Biokatastrofa uništila prethodnu civilizaciju

Drevni tekstovi govore o događajima koji su nam danas relevantniji nego ikada ranije. To je priča o eri čovečanstva iz daleke prošlosti, o našim precima - ljudima koji su manipulisali genima i izazivali prirodu, što je rezultiralo potpunom katastrofom. Da li idemo istim putem? Da li je super rasa vrhunskih naučnika nekada davno eksperimentisala sa najgnusnijim formama genetskog inženjeringa? Stvarala eksperimente tako bizarne i jezovite, da su podrazumevali presađvanje ljudskih glava na tela koza i orlova? Kreirali stvorove od delova različitih bića, sa udovima i karakteristikama bukvalno svih drugih životinja? Nemoguće? Ne samo nemoguće već i smešno pomisliti, bar kada je reč o trenutku sadašnjem. Ali koliko god neverovatno zvuči, verovanje da je u najranijoj praistoriji postojala zastrašujuća rasa Gospodara ljudi, nekada je bilo široko rasprostranjeno i opšteprihvaćeno!

Zapravo, ima i onih koji danas veruju da su sposobnosti Gospodara da manipulišu genima suštinski izmenile genetsko ustrojstvo čitave naše rase. Neki idu i dalje, tvrdeći da je i samo čovečanstvo proizvod genetskih eksperimenata vanzemaljaca! Još je intrigantnija činjenica da se, kako tvrde drevni tekstovi, sve ovo dogodilo pre mnogo miliona godina, kada je svet bio u sveopštem stanju haosa!

Nepoznata rasa

Smatralo se da je nepoznata rasa bića naseljavala svet toga vremena, bića koja su posedovala znanje i mogućnost da kontrolišu i menjaju genetske mape svih ljudskih i životinjskih oblika života. Na kraju je to eksperimentisanje krenulo potpuno pogrešnim putem i čitav naseljeni svet je gotovo potpuno uništen. Ovo je veoma zanimljiva priča, ali postoje li ikakvi dokazi koji joj idu u prilog? Na kraju krajeva, govorimo o periodu najdublje praistorije - o vremenu daleko pre nastanka čovečanstva. A opet, danas ne samo što raspravljamo o razvijenim vrstama iz tog vremena, već smo i sami sposobni da menjamo genetsku osnovu sopstvene egzistencije!

Možda nekome ovo zvuči kao mamac za lakoverne, ali pogledajmo dokaze. Pogledajmo najstarije zapise koje mahom čine drevni mitovi i legende. Ne baš pouzdani dokazi, pomisliće neko - i pogrešiće. Jezik mitova jeste kitnjast i teško ga je razumeti, ali za to treba zahvaliti činjenicama da su mitovi zagonetke sastavljene od alegorija i simbolički predstavljenih događanja. Zapravo, oni su vrsta šifrovane priče. Ako ih ignorišemo, onda ćemo ignorisati i suštinski izvor istorijskih dokaza. Treba se samo setiti nepokolebljive vere Hajnriha Šlimana da Homerova Ilijada opisuje istorijske događaje. Sledeći tragove iz Ilijade, Šliman je otkrio Troju. U stvari, kad god je bilo ljudi koji su verovali u drevne legende, događala su se i velika otkrića. U poređenju sa hronologijom o kojoj govorimo, Troja spada u period skorašnje istorije. A uprkos tome postoje podaci o tim dalekim, drevnim vremenima, podaci zapisani u analima jedne od najranijih kultura na Zemlji.

Mesopotamija

Vratimo se do Mesopotamije i drevnih tekstova Vavilonjana. Upravo tu, u zemlji dve reke, rođeno je moderno razumevanje civilizacije. U domovini Sumera nastalo je neverovatno obilje mitova o stvaranju, većina kasnijih judeo-hrišćanskih tekstova i verovanja koja su se proširila iz ove nekada najplodnije oblasti Mesopotamije na ostatak starog sveta. Ti rani zapisivači su čvrsto verovali da naš svet često pogađaju katastrofe koje povremeno unište gotovo sav život na planeti. Takođe su verovali da je, do određene granice, moguće predvideti ove katastrofe.

Umesto da se priklone neminovnom, ovi su ljudi tekstove, zapise i istoriju svoga naroda zakopali u "gradu Sunca u Sipari". Bila je to veoma dalekovida mera predostrožnosti, jer se nova katastrofa obrušila na svet njihovog vremena i gotovo zbrisala sve živo. Kada su se preživeli na kraju ponovo okupili, setili su se tajnih tekstova, otkopali ih i iskoristili da rekonstruišu moćni grad Vavilon. Moglo se dogoditi da priroda tih drevnih znanja za nas bude zauvek izgubljena. Srećom, fragmenti tekstova i onoga o čemu govore se još uvek mogu naći. Oni potiču iz izvora koji je lično poznavao istoričar Berosus. Taj vavilonski sveštenik Belusovog hrama kome savremena nauka pripisuje neobičan osećaj za istorijsku tačnost, živeo je i pisao u vreme Aleksandra Velikog. Nažalost, njegovo monumentalno delo Istorija Vavilona je izgubljeno, ali su fragmenti sačuvani u delima klasičnih pisaca Abidena, Apolodora i Alkesandra Polihistora.

Najveći deo podataka sačuvanih u fragmentima Berosusovog dela se odnosi na ranu praistoriju. Ali, za razliku od većine mitova, u njima nema ni trunke alegorije i sasvim je očigledna Berosusova namera da se ti podaci tretiraju kao istorijska realnost. Time ovi zapisi postaju još izuzetniji, jer u njima nalazimo pomen neobično dalekog vremenskog perioda kada su Zemlju naseljavala najgnusnija bića: "Postojalo je vreme kada nije bilo ničega osim tame i voda bez dna, vreme u kome su obitavala najgroznija bića, koja behu proizvod principa dvostrukosti. Bilo je ljudi sa dva i četiri krila, a neki imahu dva lica. Imali su jedno telo a dve glave - jednu mušku i jednu žensku. Isto su tako imali muške i ženske organe. Bilo je i drugih ljudi koji su imali kozije noge i kozije rogove. Neki su imali konjska kopita, drugi konjske zadnje noge iako su napravljeni da liče na ljude, pa su izgledali kao hipokentauri. Uzgajani su i bikovi sa ljudskim glavama i psi sa četvorostrukim telima i ribljim repovima. Bilo je i konja sa psećim glavama, bilo je i takvih ljudi i drugih životinja sa glavama konja i ribljim repovima. Ukratko, behu to stvorenja sa udovima svih vrsta životinja."

Tehnološka noćna mora

U bilo kom drugom vremenu i među bilo kojim drugim ljudima, ovakva priča bi bila prihvaćena jedino kao mit ili legenda. Ali možda u 21. veku stvari mogu da se posmatraju i na drugi način? U eri visokotehnoloških dostignuća ovakvu priču možemo razmatrati ne sa nevericom kao izmišljotinu, već zatečeni realnošću tih dramatičnih trenutaka rane istorije. Zar ovo ne potseća na opis tehnološke ere koja je poprilično skrenula u krajnost? Berosus govori o gnusnim bićima "sa udovima svih vrsta životinja." Danas retko kada možemo otvoriti novine ili pogledati TV, a da ne ugledamo neku vest o najnovijem napretku procedure ukrštanja životinjskog i ljudskog tkiva. Svinjska srca u ljudskim grudima; volovska pluća zamenjuju obolela ljudska pluća; čitav novi arsenal životinjskih rezervnih delova za hirurške intervencije zamene obolelih ljudskih organa! Pri tom je kloniranje životinja, zahvaljujući biološkoj manipulaciji, postalo sasvim izvesna mogućnost.

Međutim, danas čak i naučnici izražavaju zabrinutost zbog brzine i načina razvoja ovakvih istraživanja. To u suštini znači da će u bliskoj budućnosti biti moguće kloniranje apsolutno identičnih stada stoke iz ćelija jednog jedinog uzorka. Zamislite da je moguće klonirati najboljeg trkačkog konja na svetu u, na primer, stotinak primeraka. Na šta bi onda ličile konjske trke, ako bi najbolje trkačko grlo na svetu istovremeno trčalo na svim većim hipodromima? Procedura kloniranja je poznata, ali je zabrinutost zbog pravca razmišljanja i praktične primene kloniranja bacila u brigu čak i stručnjake koji se time bave. Dejvid Hopkinson, direktor Odeljenja za ljudsku biohemijsku genetiku sa londonskog univerziteta, nedavno je u intervjuu časopisu Tajms izjavio da dostignuća na ovom polju prati sa velikom strepnjom. Njegove kolege čak smatraju da genetski inženjering otvara istinski užasavajuće mogućnosti.

Već smo to uradili

Činjenica je da smo u ovom trenutku potpuno u stanju da ljudske organe zamenimo životinjskim ekvivalentima. Ako je to nama pošlo za rukom i ako je u najdubljoj prošlosti naše planete postojala tehnološki napredna civilizacija, sasvim je izvesno da su i oni to mogli da rade. Možda su čak otišli i dalje od nas, možda se nisu zaistavili na pukom presađivanju životinjskih organa ljudima. Možda su njihova radoznalost i smelost prevazišli naša moralna i etička ograničenja i stvorili neke gnusne hibridne vrste kakve su opisane u Berosusovim tekstovima.

Podsmeh je dozvoljen, ali istovremeno stoji činjenica da ćemo uz trenutnu stopu napretka nauke, veoma brzo moći da ponovo stvaramo hibridna čudovišta iz prošlosti. Ništa nas ne može sprečiti u tome osim sopstvene savesti koja, kako nas istorija uči, nikada i nije bila ograničavajući faktor. Činjenica je da čak i najpovršnije čitanje drevnih tekstova pokazuje da je ideja o hibridnim bićima oduvek postojala. Srećemo je u minojskoj legendi o Minotauru koji je delom bik a delom čovek. Srećemo je u legendama o jednorogu i krilatom konju Pegazu. Srećemo je i u grafičkim prikazima besmrtnika drevnog Egipta - Horusa, Seta, Hator, Sfinge... Mditeranska, grčka sfinga je bila još komplikovanije stvorenje od egipatskog, s obzirom da je imala glavu i grudi žene, lavlje telo i ptičija krila. Stari Grci su takođe verovali i u legende o himerama - čudovištima stvorenim od mešavine "nepodudarnih delova": lavlja glava, kozije telo i zmijski rep. Jednostavno rečeno, ništa posebno komplikovano što nauka bliske budućnosti neće moći da duplicira!

Ljudski eksperiment

Ima i onih koji su ubeđeni da je čovečanstvo rezultat genetskog eksperimenta vanzemaljaca. Ukratko, mi smo proizvod dugoročnog projekta, često menjan i podvrgavan genetskoj manipulaciji, a zatim posejan po ovoj planeti poput semena u ogromnoj zemaljskoj bašti. Kao teorija o potencijalnom poreklu ljudske vrste, ova ideja ima veliki broj poklonika. Autori bestselera poput Eriha fon Denikena i Džordža Adamskog, beskompromisno insistiraju da je to istina a ne puka teorija. Oni ističu da se kojekakvi izgovori i rupe u našoj predstavi o ljudskoj evoluciji, posebno deo o famoznim karikama koje nedostaju, mogu objasniti jedino činjenicom da se odgovori sasvim izvesno nalaze u rukama neke uticajne sile.

Doduše, jeste istina da se bukvalno niotkuda naša vrsta razvila od bića ne previše različitih od životinja, do nivoa kada smo postali sposobni da putujemo na druge planete. Pri tom se sve ovo dogodilo u vremenskom periodu koji u hronološkom i geološkom smislu nije duži od pukog treptaja oka. Umesto evolucije, imamo vrstu koja je shodno svim pratećim ciljevima i svrhama stvorena trenutno i to sa potpuno razvijenim telesnim identitetom. To je upravo način stvaranja koji opisuju drevni tekstovi poput Biblije. Drugim rečima, svako živo biće je posebna kreacija! Suočeni sa ovom realnošću, čini se izvesnim da je naša vrsta u nekom trenutku svog razvoja oplemenjena posebnim kvalitetima, koji su je potpuno razdvojili od životinja! Neki u tome vide božiju promisao, a drugi intervenciju vanzemaljaca. Šta god bilo, ostaje činjenica da se to zaista dogodilo.

Starenje izaziva virus

Deniken takođe navodi da je jedna od posledica te manipulacije bio produženi životni vek ljudskih bića. U svim drevnim tekstovima, uključujući i Bibliju, ljudi žive fantastično dugo. Ranije se to objašnjavalo kao greška u preračunavanju godina, ali detaljnije proučavanje drevnih rukopisa pokazuje da nije u pitanju nikakva greška. Ljudi tog vremena su živeli prosečno između 500 i 900 godina. Erih fon Deniken veruje da je ubrzani proces starenja rezultat malignog virusa koji je namerno ubačen u naš genetski kod kako bi se skrato životni vek ljudi.

Današnja nauka tvrdi da je misterija starenja razotkrivena. Proboj u razumevanju degenerativnog oštećenja ćelija znači da nas u bliskoj budućnosti čeka eventualno mnogo duži životni vek. Majkl Rouz, profesor evolutivne biologije sa kalifornijskog univerziteta, tvrdi da ne postoje granice potencijalnog života ljudskih bića. On je ubeđen da će, zahvaljujući tom novom razumevanju procesa starenja, ljudi moći da žive 400 i više godina! Ovakva ideja zvuči prilično zabavno. Na kraju krajeva, mogućnost neograničeno dugog života je prilično primamljiva, ali čačkanje po genetskom kodu može biti veoma opasno. Gotovo isto tako opasno kao čačkanje po kompjuterskim fajlovima. Pomešajte fajlove i poruke i naći ćete se u nebranom grožđu, sa neočekivanom štetom koja premašuje sve što vam pada na pamet.

Možda se upravo tako nešto dogodilo u dalekoj prošlosti naše planete, u vremenu kada su njome hodali / leteli / plivali monstruozni hibridi. Možda tadašnji naučnici nisu shvatili kada treba stati, pa su na sebe i druge navukli pošast biokatastrofe epskih proporcija. To bi bilo sasvim moguće, jer bi promene u našem biološkom ustrojsvu mogle uzgredno da stvore smrtonosne viruse koji će zbrisati sa lica zemlje sve što je živo. Kako je jedan od naučnika sa Harvarda primetio, sposobnost da se proizvode, transplantiraju i kombinuju geni čini suštinu potencijalne katastrofe koja čitavoj ljudskoj rasi preti biološkim strašnim sudom!

Paralelni svet