Istina o soji- podmukla formula za globalni genocid ?

Iako otpor korišćenju soje (posebno genetski modifikovane) traje nesmanjenom žestinom već godinama i na Zapadu i na Istoku, najtiražniji mediji u Srbiji skoro da uopšte ne posvećuju pažnju ovom problemu.

U Srbiji, na žalost, nikada nije ni vođena neka ozbiljna kampanja protiv korišćenja soje u ishrani kao ni genetski modifikovanih useva, pa je čak i dozvoljen njihov uvoz. Najviše se uvozi upravo modifikovana soja. Kod većine građana ne postoji ni dovoljno znanja o tome šta se sve u ovoj oblasti radi i kakve su posledice konzumiranja genetski modifikovane hrane. Što je još gore i sama soja, organski uzgajana, ima brojne štetne posledice ako se koristi u ljudskoj ishrani.

Ono što želim da vam predočim ovim tekstom su upravo neka saznanja o soji koja bi trebala da budu poznata svima koji je koriste ili hranu kupuju u supermarketima. Jer, verovali ili ne, soja i njeni derivati su danas praktično svuda i skoro ju je nemoguće izbeći. Nalazi se pod različitim imenima u mnogim prehrambenim proizvodima (hlebu, konzervama tunjevine, čokoladama, bombonama, viršlama i ostalim mesnim pređevinama, mnogim osvežavajućim napicima, sladoledima (kornetima) i drugim vaflima, u dečijoj hrani, u lekovima itd.

Naravno, svako ima prava da sam odluči čime će se hraniti, ali pod uslovom da može da bira.

Ko i šta stoji iza politike nametanja soje i njene GM varijante čitavom svetu?
Možda odgovor više nego zastrašujući leži u sledećem pasusu.

Neki naučnici tvrde da kontinuirana upotreba soje u pripremanju dečije hrane predstavlja oblik genocida, jer su informacije koje ćemo vam u nastavku predočiti dostupne naučnicima već decenijama. Dakle, nemoguće je da se to ne zna. Ali, soja je uporno u hrani koja se industrijski proizvodi i distribuira širom sveta.

U svojoj knjizi „Seme uništavanja: Skriveni plan genetske manipulacije“ Bil Engdal tvrdi da postoji đavolski plan kako Vašington i četiri anglo-američka poljoprivredna džina planiraju da dominiraju svetom patentirajući forme života kako bi pridobili kontrolu nad proizvodnjom hrane u čitavom svetu i to sa razlogom koji je zastrašujući – redukcija ljudske populacije. On navodi i reči Henrija Kisindžera iz 1970. : „Kontrolom nafte kontrolišeš države, kontrolom hrane kontrolišeš ljude“.

Kisindžer je danas visoki funkcioner jedne od najmoćnijih svetskih nevladinih organizacija “Saveta za međunarodne odnose”. Njihovo glavno sedište u Njujorku nalazi se u zgradi sagrađenoj na zemljištu koje im je poklonila porodica Rokfeler, inače pravi vlasnik kompanije Monsanto, glavnog proizvođača GM soje i drugih GM useva. Jevrejska porodica Monsanto iz Luizijane je u 18. veku bila poznata kao vlasnik i diler robova.



Ali, pođimo redom.

Australijanka Elejin Holingsvort nekada je bila poznata holivudska glumica sa umetničkim imenom Sara Šejn. Kada je okončala filmsku karijeru posvetila se borbi za zdravu ishranu. U svojim knjigama i na svom Internet sajtu ona godinama vodi žestoku borbu sa transnacionalnim korporacijama koje proizvode hranu i koje se u težnji za što većim profitom ne libe da kao “zdravu hranu” preporučuju onu koja je ne samo nezdrava već i veoma opasna. Što je još gore ovaj biznis se povezuje sa farmaceutskom industrijom pa se stvara obostrana dobit -preko hrane se ljudima zdravlja poremeti, a onda sledi skupo lečenje.

Holingsvort je posebno obradila učinak soje u ljudskoj ishrani. Ona ne samo da je našla brojne naučne radove urađene pre više decenija koji nedvosmisleno pokazuju da je soja veoma opasna namirnica, već je žestoko optužila korporativne lovce na dobit da finansiraju naučnike, lekare, popularne magazine o zdravlju i novinare koji soju preporučuju kao “veoma zdravu”. Najgore je što se ova “zdrava hrana “ preporučuje majkama i deci i to čine baš lekari, mada većina iz neznanja. I ne samo soja, već i nusprodukti soje, koji bi trebali da završe na otpadu kao na primer sojin lecitin, prodaju se i koriste sa etiketom “dobo za zdravlje”.

Najveći problem sa sojom je, piše Holingsvort, što zrno soje sadrži brojne fitoestrogene. To je uopšten naziv za hemikalije koje se nalaze u biljkama, a imaju estrogensko djelovanje. Praktično deluju kao hormoni. U prirodi se fitoestrogeni javljaju kako bi pomogli regulaciju ciklusa parenja kod životinja, a u sintetetičkom obliku se koriste u istu svrhu u stočarstvu. Popularne kontraceptivne pilule su takođe jedna takva sintetička verzija namenjena za ljudsku upotrebu i funkcionišu kao ženski hormon estrogen.

ZAŠTO BI BEBAMA DAVALI PILULE ZA KONTRACEPCIJU?

Ali, ako se fitoestrogeni koriste u velikim dozama ili u dužem vremenskom periodu, oni imaju protivestrogenski učinak. Fitoestrogeni jednostavno remete rad hormona u organizmu. Jake doze se koriste i u hemoterapiji za ubijanje ćelija raka.

Pomenimo da sve ćelije u organizmu međusobno komuniciraju, a da se komunikacije odvija i unutar same ćelije od membrane ka jezgru. Za to su zaduženi hormoni i oni uvek moraju biti u određenom balansu. Disbalans nosi ćeliji pogrešne informacije.
Fitoestrogeni sadrže desetine podvrsta kao što su: coumestani, izoflavoni, lignani i steroli, od kojih svaka dalje sadrži podvrste. Soja sadrži puno izoflavona, uključujući i podvrste genistein, coumestrol i daidzein.


Naučnici već dugi niz godina znaju da izoflavoni u soji mogu poremetiti funkciju štitne žlijezde, dovodeći do autoimune bolesti, pa čak i raka štitnjače.

Još pedesetih godina dvadesetog veka fitoestrogeni su povezivani sa povećanim brojem slučajeva raka, neplodnošću, leukemijom i poremećajima u radu endokrinog sistema.
“Charlotte Gerson sa američke Klinike za zloćudne bolesti Gerson, objavila je rezultate detaljno sprovedenog istraživanja o raku koje dokazuje da je fitoestrogen genistein kancerogeniji od DES-a (diethylstilbestrola), sintetskog estrogenskog lijeka koji je davan milionima trudnih žena, najvećim delom u razdoblju od 1938-1971. Malo je onih koji nisu čuli za smrtne slučajeve i užasne patnje koje je ovaj lek prouzrokovao bezbrojnim ženama i njihovim kćerima,” podseća Holingsvort.

Učestale posledice hormonske neravnoteže izazvane asimilacijom velikih količina estrogena otkrivene su u velikom broju slučajeva čak i kod dece. A odakle taj estrogen? Iz hrane za male bebe i sojinih napitaka kojima svoju decu hrane njihovi brižni roditelji - često na stručnu preporuku lekara. Holingsvort kaže da je to verovatno ista vrsta “stručnog” savetovanja koja puni popularne magazine o zdravlju i ishrani, a da su u stvari glavni finansijeri tih magazina farmaceutske kompanije ili sami proizvođači soje, kao na primer Monsanto.

Pored toga postoje “lekari” i “naučnici” koji novac vole više od svega.

Obični ljudi veruju lekarima i često ne razmišljaju svojom glavom pa ne vide očitu nelogičnost da se potpuno istim sastojkom (estrogen iz soje) koji se prepisuje ženama u menopauzi kako bi im se produžio određeni hormonski balans koji se u menopauzi menja, daje novorođenčadi kao “zdrava” hrana.
Jednostavno rečeno: hranjenje malih beba hranom na bazi soje jednako je kao da im dajete pet kontraceptivnih pilula dnevno.

«Količina estrogena u 100g sojinih bjelančevina odgovara količini estrogena sadržanoj u jednoj kontraceptivnoj pilululi”, po merama iznetim u jednoj švajcarskoj zdravstvenoj ustanovi još šezdesetih godina prošlog veka, kada su ove pilule postale moderne.

Monosodijum glutamat (MSG) je jedna od nekoliko formi slobodnog glutamata koji se često nalazi u hrani. Jedna kanadska studija nedvosmisleno je pokazala da sastojci slobodne glutamatske kiseline (MSG) i slobodne aspartičke kiseline koje su opoznate kao neurotoksini, predstavljaju sastvni deo formule za pravljenje hrane za bebe. Prisustvo ovih neurotoksina u ishrani beba predstavlja problem jer se u njihovom mozgu još nije dovoljno razvila krvno – moždana barijera koja sprečava da toksini iz krvi uđu u mozak.

Zanimljivo je i da se u svakoj formuli za pravljenje bebi hrane, na primer, na Novom Zelandu nalazi soja, što je potvrdila i njihova vlada. Tamo su majke formirale i udruženje protiv ovakvog korišćenja GM soje, dok je Vlada smatrala da je toksikacija GM sojom bila veoma mala te da zakon koji tu koncentraciju dozvoljava nije prekršen. Na osnovu čega je procenjena koncentracija koja nije štetna, sasvim je drugo pitanje. Takođe je majke zabrinulo i otkriće da neke formule za bebe sadrže određene vrste GM soje koja nikada nije ni bila testirana na ljudima ili to nije bilo sprovedeno u skladu sa propisanom procedurom.

Svejedno, ovakvih slučajeva ima širom sveta, i svuda postoje jasni pokušaji da se i sadejstvu možnih korporacija i vlada u hrani na ovaj ili onaj način, u većoj ili manjoj količini nađe GM soja.

Pijenje sojinog “mleka” (ukoliko smatrate da se to može nazvati mlekom) za vreme trudnoće, kao i u prethodno opisanom slučaju sa enzimima, često blokira stvaranje majčinog mleka (pravog mleka) što zatim logično dovodi do “neophodnosti” da se novorođenče hrani zamenom i to baš “mlekom” od soje.

Izvor/ eugenika

Nastaviti će se....

Nikada ne jedem soju, jedino ako nam podvaljuju u kojekakvim prehrambenim proizvodima.

Pa salama i drugi "mesni" proizvodi su skoro sama soja Teorija iz uvoda se čini uvjerljiva i realna. Ništa, od sada jedem samo ono što proizvedem u svom vrtu.

Odlično je što to možeš...mnogi nisu tako sretni...

Proširiti ću parcelu i slati i vama, primam naruđbe što da sadim

Goran je napisao/la:

Proširiti ću parcelu i slati i vama, primam naruđbe što da sadim

A baš si srce...

Mogli bi bijeli luk odmah pošto je sto kuna kila i ne vjerujem da će iduće godine biti jeftiniji

Goran je napisao/la:

Mogli bi bijeli luk odmah pošto je sto kuna kila i ne vjerujem da će iduće godine biti jeftiniji

Češnjak?...

Nego da ja nastavim sa sojom...

NIJE MLEKO SVE ŠTO JE BELO

Jedan od glavnih krivaca zašto je soja toksična krije se i u činjenici što njezino zrno sadrži velike količine aluminijuma koji je zrno upilo iz tla na kome raste. Tako je 1997. Odbor za prehranu Američke akademije za pedijatriju objavio da «u majčinom mleku ima od 4 do 65 ng/ml aluminijuma dok dečija hrana napravljena od soje sadrži između 600 i 1.300 ng/ml».

Aluminijum je jedan od najraširenijih minerala u zemljištu, ali u većini useva se ne zadržava ili ga same biljke ne konzumiraju u velikim količinama. Biljka soje, međutim, taloži u svojim mahunama velike količine ovog metala.

“Sojino mleko sadrži 100 puta više aluminijuma od netretiranog kravljeg mleka. Da biste dobili ovu belu tekućinu nevinog izgleda koja se primamljivo sliva na fotografijama atraktivnih reklama potrebno je provesti celi niz postupaka. Jer sojino mleko se ne može izmusti”. Da li ste ikada videli sojinu kravu”, pita Holingsvort.
"Sojino mleko se dobija kada se grahorice (mahune) soje melju na visokoj temperaturi, a zatim se opasnim rastvaračima, od kojih neki ostaju u dobivenom sojinom brašnu, otklanjaju preostale masnoće. Potom se brašno u procesu separacije namenjenom uklanjanju fibroznih vlakana meša s lužnatim rastviorom i šećerima. Propisi koje su donele vlasti kažu da je ta količina toliko neznatna da nije važna"

“Baveći se istraživanjima za potrebe svoje knjige naišla sam na dvanaest hemikalija koje se nakon navedenog postupka obrade dodaju soji”, otkriva Holingsvort.

Kontaminacija aluminijumom je dodatna i zbog tehnologije obrade jer se grahorice tada potapaju u aluminijumske tankove i ispiraju kiselinom. Tako se određena količina aluminijuma zadržava i u prerađenoj soji koji onda dospeva u organizam.
Pored almunijuma, otkriveno je da dečija hrana od soje sadrži visoku koncentraciju mangana. Prema nekim istraživanjima sprovedenim u Kaliforniji “proizvodi sojinog mleka sadrže oko 80 puta više mangana nego što ga ima u majčinom mleku, što novorođenčad izlaže riziku da će u prvim nedeljama života primiti previše mangana.»
Osim narušavanja njihovog osetljivog hormonalnog sistema, sad je već naširoko raširena

i pojava da male bebe koje piju sojino mleko pate od ozbiljnih gastrointestinalnih poremećaja.

“Međunarodna korporacija “Nestle”, vlasnik proizvođačke marke “Carnation”, glavni je zagovornik konzumiranja soje. Možda ih se sećate kao kompanije koja je donela dečiju hranu pripremljenu od soje u zemlje Trećeg sveta, potiskujući hranjenje majčinim mlekom i ubijajući - prema podacima Svetske zdravstvene organizacije - 1,5 miliona dece svake godine. Oni to i dalje rade, besramno forsirajući sojino mleko za novorođenčad poput “Alsoya-e” uprkos svim dokazima da je ono smrtonosno. Ali to ne treba da nas čudi ako se uzme u obzir veličina tržišta koje prekriva ovaj proizvod”, piše Holingsvort.

Magazin “Insight on the News” citirao je 2001. procenu jednog nezavisnog stručnjaka da od ukupnog godišnjeg prihoda od 3 milijarde dolara od prodaje hrane za bebe, samo na proizvode od soje zaradi se 750 miliona dolara. Danas ova brojka verovatno premašuje milijardu dolara.

Laboratorija za procenu zdravstvenih rizika američkog Ministarstva energetike objavila istraživanje koje pokazuje da izoflavoni u soji djeluju na isti način kao i zabranjeni insekticid DDT izazivajući deobu i umnožavanje ćelija raka dojke.

Jedan naučni tim sa Tajvanskog državnog univerziteta je 1988. pod vođstvom dr. Teodora Kaja primetio da je već više od pola veka poznato da soja izaziva povećanje štitnje žljezde, posebno kod žena i dece.

I ugledni toksikolog dr Majk Ficpatrik iz Novog Zelanda, koji predvodi pravu kampanju protiv konzumiranja soje, napisao je 1998. naučni rad u kome je naveo većinu objavljenih otkrića o opasnostima od sojinih izoflavona. Rezultate istraživanja je poslo i američkoj Federalnoj Agenciji za Hranu i Lekove (FDA). Tu se navodi i sledeće:
«Sojini izoflavoni povećavaju rizik od oboljevanja od raka dojke... Sojini izoflavoni dovode do poremećaja menstrualnog ciklusa tokom i do tri mjeseca nakon što su uneseni u organizam... Koncentracija genisteina koji se nalazi u proizvodima od soje dovoljna je da podstakne ćelije dojke na početak procesa ćelijske deobe... Postoji zabrinutost da žene koje jedu izolate sojinih belančevina učestalije oboljevaju od epitelijalne hiperplazije.»

KAKO JE SOJIN LECITIN POSTAO “KORISTAN ZA ZDRAVLJE

O tome u idućem nastavku....

”Soja sadrži više fitične kiseline od bilo koje druge žitarice ili mahunarke (grahorice). Problem sa fitičnom kiselinom je što ona sprečava apsorpciju svih minerala, a posebno kalcijuma. Koliko je mineralni deficit uzrok mnogih bolesti, za koje se navodno još pouzdano ne zna kako nastaju, može se videti ovde.

Takođe je otkriveno da su alergijske reakcije na soju daleko češće od alergija na ostale vrste mahunarki (grahorica). Čak i Američka pedijatrijska akademija priznaje da bi rano izlaganje soji kroz industrijski proizvedenu hranu za bebe moglo predstavljati glavni uzrok kasnije alergije na soju kod starije dece i odraslih.

“Verujući «glasinama», jedan moj uporni kritičar rekao mi je da «zasigurno zna» da kad soja proklija iz nje izađu svi otrovi. Ne mogu ga uveriti ni znanstveni dokazi da se klijanjem soje genistein pretvara u coumestrol koji je trideset puta jači od estrogena”, zapisla je u svojoj knjizi Elejn Holingsvort.

Kao nusproizvod prilikom prerade sojine grahorice dobija se lecitin.
To je viskozna masa, žuto braon boje, specifičnog ukusa i mirisa. Sirov sojin lecitin je smeša fosfolipida i ulja, sa aktivnim dejstvom, zahvaljujući kombinaciji lipofilnog i hidrofilnog karaktera u molekulu fosfolipida.

Za razliku od raznovrsnih masnoća koje se u velikom rasponu prirodno javljaju u jajima, oraščićima, semenkama i avokadu, ovaj nusproizvod soje je uvek užegao, a izvlači se iz taloga koji ostaje nakon što se iz grahorica soje odstrani ulje. Dakle, sojin lecitin sadrži veliku količinu rastvarača i pesticida. Ali... Umesto da ga bace na deponiju za odlaganje toksičnog otpada gde i pripada, proizvođači su za njega otvorili još jedno visoko profitabilno tržište nazivajući ga «zdravim» dodatkom hrani. Tako će vam “stručnjaci” (potplaćeni) plasirati priču o njegovoj “izuzetnoj ulozi u pravilnom metabolizmu, resorpciji masti, smanjenju holesterola, obnavljanje ćelija nervnog sistema, usporavenju stranja...” i svemu drugom što ste spremni da kupite za svoje zdravlje. Na vama je da u to poverujete, pošto se sami naučnim istraživanjem verovatno ne bavite. I da jeste naučnik iz ove oblasti - to košta.

Lecitin je u industriji hrane prihvaćen kao emulgator, sredstvo za dispergovanje čvrstih čestica, stabilizator pene, sredstvo kvašenja i opuštanja i sredstvo za kontrolu kristalizacije. Ali, njgova osobina je i da ima sposobnost da izaziva oštre bolove u zglobovima (koji se često pogrešno dijagnostikuju kao artritis) i stvaranje teškog oblika gihta. “Dugotrajno konzumiranje soje izaziva rak i bezbrojne druge po život opasne bolesti, uništava kosti, uništava hormonski sistem, kako ljudi tako i životinja, te potiskuje seksualni nagon. Čak i da se preko noći ukloni iz naše ishrane, soja je tako duboko usađena u prehrambeni lanac i telo svakoga ko ju je ikad pojeo da će njeni negativni učinci zdravstvenim problemima mučiti i one koji još nisu ni rođeni”, naveo je dr Ficpatrik.

SOJA U ISHRANI AZIJACA

Oni koji savetuju uzimanje soje često navode da je to glavni sastojak hrane u Aziji (a poznato je da tamo najmanji procenat ljudi oboljeva od raka ili od osteoporoze). Pored toga navodi se da je soja kao hrana počela da se koristi u Kini još hiljadu godina pre nove ere.
Tako je stvorena lažna priča da ishrana sojom sprečava razvoj osteoporoze. Ovaj pogrešan zaključak potiče od verovanja da je manji procenat obolelih od osteoporoze u Aziji jer se tamo već hiljadama godina konzumira soja pa se sa njom unosi i vitamin D. Istina je da se u Aziji soja koristi više kao začin u hrani sa morskim plodovima koji su bogati D vitaminom koji se zapravo nalazi u njihovim masnim naslagama. To nije D vitamin iz soje. Naprotiv, konzumiranje soje upravo povećava potrebu tela za vitaminom D, jer soja definitivno lišava organizam kalcijuma.

Od soje koja se koristi kao deo japanske kuhinje , veoma mali deo je uzgojen iz genetski modifikovanih kultura koje dominiraju danas zapadnim tržištem. “Osim zbog siromaštva ili za vreme gladi, Azijci konzumiraju soju u vrlo malim količinama - 7 do 8 grama dnevno - a većina te soje je fermentirala od tri do pet godina da bi se iz nje uklonili toksini.
Japanci jedu male količine tofua (proizvoda od soje) i misoa kao dio supe bogate mineralima, nakon čega sledi meso ili riba, što neutrališe jedan dio toksina. Praktično u Aziji se koristi soja uglavnom kao začin drugim tradicionalnim jelima.Takođe je stvoren mit da proizvodi od fermentirane soje poput tempeha i natoa sadrže visoke količine vitamina B12. U tim se argumentima ne spominje da se vrsta vitamina B12, koja se nalazi u soji, ubraja u neaktivne oblike B12 koje ljudsko telo nije u stanju da iskoristi. Neki su istraživači čak izneli pretpostavku da ovaj oblik vitamina B12 može sprečiti absorpciju vitamina B12 iz drugih izvora.

Sa druge strane, gorka istina koju proizvođači soje ne navode je visoka stopa kretenizma u delu Kine gde ljudi naširoko konzumiraju soju (zato što su previše siromašni da bi priuštili neke druge vrste belančevina) i povezuje se sa oštećenjem mozga, pošto goitrogen iz soje lišava štitnu žlezdu potrebne količine joda. Novozelandski toksikolog dr. Majk Ficpatrik kaže: «Epidemiološko istraživanje u Kini pokazalo je da konzumiranje velikih količina soje ne štiti od raka dojke. Još nekoliko sličnih istraživanja opovrgava teoriju da soja pomaže u prevenciji raka dojke».

“Dr. Rejmon Pet i njegovi saradnici pokazali su da je konzumiranje tofua (fermentirane soje) povezano s demencijom. U opsežnom američkom istraživanju na uzorku od osam hiljada američkih Japanaca sa Havaja sprovedena je procena konzumiranja tofua u srednjim godinama života, te njegova povezanost s funkcionisanjem mozga i strukturalnim promenama u kasnijem životnom dobu. Naučnici su sproveli radiološko snimanje neurona u mozgu i opsežno istraživanje kognitivnih funkcija, a nakon smrti ispitanika izvršili su obdukciju. Otkriveno je da je povećano konzumiranje tofua povezano s indikacijama moždane atrofije i kognitivnih oštećenja u kasnijim godinama života. Na autopsiji je kod ispitanika, koji su obilno jeli tofu, čak otkriveno oteknuće moždane šupljine i smanjenje težine mozga. Ovo istraživanje objavljeno je u časopisu “The Journal of The American College of Nutrition, 2000., a zatim i u “William Cambell Douglassovom glasniku”.

Danas se na Zapadu soja ne fermentiše (kao u Aziji) da neutrališe toksine, već se obrađuje na način koji “denaturiše proteine i povećava nivo kancegogenosti”.
Ona i ne sadrži kompletne proteine, pa ne može ni biti korišćena kao zamena životinjskih proteina.

Dakle, zaključak da Azijatkinje od raka i osteoporoze štiti soja potpuno je netačan. Kako je prethodno rečeno, njihove navike i prehrana u potpunosti su drukčiji od zapadnjačkih i podrazumijevaju vrlo ograničene količine hrane lošeg kvaliteta, kakva se obilato koristi na Zapadu. Osim toga, one ne zamenjuju maslac koji sadrži vitamin D za margarin dobijen od sojina ulja koji je tako popularan među obmanutim Zapadnjacima.
Pored toga u soji se nalaze inhibitori nekih enzima, posebno tripsina, što može izazvati

ozbiljne probavne smetnje, odnosno bitno se može smanjiti unos belančevina te hroničan manjak esencijalnih aminokiselina.

U testiranju na životinjama otkriveno je da ona time što koči varenje proteina utiče na funkciju pankreasa. Poznato je danas da je glavni uzročnik raka poremećaj u metabolozmu zbog nepravilnog rada pankreasa. Ovo je isti slučaj i sa dijabetesom.
I ovde je još jedna zabluda u vezi korišćenja soje u Aziji i na Zapadu gde je rašireno verovanje da soja može potpuno da zameni proteine u ishrani. To nije tačno jer ona i ne sadrži kompletan životinski protein.

Ali, soja je stavljana kao neizbežna namirnica u ishrani onih koji promovišu vegetarijanstvo. Zanimljivo je kako najuticajniji mediji daju veliki publicitet vegetarijanstvu. Da li je to slučajno ili je cilj upravo promocija soje?

Pomenimo ovde slučaj popularnog bivšeg Bitlsa, Pola Makartnija i njegove žene Linde koji su godinama bili promoteri vegetarijanske ishrane pa su imali i svoju vegetarijansku smešu nazvanu “Linda Mc Cartney”. Linda je 1998. iznanada umrla od raka dojke, a već sledeće godine BBC je objavio da je nakon testiranja njihove smeše otkriveno da sadrži GM soju. Pol Makartni je tvrdio da mu nije bilo poznato da se u smeši nalazi GM soja.

Pitanje je, međutim, zašto je ovaj već prebogati par propagirao soju i vegetarijanstvo i morao da prodaje svoje ime uz vegetarijansku smešu? Da li su bili za to zavrbovani od neke moćne korporacije koja poizvodi GM soju? Da li su tako oni koji su sledili svoje popularne idole korišćeni kao zamorčići za testiranje GM soje?

Za ovakvu pretpostavku za sada ne postoje dokazi, ali kasnije ćemo videti na šta su sve spremne korporacije koje proizvode i distribuiraju GM hranu i ko stoji iza njih.



ISTINA O SOJI – KAKO SE GENETSKI MODIFIKUJE SOJA ...slijedi u nastavku

ISTINA O SOJI – KAKO SE GENETSKI MODIFIKUJE SOJA


DRUGI DEO

Piše: Ivona Živković

KAKO SE GENETSKI MODIFIKUJE SOJA

Ukrštanje biljaka kako bi se dobile neke poželjne osobine - metoda je stara vekovima. Od poželjnih osobina se najčešće očekuju brz rast, otpornost na viruse, otpornost na herbicide, insekte štetočine itd. Vekovima su se tako ukrštali roditelji po želji, pa odabrani potomci, pa njihovi potomci... i to je podrazumevalo dug period da bi se došlo do željenog rezultata. Nije bilo mešanja gena različitih vrsta, već samo srodnih. Jer to nije ni bilo moguće po Božijim zakonima pošto vrste zato i postoje da se ne bi mešale i stvarali se Frankenštajni. Ali, satanistička filozofija ne mari za prirodne (božje) zakone pa su savremeni genetičari (čim su prodrli u tajne gena) počeli da stvaraju upravo Frankenštajne. GM hranu u Americi popularno zovu frankenfood.

Biljke u koje je ubačen gen neke druge vrste nazivamo transgenim biljkama ili genetski modifikovanim (GM). Kod njih je genetska osnova izmenjena dodavanjem jednog ili više gena poreklom od drugih organizama korišćenjem tehnike rekombinantne DNK.
Zanimljivo je da se često i ne zna čime se gen soje modifikuje. EU ima najveću bazu podataka genetske strukture svih biljaka. Ipak ostala je misterija sa kojim molekulima je kompanija “Monsanto”, najpoznatiji proizvođač GM useva rekombinovala njen DNK.

Jedan molekul je definisan kao molekul biljke maćuhica (dan i noć), drugi je od bubašvabe (!!!) a treći je ostao TAJNA.

Veruje se da je korišćen gen bubašvabe jer su to najotporniji insekti na planeti (kao pacovi i cijanobakterije) za koje se veruje da su u stanju da prežive mnoge ekološke katastrofe, te budu dalji nastavljači života pomoću svojih neuništivih proteina.


Ipak, neka naučna istraživanja otkrivaju da i za njih postoji granica otpornosti, ali da je ona odložena tako što se otrovi koje oni podnose manifestuju tek kod daljih potomaka i ubijaju ih polako.

Bubašvabe se smatraju štetočinama, ali naučnici su otkrili da one mogu biti veoma korisne kao prirodni agenti za kontrolu drugih neželjenih insekata u poljoprivredi.
Ubacivanje nekog drugog gena u biljku može se obaviti preko vektora kao sto si virusi, plazmidi i transpozoni.

Što se tiče otpornosti na herbicide najviše se zahteva da budu otporne na glifosat i glufosinat-amonijum. I tu je transgena soja veoma otporna, čak i kada se psrka glifosatom trostruko jačom dozom od uobičajene. Može se herbicidom uništiti sav okolni korov, ali ova biljka opstaje. I tako zaprašena možda “željno čeka” da se nađe u vašem hamburgeru ili hrani za bebe.

Drugi herbicid glufosinat-amonijum izaziva inhibiciju, tj. kočenje rada enzima glutamin sintetaze i na taj način biljkama uništava biosintezu proteina. Podsetimo da se inhibicija enzima događa u kod ljudi koji konzumiraju soju.

Tolerantnost biljaka prema glufosinat-amonijumu ostvaruje se korišćenjem bar gena.
Za otpornost na insekte koriste se najčešće geni bakterije Bacillus thurigiensis. Tako ugrađeni geni ove bakterije transgenoj soji omogućavaju da luči toksine otrovne za insekte i zaštiti se od štetočina.

EKSPERIMENTI SA MIŠEVIMA

Već se zna i da su genetski poremećaji kod miševa hranjenih GM sojom drastični.
Tako je još oktobra 2005. za vreme jednog simpozijuma o genetskim modifikacijama koji je organizovala Ruska nacionalna asocijacija za genetsku bezbednost (NAGS) doktor biologije Irina Ermakova obelodanila rezultate istraživanja rađenih na njenom Institutu za više nervne aktivnosti i neurofiziologiju Ruske akademije nauka. U ovom istraživanju je analizirana defektnost potomstva miševa koji su hranjeni genetki modifikovanom hranom.

Naučnici su dodali smeši za ishranu opitnih ženki miševa brašno iz sojinog zrna proizvedenog u kompaniji “Monsanto”, genetski modifikovanog kako bi bio otporan na njihove herbicide. Počeli su da im daju tu hranu dva nedelje pre parenja, nastavili da ih hrane za vreme trudnoće i za vreme dojenja. Drugoj grupi je data organska soja nemodifikovana) a treća grupa uopšte nije hranjena sojom.

Svi mladunci ženki hranjenih GM sojom bili su uočljivo manji (oko 20 %). I unutrašnji organi su im bili manji, uključujući i mozak. Čak 55.6 posto hranjenih GM sojom je uginulo, dok je postotak uginuća onih koji su hranjeni organskom sojom bio 9. Oni koji uopšte nisu hranjeni sojom imali su smrtnost 6,8 procenata.

BORBA NAUČNIKA SA KORPORACIJAMA

Sa navedenim rezultatima postavilo se pitanje među naučnicima kako su SAD uopšte odobrile da se GM soja nađe u ljudskoj ishrani.

Dr Ermakova je planirala i da nastavi sa svojim opitima, ali je ovaj projekat ostao iznenada bez sredstava i nisu dobili 70.000 dolara koliko im je bilo još potrebno. Tako je ovo istraživanje predstavljeno kao preliminarno.

Rezultati mnogih istraživanja, na žalost, nisu ni obelodanjeni. Da li je i to slučajno?
O tome sa kakvim se pritiscima i zastrašivanjima od strane moćnih kompanija suočavaju naučnici koji iznose podatke o štetnom delovanju GM useva zabeleženo je i u knjizi Džefrija Smita:“Seme obmane” objavljenoj 2003.

Tako je svetski vodeći predavač i ekspert za genetsko modifikovanje biljaka iz Velike Britanije, Arpad Puctaj, najpre oklevetan, a zatim otpušten sa pozicije istraživača u škotskom “Rowett Research Institute” kada je obelodanio rezultate istraživanja o bezbenosti GM hrane. Istraživanje su naručile kompanije koje proizvode GM soju, ali im se rezultat nije dopao. Iako je rad pomenutog instituta smatran nezavisnim, a naučnici uvereni da treba da budu objektivni, u šta je verovao i Puctaj, nije ispalo tako.
Rezultat ispitivanja nedvosmisleno je pokazao sve negativne implikacije jedenja genetski modifikovane hrane. Puctaj je odlučio da rezultate pusti u javnost i dobio je otkaz.

I vlade Bile Klintona i Tonija Blera u to vreme bile su na strani moćnih korporacija, pokušavajući da pomenuta istraživanja zataškaju, jer je Vašington već bio potrošio milijarde dolara promovišući GM useve i novu biotehnološku revoluciju koja će promeniti svet (!) I, naravno korporacijama doneti ogroman profit. Životi i zdravlje ljudi očito nemaju takvu vrednost.

Pominje se i slučaj Injacija Čapele, ekologa i mikrobiologa sa Univerzitata Berkli u Kaliforniji.
Naime, Čapela i njegov diplomirani student, Dejvid Kvist su otkrili 2000. veliku kontaminaciju meksičkog kukuruza sa GM varijetetom, uprkos zabrani vlade da se ovi varijeteti mogu mešati. Kukuruz je u Meksiku svetinja i tu je postojbina nekoliko stotina prirodnih varijeteta kukuruza koji se sasvim prirodno međusobno ukrštaju.

Čapela i Kvist su testirali varijetete u više od deset mesta u Oaksaki i otkrili 6 posto biljaka kontaminiranih sa GM semenom. Oksaka je na dalekom jugu pa je Čapela znao ako se kontaminacija proširi tamo, ona će se proširiti po čitavom Meksiku, jer trgovinski sporazum NAFTA (praktično objedinjuje SAD, Meksiko i Kanadu) dozvoljava potpuno uvoz kukuruza iz SAD koji sadrži do 30 posto GM varijeteta. Sada je sve vodilo ka tome da se taj iznos udvostruči i tamo gde GM kukuruza nije bilo uopšte, uskoro bi ga bilo svuda.

Prestižni žurnal „Nature“ složio se da objavi Čapelin nalaz, iako je jedan tada visoki funkcioner za poljoprivredu Meksika tražio od Čapele da to ne čini uz pretnju da će Čapela biti odgovoran za svu štetu nanetu meksičkoj agrokonomiji. Protiv Čapele je pokrenuta i medijska hajka, kako bi ga kao naučnika omalovažili.

Kampanja protiv njega se nije fokusirala samo na ovo otkriće, već i na rezultate još jednog otkrića koje je bilo mnogo ozbiljnije. Čapela je otkrio da kontaminirani GM kukuruz ima oko 8 fragmenata od Ca VM promotera koji stvaraju nestabilne „vruće tačke“. One uzrokuju da se geni biljke komadaju i rasprskavaju i onda se ti delići rasejavaju kroz genom biljke gde, dokazano, uništavaju napore (navodne) da se spreči unošenje GM useva zemlju.

Čapela je ipak delimično uspeo da objavi neke od nalaza, zbog čega je "Monasnto" angažovao profesionalnu PR agenciju kako bi ga kao istraživača u medijima maksimalno klevetali i diskreditovali. Zbog toga je na loš glas došao i sam Berkli Univerzitet, koji je odlučio da mu uskrati profesorsko nameštenje.

Samo dve nedelje nakon što je magazin “Nature” pod pritiskom delimično demantovao ono što je već objavio i izvinio se čitaocima zbog iznetih neistina i nekompetetnosti autora (Čapele) došlo je do zvanične objave meksičke vlade o masivnoj genetskoj kontaminaciji tradicionalnih meksičkih varijetata kukuruza u Oksaki i susednoj državi Pueblo.

Čak 95 posto testiranog kukuruza je bilo zagađeno i to „brzinom nikada ranije zabeleženom“. Ova je objavljeno kao udarna vest u Evropi i Meksiku, ali je ignorisano u Kanadi i SAD.



ISTINA O SOJI – STRATEGIJA PENTAGONA: "POPULACIONI RAST NULA" ...u nastavku