Štenećak

Štenećak je infektivna, jako kontagiozna bolest, pre svega mladih pasa, koju prouzrokuje virus. Bolest se karakteriše katarom organa za varenje, organa za disanje i sluzokože očiju, kao promenama u nervnom sistemu i na koži.
Bolest ima sezonski karakter i češće se pojavljuje za vreme hladnih i vlažnih dana. Smatra se da je štenećak bolest mladih pasa, mada mogu da obole i odrasli psi. Najčešće oboljevaju štenci uzrasta 2-6 meseci, pa sve do 12 meseci. Štenci mlađi od 50 dana, na sisi, ne oboljevaju od štenećaka. Smrtnost je kod štenećaka dosta velikai kreće se od 70-90%. Eventualno prebolele životinje ostaju sa trajnim posledicama, koje su posebno izražene na čulima. U najvećem broju slučajeva štenci uginu u roku od 2-4 dana od pojave bolesti. Zavisno od stepena komplikacija, bolest može da potraje i 2 i 3 nedelje.
Štenećak je raširen u celom svetu, posebno u velikim gradovima, gde se stalno održava. Zbog prijemčivosti divljih životinja teško se suzbija i nemoguće ga je iskoreniti.
Opis uzročnika
Oboljenje uzrokuje virus, koji napada skoro sva tkiva, a posebno endotel kapilara. Zbog oštećenja kapilarnog zida dolazi do opsežnih krvarenja, skoro u svim organima. Zbog oštećenja kapilara poremećeno je snabdevanje krvlju organa i tkiva, zbog čega dolazi do oštećenja ćelija u ovim organima.
Virus štenećaka je osetljiv na visoku temperaturu. Na temperaturi od 56°C, u organskoj sredini, inaktiviše se za 30 minuta. Direktni sunčevi zraci ga uništavaju za 14 sati. Na siskim temperaturama može dugo da se održi u infektivnom stanju. Veoma brzo ga uništava 3% rastvor žive sode, 0,5% rastvor fenola i 1% rastvor formalina.
Putevi širenja
Glavni izvor infekcije su inficirane i obolele životinje, kao i one koje su prebolele bolest, koje dosta dugo po preboljenju izlučuju virus u spoljašnju sredinu. Inficirane i obolele životinje virus izlučuju preko nosnog i očnog iscetka, kao i iskašljavanjem, preko ispljuvka, zatim preko mokraće i izmeta. Nosni iscedak i slina su jako infektivni, a virus se u njima pojavi već petog ili šestog dana od infekcije.
Pored direktnog načina prenošenja virus se prenosi i indirektno, preko predmeta. Čovek je sa obućom, kao i kontaktom sa obolelim ili inficiranim psima i štencima, glavni posrednik u prenošenju virusa iz kontaminirane sredine na zdrave štence i pse.
Virus u organizam psa uglavnom prodire peroralno – preko digestivnog sistema (hranom, vodom, lizanjem raznih predmeta i sl.) i aerogeno – preko organa za disanje (infektivne čestice u udahnutom vazduhu).
Opis bolesti
Inkubacija kod štenećaka traje 3-7 dana. Oboljenje klinički započinje naglim skokom telesne temperature (41-41,5°C), koja se održava na ovom nivou 2-3 dana kada pada na normalu, da bi se posle ponovo povisila do 41°C.
Na početku bolesti oboleleo štene je neveselo, pospano, često leži, zavlač se u uglove prostrija u kojima boravi, ne reaguje na spoljašnje nadražaje, ne odaziva se na poziv vlasnika i potpuno odbija hranu. Krajnici i ždrelo su otečeni, što otežava gutanje i daje nadražaj na povraćanje. Pojavljuje se bistar vodenast iscedak iz nosa, ali ubrzo on postaje sluzav, pa i gnojan. Nagomilani sekret se nakuplja na nosnoj pečurki i oko nosnih otvora u vidu ljuskica, pa može i da zatvori nosne otvore. Sa pojavom nosnog iscetka javlja se i otok i crvenilo sluzokože oka i očnih kapaka i iscedak iz oka, u početku sluzav, a kasnije gnojan. Iscedak iz oka se lepi na dlaku oko oka i na trepavice i teži da potpuno zatvori oči. Kod obolelih štenaca javlja se osetljivost na svetlost, zbog čega često trepću i žmirkaju, držeći zatvorene očne kapke.
Posle 2-3 dana od početka bolest se komplikuje bakterijskom infekcijom, što kliničku sliku čini složenijom i težom, astanje organizma obolelog psa dovodi u kritičnu fazu.
Zavisno od toga koji su organi – organski sistemi zahvaćeni virusom štenećaka, razlikuju se tri osnovna oblika štenećaka: plućni, digestivni i nervni. Kao komplikacije ili prateći oblici javljaju se oboljenje kože i oboljenje očiju.
Ø Plućni oblik se karakteriše ubrzanim i otežanim disanjem koje nastaje zbog vrlo brzog razvoja zapaljenskih žarišta na plućima. Karakteristično je tzv. labijalno disanje. Javlja se obilan nosni iscedak čokoladastog izgleda. Pas jako brzo mršavi.
Ø Digestivni oblik štenećaka karakteriše zapaljenje sluzokože želuca i celog crevnog kanala. Usta su suva, a jezik obložen beličastim do sivim naslagama, iz usta se javlja karakterističan zadah. Uporno i često povraćanje, kao i tečan sluzav i krvav proliv (ili samo sa primesama krvi), dovode do jakog mršavljenja. Pas odbija svaku hranu, a ako dođe do odbijanja i vode, onda to predstavlja loš prognostički znak. Ovakvo stanje dovodi do potpune iznemoglosti, zbog čega pas nerado ustaje i teško se kreće sa zanošenjem zadnjeg dela tela. Elasticitet kože je oslabljen. Dlaka je suva, mutna i tršava. Zbog čestih proliva dlaka u okolini čmara, korena repa i zadnjih delova zadnjih nogu je zaprljana sadržajem iz creva.
Ø Nervni oblik je najteži oblik štenećaka. Zadnjih godina se javlja bez ikakvih drugih prethodnih komplikacija karakterističnih za štenećak, ili ssa simptomima koji nisu tako karakteristični za ovu bolest. Mnogo češće nastaje posle preležanih drugih oblika oboljenja, pa i u onim slučajevima kada je terapija dala pozitivne rezultate i vidno je došlo do kliničkog poboljšanja zdravstvenog stanja. Neposredno pre izbijanja nervnih simptoma zapažaju se promene u ponašanju psa. On je uplašen, ne poznaje svog vlasnika, zenice su obično raširene, ponekad je razdražljiv i agresivan ili se zavlači u ugao prostorije u kojoj boravi i jako je depresivan. Prvi simptom nervnog oblika je žmirkanje i treptanje. Vrlo brzo pols etoga dolazi do tikova mišića ušne školjke i čela. Ovi tikovi mišića glave brzo prelaze na mišiće vrata, lopatice i prednjih i zadnjih nogu. Neposredno posle toga dolazi do oduzetosti naročito zadnjih nogu, mokraćne bešike i zadnjeg creva. Oduzetost može da zahvati i međurebarne mišiće, kad vrlo brzo dođe do smrti. U ovom periodu bolesti mogu da se zapaze i nekoordinisani pokreti. Nervni oblik štenećaka u najvećem broju slučajeva dovodi do smrti, a kod retko prezdravelih pasa ostavlja trajne posledice. Ove posledice se javljaju pre svega na čulima – vid, sluh, miris, a zatim u vidu delimične ili potpune oduzetosti nerava prednjih i zadnjih nogu, kao i trajnih i neizlečivih tikova mišića na pojedinim delovima tela.
Kožnu komplikaciju bolesti karakteriše pojava egzantema na unutrašnjoj strani butina, po trbuhu, mošnicama, i ređe po usnama i drugim delovima kože. Promene na koži imaju dosta specifičan tok. Prvobitno se pojavi crvenilo, zatim se na tom mestu javljaju sitni čvorići, a zatim mehurići veličine zrnna kukuruza. Mehurići prskaju, a na njihovom mestu se stvaraju kraste koje relativno brzo otpadaju.
Kao poseban vid kožne komplikacije treba spomenuti bolest tvrdih šapa. Obično se javlja u hroničnom toku, kada dolazi do zadebljanja kože na mekušjima i nosnoj pečurki.
Očna komplikacija štenećaka je posledica destruktivnog delovanja virusa na tkiva oka. Ponekad jednostrano, a često obostrano ispoljene promene javljaju se prvo u vidu zapaljenja rožnjače, na kojoj se vrlo brzo razvijaju ulceracije – čirići. Ove promene su jako uporne i odolevaju svakoj terapiji. Zbog osetljivosti na svetlost pas stalno žmirka ili drži oči zatvorenim, a obolele oči su na pipanje bolne. Ove promene na oku najčešće dovode do nepovratnih oštećenja oka i smanjenog ili potpuno izgubljenog vida. Kod bakterijske komplikacije dolazi do zagnojavanja oka i do potpunog gubitka vida.
S obzirom da se štenećak javlja uglavnom kod mladih pasa – štenaca, najčešće u periodu menjanja zuba (period od 2-6 meseci), vrlo često se posle preležanog štenećaka sreću trajne i karakteristične promene na novoniklim stalnim zubima, koje se nazivaju štenećakovo zubalo. Zubi su mekši i jako se troše jer je zubna gleđ slabo razvijena. Ovakvi zubi su manji od prirodno razvijenih, na njima se javljaju uzdužne pukotine i udubljenja, pa postaju hrapavi i rupičasto izdubljeni sa karakterističnom smeđe-rđastom bojom. Ovaj poremećaj na zubima je doživotan i ne prenosi se na potomstvo.
Mere zaštite
U sistemu profilakse, pored mera dezinfekcije, održavanja higijene, pravilnog držanja, nege i ishrane, u suzbijanju štenećaka najvažnija profilaktička mera je vakcinacija.
Nije preporučljiva vakcinacija štenaca mlađih od 50 dana, jernjihov organizam nije u stanju da stvori potreban imunitet u tom uzrastu. Kad se štenci vakcinišu u uzrastu od 50-60 dana, u njihovom organizmu se imunitet stvara za 10 dana. Taj period je „rizičan period” – period bez imuniteta, koji se ne može izbeći. Ovaj imunitet nije dugotrajan i polse oko mesec dana počinje da opada, i gubi se posle 3 meseca od vakcinacije (sa 5 meseci uzrasta). Za pojačavanje i produžavanje imuniteta daje se posle mesec dana od vakcinacije druga vakcina, tzv. revakcina.
U cilju pravilne zaštite, vakcinacijom treba obuhvatiti samo zdrave štence. Ne treba vakcinisati štence sa povišenom temperaturom, nedehelnmintisane, mršave, rahitične i iznemogle štence.
Značajnu ulogu u imunoj zaštiti štenaca od oboljenja tokom prvih dana života ima i vakcinacija kuja. Skotne kuje treba vakcinisati protiv štenećaka 40. dana bremenitosti (istovremeno i protiv leptospiroze i zaraznog zapaljenja jetre, a protiv parvoviroze 10 dana ranije, tj. 30. dana bremenitosti).
Pored imunoprofilakse značajnu ulogu u preventivi i sprečavanju nastanka oboljenja imaju i mere higijene, čišćenja i stalne – tekuće dezinfekcije smeštajnih prostora pasa (jedanput u 15 dana).

izvor