Priroda emocija, raspoloženja - emocionalna inteligencija

Pored toga što se spoljašnja realnost saznaje na nju se reaguje i na subjektivan način emocijama, veština jasnog prepoznavanja, razumevanja, kontrole i njihovog pozitivnog usmeravanja definiše se kao emocionalna inteligencija. Emocionalna inteligencija nije suprotna, već samo različita, komplementarna sposobnost u odnosu na racionalnu inteligenciju.

Svakodnevno smo svedoci brojnih izveštaja koje nam serviraju mediji koji odražavaju sve izraženiju kolektivnu emocionalnu krizu. Sve izraženije emocionalne neprimerenosti, očaj i nepromišljenost potupaka čoveka počevši odnosa ka samom sebi do onih koje ostvaruje u interakciju sa drugim članovima zajednice. Na svakom koraku se beleži porast nasilja i beznadja, bilo u tihoj osamljenosti dece koju umesto devojka iz susedstva čuva TV aparat, u boli napuštene i zlostavljane dece ili pak u ružnim slikama porodičnog nasilja. Sve je veći talas agresivnosti – tinejdzeri s pištoljima u školi, prometne nesreće, ogorčeni partneri koji uzimaju "pravdu" u svoje ruke… Sve ove slike i reči ušle su u svakodnevni rečnik a geslo dana nije više vedra fraza "Prijatan vam dan", nego razdražljivo "Hajde, samo izvoli, razveseli me!"

Sposobnost bitisanja u zajednici stavlja emocije u samo središte sposobnosti življenja. Sama spoznaja u sferi emocija omogućava da realizujemo pun intelektualni potencijal, jer emocionalna ravnoteža će očuvati naše najdragocenije odnose u bilo kojoj sferi života. Etički stavovi u životu izviru iz emocionalnog potencijala svakog pojedinca. Ako postoje dva moralna stava koja su našem vremenu potrebna to su upravo samokontrola i samilost.

Nikomahova etika, Aristotelovo filozofsko propitivanje vrlina, karaktera i dobroga života postavlja pred nas izazov upravljanja emocionalnim životom na inteligentan način. Naše strasti, kada se iskazuju na adekvatan način, u sebi sadrže mudrost; vode naša razmišljanja, temelje naš sistem vrednosti. Ali vrlo lako mogu biti iskazane neadekvatno i prečesto. Problem ne leži u emocionalnosti, nego u prikladnosti emocije i njenog izražavanja. Uneti inteligenciju i racionalno obraditi emocije koje nas obuzimaju očuvavamo ljudskost i brižnost prema sebi a onda i prema onima sa kojima ostvarujemo kontakte.

Priroda emocija i emocionalno izražavanje


Sve su emocije zapravo impulsi koji nas navode na delovanje čak i u
samom korenu reči emocija je glagol 'motere', koji na latinskome znači
"kretati se", dok prefiks "e-" ukazuje na odmicanje. U najdoslovnijem smislu, rečnik Oxford English Dictionary reč emocija definiše kao: "svaku uzbudjenost ili uznemirenost uma, osećaja, strasti; svako žestoko ili uzbudjeno mentalno stanje".

Postoje stotine emocija, kao i njihovih mešavina, varijacija, mutacija i nijansi, puno je suptilnih razlika medju emocijama nego što za njih imamo reči. Ne postoji jedna kategorizacija emocija ali neka najuobičajeniji podela ih svrstava u sledeće grupe:

• Srdžba: jarost, ogorčenost, kivnost, gnev, ozlojedjenost, indignacija, uzrujanost, gorčina, mržnja, uznemirenost, razdražljivost, neprijateljstvo i, možda kao krajnje vrednosti patološka mržnja i nasilnost

• Tuga: žalost, bol, neveselost, potištenost, melankolija, samosažaljenje, usamljenost, očaj i u patološkim slučajevima teška depresija

• Strah: teskoba, bojazan, nervoza, zabrinutost, konsternacija, zloslutnost, oprez, strepnja, napetost, užasavanje, strava, jeza; kod psihopatologije, fobija i panika

• Radost: sreća, užitak, olakšanje, zadovoljstvo, blaženstvo, slast, zabavljenost, ponos, senzualni užitak, oduševljenje, zanos, veselje, zadovoljenje, euforičnost, zaigranost, ekstatičnost i u krajnosti, manija

• Ljubav: prihvatanje, prijateljska naklonost, poverenje, ljubaznost, sklonost, odanost, zanesenost, obožavanje i platonska ljubav

• Začudjenost: šok, preneraženost, zapanjenost, zadivljenost

• Gadjenje: prezir, omalovažavanje, potcenjivanje, odvratnost, odbojnost, mrskost, gnušanje

• Stid: osećaj krivice, neugodnosti, žalost, poniženje, žaljenje, jad i kajanje

Unutar mehanike emocija, svaki osećaj ima vlastiti prepoznatljivi repertoar misli, reakcija, pa čak i sećanja. Ovi repertoari koji zavise o stanjima postaju najdominantniji u trenucima kada osećamo intenzivne emocije. Emocionalne reakcije oblikuje naše životno ikustvo i kultura. Čoveka upravo od svih drugih bića na planeti diferencira razum, svest, sposobnost promišljanja kojim ocenjuje impulsivan snažan i ponekada nelogičan emotivni upliv i kojim oblikuje delovanje. Samo tako su naše akcije promišljene i svesni smo misli koje ih pobudjuju a samim tim i sposobni kreirati krajnje činjenje i sagledati moguće efekte.

Ljudi su često u stanju da opravdavaju svoje postupke tvrdnjom da su bili obuzeti emocijama, njihov alibi uvek zvuči poznato: "Ne mogu ja odabrati šta ću osećati", stvarajući privid da su se naprosto stvari "dogodile" i da nije reč o izboru, a samim tim nema ni lične odgovornosti za posledice. No, ovo je svojevrsna zamena teza kojom se manipuliše sa drugima. Ne možemo racionalno odlučiti koju bi smo emociju "trebali" osetiti, ali ono što možemo je kontrolisati njihov tok i kanalisati spoljnu manifestaciju. Delovati nekritički bez logičkog povezivanja uzroka i posledice uvek čini čoveka autističnim za okruženje.

Svako od nas je spoznao nemoć uveravanja emotivno uzbudjene osobe jer je prezentovanje sirovih emocija uvek kategoričko i samopotvrdjujuće, i uvek pokazatelj da osoba nije prevazišla personalizovano razmišljanje karakteristično za dečiji uzrast - dihotomija emocionalnog/racionalnog odgovara u svakodnevnom govoru istaknutu u govoru o razlici izmejdu "srca" i "glave". Za sklad osećanja su neophodna mislima a misli osećanjima. Emocionalna eksplozija ili kako se u žargonu kaže "pukao mi je film" uvodi čoveka u stanje afektivnog slepila jer se isključivanjem promišljanja gubi percepcija važnosti odredjenog dogadjaja i vodi čoveka uvek iracionalnom delovanju a krajnji učinak retko je povoljan po samog čoveka, njegove bližnje i okolinu.

Emocije su uvek tu, ali bez racia kao emocionalnog stražara donose samo pustoš. Vrednost našeg emocionalnog repertoara se ogleda upravo u intelektualnoj obradi istog i odabiru da svojim iskustvom stilizujemo i modifikujemo emocionalne izraze. Kada bi uložili vreme i trud na njihovo upoznavanje i proširivanje opsega izražavanja kvalitativno iste emocije tada nam ne bi trebali zakoni i etički kodovi – Hamurabijev zakonik, Deset zapovesti… da bi smo uvek birali najbolju reakciju, sposobni da u "hodu" vršimo korekcije i pronadjemo inteligentnu ravnotežu izmedju osećanja i misli.




izvor