OGNJISLAV KOSTIĆ (1851 - 1916) pronalazač i konstruktor

U sada, već oronuloj kući u ulici Žarka Zrenjanina br. 6 (pored opštinskog zvanja) u N. Bečeju, živela je plemićka porodica Kostović.

Došavši u Vranjevo kao žitarski trgovac deda Ognjeslava - Jovan stvorio je svojim poreklom i vezama, za ono vreme, veliko bogatstvo. Sin mu Stevan, otac Ognjeslava, rođen je u Vranjevu gde je nastavio da se bavi žitarskom trgovinom. Izgradivši žitarske magazine pored Tise, banatsku pšenicu plasirao je preko svoje izvozno-trgovačke radnje u Budimpešti širom Monarhije. Prema istraživanjima M. Stanisavljeva došlo se do podataka da su Stevanovi sinovi Ognjeslav i Vladislav vaspitavani u pravoslavnom, a kćeri: Rozalija, Gizela i Ester u katoličkom duhu, jer im je mati Jelisaveta (Eržebet) Dorner bila te veroispovesti.

Ognjeslav je rođen 1851. u Visbadenu u Austriji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Pešti gde se posebno zainteresovao za tehniku. Otacga je usmeravao da upravlja brodom i trguje žitom, čak mu je kupio i brod koji je Ognjeslav nazvao „Sloga“. Ploveći do Odese, već tada je Rusima želeo da ponudi svoje planove podmornice koju je sam konstruisao. Oduševljen ovom zemljom ostao je za stalno u njoj. U rusko-turskom ratu 1877/78. povredio je oko, ali je iz njega izašao sa činom kapetana carske vojske, što za ono vreme nije bilo nevažno.

Posle rata živeo je u Petrovgradu, gde se i oženio Anastasijom Petrov, ćerkom bogatog ruskog fabrikanta, koja mu je rodila osmoro dece, od kojih je u životu ostalo samo tri kćeri (Marija, Zora i Evgenija), a ona je umrla u 42-oj godini.

Za Ognjeslava se pričalo da je rastući u Pešti, ali i Novom Bečeju, oduševljavao sa Žilom Vernom.

Živeći u Petrovgradu imao je svoju radionicu u kojoj je svoje pronalazačke izume sam konstruisao. Kao zaneti konstruktor uživao je posebno priznanje u vojnim krugovima carske Rusije. Nikada nije bio materijalista i smatrao je da svojim izumima doprinosi razvoju čovečanstva. I u samoj Rusiji negovao je tradicije koje je poneo iz ovih krajeva, posebno u vreme slavskih dana, a slava Kostovića bila je sv. Nikola.

Kao priznati ruski naučnik veoma često je kontaktirao sa poznatim naučnikom Mendeljejevim. I u to vreme, ne retko, je svraćao u N. Bečej, kod svoje majke.

Njegov istraživački, naučni rad bio je usmeren ka vazduhoplovstvu. Zanosio se izgradnjom i projektovanjem vazduhoplova. Već 1879. projektovao je dirižabl (vazdušnibrod) sa čvrstom konstrukcijom sa benzinskim motorom jačine 80 konjskih snaga. Pored, ovoga radio je i na pronalascima lakog vazduhoplovnog materijala. Stvorio je tzv. arborit, tj. lagani materijal za konstrukciju aviona. Zanosio se i idejom konstrukcije vazdušnog torpeda.Konstruisao je i hidroavion, a možda najveći doprinos nauci bila mu je konstrukcija benzinskog motora sa električnim paljenjem.

Malo Novobečejaca zna da je u njihovom mestu živeo naučnik ovakvog kalibra i smatram da je bar zaslužio da se na kući u kojoj je živeo postavi spomen tabla.

izvor:.novibechej

Prošlo je skoro 100 godina od smrti Ognjeslava Kostovića (1851–1916), srpskog konstruktora i pronalazača, koji je prvi u svetu projektovao dirižabl sa čvrstom konstrukcijom, skoro dve decenije pre grofa Cepelina. Kostović je takođe napravio prvi vazduhoplovni benzinski motor na vodeno hlađenje i električno paljenje, patentirao arborit, po mnogima prvi veštački, sintetički materijal, ali i uređaj za vađenje potopljenih lađa i više tipova gnjuračkih odela, što su samo neki od oko stotinu izuma zbog kojih je u Rusiji nazivan „kraljem pronalazača“. Ujedno je bio i prvi srpski balonista, odnosno prvi Srbin koji je sam konstruisao balon i njime leteo!

Piše: Petar Blečić




Uprkos tome, Kostović je još uvek nedovoljno poznat svetskoj, ali i našoj javnosti. Ovo je posledica toga što se Rusija tada nalazila izvan glavnih tokova svetske nauke i tehnologije, kao i činjenice da je naš pronalazač uveliko sarađivao s ruskom vojskom, pa su njegovi projekti dugo ostali pod velom tajne.

Prema rečima istoričara Čedomira Janića, osnivača i prvog direktora Vazduhoplovnog muzeja, Kostović je pripadao imućnoj srpskoj porodici trgovaca žitom, koja se početkom 19. veka naselila u selu Vranjevo kod Novog Bečeja. Rastao je u Bečeju i Budimpešti, gde je završio gimnaziju i Visoku tehničku školu, a
pored srpskog, mađarskog i nemačkog jezika koji su se govorili u kući i okruženju, u školi je naučio i francuski.




– Posle studija, Ognjeslav je kao kapetan očevog broda „Sloga“ više godina prevozio šlepove sa žitom Dunavom, između nemačkih luka i Odese. U Rusiju je došao leta 1878, i već tada je iza sebe imao čitav niz izuma vezanih za konstrukciju brodova i hidrotehničke radove pod vodom. Između ostalog, konstruisao je regulator broja obrtaja elise prilikom ljuljanja parobroda na velikim talasima koji je dugo korišćen na brodovima u Rusiji i više zapadnih zemalja, zatim uređaj za vađenje potopljenih plovila sistemom podvodnih balona, kao i više tipova
gnjuračke opreme. Ipak, najznačajniji Kostovićev izum iz perioda pre dolaska u Rusiju svakako je projekat podmornice – kaže Janić.


Sličnu podmornicu, dugačku 22 metra i tešku 180 tona, Kostović je predstavio ruskom prestolonasledniku Aleksandru Aleksandroviču oktobra 1887, u Sankt Peterburgu. Ruske vlasti su bile zainteresovane, ali pošto Kostović nije želeo da otkrije tajnu materijala od koga je trebalo izgraditi podmornicu i način njenog pogona, pregovori su prekinuti početkom 1880. Iako planovi podmornice nisu sačuvani, veruje se da je srpski pronalazač nameravao da kao pogon primeni benzinski motor, što jetada bila potpuna novina, a za gradnju trupa materijal arborit.


Ognjeslav Kostović kao kapetan očevog broda „Sloga“, više godina prevozio je šlepove sa žitom Dunavom


– Arborit je vrsta šperploče, materijal koji je Kostović verovatno otkrio još tokom boravka u Austrougarskoj. Sastojao se od slojeva tanko ljuštenog furnira koji su pod dejstvom vodene pare i pritiska spajani posebnim lepkom-cementom, što je takođe bio Kostovićev pronalazak. Zahvaljujući tom lepku, arborit je impregniran protiv truljenja, upijanja vlage i dejstava nafte i kerozina. Pored toga što je korišćen za izradu najvažnijih delova dirižabla, arborit je upotrebljavan i za
gradnju čamaca, buradi i pontonskih mostova – objašnjava Janić.



Inače, Kostović se, po dolasku u Rusiju, uz svu borbu za ostvarivanje sopstvenih patenata iz oblasti pomorstva, priključio i grupi poznatih ruskih stručnjaka i oficira, koji su nastojali da unaprede razvoj vazduhoplovstva u ovoj državi. Učestvovao je u pokretanju prvog ruskog vazduhoplovnog časopisa „Vazduhoplovatelj“, čiji
se prvi broj pojavio januara 1880, a bio je i inicijator osnivanja Ruskog vazduhoplovnog društva i njegov prvi predsednik.

– On je još 1879. prijateljima predstavio leteće modele helikoptera, mahokrilca
i aviona. Ipak, posle neuspešnih eksperimenata s letelicama težim od vazduha, a na inicijativu čuvenog Mendeljejeva, Kostović se posvećuje izradi dirižabla. Idejni projekat prve verzije ove letelice sačinio je još 1879. To je zapravo bila kombinacija dirižabla i mahokrilca, jer su na trup dužine preko 60 metara i prečnika 12 metara postavljena velika pokretna krila. Revolucionarna novina u odnosu na ranije dirižable, koji su praktično bili izduženi baloni kojima se nije moglo upravljati, bila
je u tome što je Kostović predvideo čvrstu konstrukciju od arborita – napominje naš sagovornik.

Janić dodaje da je Kostović do kraja 1881. izvršio nekoliko izmena na projektu, od kojih je najznačajnija bila zamena motora na komprimovani vazduh benzinskim motorom od 80 konjskih snaga, koji je posebno konstruisao za dirižabl. Takođe je
izbacio i pokretna krila, i tako dobio racionalnu konstrukciju koja je skoro dve decenije prethodila dirižablima Davida Švarca i grofa Cepelina.

Izrada dirižabla, koji je nazvan „Rusija“, započela je 1882. u Ohtenskom brodogradilištu i sa prekidima, zbog finansijskih i tehničkih problema, trajala sve do 1888. Za finansiranje ovog projekta,Kostović je osnovao akcionarsko društvo, uložio lična sredstva i energiju, ali kada je bilo dovršeno oko 80 odsto letelice, radovi su prekinuti jer je izostala finansijska pomoć ruske vojske, bez koje dirižabl nije mogao biti završen.




– Benzinski motor za dirižabl je Kostovićev najvažniji ostvaren izum. Napravljen je istovremeno kada je i Gotlib Dajmler, rodonačeniki benzinskih motora, napravio motor istog tipa, s tim što je ovaj Kostovićev imao nekoliko originalnih rešenja: dok je Dajmlerov motor iz 1885. imao jedan cilindar i osam KS, Kostović je imao u izradi motor sa osam cilindara u „bokser“ rasporedu i oko 80 konjskih snaga. Neka od
ovih rešenja, kao što je električno paljenje, hlađenje motora i podmazivanje tarućih površina, primenjivaće se u izradi svih kasnijih modela benzinskih motora – kaže Janić, i dodaje da se originalni primerak Kostovićevog motora, koji je konstruktor patentirao 1888, nalazi u vazduhoplovnom muzeju u Monjinu kod Moskve.

Od osamdesetih godina 19. veka do svoje smrti, Kostović je radio na realizaciji mnogih interesantnih ideja. Tako je 1884. godine predložio uređaj za bombardovanje neprijateljske teritorije pomoću niza malih povezanih balona ispod kojih su, preko sajli, upućivane bombe ili mine na udaljeni cilj. Iste godine je sam napravio balon „Helios“ i njime više puta leteo nad Sankt Peterburgom, ušavši u istoriju kao prvi srpski balonista.


Izvor:blic