalu. Sedi na onaj veliki panj što je obrastao u mahovinu i pogledaj niz Dunav..... zar nije lepo... Čuješ li slavuja...doziva dragu...eno je ona bela čaplja što stoji na jednoj nozi i vreba neku žabicu... buć, buć.... to je šaran iskočio da poželi dobrodošlicu i da mu baciš nekoliko zrna kukuruza. Slušaj tu divnu tišinu, bez buke kola i trubljenja sirena, utopi se u mir obale pogleda uprtog u nebesko plavetnilo.
Sada kada je ova lepote ušla u tebe, vrati se nazad, tom istom stazom, oslobođenih teških misli, koji su odneti sa nekim talasom Dunava...

16.2.2011.