Herman Hese

Herman Hese, dobitnik Nobelove nagrade za književnost, umro je pre 50 godina. On važi za jednog od najpopularnijih nemačkih autora u svetu, uprkos činjenici da je u svojoj domovini davno bio otpisan.

Oduvek je znao da želi da bude pisac. To nije bio slučaj sa njegovim roditeljima, otac, misionar u Indiji i majka, ćerka misionara smatrali su da njihov sin treba da bude svešteno lice. Rođen je 2. jula 1877 godine u blizini Štutgarta. Kao malog roditelji su ga poslali u protestantski manastir odakle je pobegao ne mogavši da se izbori sa hrišćanskim odgojem.


Želeo je da bude pisac i ništa drugo. Njegov put ka ostvarenju tog sna ličio je na odiseju. Pohađao je razne škole, nije uspeo da se pronađe i u depresivnoj fazi sa petnaest godina pokušao je da izvrši samoubistvo. Potraga za vlastitim identitetom, težak proces samoostvarivanja – to su teme kojima se vraćao u svojim romanima. Njegova dela bazirana su na ličnim iskustvima, to su samoanalitičke poetske ispovesti. Heseov biograf Gunar Deker interes za njegova dela u svetu objašnjava na sledeći način: „Pitanje autonomije koje nadilazi verski nivo. Ono dolazi nakon verskog shvatanja i nije militantno i misionarsko, otvoreno je za druge načine života i za druge ideje. Ovo je veoma prisutno pitanje u arapskom svetu.“
Hese je književni proboj napravio 1904. godine sa romanom „Peter Kamencind“. Iznenada je mogao da živi od pisanja. Oženio se prvi put i dobio decu. Ipak, brak nije bio za njega. Porodična pouzdanost bila mu je suviše udobna. To je za njega bila muka. Odlazi su u Šri Lanku i Indoneziju. Putovanje po Aziji je u velikoj meri uticalo je na njegova kasnija dela, na primer na roman „Sidarta“. Po povratku 1914. godine seli u Švajcarsku i na početku Prvog svetskog rata dobrovoljno se prijavljuje u vojsku. Zbog lošeg vida, proglašen je nesposobnim i umesto na front upućen je da radi sa nemačkim ratnim zarobljenicima u Bernu.Kada je Herman Hese 1962. u svom domu u Švajcarskoj umro, činilo se da je popularnost njegovih dela sasvim izbledela. Kritičari su njegova dela nazivali kičem. Tek je hipi-pokret njegovim delima doneo novu popularnost, koja traje sve do danas.

" Stepski vuk "
Prilikom citanja knjige sam imala osjecaj da je Hari Haler kopija Hermana Hesea ( cak su i inicijali isti ), koji je prosao svasta, a nije prosao zapravo nista.Jer kao i Hari, svi mi nosimo svoje sahovske figure u dzepu i sami odredjujemo kako cemo ih poredjati, a kao za inat postavimo najgoru mogucu kombinaciju. Kod Hesea se opet javlja ista kombinacija licnosti kao i u “ Narcisu i Zlatoustom “. On u sebi nosi dvije osobe, jednu koja bi da se prepusti stihiji i drugu koja je puna gradjanskih obzira i normi, tako da je uvijek u sukobu sa samim sobom ( odlicno mi je to poznato ).Nema snage da prihvati komformistu i odbaci onog razuzdanog,ali nema ni hrabrosti da unisti malogradjanstinu.Taj sukob je najgora kazna i to traje vjecno.moze da prevagne jedna ili druga strana u odredjenim zivotnim periodima ( Narcis ili Zlatousti ), ali sa tim sukobom se zivi do kraja. Ovdje su te suprotnosti date u Hariju u mladosti ( koji se drzao svih normi ), i Hermine koja ih je odbacila.Sam Hari je u fazi kada se lomi izmedju dvije strane. I u ovom djelu se javlja tanka crta homoseksualnosti kod Hesea koji opisuje Herminu koja na bal dolazi obucena kao mladic. On je obozava i zeli, ali ne smije s njom da plese jer je u kostimu muskarca ( opet norme ). To je prisutno i u “Narcisu “.Inace cijeni Hese izgleda vise musku ljepotu i idealizuje je ( Herman iz djetinjstva-prijatelj, Zlatousti, Demijan ). Sve u svemu, Hese je prodoran, detaljan, lud i predivan.

Odlomak iz “Stepskog vuka “- kad Hermina govori Hariju

…” Nosio si u sebi jednu sliku o zivotu, jednu vjeru i zahtjev, bio si spreman na djela patnje i zrtve, a postepeno si primjecivao da svijet od tebe ne trazi ni djela ni zrtve i tome slicno, da zivot nije herojski ep, sa junackim ulogama i ostalim, vec samo gradjanska bolja soba u kojoj su ljudi savrseno zadovoljni jelom i picem, kafom i pletenjem carapa, igranjem taroka i muzikom preko radija.A ko hoce nesto drugo i u sebi nosi nesto drugo, ono junacko i lijepo, ko obozava velike pjesnike ili svece, taj je budala i Don Kihot.Lijepo.tako sam i ja prosla prijatelju moj! Bila sam darovita djevojka i predodredjena da zivim po nekom uzvisenom uzoru, da postavljam velike zahtjeve prema sebi i da ispunjavam dostojne zadatke. Mogla sam da primim na sebe veliki udes, da budem zena jednoga kralja, ljubavnica jednog revolucionara, sestra jednog genija ili majka jednog mucenika.A zivot mi je, eto, dopustio samo da budem kurtizana sa dosta ukusa- pa i to mi je bilo prilicno otezavano!Tako se to zbivalo sa mnom.Neko vrijeme sam bila neutjesna i dugo sam trazila krivicu u samoj sebi.Mislila sam da zivot, najzad, uvijek mora da bude u pravu, a ako se on narugao mojim lijepim snovima, tako sam mislila, znaci da su moji snovi bili glupi i da oni nisu bili u pravu.Ali sve to nije pomoglo.A posto sam imala dobre oci i usi, a posto sam bila pomalo radoznala, pocela sam veoma pazljivo da posmatram zivot, svoje poznanike i susjede, vise od pedesetoro ljudi i sudbina, i tada sam vidjela, Hari, da su moji snovi bili u pravu, po hiljadu puta u pravu, isto kao i tvoji. A zivot i stvarnost nisu bili u pravu. Da jedna zena moga kova nema drugi izbor nego da bijedno ostari u sluzbi pored pisace masine nekog covjeka koji zaradjuje novac, ili da se za takvog jednog covjeka uda radi njegovog novca, ili da najzad postane neka vrsta djevojcure, isto je tako nepravedno kao i to sto covjek kakav si ti, usamljen, povucen u sebe i ocajan, mora da se masi noza za brijanje. Kod mene je bijeda mozda bila vise materijalna i moralna, kod tebe duhovna – ali je put bio isti.Zar mislis da ne mogu da shvatim tvoj strah od fokstrota, tvoju odvratnost prema barovima i dvoranama za igru i tvoje rogusenje protiv jazza i svih tih drangulija! Shvatila sam sve to isuvise dobro, kao i tvoje gnusanje prema politici, tvoju tugu zbog blebetanja i neodgovornog poslovanja raznih stranaka i stampe, tvoje ocajanje zbog rata, kako proslog tako i buduceg,zbog nacina na koji se danas misli, cita, gradi, svira, proslavlja i stice obrazovanje!U pravu si, stepski vuce, po hiljadu puta u pravu, pa ipak moras da propadnes. Tvoji zahtjevi su odvise visoki, tvoja glad prevelika za ovaj jednostavni i nemarni svijet, zadovoljan tako sitnim stvarima, koji te odbacuje od sebe jer ti za njega imas jednu suvisnu dimenziju.Ko danas hoce da zivi i da uziva u tome, ne smije da bude kao sto smo ti i ja. Ko umjesto ciguljanja trazi muziku, umjesto razonode radost, umjesto novca dusu, ko umjesto spekulisanja trazi istinski rad, i umjesto igre istinsku strast, tome ovaj ljepuskasti svijet ne moze biti domovina …”(124/5 str. )




"Ta ja nisam hteo ništa drugo nego da pokušavam proživeti ono što je samo od sebe htelo da izbija iz mene. Zašto je to bilo tako mnogo teško?"

Mislim da ove dve rečenice koje stoje na prvoj stranici priče Demijan predstavljaju esenciju Heseovih priča. Večito nastojanje čoveka da se ostvari u svetu koji traži sputavanja i ograničavanja, univerzalana borba unutar osobe i pokušaji nežnog balansiranja između krajnosti. Hese je divan. Čitala sam ga mnogo kada sam imala dvadesetak godina, a sada bih mogla ponovo. Sada kad, čini mi se, uspevam da balansiram na žici....

Iz "Hermana Lausera"
Besane noci-Treca noc

Stavi mi tvoju glavu na rame,jadna moja muzo! na tvom lepom celu vidim te ovlasne setne crte,pri povijanju tvog vrata taj umorni,bolesni pokret i takodje sam u stanju da citam tu neznu,neznu igru zila tvojih jasnih,belih slepoocnica.
Hodi,placi samo!To je jesen,to je poslednja drhtava opomena nezadrzivog odlaska mladosti.Ti je mozes takodje u mojim ocima procitati,ona takodje stoji napisana na mom celu i na mojim rukama,dublje no na tvojim,i u meni takodje uzvikuje to mucno,jecajuce osecanje bola:suvise je rano,suvise je rano!
Hodi, placi samo!Jos nismo na kraju,ako jos mozemo dalje da placemo.Mi cemo nad tim suzama i tom zaloscu bdeti svom ljubomornom brigom nase ljubavi..Mozda iza tih suza stoji nase blago,nasa poezija,nasa pesma,na koju cekamo.
Prosla su kao ruza crvena nasa vremena ljubavi,ali ona nas sa toliko neznih niti jos dodiruju-pusti im njihovo lepo prolazenje.Zelimo da im doviknemo imenima od miloste i pesmama zelimo da zadrzimo njihove svetle uspomene kao strasljive,ljubljene goste neznoscu i negom..Takodje ne zelimo vise da govorimo o tome koliko proleca smo mi sami prelistali,ja i ti.Zelimo da mislimo:Tako je moralo biti i ne zelimo prestati da se kitimo i da cekamo-na nasu pesmu..

Iz Sidarte i Demijana

-Svet je lep,kada se posmatra bez zelje za traganjem,jednostavno i kao dete.
-Pisati je dobro,razmisljati je bolje.Mudrost je dobra,strpljenje je bolje.
-Mudrost se ne moze saopstiti.Mudrost,koju mudrac pokusava da saopsti,zvuci uvek kao ludost...Saznanje se moze saopstiti,ali ne i mudrost.Ona se ne moze naci;u njoj se moze ziveti i biti ponesen njome,sa njom se mogu stvarati cuda,ali se ne moze iskazati i nauciti.
-Mogu da volim kamen,a takodje i drvo,ili komad njegove kore.To su stvari,a stvari se mogu voleti.Zato razna ucenja nisu za mene,ona nemaju cvrstinu,ni mekocu,nemaju boje,ni rubove,niti miris ili ukus,ona sadrze samo reci.Mozda je mnostvo reci to sto te sprecava da nadjes mir.Jer su izbavljenje i vrlina a i sansara i nirvana samo puke reci,Govindo.Ne postoji stvar koja je nirvana,postoji samo rec nirvana.
-Mozemo razumeti jedan drugoga;ali tumaciti svako moze samo sebe.
-Kada se nekog bojimo,to dolazi otuda sto smo tom nekome dozvolili vlast nad sobom.
-Ptica se probija iz jajeta.Jaje je svet.Ko zeli da se rodi,mora razoriti svet.Ptica leti ka bogu.Bog se zove Abrokasas

"...tako radi i zivi vecina ljudi,iz dana u dan,iz casa u cas,silom,ne zeleci to u stvari.
Oni se posecuju,vode razgovore,sede odredjen broj casova u svojoj kancelariji,sve to silom,mehanicki,bez volje,a sve to bi mogle da obave i masine,ili da se uopste izostavi.
A bas ta mehanicnost,ciji tok ne prestaje,bas ona ih sprecava da ,kao ja, podvrgnu kritici sopstveni zivot,svu njegovu glupost i plitkost,beznadeznu tugu i prazninu.
Oh,u pravu se ljudi,bezgranicno su u pravu sto tako zive,sto igraju svoje igre i jure pridajuci im vaznost,umesto da se brane od ove zalosne mehanizacije i da ocajnicki pilje u prazno,kao sto to cinim ja,covek izbacen iz koloseka..."

Stepski vuk.

Bilo bi bolje da prvo naucite da slusate stvari!
Naucite da shvatate ozbiljno ono sto je dostojno ozbiljnog shvatanja, a smejte se svemu drugome!
"Stepski Vuk"

* Pocetak svakog viseg humora je da covek vise ne shvata ozbiljno svoju sopstvenu licnost.
"Stepski Vuk"

* Gledajte vatru, gledajte u oblake, i cim nastupe naslucivanja i cim glasovi u vasoj dusi zapocnu da govore, oslonite se na njih i ne pitajte prvo da li je to milo gospodinu ucitelju ili gospodinu tati ili nekom drugom Bogu! Time se covek kvari. Time se dolazi na gradjansku stazu i postaje se okamenotina.
"Demijan"

* Ljubav ne mora da moli, niti da trazi. Ljubav mora da ima snagu da u sebi samoj dodje do izvesnosti. Onda nece vise biti vucena nego ce ona vuci.
"Demijan"

PONOVNI SUSRET

Da li si mogla da zaboravis
da je tvoja ruka nekad u mojoj lezala,
i da se neizmerna radost
iz tvoje ruke u moju,
s mojih usana na tvoje prelila,
i da je tvoja kosa plava
citavo jedno kratko proljece
ogrtac srece mojoj ljubavi bila,
i da je ovaj svijet, nekada mirisan i raspjevan,
sada siv i umoran,
bez ljubavnih oluja
i nasih malih ludosti?

Zlo koje jedno drugom nanosimo
vrijeme brise i srce zaboravlja;
ali casovi srece ostaju,
njihov je sjaj u nama.

H. Hese