Honore de Balzak Čiča Gorio

Čiča Gorio je
stekao bogatsvo za vrijeme revolucije prodajući brašno deset puta
skuplje no što ga je kupovao. Kada je ostao udovac, svu svoju ljubav je
posvetio dvema kćerima: kupovao im haljine, nakit, kočije; obezbedio im
velik miraz i obe su se udale u aristokratske porodice. Starija kćer
Anastazija postala je grofica de Resto, mlađa Delfina je postala
baronica de Nisenžan. Kada su ušle u visoko društvo, njihove potrebe su
postale veće - želele su da se istaknu na balovima i svečanim večerama.
Novac su dobijale od oca koje je, zaslepljen očinskom ljubavlju,
zadovoljavao njihove prohteve i hirove, rukovođen stavom: ''Očevi uvek
treba da daju pa da budu srećni. Uvek davati to znači biti otac''. Dok
je ima pare, pazole su ga i kao parajliju svakome pokazivale. A kad je
nestalo novca, nemilosrdno su ga oterale. U pansionu Voker je našao
sklonište, prezren i siromašan. Stalno menja spratovei i iznajmljuje
jeftinije sobe. Odrekao se duvana, otpustio berberina, prestao je da se
puderiše, nije više nosio skupa odela, bivao je sve mršaviji. Čiča Gorio
'' koji je imao šezdeset i dve godine i izgledao kao da nema ni
četrdeset (...), koji je imao nečeg mladalačkog u osmehu, sada je ličio
na izlapelog, nemoćnpg i bledog starca od sedamdeset godina''. Kada je
ponestalo novca, prodao je nakit, zlatne tabakere, cvjećnjake, posuđe od
srebra, uvek je kćerima davao sa suzama radosnicama u očima, srećan što
su one zadovoljne i srećne. Kada bi u pansionu neko spomenuo ime neke
od njegovih kćeri, osluškivao bi da čuje kako su izgledale, jesu li bile
srećne, jesu li se lepo provele. Da je njegova ljubav slepa, pokazuje
slučaj kada je zakupio stan da bi njegova kćer Dafina imala gdje da se
sastaje sa Rastinjakom. Tek na samrti, kad danima nije bilo njegovih
kćeri jer nije bilo ni novca, prvi put će izraziti razočarenje i bunt :

Ne, one neće doći! Znam ja to ima već deset godina. Ja sam to
pomišljao ponekad, ali nisam smio da verujem.
Umro je čiča Gorio
sam i napušten od kćeri, kao ubogi siromah. Ispratili su ga samo
Rastinjak i Kristof, pokućar gospođe Voker. Kćeri za koje je sve žrtvao
nisu došle na sahranu - poslale su prazne kočije i kočijaše.

Tipološke odlike romana
Roman
Čiča Gorio je složene strukture, tipološki višeznačan te se može
odrediti i kao društveni roman, i kriminalistički i ljubavni i roman o
vaspitanju ili o razvoju karaktera.
Balzak neposredno i verno
prikazuje stvarnost, analitički postupa u obradi, zauzima kritički odnos
prema savremenim pojavama i likovima, prikazuje predstavnike različitih
društvenih slojeva. Pisac daje široku i vernu analitičku sliku društva
prateći svoje likove u njihovom razvoju, sazrevanju, kretanju u
različitim društvenim krugovima. Pored toga, u romanu se javlja zaplet
karakterističan za kriminalističke romane. Nosilac tog značenjskog dela
romana je tajanstveni lik Votren. U romanu su prikazana i tri ljubavna
trougla. Lik glavnog junaka Ežena de Rastinjaka dat je u razvoju pa se
roman može odrediti i kao roman o vaspitanju ili o razvoju karaktera.

Istorijska
pozadina romana
Radnja romana je vremenski tačno određena:
kraj 1819. i početak 1820. godine. Period između 1814. i 1830. je doba
Burbonske restauracije, period obnove monarhije posle Napoleonovog
poraza. Tada se na vlast vratila burbonska kraljevska dinastija svrgnuta
1792, za vreme Velike francuske revolucije (1789-1799).

Kroz
priču o tome kako je čiča Gorio stekao svoje bogatstvo čitalac saznaje
čitavu istoriju uspona francuske buržoazije. U romanu «Čiča Gorio» jasno
se vidi da povratak Burbona nije značio i potpuno uspostavljanje režima
koji je bio na vlasti pre revolucije. Plemstvo je suviše oslabljeno da
bi predstavljalo vodeću društvenu snagu. Ako je plemićka titula i dalje
na ceni, ako se mesta u visokoj društvenoj administraciji po pravilu
dodeljuju pripadnicima plemstva, buržoazija je snažnija od plemstva zato
što je bogatija. Moć novca jača je od svega. Odnose među ljudima
određuje novac kao neko mračno božanstvo. Sa tog aspekta nema suštinske
razlike u odnosima ljudi bilo da se nalaze u pansionu gospođe Voker ili u
salonu vikontese de Bosean. U oba slučaja na snazi su vučji zakoni.
Pisac
insistira na samom početku romana kako je ono o čemu on govori «All is
true», «sve je istinito», «ona je tako istinita da svak može videti
njene elemente oko sebe, u svojem srcu možda».
Izvesno je da je priča
istinita, u tom smislu što su njeni pojedini delovi, pojedinačne
karakterne crte likova, kao i istorijski podaci, uzeti iz životne
stvarnosti – «svak može videti njene elemente oko sebe».

Struktura
i kompozicija
Fabula romana prati pokušaje provincijalca
Ežena de Rastinjaka da se probije u visoko društvo Pariza. On je
siromašni plemić koji sanja o uspehu, slavi, novcu, ljubavi, a primoran
je da živi u siromašnom, bednom pansionu Voker. U pansionu upoznaje čiča
Goria, tragičnog junaka, kojeg ubija preterana, strasna roditeljska
ljubav prema svojim dvema ćerkama. One posećuju oca samo da bi od njega
dobile novac, stideći se njega, običnog građanina, budući da se kreću u
aristokratskim krugovima. Gorio umire sam. U poslednjim trenucima
negovali su ga Rastinjak i student medicine Bjanšo, koji mu i pogreb
plaćaju. Na pogrebu nesrećnog starca nije se pojavila ni jedna ćerka.
Rastinjak je razočaran, ispunjen prezirom i mržnjom prema pariskom
društvu koje je upoznao u svoj njegovoj demonskoj okrutnosti. I pored
toga ne napušta ga želja da postigne uspeh u tom društvu.

U
romanu postoje tri ljubavna trougla. Prvi je između Rastinjaka, Delfine i
Viktorine Tajfer. Vikontesa de Bosean voli markiza Ažuda-Pinto,
Anastazija de Resto je u vezi sa grofom Maksimom de Trajem.
Međutim,
ljubavni odnosi junaka u potpunosti su uslovljeni materijalnim
interesima. Vikontesu de Bosean napušta ljubavnik da bi se oženio
bogatom udavačom, grofica de Resto zadržava svog ljubavnika plaćajući
njegove velike dugove. Veza između Rastinjaka i Delfine počiva na
uzajamnom interesu. Rastinjaku je Delfina potrebna da bi uspeo u visokom
društvu, a njoj, ćerci trgovca i ženi bankara, potreban je Rastinjak za
ulazak u salon vikontese de Bosean.

U romanu možemo pratiti i
zaplet karakterističan za kriminalni roman. Gospodin Votren, u podzemlju
poznat kao Laži Smrt, bankar robijašnica, čuvar novca robijaša, za
kojim traga policija (policijski agent Gondiro) i konačno ga otkriva
zahvaljujući svojim dostavljačima (gospođica Mišono).
Upravo će
Votren pružiti Rastinjaku lekcije o životu u Parizu. Votren iz svog
ugla, vikontesa de Bosean sa svog stanovišta, kazuju istu priču
Rastinjaku o društvu u kome vladaju vučji zakoni moći i novca. Put do
uspeha vodi preko bespoštedne borbe u kojoj opstaju samo
najbezobzirniji, najpodliji, najlicemerniji. Čovek mora pogaziti sve
ljudsko u sebi, ne sme da pokaže ni u jednom trenutku saosećanje za
druge ljude. Put do uspeha ne vodi preko poštenog rada i mukotrpnim
napredovanjem na društvenoj lestvici. Ići za sjajem i bogatstvom znači
odlučiti se na laž, savijati se, puzati. Prodajte svoja ubeđenja, govori
Votren Rastinjaku, nudeći mu pogodbu.

Votren će udesiti da
Viktorinin brat bude ubijen u dvoboju. Njen otac, ostavši bez
naslednika, prihvatiće ćerku koje se sada odriče. Na Rastinjaku je da
osvoji Viktorinu dok je ona još uvek sirotica. To i neće biti tako teško
jer je ona već zaljubljena u Rastinjaka. Votren će zauzvrat dobiti
dvesta hiljada franaka od Rastinjaka kome će buduća supruga doneti u
miraz milion franaka. Demonska ponuda mladiću koji je na velikim
iskušenjima. Votren će Rastinjaku u jednom trenutku reći »...lep mladić,
otmen, ponosit kao lav, a mio kao devojka. Vi biste bili krasan plen za
đavola.»
Mladi ljudi su Tantali u Parizu kaže pisac. Oni se bore
protiv samih sebe i uvek ostaju pobednici. Mladi ljudi su gladni uspeha,
slave, bogatstva, provoda, lepote. Sve što se čini da je na dohvat ruke
u isto vreme je i nedostižno. Pred tolikim iskušenjima pravo je čudo,
kaže pisac, kako je malo zločina i prestupa koje vrše mladi ljudi.

Likovi

Čiča
Gorio
Između gostiju pansiona posebnu pažnju privlači
prezreni lik kome su se svi podsmevali – čiča Gorio, nekadašnji
fabrikant rezanaca. Čiča Gorio u jednom trenutku kaže Rastinjaku kako bi
prodao Oca, Sina i Svetog Duha da svojim ćerkama uštedi jednu suzu. Ono
što pokreće Goria, zbog čega živi, jeste tragična, prevelika ljubav
prema ćerkama. Balzakove junake pokreću strasti. Votren govori
Rastinjaku o ljudima sa strastima u Parizu. Gorio je jedan od njih. Sa
tog aspekta roman Čiča Gorio je duboka analiza ljudskih strasti.

Ežen
de Rastinjak
Kao poseban značenjski sloj romana izdvaja se
priča o Rastinjaku kao mladom čoveku koji ulazi u život. Na početku on
je provincijalac bez životnog iskustva, neiskvaren, sa verom da se u
životu može uspeti poštenim radom. Njegova životna škola je surova.
Oseća teret siromaštva i poniženja, sluša obeshrabrujuća predavanja
Votrena, izbliza će videti primere najcrnje ljudske nezahvalnosti.
Sahranjujući starca pokopaće svoje iluzije o životu. Na kraju romana
Rastinjak je spreman na bespoštednu borbu u kojoj pobeđuju najjači i
najbezobzirniji.

Kompozicija:
Priča romana Čiča Gorio
razvija se na dva plana: individualnom i opštem. Na individualnom planu
predočene su dve ključne priče: o mladom studentu Eženu de Rastinjaku i
ostarelom fabrikantu rezanaca čila Goriu. Oko ove dve sudbine razvija se
niz individualnih istorija: stanara pansiona gospođe Voker (stara
gospođica Mišono, gospodin Poare, mlada devojka Viktorina Tajfer,
gospođa Kutir, odbjegli robijaš Votren), vikontese de Bozean, grofica
Anastazije de Resto, baronice Delfine de Nisenžan. To su samo
istaknutiji pojedinci koji imaju značajnije mesto u romanestkoj priči,
ali pored njih, kroz ovaj roman defiluje nekoliko desetina epizodnih
likova. Na opštem planu data je slika pariskog društva od najnižih
najviših slojeva. U pansionu gospođe Voker je sirotinja različitog
životnog doba i porekla, a u predgrađu Sen Žermen je visoko društvo
odeveno u svilu i okićeno zlatom i dijamantima. Pariz je veliko
iskušenje, nada i čežnja mladih ljudi, željenih da dopru do
senžermenskog društva. Pariz je i slika moralnog blata, bezdušnosti i
egoizma.

Čiča Gorio:
Čiča Gorio je stekao bogatsvo za
vrijeme revolucije prodajući brašno deset puta skuplje no što ga je
kupovao. Kada je ostao udovac, svu svoju ljubav je posvetio dvema
kćerima: kupovao im haljine, nakit, kočije; obezbedio im velik miraz i
obe su se udale u aristokratske porodice. Starija kćer Anastazija
postala je grofica de Resto, mlađa Delfina je postala baronica de
Nisenžan. Kada su ušle u visoko društvo, njihove potrebe su postale veće
- želele su da se istaknu na balovima i svečanim večerama. Novac su
dobijale od oca koje je, zaslepljen očinskom ljubavlju, zadovoljavao
njihove prohteve i hirove, rukovođen stavom: ''Očevi uvek treba da daju
pa da budu srećni. Uvek davati to znači biti otac''. Dok je ima pare,
pazole su ga i kao parajliju svakome pokazivale. A kad je nestalo novca,
nemilosrdno su ga oterale. U pansionu Voker je našao sklonište, prezren
i siromašan. Stalno menja spratovei i iznajmljuje jeftinije sobe.
Odrekao se duvana, otpustio berberina, prestao je da se puderiše, nije
više nosio skupa odela, bivao je sve mršaviji. Čiča Gorio '' koji je
imao šezdeset i dve godine i izgledao kao da nema ni četrdeset (...),
koji je imao nečeg mladalačkog u osmehu, sada je ličio na izlapelog,
nemoćnpg i bledog starca od sedamdeset godina''. Kada je ponestalo
novca, prodao je nakit, zlatne tabakere, cvjećnjake, posuđe od srebra,
uvek je kćerima davao sa suzama radosnicama u očima, srećan što su one
zadovoljne i srećne. Kada bi u pansionu neko spomenuo ime neke od
njegovih kćeri, osluškivao bi da čuje kako su izgledale, jesu li bile
srećne, jesu li se lepo provele. Da je njegova ljubav slepa, pokazuje
slučaj kada je zakupio stan da bi njegova kćer Dafina imala gdje da se
sastaje sa Rastinjakom. Tek na samrti, kad danima nije bilo njegovih
kćeri jer nije bilo ni novca, prvi put će izraziti razočarenje i bunt :
"Ne, one neće doći! Znam ja to ima već deset godina. Ja sam to pomišljao ponekad, ali nisam smio da verujem."
Umro
je čiča Gorio sam i napušten od kćeri, kao ubogi siromah. Ispratili su
ga samo Rastinjak i Kristof, pokućar gospođe Voker. Kćeri za koje je sve
žrtvao nisu došle na sahranu - poslale su prazne kočije i kočijaše.

Društvo:
Na
samom početku romaneskne priče, posle predočavanja stanara pansiona
gospođe Voker, narativni subjekt posebno prati dva glavna aktera priče.
Rastinjak i Gorio su samo dva suseda, ali sticaj okolnosti približava
mladića i starca pa se u toku romaneskne priče njihove sudbine prepliću.
Balyak je dobro odredio mesta ovim junacima u strukturi romana: to su
dva različita ljudska tipa i dva sveta, ali se i jedan i drugi uzajamno
dopunjavaju. Bez čiča goria Rastinjak bi dobio sasvim druge obrise; bez
Rastinjaka tragična sudbina starog Goria, ne bi dobila tako snažne
akcente. Dok je jedan na kraju svoga puta, drugi ga tek krči; dok je
Čiča Goria uništila bezdušnost i nezahvalnost dveju kćerki, Rastinjak je
na putu da uništi majku i sestre; dok je jedan poražen od života, drugi
se bori za pobedu; dok je jedan potpuno skrhan, drugi je zadojen snagom
za obračun sa društvom.
Čiča Gorio je široka freska francuskog
društva: tu ima ličnosti različitog socijalog porekla i statusa,
različitih ideja i ideala, različitih moralnih stavova i različitih
sudbina: ''Ovakav skup ljudi - piše Balzak - sadrži uglavnom bitne
elemente celog jednog društva''. Za junake ove priče Balzak uzima dva
različita ljudska tipa. Jedno je mladi student prava, koji je došao u
Pariz da završi studije i svojim trudom obezbedi sebi mesto u društvu.
Drugi je ostarjeli negdašnji fabrikant, ''jedno nesrećno i odgurnuto
stvorenje, jedan mučenik sa kojim su svi terali šegu''
Prvi je došao u
Pariz u punoj snazi svoje mladosti, ispunjen verom u život, željan
uspeha po svaku cenu. Drugi je na zalasku života, na izmaku snage,
napušten pd svojih kćerki, opljačkan od sopstvene dece, žrtva
bezgranične roditeljske ljubavi.
Ljudski svet romana čine ličnosti
različite po poreklu, društvenom statusu, mentalitetu i karakteru. One
se mogu svrstati u dve grupe: onu koja živi u ulici Sen Ženevjev gdje se
nalazi pansion gospođe Voker, i onaj iz predgrađa Sen Žermen, gdje su
kuće i dvorci ariskokratskih porodica. Na jednoj strani je siromaštvo,
na drugoj materijalno izobilje. Na jednoj strani su vidljivi prosjaji
iskrenosti, poštenja, prijateljstva i uvažavanja, na drugoj strani je
bespomučna borba za društveni prestiž, niske intrige, podmetanja,
zavidljivost, nemoral. Balzak sa simpatijama prikazuje senženevjevske
žitelje, ima sažaljenja ya njihove patnje i stradanja, ima razumjevanja
za njihove sitne zlobe i surevnjivosti, ali ih ne idealizuje. Za
senženevjevske žitelje nema ni razumjevanja ni simpatija - na svakom
koraku je lopovluk, preljuba, bezdušnost, zloba. Čiča Gorio nije idealan
lik - bogatstvo je stekao na nepošten način, koristeći nevolje
siromašnih i gladnih. Ali on je stradalnik i nesrećnik, žrtva svojih
nezajažljivih kćeri i svoje prevelike ljubavi prema njima. Ni Rastinjak
nije idealizovan: dolazi u Pariz čist i neiskvaren, dugo zadržava
moralnu čistotu svoje ličnosti, ali postepeno popušta, prilagođava se
sredini i poprima njene manire: i on iskorišćava svoje najmilije da bi
obezbedio ulazak u visoko društvo: i on, na kraju romanesksne priče,
odlazi da se uključi u metež i blato senžermeskog društva.

O piscu:
Balzak
je rođen 1799.godine u Turu, Francuska. Kao ličnost i kao pisac formira
se u prvoj polovini 19. vijeka, koju obilježavaju snažan uspon
buržoazije i njene filozofije života i sila novca kao osnovna pokretačka
snaga svega djelovanja i stila življenja. Kada je završio studij prava,
trebalo je, po želji roditelja, da bude bilježnik jer je taj poziv
obezbjeđivao društveni ugled i udoban život. Balzaku se taj poziv nije
dopao, čak mu je bio odvratan. Htio je, o tome je maštao kao dječak, da
bude pisac. Naslućivao je svoj stvaralački genije i uporno odbijao da se
bavi bilo čim osim pisanja. Njegov prvi pokušaj je tragedija Kromvel,
ali je to bilo vrlo slabo djelo. Okrenuo se romanu, napisao za nekoliko
godina nekoliko romana, ali je vidio da su vrlo slabi i nije ih
potpisivao svojim imenom.
Poslije prvih književnih neuspjeha,
opredjeljuje se za izdavaštvo, potom kupuje štampariju uz finansijsku
pomoć roditelja. U ovom poslu propada i doživljava materijalnu
katastrofu koja će ga pratiti do kraja života; stalno je bio u dugovima i
stalno se borio sa nemaštinom. Opet se vraća književnosti rešen da piše
roman o gradjanskom ratu između monarhista i republikanaca u Bretanji.
Odlazi na mjesto događaja, mjesec i po dana prikuplja građu i vraća se u
Pariz, piše roman Posljednji šuan i, svjestan njegove vrijednosti,
potpisuje ga svojim imenom. Od tada pa za sljedećih dvadesetak godina
Balzak će napisati stotinu kniga pišući iz dana u dan, bez predaha, po
sedamnaest sati dnevno. Balzak je primjer ogromne stvaralačke snage,
posvećenosti književnosti i sagorijevanja u neprekidnom stvaralačkom
zanosu. Ogromna radna energija je slabila, zdravlje se sve više
pogoršavalo i posljednjih nekoliko godina, umoran i ophrvan bolešću,
ništa nije napisao. Umro je 1850. godine, na vrhuncu slave.
Balzak je
došao na genijalnu ideju da sve svoje romane objedini u jednu cjelinu
koju je nazvao Ljudska komedija. Svaki roman je posebna cjelina ali sve
ih objedinjuje vrijeme, podneblje, mentalitet, ličnosti. Neke njegove
ličnosti javljaju se u različitim djelima, različitim vremenima i
drugačijim ambijentima.U Ljudskoj komediji Balzak prikazuje plemstvo,
ministre, političare, bankare, sudije, advokate, oficire, sveštenike,
trgovce, novinare, studente, fabrikante, seljake, zanatlije, prosjake,
robijaše, prostitutke. Njegova Ljudska komedija je tako postala i ostala
istorija naravi francuskog društva prve polovine 19.vijeka. On je
postao najbolji i najpoznatiji istoričar. U najznačajnija i najpoznatija
djela ubrajaju se: Čiča Gorio, Šagrinska koža, Evgenija Grande, Rođaka
Beta, Rođak Pons, Izgubljene iluzije, Traženje apsolutnog, Seljaci,
Pukovnik Šaber.