Leptospiroza

Leptospiroza je zarazna bolest životinja i ljudi
(zoonoza!) karakterizirana simptomima septikemije. Uzročnik je bakterija
iz roda Leptospira. Kako se leptospire iz organizma izlučuju
prvenstveno putem mokrače, a leptospire mogu vrlo dugo živjeti u
površinskim vodama, bolest se najčešće prenosi vodom.

SIMPTOMI

-Životinja je vrlo slaba, nevesela, ne jede, povraca. U pocetku
dolazi do zacepa, a poslije to prelazi u proljev koji katkada može biti i
krvav. Temperatura tijela je povišena, a javljaju se i simptomi teška
upale jetre (žutica) i bubrega.

-Dijagnoza se postavlja na osnovi dokazivanja leptospira u mokrači
ili tkivu životinje i serološki.

-Prenosioci (izvor) leptospira su štakori, bolesni psi koji ne
pokazuju simptome (kliconoše) i bolesni psi s jasnim simptomima
(oboljeli). Svi oni leptospire izlučuju urinom.

-Protiv bolesti se borimo na dva 'fronta': antibiotikom suzbijamo
uzročnika, a popratnom terapijom olakšavamo rad oštečenih organa –
prvenstveno jetre i bubrega.

Leptospiroza je febrilno oboljenje pasa uzrokovano bakterijama iz roda leptospira. Zavisno od vrste uzročnika, leptospiroza može da bude i zoonoza.
Infektivno je oboljenje savisokim postotkom smrtnosti, koji se kreće od 70-85% obolelih. Ukoliko se dijagnoza postavi na vreme i preduzme adekvatna terapija postotak smrtnosti se značajno smanjuje.
Ova bolest je raširena po celom svetu. U našoj zemlji se retko javlja, a najčešće u okolini velikih reka (Sava, Dunav) i močvarnim krajevima. Javlja se i u veklikim gradovima sa velikim populacijama glodara. Poslednjih godina se leptospiroza pasa u nas retko javlja, prvenstveno zahvaljujući permanentnom sprovođenju mera imunološke zaštite – vakcinacije protiv ove bolesti.
Opis uzročnika
Bolest uzrokuju leptospire – vrlo pokretne bakterije, koje su u obliku znaka pitanja. Postoji preko 30 različitih vrsta leptospira, svega nekoliko uzrokuju oboljenje pasa, a najveći značaj imaju dve vrste.
Leptospire patogeno deluju na sluzokožu usta, jezika i creva, uzrokujući njeno odumiranje. Naseljavanjem u jetru, uzrokuju propadanje njenih ćelija, tako da ona nije više u stanju da vrši svoju funkciju – proizvodnju žuči, pa dolazi do žutice, trovanja organizma i obilnih krvavljenja u svim tkivima.
Leptospire su prilično neotporne. Sušenjem na prirodnom svetlu vrlo brzo propadaju. Dugo se održavaju u infektivnom stanju u ustajaloj vodi sa baznom reakcijom, dok u kiseloj sredini vrlo brzo propadaju. Temperatura od 50-55°C uništava ih za 1 sat. Tripaflavin u razređenju od 1 : 100.000 i formalin u razređenju od 1 : 10.000 uništavaju ih momentalno.
Putevi širenja
Leptospiroza pasa se najčešće prenosi putem zaprljanih i kontaminiranih predmeta, hranom, vodom, lizanjem polnih organa, lizanjem i mirisanjem mokraće i kupanjem pasa u stajaćoj vodi (bare). Češće oboljevaju mužijaci od ženki (3 : 1), što se tumači time da mužijaci mnogo češće mirišu i ližu polne organe i mokraću ženki. Štenci i mlađi psi su osetljiviji na oboljenje od odraslih pasa, u kliničkom obliku javlja se i kod pasa uzrasta 3-5 godina. Kod odraslih pasa bolest češće protiče u latentnom – skrivenom toku. Leptospiroza se javlja češće u gradovima gde je populacija pasa veća, kao i u odgajivačnicama. Kliconoše i latentno inficirani psi mogu uzročnika bolesti – leptospire da izlučuju mokraćom vrlo dugo, čak i 2 godine.
Bolest se češće javlja u jesen i u proleće. Infekccija se skoro redovno javlja sporadično i u periodima sa porastom populacije glodara (miševa i pacova), koji su glavni prenosioci leptospira.
Vrata infekcije za leptospirozu je najverovatnije sluzokoža nosa, a moguće je da je i sluzokoža polnih organa.
Opis bolesti
Zavisno od vrste uzročnika i toka bolesti, razlikuju se tri klinička oblika leptospiroze pasa: Štutgartska bolest, zarazna žutica i hronična leptospiroza.
Inkubacija traje 5-15 dana, a bolest u svim slučajevima počinje sa povišenom temperaturom od 41,5°C, koja traje 1-2 dana, zatim pada na normalu, a posle 4-5 dana od početka bolesti postaje i subnormalna.
Štutgartska bolest ili gastrično-bubrežni oblik leptospiroze – dominiraju simptomi oboljenja želuca. Opšte stanje obolelog psa je promenjeno, javlja se apatija, pospanost, potpuno odbijanje hrane, povraćanje, profuzan i krvav proliv, usled čega se brzo nastaje mršavljenje i gubitak tečnosti i soli iz organizma. Žeđ je pojačana. Krajnici su povećani i prokrvavljeni. Jetra je otečena i na pipanje bolna (pipa se iza desnog rebarnog luka). Posle nekoliko dana javlja se izraženo zapaljenje sluzokože usta, posebno na obrazinama, zubnom mesu i jeziku, sa smeđe obojenim poljima. Cela sluzokoža usta menja boju, postaje lividno-prljava (bolesno modro-prljava), a na njenoj površini se javljaju promene u vidu čireva, sa gnojnim i truležnim raspadanjem tkiva. Iz usta se oseća specifičan smrdljiv zadah. Na jeziku dolazi do teških i dubokih promena, koje počinju od vrha jezika i uslovljavaju njegovo otpadanje.
Nekoliko dana po pojavljivanju prvih simptoma bolesti javlja se i oboljenje bubrega. Bubrezi su uvećani i na pipanje bolni. Pas se teško i ukočeno kreće, zauzimajući specifičan - šaranast stav. Mokraća se izlučuje često i u povećenim količinama, promenjene je – zagasite boje.
Stanje organizma sa pojavom subnormalne temperature, usporenim radom srca i modrim sluzokožama označava se kao uremično stanje. Uremija obično dovodi do smrti u roku od 6-10 dana, a smrtnost se kreće od 75-90%.
Zarazna žutica se karakteriše naglim skokom telesne temperature, koja za 1-2 dana pada na normalu, zbog čega se često i ne zapaža. U roku od 1-2 dana od početka bolesti javlja se malaksalost, potpun prekid apetita, povraćanje i krvav proliv. Krajnici su otečeni i prokrvavljeni. Posle 3-4 dana od nastanka bolesti javlja se opšta i jaka žutica. Sve vidljive sluzokože i koža su prebojeni zlatno-žutom bojom. Mokraća je smeđe-zelene boje. Na sluzokoži usta se javljaju promene kao kod Štutgartske bolesti, a iz usta se oseća smrdljiv zadah. Žeđ je pojačana. Vrlo brzo dolazi do mršavljenja i jakog gubitka tečnosti i soli iz organizma.
Zbog jake žutice i intoksikacije organizma dolazi do otežanog i usporenog disanja, usporenog rada srca i slabljenja svih refleksa. Jetra je otečena i bolna na pipanje, bubrezi takođe – pas se teško i ukošeno kreće (šaranast stav).
Ozdravljenja su kod zarazne žutice retka, ali su češća nego kod uremije. Ukoliko se javi brzi tok bolesti sa izraženim krvavljenjima do uginuća može da dođe već za 2-3 dana.
Hronična leptospiroza se karakteriše blagim i skrivenim simptomima bolesti. Kod obolelih pasa se posle nekoliko dana od nastanka bolesti javlja apatija i iznemoglost. Pas se nerado kreće, često leži, apetit mu je slab ili potpuno prekinut,a žeđ povećana, povremeno se javlja povraćanje. Dolazi do mršavljenja i gubitka tečnosti i sloi iz organizma. Preko noći se pojavljuju tačkasta krvavljenja na sluzokožama usta, nosa, stidnice i puzdre, pa i na koži. Dlaka postaje suva i tršava, a koža gubi elastičnost. Ponekad se javljaju i promene na koži u vidu vlažnog zapaljenja kože. Nervni simptomi se ogledaju grčevima mišića. Zadah iz usta podseća na miris mokraće. Bolest traje 2-3 nedelje, pa i više. Smrt nastaje zbog uremije i gubitka tečnosti i soli iz organizma.
Mere zaštite
Preventiva leptospiroze uključuje pre svega striktno sprovođenje opštih zoohigijenskih mera. Dezinfekciju treba redovno sprovoditi, a deratizaciji treba posvetiti punu pažnju.
Veoma važna preventivna mera je imunoprofilaksa. Vakcinacija pasa protiv leptospiroze sprovodi se po šemi vakcinacije protiv štenećaka. U cilju neprekidne zaštite Štenaca treba pse i bremenite kuje redovno godižnje vakcinisati.
Kako je leptospiroza zoonoza treba punu pažnju obratiti zaštiti osoblja koje radi sa obolelim psima – neguje ih i leči. Za vreme lečenja pasa i trajanja bolesti treba redovno prati ruke, češće vršiti dezinfekciju i za rad oko pasa imati posebnu odeću i obuću.
izvor