Jovan Dučić

BIOGRAFIJA

Jovan Ducic (1871 - 1943), rodjen u Trebinju. Po zavrsenoj i uciteljskoj skoli u Somboru, bio je ucitelj u Bjeljini i Mostaru. Jedan je od osnivaca i urednika casopisa Zora (Mostar, 1896 - 1899). Studirao na filozofsko-socioloskom fakultetu u Zenevi, odakle je cesce odlazio u Pariz. Od 1907. godine je u diplomatskoj sluzbi Srbije na raznim duznostima (Carigrad, Sofija, Atina) i Jugoslavije (delegat Lisabonu). Godine 1941. presao je u Geri - SAD, gdje je u aprilu 1943. umro. Posmrtni ostaci su mu 2000. godine preneseni u Trebinje, sto je bila njegova poslednja zelja.

Ducic je najmarkantnija licnost srpske knjizevnosti u prvim decenijama 20. vijeka. Pod uticajem francuskih simbolista i parnasovaca on je unio novi duh u srpsku poeziju, obogacujuci njenu sadrzajnost novim temama i novim izvoristima inspiracije. "Kabinetski radnik na mucnom poslu rima i ritma", kako je sam za sebe govorio, on je njegovao kult forme, tezeci ka savrsenstvu, ka organskoj uskladjenosti svih elemenata versifikacije. Sve je u toj poeziji elegantno i virtuozno receno, blistavo, jasno i tacno, kadkad do mjere da pojedini stihovi zvuce kso lozinke i sentencije. Ubjedjeni pristalica teorije "l' art pour l' art", on je stvarao poeziju koja treba da bude "odvec gorda da bi zivjela za druge", usredsredjenu na velike, vecite teme, ljubavi, smrti, religije. Osim pjesama, pisao je putopise (Gradovi i himere), filozofske eseje (Blago cara Radovana), kao i eseje o knjizevnosti (o Vojislavu Ilicu, Bori Stankovicu, Kocicu i dr. ). Djela: Pjesme(1901), Pesme (1906), Plave legende(pesme u prozi 1908), Grof Sava Vladislavic (1942), Staze pored puta - Jutra sa Leutara - Moji saputnici (stihovi, proza, 1951), Lirika (1943). U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929-1930.



Skoro ce se navrsiti sto trideset godina od rodjenja princa srpskih pesnika Jovana Ducica, a za nepune tri godine bice okruglih sedam decenija kako je (dok je besneo veliki svetski rat) dusa njegova nasla mira.

U testamentarnoj pesmi "Povratak" ovaj bogotrazitelj slutio je da ce se sa Tvorcem sjediniti i u Gospodu upokojiti vecnim mirom tek onda kad njegov "prah mirno predje u grumen gline uzezene". Tada, kako pesnik kaze, izmedju njih nece vise biti medje.

Medje, one stvarne, duhovne, kao i da nisu postojale. Ducic se, narocito u godinama svoje duhovne i pesnicke zrelosti, smelo zagledao u onostrano, jos smelije i odresitije izrazavao je teskobe zebnje i muke koje su ga razdirale. Pored toga, Duciceva je pesma, posluzimo se za ovu priliku jednim njegovim stihom, znala da u "olujno doba"ukaze "grob pretka i put narastaju".

Sam Ducic je, nasavsi se spletom neveselih okolnosti sred olujnog doba u tudjini, trazio puta i za sebe i za svoje pleme. I kao sto je vapio da se preseli u "grumen gline uzezene" i sjedini sa Tvorcem, oporukom je obavezao da njegov zemni prah bude prenet u otaxbinu, i to u rodno mu Trebinje.

Pesnikov testament, na zalost, jos uvek nije ostvaren.

Tako i dve godisnjice koje cemo uskoro obeleziti u dvema susretnim godinama iznova otvaraju i pitanje potpunog povratka Jovana Ducica. Kako je datum Duciceva odlaska sa ovoga sveta sasvim pouzdan i neosporan kao cinjenica, godina njegova rodjenja jos uvek je predmet sporenja i nedoumica. Pesnikova "autobiografska" beleska u Curcinovom "Srpsko-hrvatskom almanahu" upucuje da je Jovan Ducic na svet dosao 5. februara 1874. godine, a neki drugi podaci kazu da je rec o drugom datumu.

Sa Ducicevom knjizevnom biografijom stvari stoje drukcije. Tamo je sve pouzdanije, skrojeno majstorskom rukom. Njegova knjizevna biografija, bar faktografije sto se tice, precizno je pouzdano istrazena i do detalja je poznata. Ducic pesnik se, bas kao i Milos Crnjanski (i sam povratnik u nas knjizevni zivot), oglasio 1886. godine u somborskom "Golubu" pesmom "Samohrana majka", a stihovi su mu, za zivota, poslednji put objavljeni ratne, i za njegov narod tragicne 1943. godine. Pred pesnikovu smrt "Amerikanski Srbobran" je objavio Duciceve pesme nastale kao pesnikov dramatican odogovor na dogadjaje i pokolje koji su zadesili njegov narod.

Dve vremenske odrednice iz Duciceve knjizevne biografije, krajnja i pocetna, obuhvataju, dakle, period od skoro sest decenija aktivnog pesnikovog prisustva, a dve prostorno udaljene tacke (od Sombora do Pitsburga) na cudesan i simbolican nacin otvaraju i zatvaraju ovu knjizevnu biografiju osvetljavajuci njegove odlaske i njegove povratke u knjizevnom smislu i znacaju. Iako u knjizevnoj biografiji Jovana Ducica nisu nesporne samo cinjenice vec i pesnikovo delo, mi, ipak, tek danas glasno (a ranije sa pola usana) govorimo o pesnikovom konacnom povratku u otaxbinu.

Ako je tacno, kako je vec mnogo puta isticano, da je Jovan Ducic pesnik opusa, sta je to sto iznova pokrece pitanje povratka pesnika koji vec ima zadivljujuci opus? Pesnik Jovan Ducic, stekavsi za zivota ime i ugled klasika, kasnije je, spletom neveslih i zdravom razumu tesko pojmljivih razloga, bio proteran iz knjizevnog zivota Srbije i ondasnje Jugoslavije. Stranstvovao je ovaj pesnik skoro pola veka. Ducic, valja to posebno istaci kada se govori o njegovom povratku, nikad nije bio pesnik bez citalaca i, ako je za utehu, nije bio pesnik bez uticaja na knjizevne tokove u nas. Ipak su njegovi citaoci bili uskraceni da se upoznaju sa celinom njegovog opusa pa i nekim, reklo bi se, sa cisto knjizevnog stanovista uzgrednim, za razumevanje Duciceva dela vrlo bitnim pesnikovim aktivnostima, jer je sve to bilo skrajnuto i dobrim delom i upucenijim u knjizevne tokove nepoznato. Ducic je uz to bio oklevetan pesnik.

Kazuje li nam njegova u "cudnu svetlost obucena dusa", govorom pesme, "blage reci vecitoga" utesno potvrdjujuci dostiznost svake, pa i knjizevne pravde? Pravo na Ducica nasa kultura je stekla i time sto ga je, ma koliko on kao pesnik bio svetski, porodila i omogucila kao pesnika, i sto je on, na drugoj strani, u svoje delo ugradio ono sto je najbolje i najvise mogao da pruzi nas jezik, isproban i kusan strogim Ducicevim metrickim obrascima. Pretvarajuci "jad u molitvu i harmoniju" Duciceva pesma je pronasla obrazac ali i distancu prema prethodnicima, ne raskidajuci sasvim spone sa tradicijom i sama postajuci tradicija. Za Ducica su i nasu knjizevnost i skrajnute njegove pesme vise znacile i radile od reci opadatelja njegovih.

Pa, "dok i ovaj vek tone u prostranstva tajna" prizivaju Duciceve pesme kao "glasnici bola i vesnici harmonije". Duciceva besprekorna stilizacija kao visoka estetska mera skoro da nas je navikla da pejzaze, zvukove i boje ne raspoznajemo i ne imenujemo po njihovoj prirodnoj meri, obliku i izgledu vec uporedjujuci ih sa onim sto pamtimo kao slike i sazvucja iz Ducicevih pesama.

"Sumnja, to sunce moga uma", kako je Ducic pevao, gleda li iz nas govoreci da pesnikovog odlaska nije ni bilo? Duciceva sumnja nas ne obeshrabruje vec nam pomaze da svet vidimo potpunije. Njegova sumnja je i tamo gde je "slutnja bezgranicna". Iz nje kao da "oci na oba sveta gledaju".

Ne gleda nas, danas, Ducic samo "s nebeske svetle cistine" vec on govori uzmemirenjem iz nase najdublje osame, iz jezika u kome je pronasao najvecu meru i najdublji vir.

O kakvom je onda povratku rec? Pesnik odlazi iz jedne kulture onda kad se istrosi matrica sa koje emituje poruke, a Duciceva matrica nije istrosena. Ne vraca se Ducic nama vec mi Ducicu. I sto se dublje i smislenije zagledamo u njegovo delo bice nam jasno i ko smo, i kuda idemo, i sta nas ceka.

A kad je rec o pesnikovom zavestanju, ono je bespogovorna obaveza. Dok god su Ducicevi zemni ostaci u tudjini, nasa je kultura krnja i uskracena za jednu obavezu.

Zar taj "astralni veliki nomad", gospostvenog lika i otmenog stiha, nije visestruko prosirio izrazajne moci srpskog jezika pesmom koja je, uz svu prefinjenost i otmenost, pocesto znala biti "zizak u domu siromaha" i "suza u oku mucenika"?

Tek ce se "suze u oku mucenika" pretvoriti u suze radosnice kad Duciceve zemne ostatke vratimo zemlji hercegovackoj. A pesnicki povratak u nadleznosti je jezika i kulture kojima je Jovan Ducic jos za zivota postao stub, oslonac, orijentir i visoka meta. Njegova uzdarja na sve ono sto je uzimao bogata su i trajna.

Djela:



Pjesme(1901),

Pesme (1906),

Plave legende(pesme u prozi 1908),

Grof Sava Vladislavic (1942),

Staze pored puta (stihovi, 1951),

Jutra sa Leutara (proza, 1951),

Moji saputnici (1951),

Lirika (1943).



U nekoliko navrata izlazila su mu sabrana djela, prvi put za njegovog zivota, 1929-1930.

INTERPRETACIJE PJESAMA

SUNCOKRETI

Pjesma Suncokreti pripada ciklusu Vecernje pesme pa su i sadrzina pesme, njen emocionalni ton i smisao u skladu sa naslovom ciklusa. Suncokreti u ovoj pesmi dobijaju trostruku simboliku:
- svetlost kao izvor zivota,
- teznja ka visinama i prostranstvima,
- teznja ka idealima.

Izbor suncokreta za navedenu simbolizaciju nije slucajan: u njegovom nazivu je organska veza ove biljke sa suncem, kako se po nebeskom svodu krece sunce, tako se okrece cvetna glava suncokreta, koja, obasjana suncevom svetloscu, sjaji bojom zlata. Kada sunce zadje, glava suncokreta se spusti "pogleda" uprta u zemlju. Noc je za suncokret mirovanje, odsustvo svetlosti, odsustvo zivota. On cezne za jutrom i za suncem, i svako spustanje noci za suncokret je pretnja i izvor straha, strepnje i tuge.

U prvoj strofi je predocena slika suncokreta koji "nemo prati neba bludnje" dok su u njemu skupljene "sve zedji ovog sveta,/Sva nespokojstva i sve zudnje".On je,dakle, olicenje zedji svega zivog za svetloscu, toplotom i prostranstvom visina, ali je, prirodno, i olicenje svih nemira i nespokojstava koji obuzimaju zivi svet. Iskaz je u ovoj strofi neutralan, glas lirskog subjekta se ne osjeca.

Druga i treca strofa predstavljaju posebnu sadrzajnu i smisaonu cjelinu: u njima progovaraju suncokreti, "sume u strahu svom od mraka". Za njih je sve sto zari bozanstvo jer daruje svetlost i zivot; a makar "jedna zraka" svetlosti mera je i cena sviju stvari. Sve sto je u tami, i sto makar jednom nije zasijalo i sto ne gleda u visine, obelezeno je prokletstvom.

Cetvrta strofa je metaforicna slika suncokreta: oni su "s istoka kralji", obuceni u "tesko zlato", oni su i "zreci sunca" koji "u cas mracni" vape za svetloscu i suncem. U ovoj strofi je ostvarena ravnoteza svetlosti i tame, radosti i tuge.

U petoj strofi se pojavljuje lirski subjekt svojim iskazom:"Te tuzne oci suncokreta/ u mom su srcu otvorene". Mrak i senke se tiho spustaju, sunce je daleko "na kraj sveta", suncokreti su tuzni.

Sesta strofa ponovo uvodi prevagu svetlosti na tamom:

Pomrece nocas sirom vrti,
Dvoredi sjajnih suncokreta,
Ali ce biti u toj smrti
Sva zarka sunca ovog sveta.

Ovdje je uspostavljen paralelizam prve i seste strofe:

1. Tu su sve zedji ovog sveta,
Sva nespokojstva i sve zudnje.
2. Ali ce biti u toj smrti
Sva zarka sunca ovog sveta.

Smrt suncokreta je samo privid: u njima je sakupljena sva energija sunca i svjetlosti, sve zedji i zudnje i sva zarka sunca. Poenta je u neunistivosti zivota i zudnje, u neunistivosti svetlosti i njene energije skupljene u zlatu suncokreta.

Pesma o suncokretima je pesma o svetlosti kao izvoru zivota; o ljudskoj teznji ka visinama i prostranstvima; o iskonskoj teznji ka idealimal; o svetlosti i tami, vedrini i nespokoju u ljudskom zivotu. Primarni motiv je suncokret jer ima istaknuto i udarno mjesto u kompoziciji pjesme: dominira u prvoj, petoj i sestoj strofi. Sekundarni motivi su TAMA i SMRT, ali su oni dobili periferno mjesto i nemaju snagu poente.



JABLANOVI

Kada se covjek nadje pred tajanstvom prirode u tamnoj noci kojom huji sustanje jablanova, pocinje da shvata da je samo jedan mali delic prirode. To saznanje budi nemir, slutnje i strahove. Covjek pred prirodom - to je tema Jablanovi. U sredistu pjesme je onaj covjek sa kraja pjesme koji stoji, posmatra i - strahuje. Jablanovi su samo predmet opazanja i dozivljaja lirskog subjekta, oni su simbolicna manifestacija covjekovih misli i zelja.
Pjesma zapocinje pitanjem, dva puta ponovljenim. Ovakav pocetak unosi zacudjenost, upitanost i nedoumicu. Zato je on pun naboja nedoumice i iscekivanja:
Zasto nocas tako sume jablanovi,
Tako strasno, cudno? Zasto tako sume?

Dva puta ponovljeno pitanje "zasto" sugerise napetost i nemir, uzbudjenje koje obuzima lirskog subjekta, ali ga on sam ne moze da objasni. Dok je u prvom stihu pitanje kompletno sa svim sintaksickim clanovima recenice, drugo pitanje je sazeto, to su samo tri rijeci "Zasto tako sume"? Ovdje nije pitanje zasto sume, vec zasto tako sume. Ova dva stiha upitnom intonacijom, nagovjestavaju odgovor i time stvaraju pocetno raspolozenje za sadrzinu pjesme.

Dok su prva dva stiha emotivno napeta, treci i cetvrti stih imaju narativni ton i deskriptivnu funkciju:
Zuti mesec sporo zalazi za hume,
Daleke i crne, ko slutnje; i snovi

- to je pejzaz noci u kojoj se dogadja sum jablanova: zuti mjesec i njegov spori zalazak zs brda, daleka brda i crna. Tamna boja poredi se sa slutnjom koja budi nejasni nemir i slutnju, koji su na samoj granici straha.
Prve dve strofe ispunjavaju opisi prirode i desavanja u njoj; treca strofa donosi sliku usamljenog covjeka u noci. Sve sto je opisano u prve dve strofee, sagledano je ocima lirskog subjekta:On i priroda nasli su se oci u oci - u tom susretu priroda ostaje na svome, ona traje i dalje mimo volje covjekove, a covjek sam i zaplasen, morao je da obori pogled - nije uspio da odgovori na pitanja koja je postavio.

Treca strofa predstavlja sliku covjeka koji je toliko usamljen da se osjeca "ko potonji covek".
Stajanje kraj mirne vode opisano je odsjecnim, sporim rijecima koje ostavljaju utisak niza koji lagano prolazi. Osjeca se izvjesna utemeljenost lirskog subjekta u svijetu: "ja stojim" je puno samopouzdanja, iz njega zraci rjesenost i cvrstina. Medjutim, opkoracenje neminovno vuce u drugi stih da bi se stajanje odredilo preciznije - "ko potonji covek", poslednji, jedini, usamljen u tom ogromnom prostranstvu sveta koji je predocen kao mrtva noc.

Covjek se suocio sa prirodom, sa elementima prirode - mjesec, nebo, zemlja, voda. Ovaj covjek stoji sam kraj mirne vode, sagledao je sebe i shvatio da je malenkost. Naime, sreo se sa ogromnom sjenkom jablana koji sumi, pa je shvatio koliko je on sitan u odnosu na jablana. U tom trenutku se javio strah, ali osoben strah:"Strepim sam od svoje seni".

Pitanje postavljeno na pocetku pjesme ("Zasto nocas tako sume jablanovi?") nije dobilo direktan odgovor. On se nalazi u spletu poetskih slika, u njihovom zajednickom prozracavanju smisla. Na pragu izmedju prve i druge strofe, izmedju dve tamne slike, nalaze se snovi, tacnije odvija se njihov cin padanja u vodu "ko olovo mirnu i sivu" - nije samo padanje, nego je to padanje snova u sivu, umrtvljenu vodu bez zivota. Sum jablanova, ispof koga stoji usamljeni covjek, simbol je njegovih teznji da se izadje iz ove samoce i mraka - visina je u poeziji uvijek simbolizovala izbavljenje, svjezinu, nastavljanje trajanja.
izvor

O SRECI

- " Svaka filozofija je tuzna. Ako govorite duze o sreci, vi cete se naposletku osecati pomalo nesrecnim. Nema nijedne velike istine covekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao:ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti. Sve sto je duboko izgleda na dnu duboko i neveselo; i ni u jedan ponor se ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i uzasa. Koliko vise razmisljate o zivotu , sve se vise otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuca. Zato ako puno govorite o nesrecama u zivotu, najzad vise ne vidite zivot nego nesrece....
..... Najmanje su srecni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srecni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osjecaju se srecnim; a ima ljudi koji se ne osecaju nesrecnim ni posle kakvog slucaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskog zivota. Znaci da je sreca jedna stvar misljenja, i da sama za sebe nista ne predstavlja. Sreca, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreca postoji, onda je ona samo u zeljama, jer je zelja pokret i akcija, znaci jedini zivot i jedina prava radost. - Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srecni ni sa kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rodjenih za nesrecu, kao sto su drugi rodjeni za muziku. Treba imati talenat za srecu, kao sto treba imati puno duse da se bude istinski nesrecan. Mali ljudi mogu biti srecni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrecni...
.... Sve su velike srece slucajne, i nema coveka koji je izmislio jednu srecu. Nije tacno receno da je svaki covek kovac svoje srece; tacno je, naprotiv, da je covek uvek sam kovac svoje nesrece. Jer od hiljadu nesreca ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreca, ili bar ne najveca. Sve druge bede su delo covekovo, cak i sama njegova bolest. Zato ako su srece slucajne, nesrece nisu slucajne. Za svaku nasu nesrecu kriva je ili nasa lakoumnost, ili nasa gordeljivost, ili nasa glupost ili nas porok. I za fizicke bolesti su krive samo nase duhovne bolesti, nezdrave i porocne misli.....Zato covek kroz ceo zivot cini sebi samom vise zla nego dobra...."

O LJUBAVI

- " LJ ubavnici su najveci utopisti, a ljubav je najveca utopija. U ljubavi se oseca vise nego sto treba, pati vise nego sto se misli, sanja vise nego sto se zivi, i kaze i ono u sta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema niceg razumnog. Ljubav je jedno dusevno stanje bez ravnoteze i bez razabiranja. Zato su anticki Grci smatrali ljubav bolescu, a zaljubljene bolesnicima...
... Ljubav je osecanje koje je rezultat svih drugih osecanja, zbir svih mogucnosti covekovih, najvisih i najcistijih. Ljubav je najveci izvor snage za iluziju, i najdublji dokaz moci za akciju. Ljubav je svedocanstvo zdravog spola i dubokog morala; jer za ljubav treba imati pre svega mnogo fizicke sile i neizmerno mnogo dobrote ...
... Ljubav je dokaz inteligencije, jer covek bez ideja i prostak bez vaspitanja, ne mogu biti zaljubljeni, posto je ljubav najveca mudrost i najfinija dusevnost. Ljubav je zato uvijek bila privilegija najvosih dusa, ako ne i najvecih duhova...
... Ljubav je, najzad , i najvisi produkt kulture. Kod primitivnih ljudi ne postoji ljubav nego prohtev, ni san nego pozuda. Sto je veca kultura jednog naroda, utoliko je ljubav dublja, jer je komplikovanija i fatalnija. Zena nije vise zenka nego licnost, znaci mnogostruka lepota;umetnicko delo, dusa i duh. Zbog ovog je osecanjr ljubavi tesno vezano za neciju inteligenciju i dobrotu. Biti zaljubljen, verovati u ljubav kao u nebo, to je ziveti u najvecoj cistoti i krajnjoj sili dobrote. Ljubav je najveci stepen svega sto nosi nekoristoljubivo srce, najvece pregnuce, totalno samoodricanje, zivot u drugom bicu i za drugu licnost, usadjenu u zenit jednog doba naseg zivota. - Zato je apsurdum i nesreca sumnjati u nesto sto volimo, pa je apsurdum sumnjati i u zenu ako je cemerniji paradoks bozji, cak i nepremostiva fatalnost za ljude od srca i ponosa. Jer, najcesce, koliko je ljubav veca, utoliko je i sumnja veca. Medjutim, za punu srecu u ljubavi, treba biti nesebican, i prema sebi krajnje neosetljiv: ljubav iskljucuje samoljublje, i ne poveruje ni u ono sto je ocevidno. Ideal i nije u stvarima nego iznad njih. Tesko srcu koje uzima san o sreci kao sliku srece koja je mogucna. Nema srece koja se ne daje porusiti u prasinu, ako je samo vise tumacimo nego sto je osecamo... "

O PRIJATELJSTVU

- " Nad svetom lezi i dosada kao debelo more nad zemljinom korom. Toliko je dosada neizmerna na zemlji, da covek uvek trazi nekog da ga razonodi. Da vidi coveka, makar kog! Da govori, makar s kim! I da razgovara, ma o cemu! I da ide, ma kuda! - Covek odlazi u drustvo vise iz dosade nego iz sujete. Inace, nista ne bi moglo ni da objasni opstanak drustva, bar ne ovakvog kao sto je danasnje, koje nam oduzima novac, duh, vreme, karakter, zenu. Jer bi se, odista, moglo bez toliko ljudi, zena, reci, lazi, obecanja, kompromisa. Ovakvo drustvo, to je nesrecni svet koji sam sebi zagorcava zivot, kao kockar i pijanica...
... Ljudi ne smeju ostati sami sa sobom. Cesto vole cak i drustvo glupaka,
i nevaljalaca, cak i svog protivnika, nego da trpe samocu, a to znaci drustvo samog sebe. Ovo je zaista najgori paradoks. Naprotiv sportovi, trazenje duhovitosti bufona i ucenosti sarlatana, dolazi samo iz ocajne dosade. Zena je najbolji spasilac od camotinje. Ljudi se ne zene toliko iz ljubavi i fizicke potrebe, koliko iz crne dosade; ne zato da s nekim podele zadovoljstvo i srecu, koje ne nerado dele, nego da podele dosadu. I zena izneverava muza vise iz dosade nego iz perverzije, kao sto to isto radi i njen covek. Zato mi se cini da je prvi motiv prijateljstva strah od camotinje, strah koji je jeziv i mracan kao provalija, i koji je cesto uzrok velikih bolesti i velikih zlocina... "

izvor

O MIRNOCI

.... " Najveci problem covekov, to je spokojstvo u zivotu. Spokojstvo je stoga jedino sto je on vecito trazio, i jedino sto nikad nije nasao. Sve velike vere i filozofije isle su za tim da coveku najpre uliju u dusu spokojstvo. Drugim bicima je dovoljno da imaju hranu i prebivanje pa da budu spokojna, i cak radosna, a jedino covek moze postici i sva bogatstva i sve blagodeti, pa da ipak ostane nespokojan....
... Covek razdrazen i ljut, jeste stvarno lud i glup; jer strast zaludjuje i zaglupljuje, oduzimajuci coveku moc humanosti i moc spokojnog razmisljanja. Samo covek miran, izgleda uvek gospodarem i sebe i drugih, dostojanstven i ponosit. Covek gospodin mora pre svega biti miran... Ako covek pun temperamenta donosi cesto ljudima puno radosti, ipak samo covek spokojan donosi mira...
... Spokojstvo daje uzvisen izgled i ljudima i stvarima... "


O KARAKTERU

- " Jedno od najplemenitijih osecanja covekovih, to je moc indignacije. Ima ljudi koji se ne mogu ni ushititi ni indignirati, a samo se izabrani ljudi mogu da ushite pred velikim, i zgnusaju pred niskim. Ova dva osecanja, ushicenje i indignacija, idu naporedo. Prostaci znaju jedino da se obraduju i razaloste, ili samo razljute, i zatim samo razonode, a jedino covek gospodskim osecanja moze da podjednako reagira, i to od fizickog potresa, isto tako na ono sto je sublimno, kao i na ono sto je nedostojno. Moc indignacije dolazi stoga od covekove velike moralne cistote, i od njegovog visokog smisla za zivot i njegovih najvisih nacela. Gospodin, to je uvijek vitez, koji po svojoj prirodi nikada ne zna za cinizam.
Zena se ne ume da indignira, nego samo da uvredi, zato sto u zeni ima vise oholosti nego ponosa, i vise ukusa za formalizam nego za sustinu. Prema tome, osecanje indignacije je uglavnom osobina muskaraca...
... Jedan veliki problem u karakteru covekovom, to je iskrenost prema samom sebi. Odista, covek nikoga ne vara koliko sebe samog. Odista, covek nikoga ne vara koliko sebe samog. On je posvednevno prva igracka dvoje sopstvene ambicije, sujete, senzualnosti, pasivnosti, skrtosti, raspikucstva, drskosti, straha, gluposti. On nema nikad dovoljno pameti da sam proveri svoja osecanja, i da sam odmeri svoju pravu snagu. Zbog toga i izmislja principe, i improvizira osvedocenja kako bi pred svetom sakrio svoja losa dela iza njih, a narocito da bi sam pred sobom opravdao svoje postupke... "


O RODOLJUBLJU

- " Da li patriotizam znaci samo covekovo toplo osecanje za zemlju u kojoj je rodjen? Ili patriotizam znaci pre svega vrelu ljubav za narodnu tradiciju i jezik? Po reci patria, odista bi patriotizam znacio osecanje za tlo svog plemena, ali po reci rod , od koje smo mi Srbi napravili lepu rec rrodoljublje, to osecanje bi znacilo ljubav za tradiciju i jezik. Uostalom, ovo oboje izlaze na jedno isto: posto se i plemensko tlo obelezava granicom duhovnom a ne fizickom. - Stvarno, otadzbina, nije ni tlo, ni pleme, ni jezik, nego kolektivni duh jednog naroda. Bilo je uvek, a ima i danas, puno naroda koji zive na zajednickom tlu, i govore istim jezikom, a ne smatraju se istim narodom. U starom veku je takva bila i Grcka, podeljena na razne zemlje, a Rimljani su smatrali drukcim narodom cak i naselja u rimskoj Kampanji...
... Kolektivni duh jednog naroda, to je proizvod zajednicke proslosti, istorije, zajedno podeljenih sreca i nesreca, pobeda i poraza. Kolektivni duh zato predstavlja istodobno i materijalnu i moralnu oblast: zajednicke zrtve u krvi za iste principe i za isti ideal. Patriotizam je stoga jedno veliko porodicno osecanje steceno istorijskim uslovima zivota, osecanje koje zahvata od prvog do poslednjeg coveka celi masu narodnu, ma koliko ona bila brojno krupna, nasuprot osecanju duhovne bliskosti prema susednim zemljama i narodima, koje smatraju zatim dalekim i tudjim, ili njima neprijateljskim...
... Ima ljudi koji su po svojoj prirodi liseni osecanja patriotizma. Ovakvi ljudi predju iz svoje zemlje u drugu zemlju ravnodusno kao sto divlja zver predje iz Konga u Sudan, ili kao sto ptica predje sa grane na granu. Moglo bi se reci da izvesni ljudi nemaju patriotskog osecanja koliko drugi nemaju osecanja verskog, ili treci osecanja umetnickog. Ovo je jedna velika nesreca covekova. Ima samo dva osecanja koja su dva najvisa duhovna bogatstva, pored kojih i najsiromasniji covek ne moze biti potpuno ubog: to su patriotizam i vera. Ko voli svoju otadzbinu, on uvek zivi u sirokom prostoru, na velikom suncu, u velikoj zajednici, kao sto covek koji iskreno veruje u Boga nije nikad ni sam ni beznadezan. Bez ova dva osecanja, covek je propalica... "
izvor

KNJIGA O LJUBAVI

Govoriti o ljubavi, to je već pomalo voleti...”, kaže Jovan Dučić. Ovo je knjiga koju čita svaka nova generacija baš zato što su u njoj date velike istine o ljubavi, ljubomori, muškarcima i ženama i njihovom večnom nesporazumu. Evo nekih izvoda iz knjige: “Ljubavnici su najveći utopisti, a ljubav je najveća utopija. U ljubavi se oseća više nego što treba, pati više nego što se misli, sanja više nego što se živi, a kaže i ono u šta ni sami ne verujemo. U ljubavi nema ničeg razumnog. Ljubav je jedino druševno stanje bez ravnoteže i bez razabiranja. Zato su antički Grci smatrali ljubav bolešću, a zaljubljene bolesnicima... Samo u ljubavi i u smrti ljudi mogu da se izjednače, i da poslednji stiže prvog. Poznato je da Dučić nije baš pohvalno pisao o ženama, smatrajući ih lakomislenim, površnim i potpuno iracionalnim bićima. “Žena ne zna da poštuje, nego da voli. Žene ne traže ni da vi njih poštujete, nego da ih volite. Poštovanje za njih znači odsustvo svake ljubavi, nešto hladno i iz glave, a ne nešto preosećajno i iz duše. One veruju da nekog treba najpre voleti, kako bi ga zatim isitnski poštovale, a ljudi misle obratno. Žene misle: gde je mnogo poštovanja, tu je malo ljubavi. Žene imaju stalnu potrebu da budu voljene, i kad one same ne vole, i zato se često predaju i ljudima koji su im inače fizički nemili... Sve žene vole bogataše, jer je žena uvek siromah. Pametnih se boje... Žene počnu da ljube samo onda kad su voljene, ili bar kad misle da su već voljene. Inicijativa ljubavi uvek dolazi od čoveka. Žena hoće više da bude voljena, nego da sama voli; i više da je žele, nego da je vole. Ona ne samo da prva ne voli, nego prva i ne bira. Čovek joj se može naoko i dopadati, ali je retko da ga prva zavoli. Žena može da se zanese za bogatašem ili artistom, za vojnikom ili sportistom, za lepim ili za umnim, ali se najzad dadne, često za ceo život, sasvim drukčijem čoveku nego kakvog je zamišljala i želela. Ona uvek podlegne jačem, a ne lepšem i umnijem, ni boljem i milijem. Retko koja žena visi o ruci čoveka koji je bio odista čovek njenog ukusa... Padajući pred jakim, a ne pred dobrim i lepim, žena ne razume duh nego volju, i ne lepotu nego nameru...”

PJESNIK VELIKIH TEMA


- Jovan Ducic je veliki srpski smislotvorac:pesnistvo je primarno razumevao kao unosenje nekog poretka u haos realiteta, kao izgradnju smisla u svetu kome smisao nije nuzan. U svetu haosa samo pesnik, taj tvorac sto stoji odmah uz Boga, moze da proizvodi smisao. Otuda u pesnistvu Ducicevom preovladjuje govor o onom bitnom, sustinskom po coveka i njegov opstanak. Vecna pitanja i veliki problemi predstavljaju njegovu tematsku okosnicu gotovo svih njegovih pesama: covek i priroda , ljubav i zagonetka polova, narod i njegova istorija, obesmisljenost realiteta i spasonosna delatnost poezije, neminovnost smrti i neophodnost traganja za Bogom, sve su to kljucne teme na osnovu kojih se i sudilo da je Ducic misaon, filozofican pjesnik. Njegova poezija zaista prisno druguje sa mislima, ona je prijateljica mudrosti, naravno na nacin na koji to poezija, uopste, moze da bude. Otuda citaoca njegovih pesama valja traziti, pre svega, medju onima koji se rado obracaju filozofskim, pa i religioznim i mitoloskim tekstovima, tacnije rec je o ljudima koji poseduju izvesno metafizicko culo. Onaj koji nema osecanje za totalitet postojeceg i koji nema sposobnost za iskoracenje izan puke ocevidnosti realiteta nece biti u stanju da se priblizi ovoj poeziji. Ducic je pesnik koji je svet umeo da sagleda kroz obasjanje onostranosti.
- Ducic, medjutim, nije pesnik prorok, ni pesnik vizije. Izmedju filozofije i religije on ce odabrati filozofiju, izmedju mudrosti i misticnih dozivljaja odabrace mudrost. U njegovoj poetskoj slici sveta cvrsto je ugradjena upravo sumnja, kategorija bez koje filozof i mudrac ne mogu, a bez koje vernik i mistik moraju. Njegova smislotvornost se, dakle, realizuje kao iskaz o poteskocama konstituisanja smisla u jednom svetu koji je Bog prepustio da se on, taj svet, snalazi kako zna i ume ...
- Duciceva poezija jeste poezija provere, iskusavanja, zato sto je ona, pre svega, poezija sumnje. Otuda ni oni kljucni smislotvorni entiteti, kao sto su priroda, ljubav, onostranost, Bog, nece biti postedjene dvostrukosti vidjenja, kako sa one svetle, pozitivne, tako i tamne, negativne strane. Ducic je pesnik teskog, mucnog probijanja do smisla:on je pesnik metodske sumnje.
- U pogledu pesnickih oblika mozemo konstatovati da Ducic nije tezio kvantitativnom koliko kvalitativnom nacelu. Njegov metricki repertoar nije sirok, ali je pesnik tezio da dobro ispita mogucnosti tog repertoara i da ga maksimalno iskoristi za pesnicku kreaciju. Prosto je neverovatno koliko je on, na primer, vezan za iskustvo katrena, koliko je malo, samo u retkim prilikama, posezap i za drukcijim strofama. Od stihova kao da mu je 12- erac sasvim dovoljan, mada je neke od svojih najboljih pesama napisao u devetercu. On je bio odlucan protivnik slobodnog stiha, smatrajuci da je stih iskljucivo vezani stih, a da se nadalje pretvara u prozu.
- Jovan Ducic je zvucan pesnik. Melodija i ritam njegovih pesama izuzetno su upecatljivi, ali nisu nametljivi... Mada zvucan, Ducic, ipak nije pevljiv pesnik. On ne pripada onom nizu nasih tananih melodicara, kao sto su Branko Radicevic, Dis i drugi, jer on ostvaruje drugaciju ritmicku strategiju. Ducic se ne zaboravlja u muzici stiha. On muzicki sklad najcesce narusava elementima vrlo izrazito semanticki obelezenim, pa to narusavanje, mada se moze uciniti gubitkom, predstavlja dobitak na drugoj strani ... Elementi melodijskog nesklada osnazuju znacenjsku strukturu pesme. Uklanjanje muzike stiha ne predstavlja, dakle, prosto osiromasenje pesme.

RAZMIŠLJANJA O ČOVJEKU



1. Da li je ljubav u nama od rođenja ili je stičemo?

- Da li ljubav dobijamo u nasljeđe svojih roditelja, ili je stičemo godinama i vlastitim iskustvom? Je li ona poput instinkta, čula i refleksa, ili se uči poput govora i hodanja? Mnogi od nas ne znaju izraziti osjećanja na pravi način, mnogima je teško izgovoriti neke riječi, ali to ne znači da osjećanja ne postoje, da ih svako od nas ne posjeduje. I, mada nam je za njeno izražavanje potrebna neka od naučenih radnji, sama ljubav se ne može naučiti, ne može steći, ona je tu u nama, sa nama se rađa, živi i sa nama umire... ili možda uopšte ne umire?

2. Ima li smisla tražiti iluziju ili se treba pomiriti sa stvarnošću?

- U svojim pjesmama Dučić je živio iluziju, volio iluziju i bio gotovo stopljen s njom. Niti žena, niti ljubav, pa ni sam život, nisu bili ono pravo, odistinsko, naprotiv – Dučić kao da je živio trenutak. Onaj trenutak prelaska iz sanjarenja u življenje. Zato mi se čini kao da on i nije bio stvarno srećan. Bio je vječito okupiran strahom toliko nestvarnim i nesvakidašnjim. On se nije bojao smrti, nesreće ni prolaznosti života (iako je i o tome pjevao), on je imao samo jedan strah: strah od misli. I to ne bilo kakve misli, nego misli o tome kako je čitav svijet kojeg je on izgradio u sebi samo laž, sijenka stvarnog svijeta koji je potreban da bi čovjek bio zaokruženo biće. A strah od misli je najgori strah koji čovjeka može zaokupiti, jer jedino mislima se na ovom svijetu ne može upravljati. Iz tog razloga je kod njega prisutna stalna napetost, vječna netrpeljivost. Njegova sreća traje dok traje njegov san, a u snovima, i od snova, ne može se živjeti.

3. Da li, tražeći ideale, izgubimo sebe?

- Napustismo mi svi neke svoje snove, kad vidimo da ovako dalje ne može, prepustimo se kovitlanjima sudbe i tješimo da je tako ipak bolje, ali u duši, onom njenom najdubljem dijelu, znamo da griješimo. Tad počinjemo živjeti samo za druge. Naše želje, težnje pretvaraju se u onakav oblik kakv treba da predstavimo drugima, naši se postupci vještače, a uzdasi lede i prije nego što ih neko čuje. Tako gubimo dio po dio sebe, dok se sasvim ne izgubimo i pretvorimo u neko drugo »ja«, dok naše izgubljeno »ja« ne nađe neko drugi i poput maske ga stavi preko svog lica i to više nismo mi, i to više nisu oni, a i dalje živimo, životarimo tuđi život, mislimo tuđe misli... Samo ne sanjamo tuđe snove, jer više uopšte ne sanjamo. Snova se bojimo.

4. 4. Da li je mržnja osjećanje hrabrih ili kukavica?

- - Svi smo, kažu, pola dobri – pola zli. Bez izuzetka. Dakle, u s vima nama postoji ono osjećanje koje nas izjeda, peče iznutra više nego one prema kojima ih osjećamo. Ne treba to osjećanje nazvati mržnjom, jer ona nije svaki osjećaj odbojnosti. Može to da bude nesimpatija, strah, nerazumijevanje.

- Niko ne voli pričati o ovoj temi, jer mu se čini da pri samom pomenu nešto u njemu dobija njen odraz, ali velika je stvar znati se suočiti sa tim osjećanjem i na neki način ga prevazići. Sva osjećanja odbojnosti su prije ona, gore navedena, nego mržnja. Nju rijetko, gotovo nikad, u pravom obliku ne osjećamo, pa i kad se to desi, najčešće je povezana sa pojavama i stvarima, a ne sa ljudima. Oni koji osjećaju mržnju prema pojavama kojih se boje (rat, bolest), ne mogu se nazvati kukavicama.

- Međutim, postoji ona druga vrsta ljudi, koji nose mržnju prema nekome i nečemu stalno i konstantno. Takve je ljude Dučić najbolje opisao, a tu je ujedno i odgovor na moje pitanje: »Čovek ne mrzi drugog čoveka , nego samo ako ga se boji i zato mržnja i strah idu naporedo. Stoga su ljudi koji puno mrze uopšte strašljivci i imaju žensku ćud i osetljivost. U stalnom su uznemirenju, jer se osećaju slabijim od svoje opasnosti.«