Medal of Honor

Medal Of Honor, samo ime budi dosta sećanja. Retko koje igre naprave tako veliko ime od sebe, bukvalno instituciju u igračkom svetu. Ova igra je jedna od retkih i jedna od prvih koja je to uradila. Još davne ’99 su izbacili svoju prvu igru u serijalu, sve je ostalo bajka. Posle mnogo godina provedenih u drugom svetskom ratu, franšiza je sazrela da promeni okruženje i napravi jedan prijatan reboot serijala. Da li im je uspelo i kojim su putem krenuli, ostaje nam da vidimo.
Za razliku od dosadašnjih igara u serijalu, koje su obuhvatale dešavanja u Drugom Svetskom ratu¸ovaj deo nas stavlja praktično u sadašnjost i ni manje ni više nego u Afganistan. To je jedna glavna razlika i jedan veliki plus u odnosu na sve svoje konkurente u ovom žanru. Dok se svi bave fiktivnom tematikom, ratu između zemalja koje ne postoje, više se orjentisajući na holivudsku akciju, na što više eksplozija, stalnih zapleta i raspleta (da mislim na Call of Duti serijal) Danger Close razvojni tim je odlučio da pristupi drugačije sa svojom igrom. Igra opisuje pravi rat, koji još uvek bukti na bliskom istoku, između dve strane koje nisu fiktivne, između dve države koj stvarno postoje. Naravno pričamo o ratu u Afgnistanu između pretežno Amerikanaca i Talibana. Ipak kao i kod ostalih igara u ovom podžanru, ne pratite priču jednog vojnika, jedne persone već nekoliko ličnosti koji su posredno ili neposredno povezani u igri, ali na kraju svi budu zajedno. To je veoma zanimljiv detalj u samoj igri.
Igru počinjete kao Tier 1 operativac koji su zaduženi da se infiltriraju duboko iza neprijateljskih linija i pokupe sve moguće informacije koje im se nađu na putu, koje bi otpočele na kraju uspešan napad. Na kraju jedne misije stupite u neposredan kontakt sa drugim operativcem ili pak vojnikom, preuzimate njegovu ulogu, kasnije ukoliko ste oružana snaga na zemlji i na kraju misije dobijete vazdušnu podršku vaših helikoptera, sledeća misija je vazdušna gde operišete na gunner poziciji u helikopteru. Prelazi su jako zanimljivi i daju pravi šmek ovoj igri. Pored američkih foka, u igri ćete preuzimati uloge američkih rendžera, i apači pilota. Samo se čini da ima dosta varijacija, ali kada probate igru videćete da u gameplay-u imate retko malo razlika, sem naravno kada ste u ulozi pilota.
Igra se bavi pravim i šta više aktuelnim dešavanjima, zbog same te činjenice se nije toliko pažnje obraćano na priču već na karaktere u igri. Ljudi iz Damage Close studia su se vrhunski potrudili da to orjentišu ne na političke zaplete, drame iza stolova, sumnjivih odluka već na pojedince koji daju dušu i srce za odbranu svoje zemlje. Pritom priča i nije toliko bitna, bitnija su sama dešavanja u igri i odnos karaktera sa okolinom. Zbog same kontraverznosti i škatljivog sadržaja, igra je na neki način banovana i povučena iz prodaje kod par dobavljača koji su zaduženi za prodaju igre u američkoj vojsci. Isto tako, zbog naziva Taliban i multiplayer okršaja gde igrate u ulozi talibana, igra je morala par nedelja pre izlazka da totalno izbaci taj naziv iz nje, pritom reč taliban je bila zamenjena izrazom, Opposing Force, iako ništa sem naziva nije promenjeno. Bacimo se na gameplay. Zanimljiva stvar je da se gameplay u single player vatijanti i u multiplayer razlikuje iz samog korena. Razlog toga je to što je igra rađena u dva grafička engine-a. Jedan je Unreal Engine 3, kojem je rađen single player deo igre i koji nosi na ramenima svaku drugu igru ovih dana, drugi je Frostbite, Dice-ov engine, koji pokreće multiplayer deo igre isto tako poznat svima jer pokreće Battlefield Bad Company 2 koji je ranije ove godine izašao za sve tri najpopularnije platfome. Svi su se složili da bi mnogo bolje bilo da je igra jednostavno odrađena u jednom ali razlog ovome jer je multiplayer komponenta same igre rađena zasebno od strane Dice-a a single player komponenta je rađena u Damage Splash studiu. Time smo dobili jednu igru sa totalno dve mehanike igranja. EA je time hteo da svoj uspešan recept koji su upotrebili u BF BC2 upotrebi i u ovoj igri, ali to im i nije tako uspelo. Pored tih tehnikalija, sam gameplay je u nekim trenucima jako zanimljiv, ali većinom vremena generički. Od same realnosti nam ostaje samo pozadinska priča i okoliš koji je dosta verno i dobro urađen. Mehanika pucanja i nije tako sjajno odrađena, podrška za miš na PC verziji je očajno urađena, preosetljiva i trebaće vam neko vreme da se naviknete. Zanimljive stvari u samom gameplayu je implementacija lean opcije kojom ćete moći da virite iza uglova, ali ponovo ta stvar je užasno odrađena jer naginjanje će vas skoro celog otkriti samom neprijatelju.
sto tako klizanje do prvog zaklona je ne tako dobro urađeno i često ćete se naći van zaklona totalno izloženi neprijateljskoj vatri ukoliko to uradite, tako da treba dosta navikavanja za ove dve stvari. Jedna stvar kojom se igra može dostojno pohvaliti je arsenal oružja. Skoro u svakoj misiji ćete imati drugo oružje. Modeli odužja su odlično odrađeni ali to ne bi mogli da kažemo i za modele karaktera. Isto tako animacija samih karaktera nije za pohvalu. Videćete rogobusno trčanje i neprijatno neprijateljsko korišćenje zaklona. Time dolazimo do AI-a u samoj igri koji je sve samo ne izazovan. Stalno će se glaviti na zaklone i ukoliko se vi sakrijete iza nekoga, možete opušteno sedeti tu bukvalno satima njemu neće pasti da dođe i da vas „očisti“. AI vaših saboraca je rame uz rame sa onim koji se diču vaši neprijatelji, samo je razlika u tome što su vaši saborci besmrtni što na neki način ubija tu realnost koja igra toliko žudi da pokaže. Igra je stvarno razočarala u ovim segmentima, svi su očekivali mnogo više od nje ali jednostavno nije ispunila sva ta očekivanja i i ispunila sve najave. Zanimljiva stvar u samoj igri što prašina i pesak u nekim misijama će stvarno uticati na sam gameplay. Nisu tu samo iz kozmetičkih razloga već će vas šta više namučiti. Pored par mana, igra poseduje jako zanimljive trenutke. Bežanje sa planine od talibana, ili probijanje sa rendžerima i napad na razna sela su stvarno fantastično odrađeni. U tim trenucima zaboravite na sve mane i jednostavno počinjete da uživate u igri. Kada se taj užitak približava nekom maksimumu, dođe sam kraj igre. Singleplayer deo je i više nego kratak. Na najvišem nivou težine će vam trebati ne više od pet sati igranja.

Zvuk je jedna od svetlijih tačaka u igri. Fantastično je odrađen, iako imam utisak da su zvukovi pozajmljeni iz Battlefield Bad Company 2. Zvučni efekti su stravično odrađeni, dijalog vojnika nabojnom polju isto tako, radio veza između karaktera u misijama je isto fantastična. U ovom delu igre stvarno nisu omanuli.

Multiplayer komponenta je pokušala da ukombinuje dve igre, Call Of Duty Modern Warfare 2 i Battlefield Bad Company 2, ali nije uspela. Liči na hibrid ove dve pucačine, ali isto tako deluje kao da se zaglavila negde između i ne zna na koju stranu da krene. Kao i u svim današnjim pucačinama, dopuštena vam je totalna kustomizacija vašeg oružja, naravno koju možete izvršiti tek nakon ostvarenih ubistva i skupljenog iskustva. Imaćete tri klase koje možete birati i to su Rifleman, Special Ops i Sniper. Od multiplayer modova tu su, Team Assault koji predstavlja jednostavan Team Deathmatch, Sector Control gde ćete morati da zauzimate delove mape, Combat Mission koji najviše podseća na Conquest mod iz Battlefield Bad Company 2 samo sa uništavanjem i branjenem pozicija i Objective Raid koji je dosta sličan poslednjem modu koji smo opisali. Za razliku od singleplayer-a, multiplayer komponenta igre bi trebalo da vam pruži više zabave u samoj igri i da vas zadrži malo duže uz nju.

Na kraju šta možemo reći? Ovo je fin reboot serijala, neke ideje su stvarno odlično odrađene, ali proizvod jednostavno vapi za još malo dorađivanja. Ostalo je dosta prostora da se poprave mane i napravi nešto veliko. Posle ovog dela možemo sigurno očekivati i novi Medal of Honor 2, samo je pitanje vremena. Nadamo se da nećemo dugo čekati.


Malo duzi tekst ali sta cu