Zoran Radmilovic

Verovatno ga mnogi pamte kao izvrsog glumca ali malo nas zna da je pisao i jako lepe pesme




Rođen je u Zaječaru 11. V 1933 godine, a preminuo u Beogradu 21. VII 1985 godine.Po očevoj želji upisao je pravo u Beogradu, potom studirao I na Arhitektonskom I Filološkom fakultetu; uporedo je oprobao glumačke mogućnostu u KUD "Ivo Lola Ribar", potom upisao I postupno apsolvirao glumu na Akademiji za pozorište, film, radio I televiziju te započeo karijeru u Beogradskom dramskom pozorištu (1962-1968), u kome isprva nastupa u manje značajnim predstavama. Godine 1964-te, zbog odustajanja Lj. Tadića, Radmilović uskaće u naslovnu ulogu u KRALJU IBIJU A. Jarryja (na sceni Ateljea 212), predstavi koju pretvara - razotkrivajući posve iznimnu glumačku nadarenost - u trijumf improvizacije (veliki uispeh ostvaruje I na gostovanjima u Parizu, Moskvi, New Yorku, Veneciji I dr.), u "svoju scenu" koja će trajati (zajedno s kasnijim RADOVANOM III D. Kovačevića) dve decenije. Iako je ostvario niz usplih uloga u kazalištu (stalni je član Ateljea 212 od 1968 godine do smrti), na filmu, televiziji I estradi, sve su one ostale u sjeni "uloge života" u KRALJU IBIJU (čak I kad se radi o briljantnom ostvarenju - ulozi Molijera u istoimenom komadu M:A: Bulgakova, za koju je nagrađen Oktobarskom nagradom grada Beograda). Na filmu je debitovao 1962 godine (ČUDNA DEVOJKA,J.Živanovića) I odigrao oko dvadeset uloga. Glavne je ostvario u filmovima GLINENI GOLUB (T.Janić, 1966), RAM ZA SLIKU MOJE DRAGE (M.Idrizović, 1968), POGLED U NOĆ (N.Stojanović, 1968), PAVILJON VI (L.Pintilie, 1978), SREĆNA PORODICA (G.Mihić, 1980). Nekoliko dana pred smrt primio je, u bolničkoj postelji, Sedmojulsku nagradu SR Srbije.

Kad odeš


Kad odeš, kad zatvoriš za sobom vrata, ne osvrći se
Kad bežiš, pobegni naglo i plači kad si daleko
Kad već nisi to da možeš da ostaneš gde te vole
Onda učini to brzo, brže od suze iz njenog oka.

Požuri da te suza ne stigne i ne opeče
Pazi da te oko ne vidi i ne skameni
Juri da te ruka ne potraži, ruka snena
Stazi se svojoj jedinoj vrati, sebičnom sebi.

Ni ja ne volim pesnike, sudijo,
Ali pusti me da im ja to kažem - ja sam njihov narod.

Pesnici mi sude mišlju svojom i muče često
Ali ta misao pripada meni, pusti da je ja dovršim.

Pusti pesnika da sam odredim - kad ga shvatim
Ostavi meni ostatak, sudijo - pametnije je.

Povuci se u sebe, ne misli na mene o njemu - oprostiću ti
Reci sebi - strah me, ne volim, ne razumem - shvatiću!

Strah je i mene i ne razumem
Ali volim da mu ja to kažem

Zato ostavi pesnika meni i pokaj se.
Kaješ se već, znam ali sram te reći
I sebi i meni, njemu si već rekao - strogo.

Zato pusti pesnike, sudijo, svuda i odasvud
Ne petljaj se, okreni, zaboravi, požurio si.
Ja ću ga osuditi kad ga zavolim
Jer ja sam njegov narod - pesnikov.
I tvoj, sudijo - samo je on nešto večniji.

Da li stojis..


Da li stojič i čekaš me da se vratim
Da li znaš to da ću doći, kao uvek
Kao pseto put svoj što zna da njuši
Ono mesto gde ga biju al’ ga vole.

Da li stojiš i čekaš me, ti večita
Sa osmehom neke snage, nekog znanja
Onog znanja što ti ne da da sustaneš
Da sustaneš i da pustiš da sam jači.

Jači jednom, makar jednom, samo kratko
Da sam i ja samo malo, nekad svoj
I odlučan, i bez grižnje, bez krivice
Da sam čovek, a ne zrenje zakasnelo
To prokleto i večito.

POGREB

Odoše jednog dana ljudi stazom
Prateći čamov sanduk, rekavši:
- Ode život dalje, bacite cveće,
Na humku svežu, vratimo se
Putem utabanim, svesni sebe.
Putem koji je za jednu smrt kraći.

Moj put i tvoj put i njen.
Put koji je svakim korakom kraći.
Odoše ljudi stazom brbljajući
S vencima napred, s priznanjem
Čoveku koga nema.

A svaki korak je bliže.
Odlaze ljudi nesvesni,
A uplašeni ipak,
Pod ruku sa smrću.

Uvek sam se plašio da ti tepam


Uvek sam se plašio da ti tepam
Plašio se uvek da ti kosu držim u ruci
Prestrašen bio da naglo možeš da se okreneš
i da mi uhvatiš nežno oko na svom vratu.
Jer sam glupavo verovao
da ću ako ti ruku na rame stavim
da ću ako ti prstima čelo dodirnem
da ću ako ti u tople oči grudi slijem
da ću izgubiti sebe.
Sad kad si otišla imam sebe, isuviše...

Da li se ovog trenutka vraćam sebi
Da li me boli mozak ili telo
Da li sad konačno osećam ko sam i kakav.

Jer eto čini mi se ostah sam
Da li sam to želeo i žasto,
Zašto, kad znam da će biti užas.

Najbolju dušu ogurnuh od sebe,
Dušu koja mi se sva dala, možda baš zato,
Prokleti čoveče, sad stegni čelo i zube,
Hteo si!

Belo, sve je belo i svi ćute oko mene
Crno sve iznutra i sve stoji.
Nema daška nekog vetra da pokrene neki život,
Neku ludost, neki užas što još osta
U dolini ovog bića, ja što bejah.

Ružno, ružno mislim o tom vetru, ma gde da je
Ne grdim ga, mrzim samo al’ se nadam
Da me neće mimoići kada prođe
I pronese neki život, damar neki, pa podeli:
Nek oprosti ove reči, u vatri sam.