Đura Jakšić

Đura Jakšić, pesnik i slikar, jedna je od ključnih figura srpskog romantizma. Rođen je 1832. godine u Srpskoj Crnji u Banatu. Posle završene gimnazije odlazi u Temišvar da uči slikanje. Neko vreme je bio na umetničkoj akademiji u Pešti, ali je morao da je napusti zbog revolucionarnih događanja 1848., u kojima je, iako je imao samo 16 godina, učestvovao kao dobrovoljac.

Godine 1850. vraća se u Banat i uči slikanje kod Konstantina Danila. Nakon izvesnog vremena provedenog kod Danila, 1851. odlazi u Beč gde nastavlja studije slikarstva i druži se sa Brankom Radičevićem i Đurom Daničićem. Posle Beča, 1853. odlazi u Minhen gde upisuje tamošnju umetničku akademiju. Od 1855. živi u Kikindi, potom u Novom Sadu, a od 1857. u Srbiji, gde radi kao seoski učitelj. Objavio je dosta pesama, ali ga je ceo život pratila oskudica. Nemaština, alkohol i boemski život verovatno su ubrzali njegovu smrt. Umro je 1873. godine od tuberkuloze.

Jakšić je bio pesnik, slikar, patriota i umetnička ličnost snažne stvaralačke imaginacije. U njegovom opusu izdvajaju se brojni portreti gde je uspevao da postigne prefinjenu karakterizaciju likova, što se posebno odnosi na brojne ženske portrete. Čuven je njegov portret Mile Popović, kćeri kikindskog kafedžije u koju je bio zaljubljen a koji je poznatiji kao: Devojka u plavom. Između ostalog je slikao, u duhu romantizma a i sopstvenog patriotizma, portrete slavnih ličnosti srpske istorije: Cara Dušana, Kraljević Marka, Kneza Lazara. Slika Na Karauli je tipičan predstavnik romantizma.

Ponoć

...Ponoć je.
U crnom plastu nema boginja;
Slobodne duše to je svetinja...
To gluvo doba, taj crni čas -
Al' kakav glas?
Po tamnom krilu nema ponoći
Ko grdan talas jedan jedini
Da se po morskoj valja pučini -
Lagano huji - ko da umire,
Il' da iz crne zemlje izvire?
Možda to duši zemlji govore?
Il' zemlja kune svoje pokore?
Il' nebo, mozda, dalje putuje,
Da moju kletvu više ne čuje?
Pa zvezde plaču, nebo tuguje,
Poslednji put se s zemljom rukuje...
Pa zar da neba svetu nestane?
Pa zar da zemlji više ne svane?
Zar da ostane -
Tama?...
I hod se čuje -
Da l' ponoc tako mirno putuje?
Ni vazduh tako tiho ne gazi -
Ko da sa onog sveta dolazi?
Il' kradom oblak ide naviše?
Il' bolnik kakav teško uzdiše?
Il' anđo melem s neba donosi?
Il' oštru kosu da ga pokosi?
Da ljubav ne(j)de?... Da zloba nije?...
Možda se krade, da nam popije
I ovu jednu čašu radosti?
Il' možda, suza ide žalosti?
Da nas orosi tužna kapljica?
Ili nam mrtve vraća zemljica?
. . . . . . . . . . . . . .
Vrata škrinuše...
O, duše O mila seni
O, majko moja O, blago meni
Mnogo je dana, mnogo godina,
Mnogo je gorkih bilo istina;
Mnogo mi puta drhtaše grudi,
Mnogo mi srca cepaše ljudi;
Mnogo sam kajo, mnogo grešio
I s hladnom smrću sebe tešio;
Mnogu sam gorku čašu popio,
Mnogi sam komad suzom topio ...
O, majko, majko O, mila seni
Otkad te, majko, nisam video,
Nikakva dobra nisam video ...
Il' možda misliš: Ta dobro mu je,
Kad ono tiho tkanje ne čuje,
Što pauk veze žicom tananom
Nad onim našim crnim tavanom,
Među ljudma si - među bližnjima -"
Al' zlo je, majko, biti međ njima
Pod ruku s zlobom pakost putuje,
S njima se zavist bratski rukuje,
A laž se uvek onde nahodi
Gde ih po svetu podlost provodi;
Laska ih dvori, izdajstvo služi,
A nevera se sa njima druži...
O, majko, majko, svet je pakostan -
Život je, majko, vrlo žalostan...

Orao

Blizo do neba gora je čarna,
ne treba orlu tek jedan let,
Samo da pusti krila nemarna -
Prezro je davno prezreni svet.

Po tamnoj magli teškog vihora
Neće na zemlju ni nebo, hol!
Nebo mu s' čini da pasti mora,
A pusta zemlja sam jedan bol.

Tiho se vije, oblake goni,
Preziruć gleda u sunčan zrak...
Strelovit posle na zemlju roni
I krvlju kaplje zemaljski mrak.

Na Liparu

Jeste li mi rod?... siročići mali
Il' su i vas, možda, jadi otrovali,
ili vas je slabe progonio svet?
Pa dođoste samo - da kad ljude znamo,
Da se i mi malo bolje upoznamo,
U dvopevu tužnom pevajući set...

Mi smo male,
Al' smo znale
Da nas neće
Niko hteti,
Niko smeti
Tako voleti
Kao ti;
- Ćiju ći

Moje tice lepe, jedini drugari,
U novome stanu, poznanici stari,
Srce vam je dobro, pesma vam je med;
Ali moje srce, ali moje grudi,
Ledenom su zlobom razbijali ljudi,
Pa se mesto srca uhvatio led.

S belom bulom,
Sa zumbulom,
Šaren - rajem,
Rajskim majem,
Cvećem, mirom,
Sa leptirom,
Letimo ti mi
Srca topiti -
- Ćiju ći

Moje tice male, jadni sirotani
Prošli su me davno moji lepi dani,
Uvelo je cveće, odbego me maj,
A na duši osta, ko skrhana biljka,
Il' ko tužan miris uvelog bosiljka,
Jedna teška rana, težak uzdisaj.

Pesma za nas dvoje


Cesto te u snu snivam,
Moja ljubavi !
Cesto te tako vidjam,
Cvete ubavi !

Pa grlim nebo plavo,
Grlim, uzdisem;
A ljubim sunce jarko,
LJubim, izdisem

Al' evo zora svice,
I evo prodje san,
Al' tebe nema, nema-
Nema da svane dan !

Posle smrti

Nozevi kad mi srce podele,
nad grobom zvekne krvavi mac,
slatke devojke, ruzice bele,
necu da cujem vas gorki plac!

Nemojte reci "Ovde pociva,
ljubavi nase uveli struk",
ne kun'te zemlju, nije vam kriva,
stisajte jada laskavi zvuk!

Nemojte trosit ruze ubave,
kiteci njima moj vecit dom!
Recite samo: "Dosta je slave,
bio je veran narodu svom!"