SOKRAT

Sokrat, st.grč. Sokrátes / Σωκράτης (Atina, 469 p.n.e. - Atina, 399 p.n.e.), grčki filozof


Sokrat nikada nije napuštao Atinu, osim u slučajevima vojnih pohoda, u kojima je uspešno učestvovao. Sve što znamo o ovom filozofu, saznajemo iz Platonovih dijaloga gde je Sokrat pomalo idealizovan, i spisa njegovog drugog učenika Ksenofonta, jer Sokrat za života namerno ništa nije napisao. U Ksenofontovim "Uspomenama o Sokratu" on kaže da je Sokrat bio mudrac i ratnik, filozof, ali i praktičar koji rukovodi sa jednostavnim životnim principima.

Sokratov život je bio ogledalo njegove filozofije. On je živeo u skladu sa svojom filozofijom i sve što je radio nije se protivilo njegovoj filozofiji. Sokrata su Atinske vlasti optužile da ne veruje u atinske bogove i da kvari atinsku omladinu. Ali, stvarni razlog za tu optužbu je bio da je Sokrat dovodio u pitanje moralni legitimitet atinske vlasti. On je insistirao na ličnoj odgovornosti i svesti prilikom donošenja moralnih i saznajnih odluka. Takav stav je bio u sukobu sa tradicionalnim atinskim vrednostima kao što su obavezna državna religija, suverena narodna volja, neprikosnoveni roditeljski autoritet. Sokrat je smatrao nepravednim zahtev za prestankom filozofiranja, jer upravo ta težnja za mudrošću je nadvladala borbu između ljudi i dovela do nastanka društva.

Na suđenju je proglašen krivim i po običajima grčkog suda on je trebao da sam sebi predloži kaznu. Ali, on sebe nije smatrao krivim, već je smatrao da treba da bude nagrađen. To je uvredilo atinski sud i zbog toga su ga osudili na smrt. U zatvoru često su ga posećivali njegovi učenici pokušavajući da mu pomognu da pobegne, ali on je smatrao da bi time prekršio svoja filozofska načela jer bi to bilo kršenje zakona i tako bi on načinio nepravdu. Po zakonu on bi trebao da ostane u zatvoru dok ne umre ili da ga pogube. On nije hteo da ga pogube jer bi tako bio pogubljen zbog zakona koji nije zakon jer je nepravedan. Zato je on ispio otrov.

Pitanje njegove filozofije jeste kako živeti u skladu sa istinom tj. dobrim. Na ovo pitanje Sokrat je nalazio u čovekovoj brizi o duši. Unutrašnji svet ljudske duše mnogo je značajniji od sveta spoljašnjih dobara. Za razliku od njih, duša je besmrtna, i stoga je njena vrednost nemerljiva. Čovekova briga o duši se zasniva na razumu tj. na umerenosti u životu. Umerenost-samonadvladavanje ljudskih nagona. Sokrat je smatrao da treba biti umeren u životu, drugim rečima treba da sami sebe kontrolišemo, i tako mi živimo pravedno.

Odgovor na ovo pitanje Sokrat nalazi u tome da je dobro istinsko znanje koje kada se primenjuje predstavlja vrhunsku vrlinu. Iz toga sledi da je vrlina isto što i znanje. Vrlina je opšti pojam. Da bi se došlo do znanja o opštem, potrebno je izvrsno duhovno strpljenje kojim bi se postupno, nikada konačno došlo do saznanja. Stvarno znanje se stiče kroz raspravu. Čuvena Sokratova ironična tvrdnja "znam da ništa ne znam", znači da istina nikada nije očigledna i nadohvat ruke. Znanje koje je na očigled dovršeno pokazuje se kao prividna istina. Što je znanje o nekom problemu veće, to je i veća savest o neznanju. Tako da je Sokratova metoda babička veština ili majeutička metoda ili veština.

Za Sokrata vrlina je znanje, a neznanje je zlo. To znači da onaj koji čini zlo ne čini ga zato što je loš čovek. On ga čini zato što nema znanje o dobrom. Onaj koji razaznaje šta je dobro neće činiti zlo jer zna da će ga to zlo na kraju odvući u tugu i očajanje. Ali, ni znanje samo sebi nije dovoljno. Sokrat kaže da ga je potrebno i upotrebiti. Mudar čovek ne saznaje samo zbog samog posedovanja znanja, nego zbog dobrog vlastitog života. Cilj Sokratove filozofije je uspostavljanje moralne autonomije tj. nezavisnosti razuma od animalnih nagona. Sokrat je govorio da svaki čovek ima svog unutrašnjeg demona ili božanstvo tj. unutrašnji glas koji ga odvraća od zla i neistine.Taj unutrašnji glas predstavlja savest.

Sokratovske škole

Sokratovi učenici i prijatelji su prema svojim sklonostima nastavili da produbljuju pojedine aspekte učenja svog učitelja. Tako su se tokom vremena formirale takozvane soktatovske škole. Najznačajnije od njih su megarska, kinička i kirenska.

Megarska škola

Osnivač i najpoznatiji predstavnik ove škole bio je Euklid ( 435-365 god. p.n.e.). On je nastojao da spoji Parmenidovo Jedno sa Sokratovim Dobrom. Iako vrlina ima više imena npr. hrabrost, umerenost, ona je samo jedna, što znači nepromenljiva. Vrlina je identična sa bićem, pa samim tim zlo je ne-biće, i kao takvo ne postoji. Poricanje postojanja zla u svetu ima dugu tradiciju i biće još mnogo puta korišćeno, posebno u modernoj filozofiji. Prema Euklidu, cilj života je autarhija-nezavisnost razuma, kako od spoljašnjeg, tako i od unutrašnjeg sveta.


Kinička škola

Prvi kiničar je bio Antisten (444-360 god. p.n.e.). Kao i Euklid i Antisten cilj života nalazi u autarhiji, ali on ide još dalje, govoreći da filozof mora da raskine sve odnose sa državom i religijom. Dok je prema politici držao neki blaži stav :"Ne prilazati joj suviše blizu da se ne opržiš, a ni odvajati se od nje suviše daleko da se ne smrzneš.".

Antistenov najpoznatiji učenik je bio Diogen (400-325 god. p.n.e.). On je zbog načina na koji je vodio svoj život dobio nadimak Pas. Živeo je na ulici. Spavao je u buretu. Vodio je najprimitivnije mogući život. Insistirao je na vraćanju čoveka u prirodno stanje. Sve što je od prirode je dobro, a sve što je od ljudi podložno je zlu. Smatrao je da treba da se unište sve društvene ustanove npr. porodica, država, privatna svojina. Nije cenio najveće autoritete tog vremena. Kada ga je Aleksandar Makedonski pitao šta može da učini za njega, ovaj je odgovorio da mu se skloni sa sunca.

Kirenska škola

Osnivač ove škole bio je Aristip (437-355 god. p.n.e.). Cilj života za njega je čulno zadovoljstvo tj. hedonizam. Međutim, za razliku od ostalih hedonista koji sve podređuju trenutnim čulnim zadovoljstvom, Aristip smatra da mudar čovek mora usavršavati veštinu merenja zadovoljstva. On kaže da je bolje vladati zadovoljstvima i ne biti pod njihovom vlašću, nego ne služiti se njima.