Desanka Maksimovic

SVAKA TVOJA REC

Svaka tvoja reč, u meni je do
pesme porasla svaka tvoja reč.
Svaki tvoj dodir, u meni je
do zagrljaja porastao svaki
tvoj dodir.
Naš slučajni susret, u meni
je do života porastao naš
slučajni susret.
Sve što mi se zbog tebe
dogodilo, kao očarano živi
u meni i čini se neće
proći sve što mi se zbog
tebe dogodilo.
I volela bih da tek sada
volim prvi put.Volela bih
da ne verujem da će me srce
za tobom proći - kada
budeš jednom otišao.

Strepnja


Ne, nemoj mi prici! Hocu izdaleka
da volim i zelim tvoja oka dva.
Jer sreca je lepa samo dok se ceka,
dok od sebe samo nagovestaj da.

Ne, nemoj mi prici! Ima vise drazi
ova slatka strepnja, cekanje i stra'.
Sve je mnogo lepse donde dok se trazi,
o cemu se samo tek po slutnji zna.

Ne, nemoj mi prici! Nasta to i cemu?
Izdaleka samo sve ko zvezda sja;
izdaleka samo divimo se svemu.
Ne, nek mi ne pridju oka tvoja dva!

Dušu mi pokloni

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.

Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.

Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.

Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

Zla noc

O, ma ko da si, ostani
nocas kraj moga skuta,
nikuda ne polazi.
Za onim cega nema
dusa mi gori i luta,
i boli, jer sve prolazi.
I cini mi se, negde ljudi sad
prolaznost imaju na umu,
pa ce doci nocas na nas breg
da spokojno svega se odreku.
Vecno nihaju jasike na drumu
dusu nemirnu.
cute blago plaveti neba i teku.

Nocas me samo pogladi
nezno i blago po kosama
i kazi rec mi sto greje.
Srce je moje pusto,
dusu mi mori osama,
i boli, jer prazno sve je.
I cini mi se, negde u blizini
rodjeno srce da nekome smeta,
pa ce doci nocas na nas breg
da nasmeje se svemu sto biva.
Oblak u suton iznad sume sleta
i vrh livada brodi.
Putuju jutrom magle ponad njiva.

O, ma ko da si, zagrljaj
nocas mi vreo podari.
Srce je moje umorno,
dusa je moja strana
gomili ljudi i stvari,
i cuti u meni sumorno.
I cini mi se, nedaleko negde
od tuga teskih ljudi boluju,
pa ce doci nocas na nas breg
da radosno svi poumiru.
Grlice tihe brdom nasim stoluju
i jecaju meko.
Putevi beli u nebesa uviru.

Opomena

Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.

Može mi se učiniti
da tonem u zvuke
pa ću ruke
svakom pružiti.

Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.

I mogu kom reći u tome času
čudesnu tajnu
koliko te volim.

O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.

Učiniće mi se negde u šumi....
Ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.

Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme

Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu, ranu srca dira

O, ne ostavljaj me nikad samu,
nikad samu,
kad neko svira...

Čežnja

Sanjam da ćeš doći:
Jer mirišu noći, a drveće lista,
I novo se cveće svakog jutra rodi;
Jer osmesi ljupki igraju po vodi,
I proletnjim nebom što od sreće blista;

Jer pupe topole, i kao da hoće
K nebu, pune tople, nabujale žudi;
Jer u duši bilja ljubav se već budi,
I mirisnim snegom osulo se voće;

Jer zbog tebe čežnje u vazduhu plove;
Svu prirodu Gospod za tvoj doček kiti.
Cveće, vode, magle, jablanovi viti,
Sve okolo mene čeka te i zove.

Dođi! Snovi moji u gustome roju
Tebi lete. Dođi, bez tebe se pati!
Dođi! Sve kraj mene osmeh će ti dati
I u svemu čežnju opazićeš moju.

Na buri

Svu vecer na pustom bregu
neko stoji.
Pusti me, majko, da vidim
da li je covek ili bor.
Pusti me da vidim ko to
svu vecer gleda
u nas beli, skromni dvor.
Pusti me, majko, nece me
umoriti hod,
breg je blizu naseg doma.
O, ja osecam da mi je rod
taj covek ili bor
sto svu vecer blizu groma
stoji i gleda u nas dvor.

Vidis li oblak crn,
ogroman, zlokoban brod
nad njim plovi
i smrt nosi?
O, majko, idi,
ti ga bar zovi
neka se skloni u nas dom
taj covek ili bor
sto svu vecer stoji i gleda
u nas beli skromni dvor.


Na pustom bregu on je sam
kao dete kad ruke skrsti
nad bolom nekim prvi put.
Pusti me da tanki moji prsti
meta budu burama zlim.
Pusti me, pusti, dobra majko,
tako je potmuo
i zao oblak
sto vitla nad njim.

NAPUSTENA DEVOJKA


Onaj pod cijim sam htela da zivim krovom,
kome sam htela svakog dana
svojom rukom hleb i so da nudim,
drugu je devojku preveo preko svog praga,
sa drugom devojkom deli zalogaje,
i novom svetloscu, meni nepoznatom,
oci mu sjaje.

Onaj s kojim sam zelela decu da rodim,
da docekam ona bela jutra stara,
sa drugom devojkom zagrljen hodi
i ruke mu gore od novog,
meni nepoznatog zara.

Svuda su oko mene njihove stope
gde god koraknem, one se preda mnom crne,
pun ih je svaki kut pod nebom tih,
pune su ih ulice sumne,
sva zemlja crni se i ne vidi od njih.

U istom casu cujem ih sa svih strana,
smeju se i govore svuda oko mene,
ispod svih u drvoredu tamnih grana,
u senkama svake ulice skrivene.

Htela bih da pobegnem od ovih muka.
Ima li svoda gde njihov smeh ne zvoni,
gde necu vise cuti toga zvuka?
Ima li staza kojima ne prolaze oni?

Mogu li u kakav kraj nepoznat zaci
gde oni srecni nisu bivali i sami,
pa neka je u zemlje jezivoj tami,
samo da njih necu tamo naci.

Gde su ta vrata kroz koja bih mogla
od njihovih zagrljenih senki uteci?
Ima li noci u kojoj ne sapucu oni,
da bih mirno mogla u nju leci?

Eno u poljani ispod grada
otvaraju se zemlje bezbrojne dveri,
nema dna odajama u koje vode,
crne su kao vrata pecina
u koje ulaze da umru ranjene zveri.

Kroz njih cu uteci. Vec slutim
prestace senka njih dvoje da me ganja
kad se polako uputim
ispod toga blagog crnog granja
sto me ceka.

Nicije posle ruke nece otvoriti
ta vrata sto cu ih zalupiti za sobom,
iza kojih cu se od svega odmoriti
i koja ce njih dvoje smrcu zvati
i grobom.

San iz detinjstva

Prostrana zelena livada kraj skole,
njome trci crno pseto koje sam ja,
veselo sto je livada prostrana,
veselo sto da leptiri,
vilini konjici vole.

Opija da miris zemlje, trave, smole,
optrcava oko gusta zbuna dva,
gnjura u travu, goni strsljena,
budi krtice, njuska puzeve gole.

Kuce sam, a znam dobro da sam dete,
ne bih se odazvala da me pozovete,
od svega mi draza ta trka uokrug.

Ovaj san se cas proredi, cas ucesta,
dok jedanput zauvek ne presta.
Secam ga se sav svoj zivot dug.

SLOVO O LJUBAVI

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želiš bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge -
i osetimo se nesrećni i krivi.

PREDOSECANJE


Poznala sam te kad sneg se topi
topi,i duva vetar mlak
blizina proleca dusu mi opi,
opi, pa zudno udisah zrak.

S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom,
i znadoh da ces biti mi drag
drag u zivotu celom.
Poznala sam te u zvonak dan
dan pijan,svez i mek.
cinja mi se vec davno znan,
znan kad te poznadoh tek

S neznoscu gledah stopa ti trag
trag na snegu belom
i znadoh da ces biti mi drag
drag u zivotu celom

Poznala sam te kad kopni led
led,dok se budi proletnji dah
kad dan je cas rumen,cas setan, bled,
kad sretno se i tuzno u isti mah.

S neznoscu gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom
i znadoh da ces biti mi drag,
drag u zivotu celom.

VERUJEM

Moj zemlja propasti neće.
Iz smrti za slobodu
sloboda uvek niče,
kao što iz cvetnog semena
mora nići cveće,
i kao sto se iz gnezda
uvek izleže ptiče.
Moja zemlja je naučila da pati,
mučenica je od uvek bila,
oduvek komadana;
ona zna:jednog dana
opet će postojati,
već je razmaknula krila.

Naše zemlje nestati neće.
O bratstvu ona je uvek snivala,
odricala se zbog njega
i ispaštala.
Moja je zemlja oduvek davala,
i u ima bratstva praštala,
praštala.

Moja zemlja propasti neće.
Uvek je proročica bila;
sred neprijateljskih tamnica i
šiba,
sva vremena crna,
kad narodi po magli blude,
pasii iz naših kolibaa,
kako kukolj od zrna,
odgvajali su od istina
misli lude.

Dušu mi pokloni

Dušu mi pokloni.
Mene rastužuju ti krvi požari
što iza sebe ostavljaju pepelište,
te oluje što nište
ženina snevanja blaga.

Dušu mi pokloni,
u ljubavi ja bih htela
do u večna vremena
da sve ostavlja traga

Dušu mi pokloni.
Meni je malo taj trenutak zaborava,
to nestrpljivo krvi htenje.

Dušu mi, dušu pokloni,
od iskoni u meni spava
čežnja plamena za večnim,
za ljubavi trajanjem
i uznesenjem.

Ja sam žena i ne čeznem samo
za vrelim ljubavničkim bdenjem
posle kojeg duša pada;
htela bih u zagrljaju da doživim
svetle snove
i pijanstvo onog mutnog sklada
što ljubav se zove.

Htela bih da se ne izgubi
nijedan naš trenutak
da svaka naša milošta se stvori
u kakav život, pa ma malen bio
kao grumen večitog zlata,
da mi duša blista posle zagrljaja
kao julska nebesa zvezdama krcata.

Dušu mi pokloni.
Pričaj mi svoje snove u tami,
pričaj mi detinjstva sećanja.
Želi i ti da budeš uza me
do poslednjeg dana.

Dušu mi pokloni i zadnju joj
česticu svaku
i najlakši dašak svaki
njenog bezdana.

O daj mi svojih suza,
noćnih nejasnih muka,
pričaj šta srce ti najčešće sanja.
Drhti od iznenadnog zvuka
moga koraka i glasa.
Želi i ti u mom zagrljaju
da i posle smrti časa
ostanu ti na mene sećanja.

Potrebno mi je...

Potrebno mi je mnogo sunca,
i to nocu, jedno da me susrece,
jedno da za mnom svetlost baca,
u ponoru jednom dubokom,
jedno da nosim u ruci
kad od jada ne vidim prst pred sobom.

Potrebno mi je mnogo neznosti,
i to svakog dana, i mnogo od miloste reci,
potrebno mi je primirje
izmedu srca i secanja
izmedu neba
i bola koji pred njim kleci.

Potrebna su mi dobrodoslicom ozarena
lica mnoga,
i to svakog trena,
potreban mi je prijatelj i to sto veci,
potrebni su mi mostovi viseci
preko mrznje,
preko nesporazuma nepremostivoga.

Ne cini li ti se da najsladji snovi
u suze teku pretvoreni mnoge?
Ne cini li ti se, negde kao plima
necija neznost prema tebi raste,
i prosipa se tu pred tvoje noge?
Ne cini li ti se, neko tiho zove:
dodji k meni, dodji, dodji.

Ne cini li ti se da govore kapi
da odjekuju svi prostori suri:
pozuri k meni, pozuri, pozuri.
Ne cini li ti se, bezbroj nekih grla
necijim mekim glasom umiljatim
da ti govori:
patim, patim, patim.

Ne cini li ti se, u naletu jacem
neko, ko dugo je suze uzdrzavo
da sad ih lije i bolje mu biva?
Ne cini li ti se, odasvud se sliva,
odasvud roni:
placem, placem, placem...

Radosti

Kao svetiljka karaj obale recne
sto se drhtavo produzi u vodi,
u dusi nasoj svaki mucan dan
bolno i drhtavo se nastavi.
A radosti iscezavaju brzo
kao kruzni talasi na vodi,
kao beli oblaci na nebu,
kao proleca
radosti iscezavaju brzo.

Slicno ponornicama u dubine
zemljine tople i tamne sto rone
bezeci od pogleda, bola kap
trazi duboke kutove srca.
A radosti su nase krilate,
kao mirisi proletnji,
kao nove ljubavi
radosti su nase krilate.

Zudno, kao skoljka zrno peska
sto prigrli i obvije biserom
dusa nasa hvata se za bol
i najdrazim ga blagom ogrce.
A radosti se opaze tek kad prodju,
kao iluzije 'tica sarena,
kao mladost
kao zivot
radosti se opaze tek kad prodju.

Nasa tajna

O tebi necu govoriti ljudima
Necu im reci da li si mi samo
Poznanik bio ili prijatelj drag;
Ni kakav je, ni da li je
U nasim snovima i zivotima
Dana ovih ostao trag.

Necu im reci da li iz osame
Zedji ili umora, ni da li je ikada
Ma koje od nas drugo volelo,
Niti srce nase
Da li je radi nas
Ili radi drugih
Kadgod bolelo

Necu im reci kakav je sklad
Oci nase cesto spajao
U sazvezdje zedno;
Ni da li sam ja ili si ti bio rad
Da tako bude
Ili nam je bilo svejedno.

Necu im reci da li je zivot
Ili od smrti strah
Spajao nase reke,
Ni da li zvuke
Smeha voleli smo vise
Od suma suza.

Necu im reci ni jedan slog jedini
Sta je moglo ni da li je moglo nesto da uplete i sjedini
Duse nase kroz citav vek;
Ni da li je otrov ili lek
Ovo sto je doslo
Onom sto je bilo.

Nikome necu reci kakva se
Zbog tebe pesma dogadja
U meni vecito
Da li opija toplo
Kao sume nase s proleca
Ili tiha i tuzna cuti u meni recito.
O, nikome necu reci
Da si se radosna ili boleca
Pesma dogadja u meni.

Ja vise volim da precutane odemo ona i ja,
Tamo gde istom svetloscu sja
I zora i noc i dan,
Tamo gde su podjednako tople i sreca i bol ziva,
Tamo gde je od istog vecnog tkiva
I covek i njegov san.

Prolecna pesma

Osećam večeras,dok posmatram laste
I pupoljke rane,
Kako srce moje polagano raste,
Ko vidik u lepe nasmejane dane;

Kako s mladim biljem postaje sve veće
I lako ko krilo,
I kako mu celo jedno nebo sreće
I pakao bola ne bi dosta bilo;
Kako čezne za svim što bi život mogo
Lepog da mu dade,
I da mu ničega ne bi bilo mnogo:
Tako su velike čežnje mu i nade.

Osećam da dosad sve je bilo šala
Moga srca vrela,
Da još nikom nisam svoju ljubav dala
Koliku bih mogla i koliku htela;

Da u meni cela nežna plima
Reči nerečeni;
Da bih srce mogla poklanjati svima,
I da opet mnogo ostane ga meni.

SRECA

Ne merim vise vreme na sate,
ni po suncevom vrelom hodu;
dan mi je kad njegove se oci vrate
i noc kad ponovo od mene odu.

Ne merim srecu smehom, ni time
da li je ceznja moja od njegove jaca;
sreca je meni kad bolno cutim s njime
i kad nam srca biju ritmom placa.

Nije mi zao sto ce zivota vode
odneti moje grane zelene;
sad neka mladost i sve neka ode:
on je zadivljen stao kraj mene.

ZALJUBLJENOST

Od mene do njega
moze se samo mostom duge.
Od mene do njega
moze se samo jezerom mesecine.
Od mene do njega
moze se samo srebrnom i strmom
Mostovi, reke i staze
kojima ljudi hode oko njega
stazom ptice.
Obilaze.
On je kao suncevo plameno ostrvo
odvojen sjajem od svega sveta.

OZILJAK

U dusi mojoj oziljak
koji samo u snu boli.
Danju se smejem i ne osecam ga,
nocu nejasno tisti
hladnocom uspomene na neku smrt.
i ne znam od koga bola je ostao,
i da li je to bilo jutro
ili suton kad se urezao u moju dusu.
i cesto se bojim:
mozda on nije trag proslosti,
mozda je tamna slutnja
na nesto bolno sto dusu ocekuje.

Ja i Ja

O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeći od sebe.
Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz šume,
razgrnula livadi nedra.
U život bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pružala.
Sa strašću bih se požurila:
da vidim u životu kako je,
duša nečija ako je
za radost stvorena.

Jer od rođenja sa mnom,
ma kud se makla,
idem ja večno sumorna.

A meni se uvek dopadalo:
kad su tice kroz noć letele,
kad je lišće tiho opadalo;
kad su senke u sen sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari duši smetale.
Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove,
i radosti moje sve pomutila.

Oduvek me slatko zlostavljala:
ni u šumi, ni u ljubavi, ni u radu
ni časka me nije ostavljala.
Znam, umreću i ostariću;
a nju uvek mladu,
uvek žednu bolova
na zemlji ostaviću.

MIRNO MOJE SRCE SPAVA Snegovi, snegovi po svemu
Mirno moje srce spava
Sad mrtva ruka zaborava
blago je pala po njemu
Bilo je tužnog svega
ispod svoda neba plava
Mirno moje srce spava
Ne budite sada njega
I radost i bol je prošao
I laž i ljubav prava
Mirno moje srce spava
San je tihim korakom došao
Ni za čim nemam žeñi ni gladi
U grudima mi sad san otkucava

Mirno moje srce spava