Riječni pustinjak Jugoslav

Ovu priču ču vam ispričati zajedno sa osobom o kojoj priču pričam. Samo predstavljanje te osobe ostavljam njoj, a dalje ću vam ispričati ono što ta osoba nije ispričala, a zanimljivo je i zbog toga sam i odlučio njoj posvetiti jednu priču.

Krenimo redom :


"Moje ime je Jugoslav, rođen sam ’62 godine u Jugoslaviji, Evropa. Nadimak po kome me poznaju je Juga (Yuga). Kao ljubitelj prirode veliki deo svog života sam proveo planinareći širom svoje zemlje , kao i planinama okolnih država. Posle raspada Jugoslavije živeo sam nekoliko godina u Kanadi i Grčkoj i trenutno živim u Srbiji.





Čitav život putujem i uživam u prijateljstvima, razmeni iskustava i zajedničkom životu sa ljudima sličnih interesovanja širom sveta. U prošlosti sam bio veoma uspešan u pravljenju novca, materijalnih dobara i pozicija u društvu, ali mi to nije donelo sreću.





U jednom trenutku sam odlučio da promenim svoj život u potrazi za ljubavlju Božijom i srećom, tako da odbacivši prošlost i teret materijalnog sveta, u zadnjih petnaestak godina pokušavam da živim izvan sistema, bez novaca i materijalnih dobara uz Božiju pomoć. Boga sam upoznao uživo na hodočašću dugačkom skoro hiljadu kilometara do Svete gore Atonske u Grčkoj ,Atonskim manastirima i isposničkim kelijama, i manastirima po Srbiji, a kasnije i među običnim ljudima i trenutnom okruženju.






Bavim se ultra maratonima, maratonima i planinskin trčanjem, hodanjem na duge staze, biciklističkim putovanjima i maratonima, a u nekoliko poslednjih godina putovanjima veslanjem po rekama i moru. Tražeći Boga, usamljeničkim životom, put me je vodio mnogim zemljama i kontinentima, najviše Evropom.





Po Božijem promislu, zadnjih godina najviše vremena provodim na rekama i moru veslajući i putujući kanuom, kajakom ili malim ribarskim čamcem na vesla, bez ikakvog motora, snagom svojih mišića. Ponekad, kao pomoćno sredstvo, koristim malo, improvizovano kajak – kanu jedro.Većinom sam osamljen, a ponekad putujem u društvu . Ne posedujem svoj čamac niti ikakvu imovinu, ali nekako, uvek kada je to potrebno, u pravom trenutku, pomoć stiže u pravom obliku i put se nastavlja





Tu počinje KAJAKAŠKA BAJKA...
Slučajno, u 2009. godini, od jednog prijatelja sam saznao za jednu Internacionalnu kajak-kanu regatu: „Tour International Danubien“- (u daljem tekstu –„TID“), koja kreće skoro sa početka Dunava iz Nemačkog grada Ingolštata (Ingolstadt) a završava se na obali Crnog mora u Rumunskom selu Sveti Đorđe.






Dugo sam se raspitivao i na kraju našao organizatore te regate u Srbiji – „Srpske Veslače“- fenomenalne ljude, uvek spremne na svaku vrstu pomoći svima i u svakom trenutku. Rešio sam da se prijavim u ekipu i 2010 godine, kao početnik odredio sam sebi cilj Srpski deo Dunava, između mog grada Novog Sada i Kladova, predposlednje stanice na putu TID-a kroz Srbiju.






Pošto nisam bio upućen u veslanje i nisam znao šta me čeka na toj avanturi,raspitivao sam se kod prijatelja ko bi mogao da mi se pridruži. Niko nije imao vremena. Ipak, nekoliko dana pred početak regate, moj brat Dejan je uspeo da uzme slobodne dane i da mi se pridruži nekoliko dana kasnije.





Dan pre mog polaska, na dan Svetog Ilije, regata je stigla u Novi Sad na plažu Štrand. Pomagao sam učesnicima koji su pristizali sa poslednjeg odredišta, iz Bačke Palanke da pristanu i svoje čamce postave na kolica i da ih prenesu do mesta gde su postavljali šatore





Između ostalih jedan od specifičnih bio je i Olimp, jedini učesnik iz Hrvatske, jedne od rasparčanih državica moje bivše domovine Jugoslavije. Zbog događaja iz prošlosti, pogledi su nam na trenutak bili ispitivački, ali trenutak kasnije pogledom se razumesmo i shvatismo da smo sličnih pogleda na svet kao i velika većina ljudi sa reka. Uz domaće pivo nastavismo sa pričom, pokušavajući da što pre jedan drugom ispričamo svoja iskustva sa naših prošlih druženja sa prirodom. Tu poče jedno veliko prijateljstvo.

Zatim pristiže Miro, stariji Beograđanin sa veoma bogatim iskustvom u putovanju kajakom koji nam prenese delić svoga bogatog iskustva.Zatim Hans, Nemac, bivši olimpijski reprezentativac nekadašnjeg DDR-a, Helmut, Kristijan iz Hajnburga Austrija, koji je radio u bivšoj Jugoslaviji, pa poznaje Srpski jezik, pa Majki, nekadašnji hipik iz Velike Britanije zajedno sa njegovim Američkim saputnikom koji je preplivavao Rio Grande da bi od Meksikanca postao Amerikanac, onda „Gandi“iz Mađarske i tako u nedogled, pristižu novi i novi prijatelji, sve pitoreskni likovi, neuobičajeni i veoma specifični,raznih godina i obrazovanja,raznih životnih ubeđenja, bogati i siromašni, svi ujedinjeni Dunavom i jednaki među sobom. I tako nastavismo priče do duboko u toplu letnju noć."






Dalje ću ja nastaviti priču o Jugi.

Plovili smo te godine od Novoga Sada do Beograda, Dunavom. Povremeno se susretali na putu, popričali po koju i nastavljali sa plovidbom. U Beograd sam stigao ranije nego on, spakovao svoje stvari i otputovao za Zagreb. Jugu tada nisam sreo da se pozdravimo.






Rijeke su nas ponovo "spojile" prošle godine. Susresmo se u Beogradu i zaplovismo od Beograda, kroz Đerdap do Brze Palanke. oko 280 km. Tada sam od njega čuo priču da je na put krenuo početkom juna mjeseca sa izvora Dunava, da njime plovi do ušća u Crno more, put oko 2580 km, te da namjerava i dalje putovati dok bude imao nekakav cilj da putuje. Put će mu trajati oko 3 mjeseca. Pri sebi nema nikakvoga novca niti bilo čega drugoga osim odjeće, kajaka, malo hrane i veliko srce da se uputi u tako dugo putovanje. Obnovismo i sjećanja na susret iz prethodne godine.





Na završetku moga puta u Brzoj Palanci, ponovo nisam Jugu vidio da se pozdravimo. To sada i nije bilo potrebno. Rijeke nas vežu i kada god smo na rijeki povezani smo njome. Kontakt među nama je privremeno bio prekinut, sve dok se nismo na netu "susreli".






Tada od njega saznadoh da je isplovio cijeli Dunav do ušća u Crno more, ali i da je nastavio ploviti Crnim morem još oko 200 km uz obalu. Plovio je u društvu svoje prijateljice koja ima još veće planove za polovidbu i koja mu je dala ideju da ide dalje.






Nakon povratka sa puta dugo mu je trebalo vremena da se privikne civilizacijskom životu u gradskoj sredini. Često mi se žalio na probleme prilagođavanja gradskom životu, na sve prekrasne trenutke plovidbe Dunavom koji su nestali kada je uplovio u Crno more. Želja za daljnjom plovidbom vukla ga je dalje. Vukla ga je da stvara nove planove za plovidbe. I novi planovi su ugledali svjetlo dana . . .






Ove godine, točnije, prije nekoliko dana, započeo je put kajakom preko Perzijskoga zaljeva, sa ciljem da oplovi Indiju, Indoneziju, dio obale Australije i dođe do Novoga Zelanda. O svojim putovanjima će me povremeno obavještavati kako bih imao informacije "iz prve ruke".

Na put ide sa skromnim zalihama, bez sredstava, kao pustinjak. Putovati će sa svojom prijateljicom koja također ide kajakom.

Nadam se da ću dobiti materijala da ovu priču o Jugi proširim, da neke njegove utiske sa puta prenesem. Nadam se da će imati veliku sreću na putu.

Želim mu sve najbolje, mirne vode mora i oceana, dobro zdravlje, sreću i veselje sa svakim zaveslajem vesla koji učini.





Jugo, sretno ti bilo.