Crevne parazitoze

Crevne parazitoze su česta oboljenja pasa, posebno mlađih kategorija. Najčešće crevne parazitoze uzrokuju helminti i protozoe. Od oboljenja uzrokovanih helmintima najčešće se sreću oboljenja uzrokovana oblim glistama – psećom glistom (toksokara), ankilostomama i trihurisima, i pantljičarama, kojih ima više vrsta (oko 15 različitih vrsta), ali stvarni značaj kod naših pasa imaju svega nekoliko vrsta. Najčešće parazitsko oboljenje uzrokovano protozoama je kokcidioza.

Toksokaroza

Toksokaroza ili askaridoza pasa je najrasprostranjenije parazitsko oboljenje pasa. Javlja se kod gotovo svih pasa, a posebno kod pasa gajenih u velikim aglomeracijama, kao što su odgajivačnice, kao i u uslovima slabe nege, držanja i ishrane. Oboljevaju prvenstveno štenci, dok su odrasli psi gotovo redovno samo izvor infekcije (skrivena – latentna infekcija, tj. infekcija bez ispoljavanja kliničkih simptoma). Značaj ove bolesti nije samo u šteti koji parazit direktno nanosi, već i u slabljenju otpornosti organizma prema drugim bolestima, posebno virusnim, kao i lošem odgovoru organizma na vakcinu, kada izostaje željeni imuni odgovor organizma (nepotpun efekat vakcinacije).
Opis uzročnika
Oboljenje uzrokuje obla pseća glista, dužina ženke je 10-18, a mužijaka 5-10 cm. Odrasle gliste parazitiraju u tankom crevu, gde polažu okruglasta jaja, koja su mikroskopske veličine (manja od desetog dela milimetra). Jaja se izmetom izbacuju u spoljašnju sredinu, gde se odigrava faza njihovog „sazrevanja”, odnosno jaje postaje infektivno. Pod povoljnim uslovima spoljašnje sredine (vlaga, vazduh, temperatura između 20 i 30˚C) ovaj razvoj traje 2-4 nedelje.
Jaja glista su, zbog debele troslojne opne, dosta otporna u spoljašnjoj sredini. Dobro podnose niske temperature, tako da lako prezime. Visoku temperaturu podnose slabije. Dosta su otporna na dezinfekciona sredstva. Sigurno ih uništavaju vrela voda i plamen.
Gliste u organizmu psa deluju višestruko nepovoljno. Odrasli paraziti smanjuju prohodnost, pa čak ih i potpuno začepe crevo, oštećuju sluzokožu creva, mogu da začepe žučovod ili izvodni kanal gušterače. Ovo uzrokuje poremećaje u varenju i resorpciji hrane, a opštem poremećaju stanja doprinose proizvodi metabolizma koje parazit luči, a koji deluju toksično po psa. Larvice na svom putu kroz jetru uzrokuju njeno oštećenje i zapaljenje, a u plućima zapaljenje pluća. Kao posledica parazitiranja glista, dolazi do mršavljenja životinje, malokrvnosti i toksemije (trovanja organizma sa posledicama na krvovorne organe i nervni sistem). Slabe odbrambene snage u organizmu psa, što ima za posledicu lakše oboljevanje od drugih, posebno zaraznih bolesti. Iz istog razloga je i slabiji odgovor organizma kod vakcinacije, pa ona ne stvara dovoljan stepen zaštite.
Putevi širenja
Izvor infekcije predstavljaju odrasli psi. Glavni izvor infekcije za štence su kuje.
Pas se inficira kada sa hranom ili vodom u svoj organizam unese infektivna jaja. U crevima se iz jaja oslobode larvice, koje probijaju zid creva, ulaze u krvotok i njime dospevaju u jetru. Iz jetre, takođe krvotokom, odlaze u pluća, odakle se iskašlju i sa progutanim ispljuvkom dospevaju u crevo, gde sazrevaju u odraslog parazita. Ovaj razvoj, od unošenja infektivnog jajeta u organizam psa do razvoja odrasle gliste, naziva se prepatentni period i on traje oko 4 nedelje (28-30 dana). Pored ovog načina infekcije, preko usta, postoje još dva načina infekcije psećom glistom – infekcija ploda putem krvotoka majke i infekcija novorođenih štenaca putem majčinog mleka. Na oba ova načina infekcija ploda, odnosno novorođenog šteneta nastaje, ne infektivnim jajetom gliste, već larvicom.
Kod infekcije odraslih i otpornih pasa najveći broj larvica ne završi svoj put preko jetre i pluća u tankom crevu, već zaostane u tkivima organa (jetra, pluća, mlečna žlezda) ili mišića. Te zaostale larvice mogu da ostanu sposobne za dalji razvoj dug vremenski period, zbog čega se i nazivaju „uspavane larvice”. Upravo tim larvicama kuja inficira plodove tokom bremenitosti, odnosno novorođene štence tokom dojenja.
Opis bolesti
Klinička slika bolesti zavisi od stepena infekcije, odnosno broja parazita, uzrasta psa i njegovog opšteg zdravstvenog stanja. U većini slučajeva, posebno kada se radi o odraslim psima, bolest protiče skrivenim tokom. Apetit je dobar, često i povećan, pa ipak životinja mršavi. Apetit je često i nastran, životinja jede izmet, travu i razne predmete, koji su joj na dohvat njuške. Sluzokože su blede, zbog malokrvnosti. Izmet je često kašast.
U teškim slučajevima, pri jakoj infekciji štenaca, odnosno mladih pasa, bolest počinje oslabljenim ili potpunim prekidom apetita, povraćanjem i poremećajem opšteg stanja. U povraćenom sadržaju se ponekad, kao i u izmetu, mogu naći gliste. Izmet je ponekad kašast, tečan ili sluzav, a izuzetno retko sa primesama krvi. Štenci imaju jako otečen trbuh (pupavost). Mršavost je izražena, a mišići su oskudno razvijeni, dolazi do krivljenja kostiju – rahitis. U krajnjoj fazi bolesti dolazi do poremećaja nervnog sistema, često u vidu epiletičkih napada, sa zanošenjem u hodu, usiljenim kretanjem, padovima, grčevima i oduzetošću mišića.
Oboljenje uzrokovano larvicama koje prolaze kroz jetru i pluća, karakteriše se simptomima oboljenja tih organa. Dolazi do zapaljenja jetre, koje u najvećem broju protiče nezapaženo, osim kod izuzetno jakih infekcija, odnosno pluća, što se manifestuje kašljanjem, krkljanjem, iscetkom iz nosa i povišenom telesnom temperaturom.
Uginuća su relativno retka i dešavaju se kod jakih infekcija i kod štenaca. Uginuće je najčešće posledica prsnuća creva i izlivanja crevnog sadržaja u trbušnu duplju, što uslovljava sepsu – trovanje krvi.
Mere zaštite
U cilju sprečavanja askaridoze pasa potrebno je stalno preduzimati mere higijene. Podove, kućice i boksove treba povremeno prati vrelom vodom ili paliti sa let-lampom (ukoliko su od metala). Sudove za hranjenje i pojenje pasa treba redovno prati i povremeno dezinfikovati.
Odrasle pse treba 3-4 puta godišnje pregledati na prisustvo parazita, a štence svakog meseca, i po potrebi dehelmintisati. Kuje treba na 20 dana pred štenjenje dehelmintisati i priremiti im higijenski prostor za štenjenje. Štenci se prvi put dehelmintišu sa 21 dan, a zatim na svakih mesec dana, sve do 9 meseci uzrasta.

izvor

Ankilostomoza je parazitsko oboljenje pasa koje uzrokuju oble gliste – ankilostome. Oboljenje se javlja u većem obimu u odgajivačnicama pasa, posebno ako su uslovi nege i držanja loši, kada može da predstavlja i značajan zdravstveni problem, naročito kod štenaca i mladih pasa.
Opis uzročnika
Oboljenje uzrokuju oble gliste – ankilostome, mužijak je dug 9-12, a ženka 15-20 mm, končastog su oblika i sivo-zelenkaste boje. Parazitiraju u tankom crevu psa, gde polažu ovalna jaja, tanke opne i mikroskopske veličine (manja su od desetog dela milimetra), koja se izmetom izlučuju u spoljašnju sredinu.
Jaja u spoljašnjoj sredini postaju infektivna – u njima se razvija larvica. Optimalna temperatura spoljašnje sredine za razvoj larvica je između 23 i 33˚C, kada je za razvoj larvice u jajetu, uz povoljnu vlažnost, potrebno oko nedelju dana.
Jaja i larvice su osetljivi na toplotu i niske temperature. Brzo propadaju za vreme suvih i sparnih dana, a takođe ne preživljavaju ni zimu. Direktni sunčevi zraci ih brzo uništavaju. Pod povoljnim uslovima spoljašnje sredine mogu da prežive i 15 nedelja.
Ankilostome deluju štetno na organizam psa na više načina. Odrasli paraziti ispoljavaju štetno dejstvo u tankom crevu, naročito u dvanaestopalačnom crevu. Pričvršćuju se za sluzokožu i oštećuju je. Takođe, oštećuju i kapilare jer se hrane krvlju, zbog čega dolazi do razvoja malokrvnosti. Proizvodi metabolizma parazita deluju toksično na organizam psa. Štetno delovanje larvica ispoljeno je na koži, ukoliko do infekcije dođe na ovaj način, i to se odlikuje zapaljenjem kože sa svrabom, posebno na šapama u prostoru između prstiju. Takođe, larvice dovode do oštećenja pluća i zida creva tokom razvoja. Larvice mogu sa sobom, iz spoljašnje sredine u organizam psa, da unesu različite uzročnike infektivnih bolesti.
Putevi širenja
Izvor infekcije su inficirane životinje. Posebnu opasnost predstavljaju odrasli psi, koji su najčešće latentno inficirani.
Psi se zaraze kada pojedu hranu ili popiju vodu zagađenu infektivnim jajima ili larvicama ankilostoma, ili pri dojenju, preko mleka. Larvice unete na ove načine u organizam ulaze u zid tankog creva i tu se odvija jedna faza razvoja, a potom izlaze u crevo gde postaju zreli – odraslim paraziti.
Do infekcije može da dođe i prodiranjem larvica, koje se nalaze u spoljašnjoj sredini, kroz kožu psa. Kada se larvica razvije iz jajeta, ona se vrlo lako kreće u spoljašnjoj sredini. Kreće se po površini tla ili po rastinju (trava). Poligoni za obuku pasa, mesta za istrčavanje pasa i njihovu šetnju, parkovi sa jakom vegetacijom – razgranatim drvećem, štenare i odgajivačnice pasa, peskoviti i šljunkoviti podovi i sva druga mesta gde se duže vremena zadržava vlaga, a sunčevi zraci slabo prodiru, izuzetno su pogodni za dugo održavanje larvica u infektivnom stanju i stalni su mogući izvori infekcije. Na pomenutim mestima, naročito posle kiše, larvice se nakupljaju po površini zemlje i na rastinju. Infekcija nastaje onog momenta kada larvica na bilo koji način dospe na kožu šteneta ili psa, najčešće kada štene leži na mestima gde se larvice nalaze. Kada larvice prodru kroz kožu ulaze u krvotok i njime dospevaju u pluća. Iz pluća bivaju iskašljane i sa ispljuvkom progutane, na koji način dospevaju u tanko crevo, gde se razvijaju u odrasle parazite.
Izvestan broj larvica dospelih preko kože u krvotok, može da se zadrži u potkožnom vezivnom tkivu. Kod kuja posle štenjenja, ove larvice odlaze u mlečnu žlezdu i putem mleka inficiraju štence. Inficirane kuje mogu putem mleka da prenesu na štence larve ankilostoma u tri naredna okota od momenta infekcije, jer se larvice učaure u potkožnom tkivu i ostaju u infektivnom stanju 2-3 godine.
Opis bolesti
Klinička slika zavisi od stepena infekcije – broja parazita i uzrasta psa. Slabije infekcije ne dovode do promena opšteg stanja šteneta. Kod jakih infekcija javlja se neveselost, malaksalost, potištenost i malokrvnost. Apetit je obično nepromenjen, a u težim slučajevima oslabljen ili prekinut. Dolazi do mršavljenja, a oboleli psi se brzo zamaraju i malakšu i pri najmanjem radu. Sluzokože su zbog malokrvnosti blede, ponekad porculanski bele. Sa unutrašnje strane butina i po trbuhu mogu da se jave krvavljenja. Oboleli pas je obično pogrbljen, a kičmeni pršljenovi i rebra se jasno ističu. Trbuh je uvučen – usukan i na pipanje bolan. Izmet je jako smrdljiv, u njemu se nalazi krv, često je i crne boje, a proliv se smenjuje sa kašastim izmetom. Dlaka je obično suva i bez sjaja.
Do uginuća dolazi retko, pri veoma jakim infekcijama i kod jako mladih štenaca, koji mogu da uginu i bez prethodno ispoljenih simptoma.
Mere zaštite
Profilaksa ankilostomoze pasa je usmerena na održavanje visoke higijene držanja, nege i ishrane pasa. Podovi u boksovima i ispustima treba da budu popločani, da bi mogli redovno da se peru. Jedanput u toku meseca treba vršiti dezinfekciju smeštajnog prostora pasa. Iz boksova i prostora gde borave psi redovno treba uklanjati izmet, a podove povremeno prati vrelom vodom. U prostorijama gde borave psi i štenci treba održavati dobru ventilaciju, kako bi se zidovi i podovi održavali u suvom stanju. Pri izgradnji boksova za smeštaj pasa najbolje je okrenuti ih prema sunčanoj strani.
Pse treba redovno pregledati na prisustvo parazita i po potrebi dehelmintisati. posebnu pažnju treba obratiti na štence i kuje u priplodu
.izvor

TRIHURISI


Trihuroza je dosta rašireno parazitsko oboljenje, posebno mladih pasa, kao i pasa gajenih u velikim aglomercijama.
Opis uzročnika
Uzročnik oboljenja su oble gliste – trihurisi, dužine 45-74 mm. Odrasli paraziti su lokalizovani u debelom i slepom crevu psa, gde polažu jaja, karakterističnog – limunastog oblika i mikroskopske veličine, koja se izmetom izbacuju u spoljašnju sredinu.
Jaja u spoljašnjoj sredini postaju infektivna, pod povoljnim uslovima, za 2-4 nedelje.
Jaja trihurisa imaju debelu opnu i jako su otporna u spoljašnjoj sredini. Pod povoljnim uslovima ostaju vitalna i do 5 godina. Veoma su otporna prema niskim temperaturama i ostaju infektivna i na -20°C. Prema isušivanju su neotporna i jako osetljiva, tako da u suvoj sredini propadaju za nekoliko dana.
Trihurisi deluju štetno na organizam psa višestruko. Larvice oštećuju zid i žlezde tankog creva, a odrasli paraziti debelog. Pri jakim infekcijama mogu da uzrokuju začepljenje debelog creva.
Putevi širenja
Izvor infekcije su inficirani psi. Infekcija nastupa preko usta, putem zagađene hrane ili vode.
Posle infekcije iz jajeta se oslobađa larvica, koja prodire u zid i žlezdice tankog creva, gde ostaju 8-10 dana. Posle toga izlaze u crevo i odlaze u slepo i debelo crevo, u kojima se razviju u odrasle parazite za 70-90 dana. Ukupan razvoj od infekcije do zrelog parazita traje oko 3 meseca.
Opis bolesti
Oboljenje uzrokovano trihurisima – trihuroza se klinički manifestuje samo kod štenaca, i to pri masovnoj infekciji. Kod odraslih pasa najčešće protiče bez kliničkih simptoma. Uginuća su kod ove bolesti vrlo retka.
Kod mladih štenaca zapaža se proliv, koji je obično pomešan sa svežom – nezgrušanom i crvenom krvlju, povraćanje i mršavljenje. Ponekad su izraženi i nervni simptomi i jaka malokrvnost. Kod odraslih pasa može da se pri jakim infekcijama javi začep debelog creva, dok se drugi simptomi ne zapažaju.
Mere zaštite
Preventivne mere su iste kao kod toksokaroze i ankilostomoze. Izuzetno je bitno higijensko držanje i kvalitetna ishrana pasa, naročito u odgajivačnicama. Treba vršiti redovnu dezinfekciju smeštajnog prostora i posuda za hranjenje i pojenje pasa. Redovna kontrola pas

izvor

PANTLJIČARE

U tankom crevu pasa parazitira više vrsta pantljičara. Najčešće su inficirani odrasli psi, ali oni retko kada ispoljavaju kliničke simptome bolesti. Klinički obole prvenstveno mladi psi u lošoj kondiciji. Sasvim mladi štenci su izuzetno retko inficirani pantljičarama.
Pantljičavost pasa je veoma značajno oboljenje sa ekonomskog i zdravstvenog aspekta, jer većina vrsta patljičara deo razvoja obavlja u domaćim životinjama, a neke i u čoveku.
Opis uzročnika
Kod pasa parazitira veliki broj različitih vrsta pantljičara, i to u tankom crevu. Njihova dužina se kreće, zavisno od vrste, od nekoliko milimetara pa do 5 metara. Pantljičare su, kako im i ime kaže, trakastog oblika. Imaju malu glavicu, na koju se nastavlja vrat, a zatim telo sastavljeno iz članaka, kojih ima od 3 do više stotina ili hiljada. U poslednjim člančićima, koji su i najveći, nalaze se jaja. Jaja se izlučuju u crevu i izmetom izbacuju u spoljašnju sredinu ili napolje dospevaju zajedno sa člančićem.
Zajednička karakteristika svih pantljičara je ta da se razvoj odvija preko prelaznog domaćina. Prelazni domaćini za pseće pantljičare su razne vrste domaćih i divljih životinja, kao i ribe, žabe, buve i sl. Prelazni domaćin se inficira kada pojede jaje pantljičare. Zavisno od vrste pantljičare razvoj u prelaznom domaćinu traje od 1 do nekoliko meseci.
Jaja pantljičara su spoljašnjoj sredini jako otporna i dugo zadržavaju infektivnost za prelaznog domaćina.
Pantljičare deluju štetno na organizam psa na više načina. One se kukicama i pijavkama pričvršćuju za sluzokožu creva i tako je oštećuju. Stalnim pokretima svoga tela nadražuju sluzokožu creva i dovode do njenog zapaljenja. Ove promene su praćene poremećajem varenja i resorpcije hranljivih materija u crevu. Veliki broj pantljičara otežava prohodnost creva, a može da uzrokuje i potpuni začep. Proizvodi metabolizma pantljičara deluju toksično na organizam psa, posebno na unutrašnje organe (jetra, bubrezi, gušterača, slezina), krvotvorne organe i nervni sistem.
Putevi širenja
Uslov za postojanje i opstajanje oboljenja pasa, uzrokovanog pantljičarama, u jednom zapatu je postojanje inficiranih pasa i prelaznih domaćina. Inficirani psi putem izmeta u spoljašnju sredinu izbacuju veliki broj jaja kojima se inficiraju prelazni domaćini. U prelaznom domaćinu razvija se larva.
Pas se inficira kada pojede larvu iz prelaznog domaćina. Pas ne može da se inficira kada u organizam unese jaja pantljičare, tako da izmet psa zaraženog pantljičarama nije infektivan za drugog psa.
U našoj zemlji su pantljičarama najviše inficirani seoski, ovčarski i psi lutalice. Gradski psi i psi gajeni u odgajivačnicama, odnosno psi koji se kontrolisano hrane, u najvećem broju slučajeva nisu inficirani pantljičarama. Izuzetak čini jedna vrsta pantljičara, zvana dipilidijum, koju prenose pseće buve.
Veliku opasnost predstavljaju psi inficirani pantljičarama koje svoj larveni razvoj obavljaju u domaćim životinjama, a posebnu onim koje taj razvoj mogu da obavljaju u čoveku. Najopasnija vrsta za čoveka zove se ehinokokus.
Opis bolesti
Kod slabe infekcije odraslih pasa ne isoljava se klinička slika bolesti. Kod mladih pasa u slučaju infekcije velikim brojem parazita dolazi do klinički manifestnog oboljenja.
Na infekciju pantljičarama ukazuje mršavljenje pasa i pored dobro izraženog apetita. Naizmenično se javljaju zatvor i proliv. U izmetu mogu da se zapaze člančići pantljičara, pa čak i njihovi veći delovi (od po nekoliko desetina člančića). Javlja se i izražen svrab u predelu čmara, zbog čega psi vuku zadnji deo po tlu i grizu rep. Može povremeno da se javi i povraćanje i nastran apetit. Vidljive sluzokože su blede. Dlaka je suva, krta i bez sjaja. U slučajevima koji duže traju, posebno kada je u pitanju jaka infekcija, javljaju se i znaci oboljenja nervnog sistema.
Mere zaštite
Preventiva infekcije pasa pantljičarama je kompleksnija nego preventiva oboljenja uzrokovanih oblim glistama, a iz razloga postojanja prelaznih domaćina. Zbog toga je izuzetno bitno prekinuti razvojni ciklus pantljičara sprečavanjem infekcije pasa larvenim oblicima iz prelaznih domaćina. Ovo se postiže redovnom dehelmintizacijom pasa, kao i uništavanjem prelaznih domaćina – kada su u pitanju gmizavci ili buve, odnosno infektivnih klaničnih konfiskata – kada su u pitanju domaće životinje.
Neophodno je voditi računa o higijeni ishrane pasa. Klanične otpatke nikako ne davati ukoliko ih nije pregledao veterinar, a preporučljivo je da se psima daju samo prokuvani (na taj način se uništavaju eventualno prisutne larve pantljičara). Pse treba redovno čistiti od buva jer i one mogu da prenose pantljičare

.izvor