Desanka Maksimovic

NEKO SE SEĆA DETINJSTVA
Kaska šivaća mašina
preko debeloga platna
za košulje vojnika.
Poznajem dobro taj kas
zadihan kao kašalj
plućnih bolesnika.
Sećam se detinjstva našeg
kad je mati sva umorna i žuta
vazdan šila:
po osam haljina,
osam kaputa,
osam kratkih košuljica,
sve dok bi svetlost s brda
kroz prozor lila.

Nad mašinom večno nagnuta
bila su joj pleća i glava:
krpila je po šesnaest nogavica,
po šesnaest rukava;
povazdan željni smo bili
njenog osmeha i lica.
Zemlja bi se opasati mogla
nizom dugih poruba
što ih je ispod igle izvukla
njena ruka,
okorela od rada gruba.
Ućutkala se mašina,
digla se umorna švalja
da svetlost upali;
brdo vojničkih košulja
oko skuta joj se valja.
Pa opet kaska igla
potrči, potrči pa stane.
Sećam se detinjstva našeg,
tog vremena i svetlog i tužnog,
iz kog od igle majčine
još nosim oštre rane.

MESEČINA Luta nam mesec oko sobe,
kraj strehe plovi naše,
srebrom nam napunio čaše
i staklene boce obe.
Mesečinom sam se opila
često, zbog sreće, zbog jada
Pijmo, prijatelju, i sada,
prozorska otvori krila.
Videćeš, manje je slatka
časa tvog starog vina
nego kupa ova s visina.
Pijmo je. Noć je kratka.
Pijmo, prijatelju i sad skupa
ovo ponoćno piće,
sve moje znaćeš biće
kad zadnja se isprazni kupa.
Biće ti sasvim prozirna
moja duša i oko;
gledaćeš u srce duboko,
do samog dna mu nemirna.
Reči će poteći same
obraz stati da se žari;
a mesec, krčmar stari,
iz šumske smejaće se tame.

SLOVO O LJUBAVI
Ako se volite ljubavlju koja buja u samoći,
od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikada se nećeš spasiti.
Onih s kojima se igramo oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa slušajući bajku koja se u vama raña,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima pred tobom zabelasa.
Ako veruješ, sedeći uz nju,
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni s kojima se grlili nismo,

čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu, pisali pismo.
Oni koji se kao reka ne mogu sliti,
meñu kojima nema spojnog suda krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući, kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se i umirući.
Oni zbog kojih srca osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu i kad zavolimo druge –
i osetimo se nesrećni i krivi.

OZILJAK

I u dusi mojoj oziljak
koji samo u snu boli.
Danju se smejem i ne osecam ga,
nocu nejasno tisti
hladnocom uspomene na neku smrt.
i ne znam od koga bola je ostao,
i da li je to bilo jutro
ili suton kad se urezao u moju dusu.
i cesto se bojim:
mozda on nije trag proslosti,
mozda je tamna slutnja
na nesto bolno sto dusu ocekuje.

POEZIJA

Samo poezije bogu
ljubimica sam bila.

Sve moje tuge on je
pretvorio u zrake,
teskoce i terete sve
u proleca oblake.

Sve moje bolove on je
u radosti preobrazio,
drugi kad su me vredjali,
on me je mazio.

Grehove sve najgore
vrlinama pozlatio,
gubitke darovima najdrazim
uvek uzvratio.

Postupke sve moje on je
jedini razumeo,
Svi kad su pd mene otisli,
ostati on je umeo.

PESNIKOVO VIDJENJE

Ko sunce voli
senka ga ne napusta nijednog trena

Ko boje voli
na zenice mu padne mrak

Ko zivi u sebi
napada ga sve izvana.

Ko ne zna da vredja
umire od zadanih rana.

Vernost

Gajim cvet da te zakitim kad se vratis.
Nicije oci ne smeju na njega pasti,
nicije oci do tvog povratka.
Niko sem tebe osetiti ne sme
kako mu je dusa mirisna i slatka.

Pred ljudima spustam zemlji oci,
cuvam ih za tebe kad se vratis,
neka budu pune kao jutarnji zdenci,
kad pridjes u njima radost da zahvatis.

Ucim za tebe u potaji pesme,
niko od ljudi njime tople zvuke
pre tvog povratka nikad cuti ne sme.
Zapevacu ih tek kad izdaleka
spazim da ti si mi ispruzio ruke.

Smiri napacenu dusu, smiri,
cuvam srce do tvog povratka.
Sva patnja, ma kako duga bila,
tad cinice mi se da je bila kratka.

Zagrljaj nas bice dug kao cekanje,
bice dug beskrajno.
Uzecu te u suton na svoje grudi
i pustiti tek u jutro sjajno.

Gajim cvet da te zakitim kad se vratis.
Preda te s cvecem uvek ja pozurih.
O, bice opet hiljadu dana srece
posle hiljadu suznih i tmurnih.

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
jer mirišu noći, a drveće lista,
i novo se cveće svakog jutra rodi;
jer osmesi ljupki igraju po vodi
i proletnjim nebom što od sreće blista;

jer pupe topole, i kao da hoće
k nebu, pune tople, nabujale žudi;
jer u duši bilja ljubav već se budi
i mirisnim snegom osulo se voće;

jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
svu prirodu gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
i u svemu čežnju opazićeš moju.

Slovo o ljubavi - Desanka Maksimovic

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.
Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.
Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sćanja na nju nikad se nećes spasti.
Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.
Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.
Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir može da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.
Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.
Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.
Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.
Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.
Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Ni jednoj livadi nije toplota sunca
bila toliko slatka
koliko meni tada tvoja ljubav.
I dan i noć i nedelja činila mi se kratka
kad sam s tobom.