Besnilo

Besnilo je akutna kontagiozna zarazna bolest izazvana virusom, koji pokazuje poseban afinitet prema nervnom tkivu. Za ovu bolest su prijemčive sve toplokrvne životinje i čovek (zoonoza).
Besnilo je rasprostranjeno u celom svetu, na svim kontinentima, izuzev Australije. Besnila takođe nema ni na Antarktiku, Novom Zelandu i Kipru. U našoj zemlji se besnilo javlja, i to najčešće na Kosmetu, u Vojvodini i u Crnoj Gori.
Opis uzročnika
Uzročnik besnila je virus, koji se dugo i jedino razmnožava jedino u nervnom tkivu (nervnoj ćeliji). U ostalim tkivima organizma se ne razmnožava, tako da propada ako dospe u druga tkiva. U prirodi se virus besnila održava u divljim životinjama.
Na mestu prodora u organizam virus besnila se ne razmnožava, kao ni u krvi i drugim ćelijama organizma. Za nervno tkivo „veže” se vrlo brzo po infekciji, već za 4-24 sati. Virus putem perifernih nerava dospeva u kičmenu moždinu, a preko ove u centralni nervni sistem. Naseljavanjem virusa u ćelije centralnog nervnog sistema dolazi do njegovog razmnožavanja, usled čega dolazi do oštećenja i propadanja nervnih ćelija, što dovodi do specifičnog zapaljenja mozga.
Virus besnila je slabo otporan u spoljašnjoj sredini i brzo propada. Na temperaturi od 56°C virus besnila se inaktiviše za nekoliko sati, a na temperaturi od 70°C za nekoliko minuta. Bolje se održava na niskom temperaturama. Na temperaturi od 0-8°C ostaje infektivan i dva meseca. Osušeni virus na travi, pri normalnoj temperaturi, ostaje infektivan 24 sati. Vrlo brzo ga inaktiviše 1-2% rastvor žive sode, 2% rastvor sublimata i 2% rastvor formalina. Mnogo bolje ga inaktivišu kiseli dezinficijensi. Ultravioletni zraci ga inaktivišu momentalno.
Putevi širenja
Sve toplokrvne životinje mogu da oble od besnila. Najčešći prenosioci besnila su psi i mačke, koji bolest prenose od divljih životinja na druge domaće životinje i čoveka. Stalno održavanje virusa u prirodi odvija se uglavnom preko lisica, risova, vukova, a manje preko jazavaca i ostalih toplokrvnih životinja. Važnu ulogu u širenju besnila u nekim zemljama (zemlje Južne Amerike) igraju i slepi miševi.
Besnilo se u 99% slučajeva prenosi ujedom bolesne životinje. Količinski, najviše virusa se izlučuje pljuvačkom obolele životinje.
Besnilo se pojavljuje u dva osnovna oblika: kao šumsko – silvatično i kao gradsko – urbano besnilo. Silvatično besnilo se širi preko divljih životinja, kod nas najčešće preko lisica, a urbano preko domaćih životinja, najčešće pasa i mačaka.
Opis bolesti
Inkubacija besnila kod pasa je promenljiva i iznosi od 8 dana do 1 godine, a prosečno traje 15-60 dana.
Besnilo pasa se pojavljuje u dva oblika: furioznom i paralitičkom (mirno ili tiho besnilo).
Furiozni oblik besnila protiče kroz tri stadijuma: 1. prodromalni ili melanholični, 2. stadijum uzbuđenosti i 3. paralitički.
Ø U početnom stadijumu bolesti – melanholičnom stadijumu telesna temperatura je obično povišena, a pas ispoljava promene u ponašanju prema vlasniku. U većini slučajeva pas ispoljava ćudljivost, obično su zlovoljni, skrivaju se na tamna mesta i ne odazivaju na poziv vlasnika ili mu nerado prilaze. Ponekad ispoljavaju manju ili veću uznemirenost, grebu prednjim šapama, često menjaju mesto na kojem leže, uznemireni su i vrte se oko sebe. Često zastaju, a onda odjednom potrče i bezrazložno laju. Škljocaju vilicama i zubima kao da nešto hvataju. Razdražljivost je povećana, pa pas i na najmanji dodir jako reaguje, skače razjareno i hvata zubima različite predmete. U ovom periodu ne podnosi druge životinje, posebno druge pse i nepoznate ljude. Ukoliko je do infekcije došlo kroz ranu, pas ovo mesto uporno liže i češe, tako da ponekad raščeše meso do kosti. Apetit je oslabljen ili potpuno prestao. Pas stoji sa ispruženim vratom i nastoji da proguta zalogaj, ali mu to zbog otežanog gutanja i oduzetosti ždrela ne uspeva, pa mu hrana ispada iz usta. U ovom periodu jede i guta strane predmete (nastran apetit). Žeđ je pojačana, ali sa teškom mukom popije i male količine vode. U ovom periodu počinje da luči balu. Defekacija i mokrenje su otežani, a ponekad se javi jak i smrdljiv proliv sa primesama krvi. Može da se javi i pojačan polni nagon. Melanholični stadijum traje pola do tri dana.
Ø Stadijum uzbuđenosti se razvija posle melanholičnog, ukoliko u međuvremenu pas ne ugine. To je stadijum maksimalnog razdraženja, koje dostiže taj stepen da se graniči sa mahnitošću. Besan pas liže zemlju, jede travu i guta sve što nađe. Ima izražen nagon za skitnjom i ujedanjem. Napada i ujeda druge pse i mačke, domaće životinje i čoveka. Za sve vreme mahnitosti ne laje i ne oglašava se. U ovom stadijumu se javlja oduzetost pojedinih nerava, prvenstveno grkljana i ždrela.
Ø Paralitički stadijum nastaje 3-4 dana od pojave prvih simptoma bolesti. Napadi maksimalnog razdraženja i mahnitosti prestaju i oboleli pas zapada u stanje potpune apatičnosti. Vrlo brzo dolazi do oduzetosti mišića grkljana, donje vilice i očiju. Zbog toga su usta otvorena, jezik ispao napolje, a iz usta se cedi penušava, ponekad sukrvičava bala. Odmah zatim nastaje i oduzetost mišića nogu, grudnog koša i trbuha. Prvo se javlja oduzetost zadnjih nogu, zbog čega pas u početku zanosi zadnji deo tela, tetura i posrće, da bi na kraju vukao zadnje noge po tlu. Zbog paralize repa, rep pada i podvlači se pod zadnje noge. Zbog oduzetosti međurebarnih mišića pas vrlo brzo ugine.
Paralitičko ili tiho besnilo se u pasa javlja u 15-20% slučajeva. U najvećem broju slučajeva obolerli pas je paralizovan od samog početka bolesti, zbog čega ne laje, ne ujeda, odbije hranu i obično za 3-4 dana ugine. U izvesnim slučajevima klinička slika znatno odstupa od klasične – oboleli pas jede, pije vodu, malo je neraspoložen i za nekoliko sati ugine.
Dijagnoza se može postaviti na osnovu simptoma bolesti samo kada je klinička slika jasno izražena. Od simptorma bitnih za postavljanje dijagnoze najvažniji su promene u ponašanju, promukao glas, perverzni apetit, sklonost ka bežanju i lutanju, agresivno ujedanje, pojava oduzetosti naročito donje vilice i donjih delova tela, svrab na mestu ujeda, nejednaka raširenost zenica i uvek smrtan ishod. Kod tihog besnila je mnogo teže postaviti dijagnozu. Tačna dijagnoza se postavlja tek specifičnim mikroskopskim pregledom mozga uginulog ili ubijenog psa.
Mere zaštite
S obzirom na to da je besnilo jako opasna zoonoza, a da je terapija bezuspešna, u suzbijanju i iskorenjivanju ove bolesti najznačajniju ulogu ima profilaksa. Njena efiokasnost zavisi, pre svega, od toga koliko se permanentno, dosledno i sveobuhvatno sprovodi.
Najvažnija mera profilakse jeste redovna godišnja vakcinacija pasa, koja je i po Zakonu obavezna. Veoma je bitno i sprečavanje kontakta pasa sa nevakcinisanim psima i psima lutalicama. Takođe, bitna mera je i sprečavanje kontakta pasa, posebno vakcinom nezaštićenih sa divljim životinjama. Jedna od značajnih mera jeste i kontumac i uništavanje pasa i mačaka lutalica. Kod držanja pasa u urbanim sredinama neophodno je pridržavati se propisa o držanju pasa – nošenje zaštitne korpe, vođenje na kratkom povodniku, igranje samo na mestima predviđenim za to, što može znatno da pomogne u suzbijanju urbanog besnila.
U slučaju da čoveka ujede pas, treba uvek postupiti kao da postoji sumnja da je pas besan, a to podrazumeva niz zaštitnih mera. Ujednu ranu treba dobro isprati sa velikom količinom tekuće vode i sapunom, može se obraditi i hipermanganom ili rivanolom. Poželjno je da iz rane istekne dosta krvi jer se time rana isčisti. Ujedenu osobu treba hitno odvesti kod lekara gde treba da primi antirabični serum. Psa nikako ne treba ubiti, već se mora odvesti u veterinarsku ustanovu na posmatranje. Pas se stavlja u karantin i posmatra najmanje 10 do 15 dana. Ukoliko se u ovom periodu ne ispolje znaci besnila smatra se da pas nije bio inficiran. Ukoliko je pas mrtav nadležnoj veterinarskoj ustanovi se na pregled dostavlja glava ili samo mozak u glicerinu.

izvor