Istrebljeni golub selac - golub putnik - Ectopistes migratorius

Mužjak (levo) i ženka divljeg goluba putnika


Surova realnost je da na našoj planeti danas više nema nekih vrsta životinja. Još surovija je iz razloga što je ta situacija direktna posledica dejstva čoveka na prostor u kome živi ili radi. Nekoliko vekova kasnije, čovečanstvo postaje svesno o ranjivosti i ograničenosti resursa jedine kuće koju ima - planete Zemlje.

Do sada smo u tekstovima o istrebljenim vrstama životinja pisali o:

- Istrebljenoj ptici dodo (klik)
- Istrebljenom tilacinu tj. tasmanijskom vuku, ili tasmanijskom tigru, kako ga takođe nazivaju (klik)

Ovoga puta pišemo o nesrećnoj istoriji i nestanku goluba putnika (ili goluba selca):




Otisak sa metalne ploče: golub putnik u Prirodnjačkom muzeju u Harmsvortu
(Harmsworth Natural History)

Golub selac ili golub putnik, kako ga takođe nazivaju, (Ectopistes migratorius), je nekada verovatno predstavljao najbrojniju vrstu ptica na Zemlji. U 19. veku bilo je između 1 i 4 milijarde golubova putnika - što je iznosilo oko 40% od ukupnog broja ptica u Severnoj Americi. Oni su naseljavali milione hektara šuma širom severnog dela američkog kontinenta, istočno od lanca Stenovitih planina (Rocky mountains). prezimljavajući u južnom delu Sjedinjenih Država. Kada bi jato migriralo, ponekada bi zauzimalo širinu i do 1600m i bilo dugo preko 450km!!! Ova jata bi bila tako gusta da bi pomračila nebo na više sati ili čak i ceo dan.

Prema zapisu jednog od prvih doseljenika u državu Virdžinija: "Broj divljih golubova zimi dostiže nezamislive razmere, lično sam viđao kako jato preleće tri ili četiri sata neprestano iznad nas, tako gusto da bi zaklonilo nebo." John James Audubon (1785-1851), jedan od prvih ornitologa u Americi, je zapisao da je lično posmatrao kako jato bez prestanka preleće istu teritoriju 3 dana, procenivši da se u njemu nalazilo više od 300 miliona ptica!

Kako kazuju zapisi iz tog vremena, ova jata su bila tako gusta da bi "samo jedan hitac iz puške mogao oboriti 30-40 ptica". Ptice bi se mogle "oboriti ili ubiti čak i običnim udarcem motkom dok bi preletale vrhove brda". Jedini dotadašnji prirodni neprijatelji su im bili leteći prdatori - sokolovi i orlovi. Kada bi leteli u grupi, zemlja ispod njih bi ostajala prekrivena izmetom, što je nekada bio važan način prenošenja semena ali je od strane doseljenika (očekivano) smatrano za priličnu neprijatnost.

Golub putnik je fizički podsećao na žalosnu grlicu (Zenaida macroura), ali je bio krupnije građe i nije imao tamnu tačku sa strane na vratu. Glava i dorepni deo tela su bili prljavo-plave boje, sa sivkastim leđima dok su grudi bile svetle vino-crvene boje. Kao što je slučaj kod većine ptica, boje su kod mužjaka bile izraženije nego kod ženke. Imao je duga, vitka plavičasta krila i sivo-beli strelast rep dug oko 20cm. Kljun mu je bio crn, kratak i uzak, prilagođen ishrani kukuruzom, lešnikom, kestenom, plodovima raznog voća, semenkama i insektima. Građa krila i repa su ukazivali da je bio sposoban letač, i da je verovatno dostizao brzine i preko 100km/s.

Golubovi putnici su bili izuzetno društveni i razmnožavali su se u velikim kolonijama koje bi pokrivale od 50 pa čak i do 1500 kvadratnih kilometara šuma, ponekada i sa po 100 gnezda na pojedinim stablima.

Težina gnezda i odrastajućih mladunaca u njima bi lomili grane a nekada i rušili slabija stabla. Zemljište ispod drveća gde bi se gnezdili bi bivalo pokriveno sa više centimetara ptičjeg izmeta.

Njihova klimava gnezda bila su napravljena od labavo poređanih grančica. Roditelji bi zajednički ležali na jednom jajetu sveke godine i hranili mladunca dve nedelje nakon izleganja. Nakon tog perioda bi mladi golub, iako još uvek nesposoban da leti, bio napušten od strane roditelja pošto bi jato otišlo dalje. Mladunci bi padali na zemlju i brinuli se o sebi sve dok ne nauče da lete nekoliko dana kasnije. U tom kratkom periodu bi bili laka meta lovcima i prirodnim neprijateljima.

Američki storosedeoci su radi ishrane hvatali divlje golubove putnike u velike mreže, a oko 1630. godine i doseljenici iz Evrope počinju da rade isto to. Mladi golubovi putnici su se smatrali delikatesnom hranom dok su se odrasli lovili i zbog mesa i zbog perja. U ovom periodu, lov je bio održiv, tj. nije ugrožavao opstanak populacije. 1805. godine, par golubova putnika se prodavao za 2 centa. Oni su često bili jedino meso dostupno robovima i slugama u 18. i 19. veku a takođe su servirani i u većini restorana.

Kao što je to bio slučaj sa takođe istrebljenim životinjskim vrstama Kvagom (vrstom zebre) i velikom njorkom, njihova velika populacija je navela ljude na preterano izlovljavanje, u naivnom verovanju da će ih uvek biti još. Način života golubova putnika ih je takođe činio lakom lovinom za nove predatore i svaštojede poput pasa, mačaka, pacova i svinja. Desetine hiljada ptica iz kolonija gde su se gnezdili bi dnevno bilo odnošeno u prodavnice na istoku S.A.D. Pronalazak telegrafa je ubrzao prenošenje informacija o položaju kolonija i jata golubova putnika.

Komercijalni lovci su prosperirali na masovnom ubijanju divljih golubova, smišljajući načine da što efikasnije love. Odrasle jedinke bi bile namamljivane semenom koje bi se natopilo alkoholom što bi ih opijalo i olakšavalo hvatanje. Drugi bi ih gušili paljenjem vatre ili sumpora ispod drveća sa gnezdima dok bi mladunce izbacivali iz gnezda dugim motkama...



Golub selac u Rotšildovom prirodnjačkom muzeju u Engleskoj
(Rothschild Zoological Museum, Tring, England).

Nakon 1830. golubovi su lovljeni iz "sporta", korišćeni za ishranu svinja pa čak i kao poljoprivredno djubrivo!!

1870. godine 250 hiljada golubova putnika je bilo pušteno iz kaveza za vežbe gađanja iz puške!

Vidljivo opadanje populacije događa se u vreme početka komercijalnih lovačkih akcija širokih razmera koje vrše dobro organizovane grupe lovaca i trgovaca koji prodaju jeftino meso gradovima koji se razvijaju na istočnoj obali S.A.D. Otvaranje pruge koja povezuje oblast Velikih jezera sa Njujorkom je dovelo do toga da 300 hiljada golubova putnika bude poslato u Njujork samo u 1855. godini.

Najstrašnija uništavanja su dogodila u periodu između 1800. i 1870. godine. Brojevi su precizno beleženi kao i za bilo koju drugu vrstu trgovine: 23. jul 1860. - 235.200 ptica poslato sa istoka iz oblasti Velikih vodopada u Mičigenu; 1874. godine 1.000.000 (MILION!) ptica poslato iz okruga Okeana u Mičigenu; 1876. 1.600.000 (400.000 nedeljno u sezoni) ... 1869. okrug Van Buren u Mičigenu šalje 7.500.000 (sedam i po MILIONA) ptica na istok. 1880. godine - 527.000 ptica poslato na istok iz Mičigena.

Uz preterano izlovljavanje i predatore, nestanku divljih golubova selaca su doprineli i krčenje šuma i širenje poljoprivrede. Do 1850. godine, populacija ove nekada brojne vrste ptica je bila u drastičnom opadanju. Krajem 1854. stanovnik okruga Vejn (Wayne) u državi Njujork je zapisao: "Nekada bi danima vazduh bio prepun golubova, preletali bi skoro bez prekida. Jata bi se prostirala dokle god pogled dopire. jedan red iznad drugog u letu."

Zapis u dokumentima Prirodnjačkog muzeja u Hamrsvortu (Harmsworth Natural History) 1910. godine: "Drugu granu porodice dugorepih golubova predstavlja jedino dobro poznati golub selac Ectopisles migratorius iz severne i centralne Amerike, koga karakterišu dužina krila koja prelazi dužinu repa, i mala širina repa, kod koga se pera na vrhu završavaju u špic. Kod mužjaka su glava i gornji delovi tela sivo-plavi, tačkasti sa crnim delovima na krilima; krilna pera su smeđe-crna sa sivim ivicama, brada je svetlo-siva a grudi cimet-crvenkaste nijanse koja se preliva u bledo-ljubičastu na ostatku donjeg dela tela, bele boje na donjem delu repa. Zadnji i bočni deo vrata presijavaju su zlatnim i ljubičastim metalnim sjajem. Kod ženke je gornji deo grudi smeđ i prelazi u belo na abdomenu i ostatku donjeg dela tela.

Ogromna brojnost po kojoj je ova vrsta goluba prethodno bila poznata je znatno opala poslednjih godina. Mr. Bruster (Brewster) iz Mičigena piše, "pronašli smo da velika jata golubova dolaze krajem aprila, dok postoje izveštaji o sličnim migracijama iz skoro svakog okruga u južnom delu zemlje. Iako bi većina ptica odlazila dalje pre našeg dolaska, profesionalni hvatači golubova mrežama, ubeđeni da će se golubovi na kraju pariti negde u južnom predelu poluostrva, postavljaju mreže i ostale alate za lov na ptice velikih razmera. Naš glavni izvor informacija kaže da je poslednje iole veliko gnežđenje u Mičigenu bilo 1881.godine, nekoliko milja od Velikog prelaza (Grand Traverse). Veličina kolonije je bila srednje veličine, možda nekih 8 milja u dužinu."

Kasnije, 1886. izvsni Mr. Stevens otkriva oko 600 parova koji se gnezde u močvari u blizini Lejk Sitija (Lake City). On ne sumnja da se slične kolonije javljaju svake godine, pored slučajnih parova ptica. Zapravo, on je viđao nekoliko parova u blizini mesta Kadilak (Cadillac) svakog leta, a u ranu jesen mlađe ptice, jedva spremne da lete, koje su se često mogule videti u šumi u malim grupama. Takvi primeri su privlačili manju pažnju i niko nije pokušavao da ih lovi mrežama iako su mnogi ubijani puškama. Najveći lov mrežama kome je prisustvovao je bio 1876. ili 1877. godine. Odigrao se blizu mesta Petosky, i prostirao se severoistočno iza jezere Crooked Lake čitavih 45 kilometara, u širini od 5-7 km.
"Ptice bi doletale u odvojenim grupama, jedna direktno sa juga preko kopna, druga prateći istočnu obalu iz pravca Viskonsina, prelazeći ostrvo Manitu. Zatim je video drugu grupaciju kako dolazi iz pravca jezera oko tri sata popodne. Bila je to kompaktna masa golubova, duga najmanje 7.5km i 1.5km široka. Ptice bi se grupisale čim bi sneg dostigao visinu oko 20cm u šumi, iako bi polja bila nepokrivena u tom periodu. Kolonija bi se tako brzo širila da bi se ubrzo bukvalno prelila oko prostora na kome se ptice gnezde. Gnežđenje obično počinje u listopadnom delu šume, ali kako bi se kolonija širila, golubovi ne bi izostavljali nijedno drvo. "Petosky kolonija se prostirala 13km kroz gustu šumu, zatim bi prelazila zimzeleni deo šume oko reke, i dalje kroz borovu šumu nekih 30 kilometara. Celom dužinom od 45km svako drvo bi imalo manje ili više gnezda, a mnoga stabla su bila prepuna gnezda. Nijedno gnezdo ne bi bilo na visini manjoj od 5m od zemlje.

"Golubovi su veoma bučni dok grade gnezda. Oni prave zvuke koji liče na kreketanje šumskih žaba. Njihovo izmešano oglašavanje se u idealnim uslovima čulo sa više kilometara udaljenosti. Golubovi bi obično imali po dva jaja u gnezdu, ali bi mnoga gnezda imala samo jedno jaje. Obe ptice bi ležale na jajima, ženka od 14h do 10h ujutru sledećeg dana, a mužjak u ostatku dana. Mužjaci se hrane dva puta dnevno od zore do 8h i opet u kasnim popodnevnim satima. Ženke se hrane samo prepodne."

Poslednje ptice koje su se gnezdile u oblasti Velikih jezera su primećene 1890. godine. Većina preostalih 250.000 golubova putnika su ubijeni iz "sporta" i to u istom danu 1896. godine; lovci su znali da pucaju u poslednje divlje jato, a celoj akciji je dodata ekskluzivna nota tako što je nazvana "poslednjom šansom da se upuca divlji golub". Zvanično, poslednji divlji golub ubijen je u Bebkoku (Babcock), u Viskonsinu 1899. i u okrugu Pajk (Pike County), u Ohaju, 24. marta, 1900. od strane četrnaestogodišnjeg dečaka. U to vreme, lovci su bili svesni da je ova ptica postala retkost u prirodi. Kao i u slučaju velike njorke, smanjen broj jedinki je značio da su se ptice u prirodi raznožavale sve manje uspešno. U manjim grupama, ptice čak često nisu ni započinjale udvaranje. Jedno jaje je značilo da su se sporo obnavljale, njihov broj nije imao šansu da se povrati i vremenom je doveo do nestanka.



Marta, poslednji golub putnik u zarobljeništvu

Nekoliko golubova putnika je živelo u zarobljeništvu nakon 1900. godine a poslednji poznat slučaj je bila ženka po imenu Marta koja je uginula u Zoo vrtu u Sinsinatiju 1. septembra 1914. godine.

General Vitmen (Whitman) je ukrstio mužjaka goluba selca sa ženkom jedne vrste grlice što je donelo na svet neplodne hibride. Drugi hibridi nisu zabeleženi tako da hibridizacija sa drugom vrstom goluba i ukrštanje sa poslednjim primercima golubova putnika verovatno nije uspela da očuva gene ovog goluba.

Komercijalni lov je prestao kada je broj ptica značajno opao i kada je cena potrage za njima prevazišla tržišnu vrednost njihovog mesa i perja. U tom trenutku, i dalje je postojao određen broj ptica u prirodi.
Iako se ne može sa sigurnošću navesti tačan razlog za potonji nestanak ove vrste, pretpostavlja se da im je za opstanak bilo neophodno da se gnezde u jako velikom broju, pa bi brojnošću poništavali štetu koju bi im nanosili prirodni predatori. Nestanak ove vrste ptica naglašava značaj jednog od principa konzervacione biologije - da nije obavezno uništiti poslednji živi par neke vrste da bi se dovelo do njenog istrebljenja.

Nažalost, i ovaj primer ptica kojih više nema nas opominje na činjenicu da sva dela ćoveka neminovno nose posledice koje se često ne mogu ispraviti.

Pripremio Goran Ćatić

izvor