Zaratustra, misli

O čednosti

Ja volim šumu. U gradovima je loše za živeti: tu je previše pohotnih.
Nije li bolje, pasti u ruke ubice, nego u snove pohotne žene?
A pogledajte mi samo te muškarce: njihovo oko govori – oni ne znaju ništa bolje na zemlji, nego da leže s nekom ženom.
Mulj je na dnu njihove duše; i avaj, ako njihov mulj još ima i duha!
Da ste još bar potpuni kao što su to životinje. Ali životinji pripada nevinost.
Savetujem li vam, da ubijete vaša čulâ? Ja vas savetujem nevinost čulâ.
Savetujem li vam čednost? Čednost je kod nekih vrlina, ali je kod mnogih skoro porok.
Ovi se uzdržavaju, bez sumnje: ali kučka čulnost viri sa zavišću iz svega, što čine.
Još i u visine njihove vrline i do u hladni duh ide za njima ta životinja i njen nemir.
I kako učtivo zna da moli kučka čulnost za parče duha, ako ste joj uskratili parče mesa.
Vi volite žalosne igre, i sve što srce slama? Ali ja sam nepoverljiv prema vašoj kučki.
Imate mi previše svirepe oči i gledate pohotno ka paćenicima. Nije li se vaša sladostrasnost samo prerušila i naziva se sažaljenjem?
Dajem vam još i ovo poređenje: nije malo onih koji su, izgoneći iz sebe đavola, otišli i sami u svinje.
Kome teško pada čednost, njega treba odgovoriti od nje: da ne postane putem u pakao – što znači muljem i bludom duše.
Govorim li o prljavim stvarima? To mi nije ono najgore.
Ne, kad je istina prljava, nego kad je plitka, ulazi saznajući nerado u njenu vodu.
Zaista, ima čednih iz dna duše: oni su blagi iz temelja, oni se smeju radije i čistije nego vi.
Oni se smeju i čednosti i pitaju: »šta je čednost!
Zar nije čednost budalaština? Ali ova budalaština došla je k nama i ne mi njoj.
Mi smo ponudili gostu konak i srce: sad stanuje on kod nas, – neka ostane, koliko hoće!«

O prijatelju

»Jedan je uvek previše oko mene« – tako misli usamljenik. »Uvek jedan put jedan – to daje na duži rok dva!«
Ja i Mene su uvek preživi u razgovoru: kako bi se izdržalo, ako ne bi bilo nekog prijatelja?
Uvek je za usamljenika prijatelj treći: treći je pluta, koja sprečava, da razgovor dvojice potone u dubinu.
Ah, ima previše dubina za svakog usamljenika. Zato i čeznu tako za jednim prijateljem i za njegovom visinom.
Naša vera u druge izdaje, u čemu bismo rado nama samima želeli da verujemo. Naša čežnja za nekim prijateljem je naš izdajnik.
I često se hoće ljubavlju samo zavist preskočiti. I često čovek napada i stvara sebi nekog neprijatelja, da bi sakrio, da je podložan napadu.
»Budi mi bar neprijatelj!« – tako govori istinsko poštovanje, koje se ne usuđuje da moli za prijateljstvo.
Ako se hoće imati jedan prijatelj, mora se za njega hteti i rat voditi: a da bi se mogao voditi rat, mora se moći biti neprijatelj.
U svom prijatelju treba još neprijatelja poštovati. Možeš li svome prijatelju prići blizu, bez da mu prestupiš?
U svom prijatelju treba imati svog najboljeg neprijatelja. Treba da mu budeš najbliži srcem, kad mu se opireš.
Nećeš da nosiš odeću pred prijateljem ? Čast treba da bude prijatelju, da mu se pokažeš, kakav jesi? Ali želi da zbog toga odeš dođavola!
Ko se ne skriva, ogađuje: tako mnogo razloga imate, da se bojite nagote! – Da, kada bi ste bili bogovi, tada bi ste se smeli stideti svoje odeće!
Ne možeš se dovoljno lepo nakititi za svoga prijatelja: jer ti treba da mu budeš jedna strela i jedna čežnja ka natčoveku.
Video si svoga prijatelja već da spava, – da bi saznao, kako izgleda? Pa šta je inače lice tvoga prijatelja? To je tvoje sopstveno lice, na jednom hrapavom i nesavršenom ogledalu.
Video si svoga prijatelja već da spava? Nisi li se uplašio, da tvoj prijatelj tako izgleda? Oh, prijatelju moj, čovek je nešto, što mora biti prevaziđeno.
U naslućivanju i u ćutanju treba da je oproban prijatelj: ne moraš sve hteti da vidiš. Tvoj san treba da ti oda, šta tvoj prijatelj radi na javi.
Tvoje sažaljenje neka je jedno odgonetanje: da bi prvo znao, da li tvoj prijatelj hoće sažaljenje. Možda voli on na tebi nepomućeno oko i pogled večnosti.
Sažaljenje prema prijatelju krije se ispod jedne tvrde ljuske, o njega treba jedan zub da polomiš. Tako će ono imati svoju tananost i slast.
Da li si ti čist vazduh i samoća i hleb i lek tvom prijatelju? Neki ne može svoje vlastite lance da skine i ipak je prijatelju jedan oslobodilac.
Jesi li jedan rob? Onda ne možeš biti prijatelj. Jesi li jedan tiranin? Onda ne možeš imati prijatelja.
U ženi je i suviše dugo bio skriven jedan rob i jedan tiranin. Zato žena nije još sposobna za prijateljstvo: ona poznaje samo ljubav.
U ljubavi ženinoj je nepravda i slepilo protiv svega, što ne voli. Pa i u svesnoj ljubavi ženinoj ima još uvek prepada i munje i noći pored svetlosti.
Još nije žena sposobna za prijateljstvo: mačke su još uvek žene, i ptice. Ili, u najboljem slučaju, krave.
Još nije žena sposobna za prijateljstvo. Ali recite mi, vi muškarci, ko je od vas sposoban za prijateljstvo?
Jao vašoj siromaštini, vi muškarci, i vašoj škrtosti duše! Ono što vi dajete prijatelju, daću ja još i svome neprijatelju, a neću usled toga postati siromašniji.
Ima drugarstva: neka bi bilo prijateljstva!

O hiljadu i jednom cilju

Mnoge zemlje videše Zaratustra i mnoge narode: tako je otkrio mnogih naroda dobro i zlo. Ne nađe veću silu Zaratustra na zemlji, od dobra i zla.
Nijedan narod ne bi mogao živeti, da pre toga nije procenjivao; a ako hoće da se održi, onda ne sme procenjivati, kao što sused procenjuje.
Mnogošta, što ovom narodu dobro znači, znači jednom drugom porugu i sramotu: tako sam ja to našao. Mnogošta nađoh ovde nazvanim zlo i tamo purpurnim počastima nakićeno.
Nikada ne razumeše jedan sused onog drugoga: stalno čuđaše se njegova duša zbog susedove zablude i zlobe.
Jedna tablica dobara visi nad svakim narodom. Vidi, to je tablica njegovih prevazilaženja; vidi, to je glas njegove volje za moć.
Pohvalno je, što mu teško važi; što neizostavno i teško, zove dobro; a što iz najviše nužde još oslobađa, ono retko, najteže, – to veliča kao sveto.
Ono što čini, da vlada i pobeđuje i blista, njegovom susedu na užas i zavist: to mu važi visoko, prvo, merodavno, smislom svih stvari.
Zaista, brate moj, prepoznaš li prvo nekog naroda nuždu i zemlju i nebo i suseda: tako odgonetaš zacelo zakon njegovih prevazilaženja i zašto se penje na tim lestvicama ka svojoj nadi.
»Uvek treba da si prvi i da si pred drugima: nikoga ne treba da voli tvoja ljubomorna duša, osim prijatelja« – ovo je dovodilo dušu jednog Grka do drhtanja: pri tome je išao svojim putem veličine.
»Govoriti istinu i dobro rukovati lukom i strelom« – to se činilo onom narodu istovremeno zgodno i teško, od kojeg dolazi moje ime – ime, koje mi je istovremeno zgodno i teško.
»Poštovati oca i mater i do dna duše biti im po volji«: tu tablicu prevazilaženja obesio je jedan drugi narod nad sobom i time postao silan i večan.
»Biti veran i vernosti za volju prineti čast i krv još i zlim i opasnim stvarima«: učeći se tako savlađivao se jedan drugi narod, a tako se savlađujući postao je trudan i težak od velikih nada.
Zaista, ljudi su dali sebi sve njihovo dobro i zlo. Zaista, oni ga ne uzeše, niti ga nađoše, ne pade im kao glas sa neba.
Vrednosti je najpre čovek položio u stvari, da bi se održao, – on je najpre stvorio smisao stvarima, jedan ljudski smisao! Zato se nazvao »čovek«, to jest: procenjujući.
Procenjivati je stvarati: počujte, vi stvarajući! Procenjivanje sâmo je svih procenjenih stvari blago i dragulj.
Tek kroz procenjivanje ima vrednosti: a bez procenjivanja bila bi šuplja ljuska života. Čujte, vi stvaraoci!
Promena vrednosti, – to je promena stvaralaca. Uvek uništava, onaj koji mora da bude stvaralac.
Stvaraoci su bili prvo narodi i tek kasnije pojedinci; zaista, pojedinac sâm je još najmlađa tvorevina.
Narodi su nekad vešali tablicu dobra iznad sebe. Ljubav, koja hoće da vlada, i ljubav, koja hoće da se pokori, stvorile su zajednički takve tablice.
Starije je zadovoljstvo u stadu, nego zadovoljstvo u Ja: i sve dok se dobra savest naziva stadom, samo rđava savest govori: Ja.
Zaista, lukavo Ja, bez ljubavi, koje traži svoju korist pored koristi većine: ono nije poreklo stada, nego njegova propast.
Oni koji vole i stvaraoci uvek su bili ti, koji su stvarali Dobro i Zlo. Vatra ljubavi žari se u svim imenima vrlina i vatra gneva.
Mnoge zemlje videše Zaratustra i mnoge narode: nikakvu veću silu ne nađe Zaratustra na zemlji, nego što su dela onih koji vole: »dobro« i »zlo« je njihovo ime.
Zaista, čudovište je sila toga hvaljenja i kuđenja. Recite, ko će mi ga savladati, vi braćo? Recite, ko će toj životinji da okuje hiljadu vratova?
Hiljadu ciljeva bilo je dosad, jer je bilo hiljadu naroda. Samo još nedostaju okovi za hiljadu vratova, nedostaje onaj Jedan cilj. Još čovečanstvo nema cilja.
Ali kažite mi, braćo moja: ako čovečanstvu još nedostaje cilj, nedostaje li tu i – ono samo još? –

O ljubavi prema bližnjem

Vi se tiskate oko bližnjega i imate lepe reči za to. Ali ja vam kažem: vaša ljubav prema bližnjem je vaša rđava ljubav prema vama samima.
Vi bežite bližnjem od vas samih i želite da od toga napravite vrlinu: ali ja prozirem vašu »nesebičnost«.
Ti je starije od Ja; Ti je osveštano, ali još ne Ja: tako se tiska čovek uz bližnjeg.
Savetujem li vam ljubav ka bližnjem? Radije još savetujem vam beg od bližnjeg i ljubav prema najdaljem!
Viša od ljubavi prema bližnjem je ljubav prema najdaljem i budućem; viša još od ljubavi prema ljudima je ljubav prema stvarima i sablastima.
Ta sablast što je dotrčala pred tebe, brate moj, je lepša nego ti; zašto joj ne daš svoje meso i svoje kosti? Ali ti se bojiš i trčiš svojim bližnjima.
Vi ne možete da izdržite sami sa sobom i ne volite se dovoljno: sad hoćete da zavedete bližnjeg na ljubav i da se pozlatite njegovom zabludom.
Hteo bih, da ne možete da izdržite sa svakojakim bližnjima i njihovim susedima; tako biste morali od vas samih da stvorite vašeg prijatelja i njegovo srce koje se preliva.
Vi pozivate svedoka, kad hoćete lepo da govorite o sebi; pa kad ste ga zaveli, da dobro misli o vama, mislite i sami dobro o vama.
Ne laže samo onaj, koji govori protiv svog znanja, nego upravo tek onaj, koji protiv svog neznanja govori. I tako vi dok saobraćate govorite o vama i sobom obmanjujete suseda.
Ovako govori budala: »Ophođenje s ljudima kvari karakter, posebno ako ga nemamo.«
Jedan ide bližnjem, jer se traži, a drugi, jer želi da se izgubi. Vaša rđava ljubav prema vama samima pravi vam od samoće tamnicu.
Oni dalji su, koji plaćaju vašu ljubav prema bližnjem; i već kada vas je petoro na okupu, mora uvek neki šesti da umre.
Ne volim ni vaše praznike: previše glumaca nađoh pri tome, a i gledaoci držali su se često kao glumci.
Ne učim vas bližnjem, nego prijatelju. Prijatelj neka vam je praznik zemaljski i predosećaj natčoveka.
Učim vas prijatelju i njegovom prepunom srcu. Ali mora se umeti, da se bude spužva, ako se hoće biti voljen od prepunih srdaca.
Učim vas prijatelju, u kojem svet stoji gotov, jedna ljuska dobra, – stvarajućem prijatelju, koji uvek ima jedan gotov svet na poklon.
I kao što mu se svet razavio, tako mu se on opet savija u prstenove, kao postajanje dobra kroz zlo, kao postajanje ciljeva iz slučaja.
Budućnost i ono Najdalje, neka ti budu uzrok tvoga Danas: u tvome prijatelju treba da voliš natčoveka kao svoj uzrok.
Braćo moja, ne savetujem vam ljubav prema bližnjem: ja vam savetujem ljubav prema najdaljem

O putu stvaraoca

Hoćeš li, brate moj, da ideš u osamljenost? Hoćeš li da tražiš put ka sebi samome? Oklevaj još malo i čuj me.
»Ko traži, taj se lako i sam izgubi. Svako osamljivanje je greška«: tako govori stado. A ti si dugo pripadao stadu.
Glas stada će i u tebi odjekivati. I ako kažeš: »ja nemam više Jednu savest sa vama,« biće to jedna tužba i jedan bol.
Vidi, taj bol sâm rodila je još ona Jedna savest: i te savesti poslednji odsjaj sjaji se još na tvojoj nevolji.
Ali ti hoćeš da ideš putem svoje nevolje, koji ti je put ka tebi samome? Pa pokaži mi svoje prâvo i svoju snagu za to.
Jesi li ti jedna nova snaga i jedno novo pravo? Jedan prvi pokret? Jedan iz sebe kotrljajući točak? Možeš li i zvezde prinuditi, da se oko tebe okreću?
Ah, ima toliko pohlepnosti ka visini! Ima toliko grčeva slavoljubivih! Pokaži mi, da nisi od pohlepnih, niti slavoljubivih!
Ah, ima toliko velikih misli, koje prave ne više od mehura: naduvaju se i čine praznijim.
Slobodnim se nazivaš? Tvoju vladajuću misao hoću da čujem i ne, da si umakao ispod jarma.
Jesi li takav, da si smeo da umakneš ispod jarma? Ima ponekog, koji je odbacio svoju poslednju vrednost, kada je odbacio svoju uslužnost.
Od čega slobodan? Šta se to tiče Zaratustre! Ali jasno treba tvoje oko da mi dâ do znanja : slobodan za šta?
Možeš li sam sebi da daš svoje zlo i svoje dobro i da obesiš svoju volju iznad sebe kao neki zakon? Možeš li sam sebi sudija da budeš i osvetnik svoga zakona?
Strahovito je samovanje sa sudijom i osvetnikom vlastitog zakona. Tako biva zvezda izbačena u pust prostor i u ledeni dah samovanja.
Danas još patiš od mnogih, ti Jedan: danas još imaš ti svoju hrabrost skroz i svoje nade.
Ali jednom će te samoća umoriti, jednom će tvoj ponos da se povije i tvoja hrabrost da škrguće. Vikaćeš jednom: »Ja sam sâm!«
Jednom više nećeš videti svoje Visoko i videćeš preblizu svoje Nisko; tvoje Uzvišeno sâmo će te uplašiti kao neka sablast. Vikaćeš jednom: »Sve je lažno!«
Ima osećanja, koja hoće da ubiju usamljenika; ako ne uspeju, onda, moraju sama da umru! Ali da li si u stanju, da budeš ubica?
Poznaješ li, brate moj, već reč »preziranje«? I muku svoje pravednosti: takvima pravedan da budeš, koji te preziru?
Ti primoravaš mnoge, o tebi drukče da uče; to će ti mnogo naračunati. Došao si im blizu i ipak si prošao: to ti neće nikad oprostiti.
Ti ih nadvisuješ: ali što se više penješ, to manjim vidi te oko zavisti. Ali najomrženiji je onaj koji leti.
»Kako bi ste mogli hteti da budete pravedni prema meni!« – moraš da govoriš – »ja sam izabrao vašu nepravednost kao deo koji mi je odmeren.«
Nepravdu i prljavštinu bacaju oni ka usamljenom: ali, brate moj, ako hoćeš da budeš zvezda, ne moraš zbog toga manje da im svetliš!
I čuvaj se dabrih i pravednih! Ti razapinju rado one, koji sebi svoju vlastitu vrlinu pronađu, – ti mrze usamljenika.
Čuvaj se i svete naivnosti! Sve joj je nesveto, što nije naivno: rado se igra i s vatrom – lomača!
Pa čuvaj se napada svoje ljubavi! Prebrzo pruža usamljenik ruku onome, koji ga sretne.
Mnogim ljudima ne smeš dati ruku, nego samo šapu: i ja hoću, da tvoja šapa ima i kandže.
Ali najgori neprijatelj, kojeg možeš sresti, bićeš uvek ti sam sebi; ti sam vrebaš sebe u pećinama i šumama.
Usamljeniče, ti ideš putem ka sebi samome! A pored tebe samoga vodi te put i pored tvojih sedam đavola!
Jeretik bićeš sebi samome i veštac i prorok i budala i sumnjalica i nadrisvetac i zlikovac.
Moraš hteti da se spališ u svom vlastitom plamenu: kako bi mogao hteti nov da postaneš, ako nisi prvo postao pepeo!
Usamljeniče, ti ideš putem stvaraoca: hoćeš da sebi stvoriš nekog boga od tvojih sedam đavola!
Usamljeniče, ti ideš putem onoga koji voli: ti voliš sebe samoga, i zato prezireš ti sebe, kako preziru samo oni koji vole.
Da stvara hoće onaj koji voli, jer prezire! Šta zna o ljubavi onaj, koji nije morao da prezre upravo ono, što je voleo?
Sa svojom ljubavlju idi u svoju osamljenost i sa svojim stvaranjem, brate moj, i kasno tek dohramaće pravičnost za tobom.
S mojim suzama idi u svoju osamljenost, brate moj. Ja volim onog, koji hoće da stvara iznad sebe i tako propada.

O ujedu guje

Jednoga dana Zaratustra je bio zaspao pod jednim drvetom smokve, pošto je bilo vruće, a ruke je bio položio preko lica. Tad dođe jedna guja i ujede ga za vrat, tako da je Zaratustra vrisnuo od bola. Kada je skinuo ruku s lica, pogleda je zmiju: tada poznade ona oči Zaratustrine, nespretno se okrenu i htede da se udalji. »Nemoj,« reče Zaratustra; »još nisi primila moju zahvalnost! Na vreme si me probudila, moj put je još dug.« »Tvoj put je još kratak,« reče tužno guja; »moj otrov ubija.« Zaratustra se osmehnu. »Kada je vala ikada jedan zmaj umro od otrova jedne zmije?« – reče on. »No uzmi svoj otrov natrag! Nisi ti dovoljno bogata, da bi mi ga poklonila.« Na to mu guja pade ponovo oko vrata i lizaše mu ranu.
Kada je Zaratustra ovo jednom ispričao svojim učenicima, upitaše oni: »A šta je, o Zaratustra, moral tvoje priče?« Zaratustra odgovori na to ovako:
»Uništiocem morala nazivaju me dobri i pravedni: moja je priča nemoralna. –
Ako imate nekog neprijatelja, ne vraćajte mu zlo dobrim: jer to bi ponižavalo. Nego dokažite, da vam je učinio nešto dobro.
I radije se još ljutite, nego da ponižavate! I ako vas psuju, onda mi se ne dopada, što vi tada hoćete da blagosiljate. Radije psujte i vi s njima!
A učini li vam se velika nepravda, učinite mi brzo pet malih uz to! Grozno je pogledati onog, koga sama nepravda pritišće.
Da li ste ovo već znali? Podeljena nepravda je pola pravde. A onaj treba da uzme nepravdu na sebe, koji je može nositi!
Jedna mala osveta je čovečnija, nego nikakva osveta. A ako kazna nije i jedna pravda i jedna počast za prestupnika, onda mi se ne sviđa ni vaše kažnjavanje.
Otmenije je, predstaviti se kao neko ko nema pravo nego zadržati pravo, posebno ako se ima pravo. Samo mora se biti dovoljno bogat za to.
Ne sviđa mi se vaša hladna pravednost; a iz oka vaših sudija uvek mi viri dželat i njegovo hladno železo.
Recite, gde se nalazi pravda, koja je ljubav sa očima koje vide?
Ta pronađite mi onda ljubav, koja ne samo svu kaznu, već i svu krivicu snosi!
Ta pronađite mi onda pravičnost, koja svakog oslobobađa, izuzev onoga koji sudi!
Hoćete li i ovo još da čujete? Na onome, ko u suštini želi da bude pravedan, postaje još i laž čovekoljubljem.
Ali kako bih mogao hteti biti pravedan iz temelja! Kako mogu svakome da dam Njegovo? Ovo neka mi bude dovoljno: daću Svakome Moje.
Konačno, braćo moja, čuvajte se da ne učinite nepravdu svim pustinjacima! Kako bi jedan pustinjak mogao da zaboravi! Kako bi mogao da uzvrati!
Kao jedan dubok bunar je pustinjak. Lako je ubaciti jedan kamen; ali ako je potonuo do dna, recite, ko će ga opet izneti vani?
Čuvajte se, da ne uvredite pustinjaka! No ako ste to već učinili, pa, onda ga još i ubijte!

O detetu i braku

Imam jedno pitanje samo za tebe, brate moj: kao olovo u vodu bacam ja ovo pitanje u tvoju dušu, da bih znao, koliko je duboka.
Ti si mlad i želiš dete i brak. Ali te ja pitam: da li si ti čovek, koji sme želeti sebi jedno dete?
Da li si pobedonosan, samosavladilac, zapovednik čulâ, gospodar svojih vrlina? Tako pitam ja tebe.
Ili govori iz tvoje želje životinja i nužda? Ili osamljenost? Ili sukob sa sobom?
Ja hoću, da tvoja pobeda i tvoja sloboda žude za jednim detetom. Žive spomenike treba da gradiš svojoj pobedi i svom oslobođenju.
Iznad sebe treba da izgrađuješ. Ali prvo moraš i sâm da si mi dobro građen, prav telom i dušom.
Ne treba da se razmnožavaš samo po broju, nego u visinu! Neka ti za to pomogne vrt braka!
Jedno više telo treba da stvoriš, jedan prvi pokret, jedan iz sebe kotrljajući točak, – jednog stvarajućeg treba da stvoriš.
Brak: tako nazivam ja volju dvoga, da stvore jedno, koje je više, od onih koji stvaraše. Strahopoštovanje jednog pred drugim nazivam brakom kao pred hotećim jedne takve volje.
To neka je smisao i istina tvoga braka. Ali to, što oni Mnogi-Premnogi nazivaju brak, oni Suvišni, – ah, kako ja to nazivam?
Ah, ta sirotinja duša udvoje! Ah, ta prljavština duša udvoje! O, to bedno zadovoljstvo udvoje!
Brakom nazivaju oni to sve, i kažu, da su im brakovi sklopljeni na nebu.
E pa, meni se ono ne dopada, to nebo Suvišnih. Ne, meni se one ne dopadaju, te u nebesku mrežu zapletene životinje.
Neka ostane daleko od mene i Bog, koji došepa, da blagoslovi, ono što nije sastavio!
Ne smejte se takvim brakovima! Koje dete ne bi imalo dovoljno razloga, da plače nad svojim roditeljima!
Dostojnim učini mi se ovaj muškarac i zreo za smisao zemljin: ali kada sam mu video ženu, učini mi se zemlja kućom za bezumnike.
Da, hteo bih, da se zemlja trese u grčevima, kada se jedan svetac i jedna guska međusobno sparuju.
Ovaj je izlazio kao neki junak na istine i naposletku zaplenio je sebi jednu malu nakićenu laž. Svojim brakom naziva on to.
Onaj je bio nepristupačan u saobraćanju i birao je izbirački. Ali najedanput pokvario je sebi društvo za sva vremena: svojim brakom naziva on to.
Onaj je tražio služavku sa vrlinama jednog anđela. Ali najedanput postade sam služavkom jedne žene, a sada deluje nužda, da preko toga postane još i anđelom.
Brižljivim nalazio sam sad sve kupce, a svi imaju lukave oči. Ali svoju ženu kupuje i najlukaviji još u džaku.
Mnoge kratke ludosti – to se kod vas zove ljubav. A vaš brak čini mnogim kratkim ludostima kraj – kao jedna duga glupost.
Vaša ljubav prema ženi i ženina ljubav prema muškarcu: ah, neka bi želela da je sažaljenje sa paćenim i skrivenim bogovima! Ali uglavnom pogode dve životinje jedna na drugu.
A još i vaša najbolja ljubav je samo jedno ushićeno poređenje i jedan bolan žar. Baklja je ta, koja treba da vam svetli ka višim putevima.
Preko vas uvis trebate jednom voleti. Dakle učite prvo voleti! I zato ste morali da pijete gorki pehar vaše ljubavi.
Gorčina je u peharu i najbolje ljubavi: tako ona pravi čežnju ka natčoveku, tako pravi ona žeđ tebi, stvarajućem!
Žed stvarajućem, strelu i čežnju ka natčoveku: govori, brate moj, je li to tvoja volja ka braku?
Sveta zove se meni takva jedna volja i takav brak –

Dete sa ogledalom

Potom ode Zaratustra ponovo natrag u planinu i u samoću svoje pećine i povuče se od ljudi: čekajući kao neki sejač, koji je bacio svoje seme. Ali mu se duša ispuni nestrpljenjem i žudnjom ka onima, koje je voleo: jer je imao još mnogo da im dâ. To je naime ono najteže: iz ljubavi skupiti otvorenu šaku i kao onaj koji poklanja sačuvati stid.
Tako prođoše usamljenome meseci i godine; ali njegova mudrost je rasla i zadavaše mu bolove svojim obiljem.
Ali jednog jutra probudio se već pre zore, premišljao se dugo na svom ležištu i reče najzad svome srcu:
»Što se to uplaših tako u svom snu, da se probudih? Ne pristupi li mi jedno dete, što jedno ogledalo nosiše?
'O Zaratustra' – reče dete meni – 'pogledaj se u ogledalu!'
A kad sam pogledao u ogledalo, uzvikah, a moje srce beše potrešeno: jer ne videh sebe u njemu, nego jednu đavolsku grimasu i podrugljiv smeh.
Zaista, predobro razumem ja predznak sna i opomenu: moje učenje je u opasnosti, kukolj hoće da se nazove pšenicom!
Moji neprijatelji su se osilili i izopačili su sliku moga učenja, tako, da se moji najdraži moraju stideti darova, koje sam im dao.
Izgubio sam svoje prijatelje; došao mi je čas, da potražim svoje izgubljene!«
S tim rečima poskoči Zaratustra, ali ne kao jedan zastrašeni, koji traži vazduha, nego pre kao prorok i pevač, kojeg spopadne duh. Začuđeno gledaše njegov orao i negova zmija ka njemu: jer poput jutarnje rumeni ležaše jedna dolazeća sreća na njegovom licu.
Pa šta mi se desilo, životinje moje? – reče Zaratustra. Nisam li se preobrazio? Ne dođe li mi blaženstvo kao olujni vetar?
Budalasta je moja sreća i budalaštine će da govori: premlada je još – zato imajte strpljenja s njom!
Ranjen sam od moje sreće: svi paćenici neka mi budu lekari!
Ka svojim prijateljima smem opet da siđem i takođe ka svojim neprijateljima! Zaratustra sme opet govoriti i poklanjati i dragima da čini ono najdraže!
Moja nestrpljiva ljubav preliva se u bujicama, naniže, ka izlasku i silasku. Iz ćutljive planine i olujâ bola šumi moja duša u doline.
Predugo sam čeznuo i gledao u daljinu. Predugo sam pripadao samoći: tako se odučih od ćutanja.
Usta sam postao ceo i sasvim, i šum jednog potoka iz visokih stena: naniže hoću svoj govor da ustremim u doline.
I neka bi moja reka ljubavi jurnula u bespuće! Kako ne bi jedna reka konačno našla put ka moru!
Baš je jezero u meni, jedno usamljeničko, samodovoljno; ali moja reka ljubavi povlači ga sa sobom naniže – ka moru!
Novim putevima idem, jedan novi govor dolazi mi; umoran sam postao, kao i svi stvaraoci, starih jezika. Neće moj duh više lutati na izgaženim đonovima.
Presporo mi ide svo govorenje: – u tvoja kola uskačem, olujo! I tebe isto ću još šibati svojom pakošću!
Kao jedan vrisak i jedno klicanje hoću preko širokih mora da otplovim, dok ne nađem blažena ostrva, gde moji prijatelji borave: –
I moji neprijatelji među njima! Kako volim sad svakoga, kome samo smem govoriti! Još moji neprijatelji pripadaju mom blaženstvu.
A ako na svog najdivljijeg konja hoću da se popnem, tako mi moje koplje uvek najbolje pomaže u vis: ono je mojoj nozi svagda spreman sluga: –
Koplje, koje bacam na svoje neprijatelje! Kako zahvaljujem svojim neprijateljima, da konačno smem da ga bacim!
Preveliki je bio napon moga oblaka: između grohota munja, hoću da bacam pljusak grada u dubinu.
Silno će se tu podići moje grudi, silno će one svoju oluju preko brda oduvati: tako im dolazi olakšanje.
Zaista, kao jedna oluja dolazi moja sreća i moja sloboda! A moji neprijatelji neka veruju, onaj Zli besni nad njihovim glavama.
Da, vi takođe ćete biti prestrašeni, prijatelji moji, zbog moje divlje mudrosti; i možda ćete bežati od toga zajedno s mojim neprijateljima.
Ah, da sam umeo, pastirskim sviralama da vas domamim natrag! Ah, da je moja lavica mudrost učila nežno da riče! A mnogošta učismo mi već jedno drugog!
Moja divlja mudrost postala je skotna na samotnim brdima; na grubom kamenju rodila je svoje mlado, najmlađe.
Sad trči ona budalasto kroz tvrdu pustinju i traži i traži mekanu travu – moja stara divlja mudrost!
Na mekoj travi vaših srdaca, prijatelji moji! – na vašoj ljubavi želi ona svome najdražem da prostre!

O sažaljivima
Prijatelji moji, došao je jedan podrugljiv govor do vašeg prijatelja: »vidite samo Zaratustru! Ne luta li među nama kao među životinjama?«
Ali ovako je bolje rečeno: »Saznavalac luta među ljudima kao među životinjama.«
Ali čovek sâm se saznavaocu zove: životinja, koja ima crvene obraze.
Kako mu se to desilo? Zar ne, zato što je morao prečesto da se stidi?
O prijatelji moji! Tako govori saznavalac: Stid, stid, stid – to je istorija čovekova!
I zato zapoveda sebi plemeniti, da ne posramljuje: stid zapoveda on sebi pred svim što pati.
Zaista, ne volim milosrdne, koji su blaženi u svom sažaljenju: previše oskudevaju u stidu.
Moram li da budem sažaljiv, onda neću bar da sam takvim nazvan; a ako jesam, onda rado iz daljine.
Rado pokrijem još glavu i bežim odatle, pre no što sam još i prepoznat: i tako zovem ja vas da činite, prijatelji moji!
Neka mi moja sudbina uvek one koji ne pate, poput vas, vodi preko puta, i takve, s kojima mi nada i obed i med sme da bude zajednički!
Zaista, činio sam ovo i ono paćenicima: ali Bolje izgleda da sam sebi stalno činio, kada sam učio, da se bolje radujem.
Otkad ima ljudi, čovek se premalo radovao: sâmo to, braćo moja, je naš nasledni greh!
A učimo li bolje da se radujemo, onda ćemo se najbolje odučiti, da drugima činimo bol i bolno da smišljamo.
Zato perem sebi ruku, koja je pomogla paćeniku, zato sebi brišem još i dušu.
Jer da sam video paćenika da se pati, toga sam se stideo njegovom stidu za volju; a kad mu pomogoh, ogrešio sam se teško o njegov ponos.
Velike obaveze ne čine zahvalnim, nego osvetoljubivim; a ako malo dobročinstvo ne bude zaboravljeno, onda od toga postane još i crv što nagriza.
»Budite nepristupačni u primanju! Odlikujte time, da ste primili!« – to savetujem onima, koji nemaju šta da poklone.
Ali ja sam jedan koji poklanja: rado poklanjam, kao prijatelj prijateljima. Ali stranci i siromašni neka sebi sami beru plod s moga drveta: tako postiđuje manje.
Ali prosjake trebalo bi sasvim ukinuti! Zaista, čovek se ljuti da im dâ i, ljuti se da im ne dâ.
I ujedno grešnike i zle savesti! Verujte mi, prijatelji moji: griže savesti odgajaju za griženje.
Ali najlošije su male misli. Zaista, bolje još zlo učinjeno, nego sitno mišljeno!
Doduše, vi kažete: »zadovoljstvo u sitnim pakostima uštedi nam poneko veliko zlo delo« Ali ovde ne bi trebalo hteti štedeti.
Kao neki čir je zlo delo: ono svrbi i grebe i probija napolje, – ono govori pošteno.
»Vidi, ja sam bolest« – tako govori zlo delo; to je njegova iskrenost.
Ali kao gljiva je mala misao: puže i saginje se i hoće da je nigde – dok celo telo ne bude trulo i svelo od malih gljiva.
Ali onome, što je od đavola posednut, kažem ja ovu reč na uho: »bolje još da odgojiš svog đavola da poraste! Isto tako za tebe ima još jedan put veličine!« –
Ah, braćo moja! O svakome se zna nešto previše! I poneki postane nam providan, ali zbog toga ne možemo još dugo da prođemo kroz njega.
Teško je, živeti sa ljudima, jer je ćutanje tako teško.
I ne prema onome, koji nam je protivan, smo najnepravičniji, već prema onome, koji nas se ništa ne tiče.
A imaš li prijatelja koji pati, budi njegovoj patnji jedno odmorište, kao jedna tvrda postelja, jedna vojnička postelja: tako ćeš mu najbolje koristiti.
I učini li ti prijatelj zlo, onda reci: »praštam ti, što si meni učinio; ali da si to sebi učinio, – kako bih ti to mogao oprostiti!«
Tako govori sva velika ljubav: ona prevazilazi još i praštanje i sažaljenje.
Treba svoje srce čvrsto držati; jer pusti li se da ide, kako odmah nekome ide i glava za njim!
Ah, gde su se u svetu dešavale veće ludosti, nego kod sažaljivih? I šta je u svetu pravilo više patnje, nego ludosti sažaljivih?
Jao svima koji vole, ako nemaju još i jednu visinu, koja je iznad njihovog sažaljenja!«
Ovako je govorio đavo jednom meni: »još i bog ima svoj pakao: to je njegova ljubav prema ljudima.«
A nedavno čuh ga gde ovu reč govori: »bog je mrtav; od svog sažaljenja prema ljudima je bog umro.«
Dakle, budite mi upozoreni pred sažaljenjem: otuda dolazi još ljudima jedan teški oblak! Zaista, ja se razumem u predznake vremena.
Ali primetite još i ovu reč: sva velika ljubav je iznad sveg svog sažaljenja: jer ona hoće još i ono voljeno – da stvori!
»Sebe sama prinosim svojoj ljubavi, i svoga bližnjeg kao i sebe« – tako glasi govor svih stvaralaca. Ali svi stvaraoci su tvrdi.

O sveštenicima

I jedanput dade Zaratustra svojim učenicima jedan znak i reče im ove reči:
»Ovde su sveštenici: iako su to još i moji neprijatelji, prodite mi tiho mimo njih i sa usnulim mačem!
Još i među njima su junaci; mnogi od njih patili su premnogo: – zato hoće da učinu da drugi pate.
Zli neprijatelji su oni: ništa nije osvetoljubivije od njihove poniznosti. I lako se ukalja onaj, koji ih uhvati.
Ali moja krv je srodna s onom njihovom; i ja hoću da se moja krv ume poštovati još i u onoj njihovoj.« –
A kad su bili prošli mimo, spopade Zaratustru bol; i nije se dugo hrvao sa svojim bolom, kad poče on ovako da govori:
Žao mi je ovih sveštenika. Idu mi takođe protiv ukusa; ali to mi je najnevažnije, otkako sam među ljudima.
Ali ja patim i patio sam s njima: zatočenici su mi to i obeleženi. Onaj, što ga zovu Spasiteljem, bacio ih je u kaiše: –
U kaiše lažnih vrednosti i suludih reči! Ah, kad bi ih neko spasao od njihovog spasitelja!
Verovali su da će pristati uz jedno ostrvo, kad ih je more bacalo unaokolo; ali vidi, to je bilo jedno spavajuće čudovište!
Lažne vrednosti i sulude reči: to su najgora čudovišta za smrtnike, – dugo spava i čeka u njima kob.
Ali najzad dolazi ono i bdi i ždere i guta, što je na njemu gradilo sebi kolibe.
Oh pogledajte mi samo te kolibe, što su ih sebi gradili ti sveštenici! Crkvama zovu oni svoje slatkomirisne pećine!
Oh zbog tog falsifikovanog svetla, tog zagušljivog vazduha! Ovde, gde duša ka svojoj visini u vis – ne sme da leti!
Nego ovako zapoveda njihova vera: »na kolenima uza stepenice, vi grešnici!«
Zaista, radije vidim ja još besramnika, nego izobličene oči njihovog stida i pobožnosti!
Ko je stvorio sebi takve pećine i pokajničke stepenice? Zar nisu bili to takvi, što htedoše da se sakriju i beše ih stid od vedroga neba?
I tek kad vedro nebo ponovo pogleda kroz razbijenu tavanicu, i naniže na travu i na crveni mak uz porušene zidove, – obratiću svoje srce opet mestima toga boga.
Nazvali su bogom, što im je protivrečilo i činilo boli: i zaista, bilo je mnogo junačkoga duha u njihovu obožavanju!
I nisu znali drukčije da vole svoga boga, nego tako što su pribili čoveka na krst!
Kao leševi misliše da žive, u crno ogrnuše svoj leš; još i iz njihovih govora mirišem ja još loš miris grobnica.
I ko im živi blizu, taj živi blizu crnih ribnjaka, iz kojih žaba peva svoju pesmu sa slatkom zamišljenošću.
Bolje pesme morali bi mi pevati, da bih naučio da verujem u njihova spasitelja: spaseni morali bi mi izgledati njegovi učenici!
Nage želim da ih vidim: jer samo lepota trebala bi da propoveda pokajanje. Ali koga li će nagovoriti ova zakukuljena žalost!
Zaista, njihovi spasitelji sami nisu došli iz slobode i slobode sedmoga neba! Zaista, oni sami nikada ne iđoše po prostirkama saznanja!
Od šupljina sastojao se duh tih spasitelja; ali u svaku šupljinu stavili su svoju zabludu, njihovog pokajnika šupljine, i nazvali su je bogom.
U njihovom sažaljenju utopio se njihov duh, a kada su bujali i prebujavali od sažaljenja, uvek je po površini plivala neka velika ludost.
Hitro gone oni i s drekom svoje stado svojom stazom: kao da ka budućnost ima samo jedna staza! Zaista, još i ovi pastiri pripadaju ovcama!
Male duhove a obimne duše imali su ovi pastiri: ali, braćo moja, kako su male zemlje bile dosad još i najobimnije duše!
Znake krvlju pisali su po putu, kojim su išli, a njihova ludost je učila, da se krvlju dokazuje istina.
Ali krv je najlošiji svedok istine; krv otruje i najčistije učenje u zabludu i mržnju srdaca.
I kad neko ide u vatru za svoju nauku, – šta to dokazuje! Više je ispravno, da iz vlastitog požara vlastito učenje dolazi!
Vruće srce i hladna glava: gde se ovo susretne, tu nastaje vetar koji huji, »spasitelj.«
Većih je bilo zaista i visočije rođenih, od onih, koje narod naziva spasiteljima, ti zanosni vetrovi koji huje!
I još veći, nego što su svi spasitelji bili, moraju vas, braćo moja, spasiti, ako hoćete da nađete put ka slobodi!
Još nikada nije bilo jednog natčoveka. Nage videh ih oboje: najvećeg i najmanjeg čoveka: –
Previše su slični još jedan drugome. Zaista, još i najvećeg nađoh – previše ljudskim! –

O vrlima

Sa gromovima i nebeskim vatrometima mora se govoriti lenjim i uspavanim čulima.
Ali glas lepote govori tiho: ona se uvlači samo u najrazbuđenije duše.
Lako je zadrhtao i smejao se danas moj štit; to je sveti smeh i drhtanje lepote.
Vama, vi vrli, smejala se danas moja lepota. I ovako dođe njen glas meni: »oni hoće još – da budu i plaćeni!«
Vi hoćete još da budete i plaćeni, vi vrli! Hoćete nagradu za vrlinu i nebo za zemlju i večno za vaše danas?
I sad mi se ljutite, što učim, da nema nikakvog nagrađivača ni isplaćivača? A zaista, nisam učio jednom, da je vrlina svoja vlastita nagrada.
Ah, to je moja žalost: do u dno stvari su unešene laži o nagradi i kazni – i sad još i u dno vaših duša, vi vrli!
Ali kao veprova njuška treba moja reč da zapara dno vaših duša; raonikom ću vam se zvati.
Sve tajanstvenosti vašeg dna trebaju na svetlo; i kada budete razriveni i razlomljeni ležali na suncu, biće i vaša laž razlučena od vaše istine.
Jer ovo je vaša istina: vi ste previše čisti za prljavštinu reči: osveta, kazna, nagrada, odmazda.
Vi volite svoju vrlinu, kao majka svoje dete; ali kad je se čulo da je neka majka htela da bude plaćena za svoju ljubav?
Vaše je najdraže sopstvo, vaša vrlina. Žeđ prstena je u vama, sebe sama ponovo doseći, zato se povija i vrti svaki prsten.
I kao zvezda, koja se gasi, je svako delo vašoj vrlini: još je njena svetlost na putu i putuje – i kad neće više biti na putu?
Tako je svetlost vaše vrline još na putu, još i kad je delo učinjeno. Makar ono sad bilo zaboravljeno i mrtvo: njegov zrak svetlosti živi još i putuje.
Da je vaša vrlina vaše sopstvo i ne nešto strano, jedna koža, jedan ogrtač: to je istina iz dubine vaše duše, vi vrli! –
Ali svakako ima takvih, čija vrlina se grč pod jednim bičem naziva: a vi ste mi previše slušali njihovu dreku!
I drugih ima, oni nazivaju vrlinom olenjivanje njihovih poroka; i ako njihova mržnja i njihova ljubomora jednom ispruže udove, probudi se njihova »pravednost« i trlja svoje uspavane oči.
I drugih ima, koji su vučeni naniže: njihov đavo vuče ih. Ali što više tonu, tim užarenije svetli njihovo oko i žudnja za njihovim bogom.
Ah, još i njihova dreka prodrla je do vaših ušiju, vi vrli: »što ja nisam, to, to je meni bog i vrlina!«
I drugih ima, koji dolaze teško i škripući odatle, kao kola, što voze kamenje nizbrdo: oni govore mnogo o dostojanstvu i vrlini, – svoju papučicu za kočenje nazivaju oni vrlinom!
I drugih ima, oni su kao obični satovi, što su navijeni; oni prave svoje tik-tak i hoće, da se tik-tak – vrlina zove.
Zaista, u ovome imam svoje zadovoljstvo: gde nađem takve satove, naviću ih svojom porugom, a oni mi trebaju pritom još i da zvrje!
A drugi su ponosni na njihovu šaku pravičnosti i njoj za volju ogrešuju se o sve stvari: tako da će se svet utopiti u njihovoj nepravednosti.
Ah, kako im rđavo otiče iz usta reč »vrlina«! I kad kažu: »ja sam pravedan«, to zvuči uvek isto kao: »ja sam osvećen!« *
Svojom bi vrlinom hteli oni da iskopaju oči svojim neprijateljima; a uzdižu se samo, da bi druge unizili.
A opet ima takvih koji sede u svojoj močvari i govore ovako iz trske: »Vrlina – to je mirno sedeti u bari.
Mi ne ujedamo nikog i sklanjamo se s puta onome, koji hoće da ujeda; a u svemu imamo ono mišljenje, koje nam se dâ.«
A opet ima takvih, koji vole gestove i misle: vrlina, to je neka vrsta gesta.
Njihova kolena uvek obožavaju, a njihove ruke su hvaloslavlja vrline, ali njihovo srce ne zna ništa o tom.
A opet ima takvih, koji drže vrlinom, da kažu: »Vrlina je potrebna«; ali oni veruju u osnovi samo u to, da je policija potrebna.
A poneki, koji ne može da vidi ono visoko na ljudima, zove vrlinom, što je video njihovo nisko izbliza: tako zove on svoj zao pogled vrlinom.
A neki hoće da budu izgrađeni i uspravni i zovu to vrlinom; a drugi hoće da budu oboreni – i zovu to takođe vrlinom.
I na taj način veruju gotovo svi u to, da imaju udela u vrlini; i u najmanju ruku hoće svaki da bude poznavalac o »dobru« i »zlu«.
Ali nije zbog toga došao Zaratustra, svim tim lažovima i budalama da kaže: »šta znate vi o vrlina! Šta bi ste vi mogli znati o vrlini!« –
Nego, da bi ste vi, prijatelji moji, bili umorni od starih reči, što ste ih naučili od budala i lažova:
Bili umorni reči »nagrada«, »odmazda«, »kazna«, »osveta u pravednosti«. –
Bili umorni da kažete: »da je jedno delo dobro, to znači, ono je nesebično«.
Ah, prijatelji moji! Da vaše sopstvo bude u delu, kao što je majka u detetu: to neka mi bude vaša reč o vrlini! –
Zaista, uzeh vam zacelo stotinu reči i vaše vrline najdraže igračke; i sad mi se ljutite, kao što se ljute deca.
Igrali su se uz more, – kad dođe talas i otrže im igračku u dubinu: sad plaču.
Ali isti talas treba da im donese nove igračke i nove šarene školjke pred njih da istrese!
Tako će biti utešeni; a kao i oni trebate još i vi, prijatelji moji, da imate svoje utehe – i nove šarene školjke! –

O ološu

Život je vrelo radosti; ali tamo gde pije i ološ, tu su svi bunari zatrovani.
Svemu čistome sam naklonjen; ali ne mogu da gledam nacerene gubice i žeđ nečistih.
Bacili su oko dole u bunar: sad njihovo odvratno smeškanje sija na mene iz bunara.
Svetu vodu zatrovali su svojom pohotljivošću; a kad su svoje prljave snove nazvali radošću, zatrovali su još i reči.
Nevoljan postaje plamen, kad oni polože svoja vlažna srca na vatru; i sam duh ključa i dimi se, gde ološ stane uz vatru.
Sladunjav i mek postaje plod u njihovoj ruci: vetrom oborivim i suhim na vrhu drveta pravi njihov pogled plodno drvo.
I poneki, koji se okrenuo od života, okrenuo se samo od ološa: nije hteo da deli bunar i plamen i plod s ološem.
I poneki, koji je otišao u pustinju i sa grabljivicama trpeo žeđ, hteo je samo da ne sedi sa prljavim kamilarima oko cisterne.
I poneki, koji je dolazio odatle kao uništitelj i kao gradni udar svim plodnim poljima, hteo je samo ološu nogom da stane na grlo i tako mu začepi ždrelo.
I nije to zalogaj, koji me je najviše davio, što znam, da je životu sâmo neprijateljstvo nužno i umiranje i mučenički krstovi: –
Nego pitao sam jednom i skoro se zadavio svojim pitanjem: kako? zar je životu još i ološ nužan?
Da li su zatrovani bunari nužni i smrdljiva vatra i zaprljani snovi i crvi u hlebu života?
Ne moja mržnja, nego moje gađenje žderalo mi je gladno život! Ah, često sam bio umoran od duha, kad sam još i ološ nalazio bogatog duhom!
A vladajućima sam okretao leđa, kad sam video, šta oni sada vladanjem nazivaju: cenjkati se i trgovati oko vlasti, – s ološem!
Stanovao sam među narodima stranog jezika, začepljenih ušiju: da bi mi jezik njihovog cenjkanja ostao stran i njihovo trgovanje oko vlasti.
I držeći nos, išao sam nezadovoljno kroz sve juče i danas, jer, zaista, loše miriše sve juče i danas na ološ koji piše!
Kao neki bogalj, koji je ogluveo i oslepeo i onemeo: tako sam živeo dugo, da ne bih živeo sa ološem vlasti i pisanja i radosti.
Naporno se penjao moj duh stepenicama, i oprezno; milostinje od radosti bile su njegovo osveženje; o štapu puzio je slepcu život.
Pa šta mi se desilo? Kako sam se oslobodio gađenja? Ko je podmladio moje oko? Kako uzleteh ja u visinu, gde nikakav ološ više ne sedi uz bunar?
Stvori li moje gađenje sâmo meni krila i snage što naslućuju izvore? Zaista, u najvisočije moradoh leteti, da bih ponovo našao vrelo radosti!
O, i nađoh ga, braćo moja! Ovde u najvisočijem izvire mi vrelo radosti! I ima jedan život, sa kojega nikakav ološ ne pije zajedno!
Skoro prehitro tečeš mi, vrelo radosti! I često prazniš ti pehar ponovo, kroz to što hoćeš da ga napuniš!
I još moram da učim, skromnije da ti prilazim: prehitro teče ti još moje srce u susret: –
Moje srce, na kojem gori moje leto, kratko, vrelo, setno, preblaženo: kako čezne moje letno srce za tvojom svežinom.
Prošla je oklevajuća žalost moga proleća! Prošla je zloba mojih snežnih pahuljica u junu! Leto postao sam sav i letnje podne!
Jedno leto u najvisočijem sa hladnim izvorima i blaženom tišinom: o dođite, prijatelji moji, da mi tišina postane još blaženija!
Jer ovo je naša visina i naš zavičaj: previsoko i strmo stanujemo mi ovde svima nečistima i njihovoj žeđi.
Bacite samo vaše čiste oči u vrelo moje radosti, vi prijatelji! Kako bi trebao on zbog toga mutan da postane! U susret da se smeje treba on vama sa svojom čistotom.
Na drvetu budućnosti gradimo mi naše gnezdo; orlovi trebaju nama osamljenima da donose hranu u njihovim kljunovima!
Zaista, nikakvu hranu, od koje bi nečisti s nama smeli jesti! Obmanuli bi se da žderu vatru i opekli bi gubice!
Zaista, nikakvo domaće ognjište ne držimo mi ovde spremno za nečiste! Ledenom špiljom bi se njihovim telima naša sreća zvala i njihovim duhovima!
I kao jaki vetrovi hoćemo mi da živimo iznad njih, susedi orlovima, susedi snegu, susedi suncu: tako žive jaki vetrovi.
I poput vetra ću jednom još dunuti među njih i svojim duhom uzeću dah njihova duha: tako to hoće moja budućnost.
Zaista, jedan jak vetar je Zaratustra svim nizijama; i ovakav savet savetuje on svojim neprijateljima i svemu, što pljuje i bljuje: »čuvajte se da ne pljujte protiv vetra!« –

O slavnim mudracima
Narodu ste služili i narodnom sujeverju, svi vi slavni mudraci! – a ne istini! I upravo zbog toga platilo vam se strahopoštovanjem.
I zbog toga isto tako podnosilo se vaše neverovanje, jer je ono bilo jedna šala i zaobilaznica ka narodu. Tako pušta gospodar svojim robovima na volju i još se razveseljava njihovom razuzdanošću.
Ali ko je narodu omražen, kao neki vuk psima: taj je slobodan duh, neprijatelj okova, ne-obožavalac, skućeni u šumama.
Goniti njega iz njegove jazbine – to se narodu oduvek zvalo »smisao za ispravno«: protiv njega huška on još uvek svoje najoštrozubije pse.
»Jer istina je tu: narod je ipak tu! Jaoj, jaoj tragaocima!« tako je odjekivalo oduvek.
Svoj narod hteli ste da opravdate u njegovom poštovanju: to ste zvali »volja za istinom«, vi slavni mudraci!
A vaše srce je uvek govorilo sebi: »iz naroda sam došao: otuda mi je došao još i božiji glas.«
Tvrdoglavi i pametni, poput magarca, bili ste uvek kao zagovornici naroda.
I poneki moćnik, koji je hteo dobro da se vozi s narodom, upregao bi pred svoje konje još – jedno magare, jednog slavnog mudraca.
A sad bih hteo, vi slavni mudraci, da bacite najzad krzno lava potpuno od vas!
Krzno grabljivice, šareno istačkano, i rute ispitivača, tragača, osvajača!
Ah, da bih učio da verujem u vašu »istinitost«, za to bi ste mi morali prvo da slomite vašu poštovalačku volju.
Istinit – tako zovem ja onoga, koji ide u bezbožne pustinje i koji je slomio svoje poštovalačko srce.
U žutome pesku i preplanuo od sunca gleda on doduše žedno prema ostrvima bogatih izvorima, gde živi stvorovi odmaraju ispod tamnog drveća.
Ali njegova žeđ ga ne nagovara, da bude poput ovih udobnih: jer gde su oaze, tu su takođe slike idola.
Gladujućom, nasilnom, usamljenom, bezbožnom: takvom hoće sebe samu lavlja volja.
Slobodna od sreće slugu, spašena od bogova i obožavanja, neustrašiva i strahovita, velika i usamljena: takva je volja istinitog.
U pustinji živeli su oduvek istiniti, slobodni duhovi, kao gospodari pustinje; ali u gradovima stanuju dobro uhranjeni, slavni mudraci, – zaprežne životinje.
Uvek naime vuku oni, kao magarci – narodna kolica!
Ne, da se zbog toga na njih ljutim: ali služinčad ostaju mi i upregnuti, još i kada sjaje od zlatne opreme.
I često su bili dobre sluge i dostojni hvale. Jer ovako govori vrlina: »moraš li biti sluga, tad traži onoga, kojem tvoja služba najviše koristi!
Duh i vrlina tvoga gospodara trebaju da rastu, kroz to što si njegov sluga: tako ćeš rasti ti sâm sa njegovim duhom i njegovom vrlinom!«
I zaista, vi slavni mudraci, vi sluge naroda! Vi sami rasli ste sa narodnim duhom i vrlinom – i narod kroz vas! U vašu slavu kažem ja to!
Ali narod ostajete mi još i u vašim vrlinama, narod sa glupim očima, – narod koji ne zna šta je duh!
Duh je život, koji sâm zaseca život: na vlastitoj muci uvećava on sebi vlastito znanje, – da li ste vi to već znali?
A sreća duha je ova: biti miropomazan i kroz suze posvećen za žrtvenu životinju, – da li ste vi to već znali?
I slepilo slepca i njegovo traženje i tapkanje treba još da svedoči o moći sunca, u koje je gledao, – da li ste vi to već znali?
I sa brdima treba saznavalac da nauči da gradi! Malo je, što duh premešta brda, – da li ste vi to već znali?
Vi poznajete samo iskru duha: ali vi ne vidite nakovanj, koji je on, a ni svirepost njegovog čekića!
Zaista, vi ne poznajete ponos duha! Ali još manje biste podneli skromnost duha, kad bi jednom htela da progovori!
I još nikada niste smeli da bacite svoj duh u neku jamu od snega: niste dovoljno vrući za to! Tako da ne poznajete još ni ushićenja njegove hladnoće.
Ali u svemu ponašate mi se previše prisno sa duhom; a od mudrosti pravili ste često jedno sirotište i bolnicu za loše pesnike.
Vi niste orlovi: zato niste iskusili još i sreću u užasu duha. A ko nije ptica, ne treba da se ulogori nad provalijom.
Vi ste mi mlaki: ali hladno struji svako duboko saznanje. Kao led hladni su najunutrašnjiji bunari duha: jedno osveženje za vrele ruke i tvorce.
Uvaženi stojite mi tu i kruti i sa uspravnim leđima, vi slavni mudraci! – vas ne tera nikakav jak vetar ni volja.
Ne videste li nikada neko jedro da ide preko mora, zaobljeno i naduto i drhćući pred silinom vetra?
Poput tog jedra, drhćući pred silinom duha, ide moja mudrost preko mora – moja divlja mudrost!
Ali vi sluge naroda, vi slavni mudraci, – kako biste mogli vi sa mnom da idete.